Zalazak sunca

Živko Avramović ima taj dar da od svakodnevnog i naizgled prozaičnog napravi poetično. On, poput Prevera, piše o stvarima koje ga okružuju, o bulevarima i kafićima, o Rtnju, o Parizu u koji je otputovao, o prijateljima sa kojima se družio. Piše o onome što ga okružuje i onome o čemu je čitao, piše o Novkinim terasama punim cveća, o dnevnim vestima, o Sajmu knjiga u Sarajevu i književnim večerima, o pogači brašnjavoj i o košnicama. Ali sve to u pesmi nekako drugačije zvuči i nešto drugo znači, te tako postaje deo večnog i svetog. Sve stvari efemerne u poeziji postaju neprolazne i svečano lepe.