Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

25.351

Facebook slicica

Katalog

Slučaj putokaza

Slučaj putokaza

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Iain Pears


ISBN:

86-7436-238-9

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

do 7 dana

Šifra:

N0173

Broj strana:

677

Težina:

842 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

22,00 KM
do 7 dana

Kategorije:

Sadržaj:

Smještena u Oksford šezdesetih godina sedamnaestoga vijeka – što je bilo vrijeme i mjesto velikih intelektualnih, naučnih, vjerskih i političkih previranja – radnja ovog izuzetnog romana zasniva se na priči o mladoj ženi Sari Blandi, koja biva optužena za ubistvo Roberta Grouva, člana Novog koledža. Događaje u vezi s njegovom smrću opisuju četiri svjedoka: Marko da Kola, Mlečanin i katolik, s namjerom da prisvoji pravo na pronalazak transfuzije krvi; Džek Preskot, sin navodnog izdajnika rojalista, odlučan u namjeri da osveti svoga oca; Džon Volis, glavni kriptograf i Kromvelov i Čarlsa II, matematičar, teolog i ozlojeđeni spletkaroš, i Entoni Vud, čuveni oksfordski antikvar. Svaki od njih priča svoju verziju onoga što se dogodilo, ali samo jedan otkriva izvanredno neobičnu istinu. Briljantno napisan, potpuno uvjerljiv, roman koji drži vašu pažnju od prve do posllednje stranice. Čitanje Slučaja putokaza je avantura koju nećete zaboraviti.

„Svako ko pročita ovaj roman poželjeće da ga preporuči prijateljima... On predstavlja spoj čistog uživanja kakvo pruža Agata Kristi i intelektualne prefinjenosti Umberta Eka... nemojte propustiti da ga pročitate.“
Sunday Times

„Ovo je knjiga od onih koje se čitaju uz baterijsku lampu ispod jorgana. Istorijska detektivska priča koja konkuriše Imenu ruže pruža nam rijetko uživanje spojem složenog zapleta i uvida u političke intrige u Engleskoj iz doba Restauracije.“
Times

„Pirs oživljava uzavreli svijet sedamnaestog vijeka...“
Daily Telegraph

„Duboko učeni triler, ali učenost nosi s lakoćom, a elementi zapleta se glatko uklapaju.“
Independent

„U Pirsovom romanu prepliću se zamašna pripovjest, istorija i lične tragedije sa pitkim smjelo domišljatim trilerom.“
Independent on Sunday

„Temeljno istraženo i briljantno zamišljeno... izuzetno dostignuće.“
Sunday Telegraph

ODLOMAK

Pitanje prvenstva



Postoje idoli koje nazivamo idolima trga. Naime, ljudi se druže uz pomoć govora, ali netačno i neodgovarajuće određivanje reči na čudan način sužava razum. Reči vrše nasilje nad razumom i sve brkaju.

Frensis Bekon, Novi organon
Aforizmi o razjašnjavanju prirode i kraljevstvu ljudskom
Knjiga prva, aforizam 43.



Glava prva

S poštovanjem se predstavljam, Marko da Kola, mletački plemić. Želim da ispripovedam putovanje koje sam preduzeo u Englesku, leta 1663, događaje kojima sam bio svedok i da ispričam o ljudima koje sam upoznao, o onima koji bi, nadam se, zanimali svakoga ko se odlikuje znatiželjom. Isto tako, namera mi je da moj izveštaj razotkrije laži onih koje nekada davno ubrajah, u čemu sam pogrešio, u svoje prijatelje. Nije mi namera da perom naširoko opravdavam samoga sebe, niti da podrobno pripovedam kako bejah obmanut i prevaren, kako mi je oduzeta slava koja mi s pravom pripada. Verujem da će moje izlaganje dovoljno reći.
Izostaviću mnogo šta, ali ništa od naročitog značaja. Veliki deo mojih putešestvija tom zemljom zanimljiv je samo meni i ovde ga neću pomenuti. Mnogi od onih koje sam upoznao, takođe, nemaju važnosti za ovu povest. One koji su mi u potonjim godinama naneli štetu opisao sam onakvima kakve sam ih tada poznavao i ponizno molim čitaoca da ima na umu kako, premda se teško može reći da sam bio zelen, još nisam bio mudar kao što su mudri oni koji su prošli sveta. Tamo gde moja priča izgleda obična i budalasta, mora se zaključiti da je i mladić, pre tolikih godina, bio isti takav. Ne vraćam se na svoj portret da bih mu pridodao još slojeva boja i lakirao ga, ne bih li prekrio svoje greške ili svoju nemoć da ga naslikam. Nikoga neću optuživati, niti ću se upuštati u polemike s drugima; radije ću ispričati šta se dogodilo, s verom da više od toga nije ni potrebno.



Moj otac, đovani da Kola, bejaše trgovac, a poslednjih godina svog života bavio se izvoz om luksuzne robe u Englesku koja se, premda nije bila zemlja pomodarstva, i pored toga počinjala pridizati od posledica revolucije. On je izdaleka dovitljivo shvatio da povratak kralja čarlsa II znači mogućnost ponovnog sticanja ogromne dobiti za one koji su preduzimljivi, pa je, isprednjačivši spram plašljivijih trgovaca, otvorio ispostavu u Londonu da bi snabdevao imućnije Engleze onom luksuznom robom koju puritanski fanatici mnogo godina bejahu zabranjivali ljudima. Razvio je posao: imao je u Londonu pouzdanog čoveka, đovanija di Pjetra, i ušao je u partnerstvo sa jednim engleskim trgovcem s kojim je delio dobit. Bila je to, kako mi je jednom rekao, poštena pogodba: taj Džon Manston je bio ljigavac i nepošten čovek, ali odlikovao se poznavanjem engleskog ukusa koje je bilo bez premca. A što je bilo još važnije, Englezi su bili doneli zakon kojim su zabranili stranim brodovima dovoženje robe u njihove luke, pa je preko Manstona bio zaobišao tu poteškoću. Otac je bio uveren da nema mnogo izgleda da ga neko prevari sve dok ima Di Pjetra da čvrsto drži na oku obračunske knjige.
Odavno je bilo prošlo ono vreme kada se neposredno bavio poslovima, i već je bio uložio deo svog kapitala u zemljišne posede na terra firma* kako bi pripremio pristup porodice Zlatnoj knjizi**. Premda je on sam bio trgovac, imao je nameru da njegova deca budu plemići, pa me je odvratio od uzimanja aktivnog učešća u njegovim poslovima. Pominjem ovo kao znak njegove dobrote: rano je bio uočio da nemam baš mnogo smisla za trgovinu i podsticao me je da se okrenem drugačijem životu od onoga koji je on vodio. Isto tako, znao je da je u porodicu novoušavši muž moje sestre mnogo pogodniji da se upusti u to od mene.
I tako, dok je moj otac obezbeđivao porodici ime i bogatstvo – majka mi je bila mrtva, a jedna sestra dolično udata – ja sam boravio u Padovi da bih stekao površna znanja o svemu što odlikuje uljudnog čoveka; bio je voljan da njegov sin postane pripadnik našeg plemstva, ali nije želeo da budem neznalica kao oni. Na toj tački razvoja, u svojoj zreloj dobi – upravo sam navršavao tridesetu – pogodilo me je gorljivo oduševljenje da postanem građanin Republike znanja, kako se to tada zvalo. Tu iznenadnu strast više nisam u stanju da prizovem, jer me je u potpunosti napustila, ali tada me je bila obuzela i čvrsto svojim činima držala, opčinjenog novom eksperimentalnom filozofijom. To se, razume se, više ticalo duha nego što je bilo stvar prakse. Da kažem, kao Beroaldus, non sum medicus, nec medicinae prorsus expers: uložio sam nešto truda i u izučavanje medicine, bez namere da se njome bavim u praksi, već radi vlastitog zadovoljstva. Nisam imao ni želje ni potrebe da zarađujem za život na taj način, iako sam povremeno, priznajem stideći se toga, zadirkivao oca izjavama da ću se, ne bude li velikodušan prema meni, osvetiti tako što ću postati lekar.
Pretpostavljam da je sve vreme znao da neću učiniti tako nešto, već da sam u stvari samo pod vlašću ideja i ljudi koji su bili isto toliko opasni koliko i uzbudljivi. Stoga nije imao nikakvih prigovora kad sam mu pisao o tome šta govori jedan profesor koji je, premda je imao zvanično zvanje predavača retorike, mnogo svog vremena posvetio opširnim izlaganjima o najnovijim dostignućima u oblasti prirodnih nauka. Taj čovek je mnogo putovao i držao je da nijedan ozbiljan izučavalac prirodnih nauka ne sme više da gleda s visine na Nizozemsku* i na Englesku. Nakon više meseci provedenih pod njegovim tutorstvom, usvojio sam njegovo oduševljenje i, pošto me je malo šta zadržavalo u Padovi, zatražio sam dozvolu da obiđem pomenuti deo sveta. Onako dobar kakav je bio, otac mi je smesta dao svoj pristanak, pribavio mi dozvolu da napustim mletačku teritoriju i poslao kreditne menice na moje ime svojim bankarima u Flandriji.
Razmišljao sam o tome da iskoristim svoj povoljan položaj i da putujem morem, ali odlučih da će biti najbolje, ako mi je već želja da steknem znanja, da vidim što je više moguće, a za to je bolje putovati kočijom nego provesti tri nedelje na brodu u pijančenju s posadom. Moram da dodam i to da sam patio od morske bolesti – to je slabost koju oduvek nerado priznajem, i mada Gomezije tvrdi kako je ona lekovita za potišten duh, nikada se u to nisam uverio. Uprkos tome, kako je putovanje napredovalo, tako mi je hrabrost jenjavala, da bi zatim i potpuno isparila. Putovanje u Lajden trajalo je samo devet nedelja, ali muke kroz koje sam prolazio u potpunosti su mi odvraćale misli od prizora koje sam video. Jednom prilikom, kada smo se zaglibili u blatu, na pola puta preko jednog alpskog prelaza, i kad je kiša pljuštala, konj se razboleo, a ja bio u groznici i sa nekim vojnikom nasilničkog izgleda kao jedinim saputnikom, pomislio sam da bih radije trpeo i najgoru oluju na Atlantiku nego takve muke.
Ali putovanje nazad bilo bi isto toliko dugačko kao i nastavak puta, a pomišljao sam i na podsmeh kakvom bih bio izvrgnut kad bih se vratio, osramoćen i bolestan, u svoj rodni grad. Stid je, verujem, najmoćnije ljudsko osećanje; mnoga otkrića su izvršena i značajna putovanja dovršena zbog bruke koja bi pukla da se odustalo. I tako, bolestan od čežnje za toplotom i udobnošću svog zavičaja – Englezi imaju reč, nostalgia, za tu bolest za koju veruju da potiče od neuravnoteženosti prouzrokovane nepoznatim okruženjem na kakvo nismo navikli – nastavio sam svojim putem, zlovoljan i jadan, dok ne stigoh u Lajden, gde se upisah na medicinsku školu kao plemić.
O ovom sedištu učenosti već je toliko napisano, a s mojom povešću ima tako malo veze, da je dovoljno reći kako sam tamo našao dva jedinstveno darovita i sposobna profesora koji su predavali anatomiju i ustrojstvo tela, i od kojih sam veoma mnogo naučio. Putovao sam i po celoj Nizozemskoj i dopao dobrog društva, većinom Engleza, od kojih sam naučio nešto od njihovog jezika. Napustio sam to mesto iz jednostavnog razloga što mi je moj dobri otac naložio da tako učinim, ni zbog čega drugog. Došlo je do neke zbrke u londonskoj kancelariji, bejaše rečeno u pismu, pa je potrebno da se umeša neko iz porodice – a ni u koga drugog nije imao poverenja . Premda sam posedovao malo praktičnih znanja o trgovini, bi mi drago da budem poslušni sin, pa sam otpustio slugu, sredio svoje poslove i otputovao brodom iz Antverpena da ispitam stvari. U London sam stigao 22. marta 1663, sa svega nekoliko funti preostalog novca, pošto je suma koju sam platio jednom profesoru za podučavanje iscrpla moja novčana sredstva. Ali nisam se brinuo jer sam mislio da sve što treba da uradim jeste da pređem kratak put od reke do kancelarije zastupnika moga oca, pa će sve biti dobro. U kakvoj sam samo zabludi bio! Nisam mogao da nađem Di Pjetra, a onaj nitkov Džon Manston nije hteo čak ni da me primi. On je sad već odavno mrtav; molim se za njegovu dušu s nadom da dobri Bog neće uvažiti moje molitve, jer sada znam da će, što duže bude trpeo muke ognjene, njegova kazna biti pravednija.
Morao sam da preklinjem običnog slugu za obaveštenje i taj momak mi reče kako je zastupnik moga oca iznenada umro nekoliko nedelja pre toga. Što je bilo još gore, Manston se hitro preselio da bi preuzeo čitavu imovinu i sveukupan posao samo za sebe, odbijajući da prizna da je išta od toga ikada pripadalo mome ocu. Pred advokate je izneo dokumenta (prirodno, krivotvorena) kao dokaz sebi u prilog. Jednom rečju, proneverio je novac moje porodice – odnosno onaj njegov deo koji se nalazio u Engleskoj.
Momak me, nažalost, nije mogao posavetovati u pogledu toga šta dalje da preduzmem. Mogao sam da uložim žalbu sudiji, ali bez ikakvih drugih dokaza izuzev vlastitih uveravanja koja, kako se činilo, nisu mogla biti plodotvorna. Mogao sam, takođe, da potražim saveta od advokata, ali premda se Engleska i Mleci po mnogo čemu razlikuju, u jednome su slični, a to je nezasita ljubav advokata prema novcu, a te robe nisam posedovao u dovoljnim količinama.
Vrlo brzo mi je postalo jasno i to da London nije zdravo mesto. Pod tim ne mislim na čuvenu kugu, koja još nije bila ojadila taj grad; mislim na to kako je Manston, iste večeri, poslao plaćenike da mi pokažu da bi mi život bio bezbedniji na nekom drugom me stu. Srećom, ne ubiše me; i sam sam se, zaista, dobro pokazao u tučnjavi, zahvaljujući časovima koje je moj otac plaćao nastavniku borilačkih veština, pa verujem da je bar jedan od najmljenih lupeža napustio bojno polje u stanju lošijem od onog u kakvom sam ja bio. Ali, pri svemu tome, prihvatio sam upozorenje i odlučio da se sklonim s puta dok ne razjasnim šta mi je činiti. Pomenuću to još samo zato da bih rekao da sam na koncu odustao od potražnje nadoknade, pošto je moj otac zaključio da troškovi nisu vredni izgubljenog novca. čitava stvar je, doduše preko volje, zaboravljena na dve godine, dok nismo čuli da je jedan od Manstonovih brodova ukotvljen u tršćanskoj luci da bi izbegao oluju. Moja porodica je preduzela korake da ga konfiskuje – mletačka pravda je naklonjena Mlečanima isto toliko koliko je engleski zakon naklonjen Englezima – pa su brod i tovar pružili izvesnu nadoknadu naših gubitaka.
Da sam imao očevu dozvolu da smesta odem, to bi neizmerno popravilo moje raspoloženje, pošto su već same vremenske prilike u Londonu bile dovoljne da i najsnažnijeg čoveka dovedu do očajanja. Magla, neprestano, iznurujuće sipljenje kiše i dosadna, ljuta studen, kao i vetar koji je produvavao moj tanki ogrtač, doveli su me u stanje krajnje snuždenosti. Jedino me je osećanje dužnosti prema porodici primoralo da nastavim i da ne odem u pristanište i preklinjem za prevoz do kuće. Međutim, umesto da preduzmem korake u tom razumnom smeru, pisao sam svome ocu obaveštavajući ga o razvoju događaja i obećavši da ću učiniti sve što mogu, ali ističući i da bez pomoći njegove kase malo šta mogu stvarno postići. Shvatio sam da ću morati nečim da ispunim mnoge nedelje koje mi predstoje pre nego što on bude u stanju da mi odgovori. I da imam oko pet funti da dotad preživim.
Profesor kod koga sam studirao u Lajdenu bio je toliko ljubazan da mi dâ pisma za dvojicu plemića sa kojima se dopisivao, pa sam, budući da su ta pisma predstavljala moju jedinu vezu sa Englezima, odlučio da će biti najbolje da se prepustim njima na mi lost i nemilost. A dodatna pogodnost bila je u tome što nijedan od njih dvojice nije bio u Londonu, pa sam tako odabrao onog što živi u Oksfordu, budući najbliži, i odlučio da krenem što je pre moguće.
Englezi su, čini se, vrlo podozrivi prema ljudima koji putuju iz jednog mesta u drugo, pa se svim silama trude da im što je moguće više otežaju putovanje. Prema listu hartije zalepljenom na mestu na kojem sam čekao kočiju, putovanje do Oksforda, dugačko dvadesetak kilometara, trebalo je da traje osamnaest sati – uz božiju pomoć, kako je, na kraju, pobožno bilo dodato. Svemogući, avaj, nije bio voljan da pomogne toga dana; veliki deo druma je, usled kiše, bio iščezao, pa je kočijaš morao da pronalazi puta probijajući se preko nečeg što je veoma nalikovalo preoranoj njivi. Nekoliko sati kasnije spao je točak, srušivši moj kovčeg na zemlju i oštetivši mu poklopac, a onda je, baš pred nekim beznačajnim gradićem pod nazivom Tem, jedan konj slomio nogu i morali su da ga ubiju. Ako tome dodamo česta zaustavljanja, pred gotovo svakom gostionicom u južnoj Engleskoj (krčmari podmićuju kočijaše da se zaustave), putovanje je sveukupno potrajalo dvadeset i pet sati do trenutka kad su me izbacili pred jednom gostionicom u glavnoj ulici grada Oksforda, u sedam sati ujutru.


Glava druga

Po tome kako Englezi govore (zasluženo ih bije glas da su hvalisavci), neiskusan putnik će pomisliti da su u njihovoj zemlji najlepše građevine, najveći gradovi, najbogatiji, najbolje uhranjeni i najsrećniji ljudi na svetu. Moji pak utisci veoma su se razlikovali od toga. Nekog ko je navikao na gradove Lombardije, Toskane i Veneta ne mogu zadiviti male razmere svih naseobina u toj zemlji, kao ni njihova malobrojnost, budući da je zemlja gotovo nenaseljena i da ima više ovaca nego ljudi. Samo London, epitome Britannia i središte plemstva, može da se poredi sa velikim gradovima na kontinentu; ostalo je u lošem stanju, većinom propalo, siromašno i puno prosjaka usled opadanja trgovine prouzrokovanog nedavnim političk im previranjima. Premda su neke od zgrada univerziteta prilično lepe, Oksford zapravo ima svega nekoliko ulica vrednih pomena, i jedva da se može pešačiti više od deset minuta u bilo kom pravcu a da se čovek ne nađe van grada i na otvorenim poljima.
Imao sam adresu kućice u severnom delu grada, smeštene u širokoj ulici pokraj gradskih zidina, u kojoj je stanovao jedan strani trgovac što je izvesno vreme poslovao s mojim ocem. Ta je kuća odavala tužan prizor, a tačno nasuprot njoj raščišćavali su prostor za novu univerzitetsku zgradu. Englezi su bili digli galamu oko ovog zdanja što ga je projektovao jedan mlad i prilično nadmen čovek koga sam kasnije upoznao i koji je, ispostavilo se, stekao ugled ponovnom izgradnjom katedrale u Londonu posle velikog požara. Ugled tog Kristofera Rena sasvim je nezaslužen, pošto on nema smisla za proporciju i poseduje sasvim neznatne sposobnosti da načini dopadljiv nacrt. I pored svega toga, bila je to prva zgrada u Oksfordu podignuta po modernim načelima i izazvala je veliko uzbuđenje među onima koji nisu znali za bolje.
Gospodin Leman, trgovac, ponudio me je toplim napitkom, ali sa žaljenjem je izjavio da mi više od toga ne može obezbediti, pošto nema sobu za mene. Moje srce klonu još više, ali bar smo neko vreme razgovarali, bar me je smestio pored vatre i dozvolio mi da obavim toaletu, pa sam tako predstavljao manje uznemirujuću pojavu kad sam ponovo izašao natrag u svet. Takođe, ispričao mi je štošta o zemlji koju sam došao da posetim. Bio sam bedna neznalica u pogledu tog mesta, izuzev onoga što su mi pričali moji poznanici Englezi u Lajdenu, te jedva da sam znao išta više do činjenice da se upravo okončavao dvadesetogodišnji građanski rat. Van Leman mi je, međutim, razbio iluzije da je zemlja sada rajsko mesto mira i spokojstva. Tačno je da se kralj vratio, rekao je, ali tako brzo je počeo da ga bije glas da je razvratnik da se svima zgadio. Već su se nanovo počele javljati razmirice koje su njegovog oca odvele u rat, a naposletku i na stratište, te se za izgled e u budućnosti moglo reći da su zaista sumorni. Ni dan ne bi prošao bez glasina o nekakvom ustanku, zaveri ili pobuni o kojoj se priča po krčmama. Ali to, uveravao me je, mene ne treba da se tiče. Nedužni putnik kao što sam ja može naći mnogo šta zanimljivo u Oksfordu, koji se diči nekim od najglasovitijih ljudi na svetu kad je reč o novoj filozofiji. Znao je za uvaženog Roberta Bojla, čoveka za kojeg sam ja imao preporuke, i rekao mi je da bi trebalo, ako želim da uđem u njegovo društvo, da odem do kafane čiji je vlasnik gospodin Tilijard, u glavnoj ulici, gde družina hemičara održava sastanke već nekoliko godina i u kojoj se, štaviše, pouzdano služe topli obroci. Šta god da je bilo u pitanju, pomoć ili nagoveštaj da treba da odem, spremih se i, moleći ga samo za dozvolu da ostavim svoj prtljag njemu na brigu dok ne nađem odgovarajući smeštaj, pođoh u pravcu koji mi je pokazao.
U to vreme, u Engleskoj su ludovali za kafom, koja je u zemlju dospela s povratkom Jevreja. To gorko zrno za mene, naravno, nije bilo novost, jer sam ga već pio da odagnam setu i poboljšam probavu, ali ničim nisam bio pripremljen na takvu modu koja je iziskivala čak naročite građevine u kojima se kafa pila u neobičnim količinama i po visokim cenama. Lokal gospodina Tilijarda bio je lep i udoban, premda me je iznenadilo i zbunilo što se za ulazak mora platiti peni. Ja, međutim, nisam umeo da se vladam siromaški, sledeći očevu pouku da što siromašniji izgledaš, to ćeš siromašniji i postati. Platio sam vedrog držanja, a potom odabrao da svoje piće popijem u biblioteci, za koju sam morao da platim još dva penija.
Klijentela kafana bila je odabrana, za razliku od krčmi, u kojima su usluživali i svakojake ljude nižeg, narodnog staleža. U Londonu, na primer, postoje anglikanske kafane i prezviterijanske kafane, kafane u kojima se okupljaju piskarala nove poezije da razmene laži, kao i kafane kojima ton daju učeni ljudi koji mogu da čitaju ili da provedu sat-dva u razgovoru a da ih ne vređa neznanje prostog sveta i da ih ne pljuju pro staci. Otuda theorem iza mog prisustva baš u toj određenoj zgradi. Partum practicum bejaše ponešto drugačiji. Družina filozofa za koju sam pretpostavljao da se tu sastaje nije skočila da me dočeka, kao što sam se nadao. Zapravo, u prostoriji su bila svega četvorica ljudi, i kada sam se naklonio jednome od njih – ozbiljnom čoveku crvena lica, s jednim upaljenim okom i ravnom, prosedom kosom – napravio se da me ne vidi. Niti je iko drugi obratio pažnju na moj ulazak, ako izuzmemo radoznale poglede u nekoga ko je očigledno čovek koji prati modu.
Moj prvi nastup u engleskom društvu bio je, izgleda, promašaj, te odlučih da na to više ne traćim vreme. Jedino što me je zadržalo bile su novine, dnevni list što se štampa u Londonu, a onda raznosi po čitavoj zemlji, velika novotarija. U njima su se iznenađujuće otvoreno iznosila zbivanja, bilo je ne samo izveštaja o domaćim dešavanjima već i podrobnih vesti o događajima u inostranim mestima, koji su me u najvećoj meri zanimali. Kasnije sam, međutim, obavešten, da su te novine bile luk i voda u poređenju sa onima koje su izlazile nekoliko godina pre toga, kada je strast prema političkom strančarenju urodila sijasetom takvih glasila. Za kralja, protiv kralja, za parlament, za vojsku, za i protiv u pogledu svega i svačega. Kromvel, a potom i kralj čarls kad se vratio, davali su sve od sebe da ponovo uspostave neki red i poredak, s pravom pretpostavljajući da takve stvari uljuljkuju ljude u misli kako se razumeju u državne poslove. A od toga se ništa budalastije ni zamisliti ne može, budući očigledno da je čitalac jedino obavešten o onome što pisac želi da on zna, te je tako zaveden da veruje u šta god ovaj hoće. Od takvih sloboda nema ništa osim što prljavi karijeristi koji proizvode takve brošure postaju uticajni ljudi, pa se onda šepure kao da su pravi plemići i gospoda. Svako ko je ikada sreo nekog od tih engleskih žurnalista (tako nazvanih, verujem, pošto ih plaćaju na dan, kao obične kopače jaraka) zna koliko je sve to jedna smešna rabota.
I pored svega toga, čitao sam više od pola sata jer mi je pažnju privukao izveštaj o ratu na Kritu, sve dok mi usredsređenost nije poremetilo tapkanje stopala uz stepenice i otvaranje vrata. Kratak pogled u tom pravcu otkri ženu od, pretpostavljam, oko devetnaest ili dvadeset godina, prosečne visine, ali neprirodno tanane građe: bez iole punoće kojom se odlikuje prava lepota. I zaista, medicinar u meni zapitao se nije li pomalo sklona konzumiranju lule duvana svake večeri. Kosa joj je bila tamna i prirodno kovrdžava, odeća neugledna (mada dobro održavana), i osim prilično lepog lica, na njoj nije bilo ničeg izuzetnog. I pored svega toga, bila je od onih u koje pogledate, okrenete se od njih, a onda zateknete sebe kako ponovo gledate za njima. Delimično zbog njezinih očiju, koje su bile neprirodno krupne i tamne. Ali, još više mi je pažnju privukao njezin stav, koji beše sasvim neprikladan. Ta neuhranjena devojka imala je držanje kraljice i kretala se sa otmenošću za kakvu je moj otac potrošio pravo malo bogatstvo na nastavnike plesa, u nastojanju da je usadi mojoj najmlađoj sestri.
Posmatrao sam je kako s rešenošću korača ka crvenookom gospodinu na drugom kraju sobe, koji je pokazao malo zanimanja i tek s pola uha čuo kako mu se obraća sa „Doktore“, a onda je zastala, stojeći tako. Pogledao je naviše u nju, sa nespokojnim izrazom dok je progovarala. Najveći deo mi je promakao – udaljenost, moj engleski i njezin blagi glas, sve se zaverilo da mi onemogući da razaberem značenje – ali iz nekoliko odlomaka koje sam uspeo da čujem razaznao sam da od njega traži lekarsku pomoć. Neobično je, naravno, da neko potčinjen poput nje i pomišlja na to da se obrati lekaru, ali znao sam vrlo malo o ovoj zemlji. Možda je to ovde prihvaćena praksa.
Molba nije naišla na blagonaklonost i to me je oneraspoložilo. Prirodno je postaviti devojku na njezino mesto. Svaki lepo vaspitan čovek osećao bi obavezu da to učini u slučaju da mu se neko obrati na nedoličan način. Međutim, u izrazu lica tog čoveka bilo je nečega – nekog gneva, oholosti ili nečeg sličnog tome – što je u meni pobudilo prkos. Kao što nas uči Ciceron, jedan otmen čovek bi svoj prekor izrekao sa žaljenjem, a ne sa zadovoljstvom koje više unizi govornika nego što prekoreva onoga ko je naneo uvredu.
„Šta?“ – rekao je, osmotrivši prostoriju na način koji je odavao njegovu nadu da niko ne gleda. „Odlazi, devojko, smesta!“
Ponovo je progovorila u po glasa, tako da nisam uhvatio njezine reči.
„Ništa ne mogu da učinim za tvoju majku. Znaš to. A sad me, molim te, ostavi na miru.“
Devojka je malo podigla glas. „Ali, gospodine, morate pomoći! Nemojte misliti da tražim…“ A onda, pošto je uvidela da je nepokolebljiv, devojčina ramena se naglo opustiše pod teretom njezinog neuspeha i ona krenu put vrata. Zašto sam ustao, pošao za njom niz stepenice i prišao joj napolju, na ulici – ne znam. Može biti da me je, poput Rinalda ili Tankreda*, ponelo neko ludo shvatanje viteštva. Možda sam, pošto se svet prema meni prethodnih nekoliko dana bio poneo onako okrutno, možda sam osetio samilost zbog toga kako se odnosi prema njoj. Bio sam prozebao i umoran, pa sam, možda, usled svojih nevolja, potonuo toliko da mi se činilo prihvatljivim obraćanje čak i takvima kao što je ona. Ne znam; ali pre nego što je suviše odmakla, prišao sam joj i učtivo se nakašljao.
Okrenula se naglo, s besom na licu. „Ostavite me na miru“, dobacila je veoma žestoko.
Mora da sam reagovao kao da me je ošamarila; znam da sam se ugrizao za donju usnu i rekao: „Oh!“, iznenađen njezinim odgovorom. „Zaista se izvinjavam, gospođo“, dodao sam svojim najboljim engleskim jezikom.
Da sam bio kod kuće, ponašao bih se drugačije: uglađeno, ali sa neformalnošću koja pokazuje ko je nadređen. Na engleskom, naravno, takve su istančanosti bile van granica moje moći; umeo sam jedino da se obratim pravoj dami, pa sam se na taj način i njoj obratio. Kako se ne bih pokazao kao polupismena budala (Englezi drže da jedini razlozi za nerazumevanje njihovog jezika mogu biti samo glupost ili hotimična svojeglavost), odlu čih da svoje pokrete na najbolji mogući način uskladim sa svojim rečima, kao da je ta politesse bila zaista nameravana. Prema tome, izveo sam odgovarajući naklon dok sam govorio.
Mada mi to nije bila namera, njezina jedra splasnuše, da se izrazim tim pomorskim izrazom tako dragim mome ocu. Gnev joj je iščileo čim se suočio sa uglađenošću umesto pokude i ona me osmotri ljubopitljivo, sa privlačnom malom borom zbunjenosti povrh nosa. Pošto sam započeo u takvom raspoloženju, reših se da tako i nastavim. „Morate mi oprostiti što vam prilazim na ovakav način, ali nisam mogao da ne načujem da vam je potreban lekar. Je li to tačno?“
„Vi ste doktor?“
Naklonih se. „Marko da Kola od Venecije.“ Bila je to, naravno, laž, ali bio sam ubeđen da posedujem bar isto onoliko sposobnosti koliko i neki šarlatan ili vidar kakvog bi jamačno najmila. „A vi ste?“
„Zovem se Sara Blandi. Pretpostavljam da ste isuviše uzvišeni da biste lečili jednu staricu sa slomljenom nogom, iz straha da se ne unizite u očima svojih kolega?“
Stvarno je bila osoba kojoj je teško pomoći. „Potrebniji bi bio hirurg“, složih se. „Ja sam, međutim, učio anatomiju na univerzitetima u Padovi i u Lajdenu, pa moje kolege nisu ovde i malo je verovatno da bi mislili o meni lošije nego kad bih izigravao trgovca.“
Pogledala me je, a onda zavrtela glavom. „Bojim se da ste načuli pogrešno, mada vam zahvaljujem na ponudi. Ne mogu da vam platim, nemam novca.“
Mahnuo sam rukom kroz vazduh i – po drugi put toga dana – naznačio da mi novac ne predstavlja problem. „Nudim svoje usluge bez obzira na to“, nastavio sam. „O isplati možemo razgovarati kasnije, ako želite.“
„Bez sumnje“, reče ona i ponovo me ostavi pometenog. A onda me je pogledala onako otvoreno i neprikriveno, kako to Englezi već umeju, i slegnula ramenima.
„Možda bismo mogli da pođemo i pogledamo pacijenta?“ – predložih. „A vi biste mogli, dok budemo išli, da mi ispričate šta se dogodilo?“
Bejah predusretljiv kao mladići koji se trude da privuku pažnju le pe devojke, kakav god da je njezin položaj, ali bejah slabo nagrađen za svoje napore. Premda nije bila ni blizu tako dobro obučena kao ja – udovi su joj se ocrtavali kroz tanku tkaninu haljine, a glava joj je bila pokrivena samo onoliko koliko je pristojnost nalagala – činilo se da joj uopšte nije hladno i da uopšte ne primećuje vetar koji je mene sekao kao nožem. I koračala je brzo, pa sam morao da žurim da bih je sustigao iako je bila dobra dva inča* niža od mene. A odgovori su joj bili kratki i jednosložni, što sam pripisao njezinoj brizi i obuzetošću majčinim zdravljem.
Otišli smo nazad do gospodina Van Lemana, da pokupimo moje instrumente, a ja sam i na brzu ruku konsultovao Barbetov udžbenik o hirurgiji, budući da nisam hteo da zavirujem u knjigu sa uputstvima usred operacije, kako ne bih obeshrabrio pacijenta. Ispostavilo se da je devojčina majka prethodne večeri gadno pala i da je sama preležala celu noć. Upitao sam zašto nije pozvala nekog iz komšiluka ili nekog prolaznika, pošto sam shvatio da jadna žena jamačno ne živi u baš sjajnom kraju, ali na to ne dobih nikakav odgovor koji bi mi bio od koristi.
„Ko je onaj čovek sa kojim ste razgovarali?“ – upitah.
Ni na to nisam dobio odgovora.
I tako sam, zauzevši hladan stav za koji sam smatrao da je prikladan, koračao pored nje neuglednom ulicom pod nazivom Mesarski sokak, pored smrdljivih životinjskih lešina okačenih o kuke ili položenih na grubo istesane stolove koji su stajali napolju kako bi kiša mogla da spere krv u slivnike, pa smo nastavili kroz još gori red niskih prebivališta koji se pružao duž jednog od potočića što su tekli oko utvrđenja ili u njegovoj blizini. Tamo dole je bilo do krajnjih granica prljavo, odvodi bejahu zapušeni i umašćeni, a kroz debeo sloj leda provirivali su svakakvi otpaci. Mi u Veneciji, naravno, imamo morske struje koje svakodnevno pročišćavaju gradske kanale. Reke u Engleskoj samo se pune đubretom, a niko i ne pomišlja da bi se kvalitet vode mogao poboljšati kad bi se samo malo vodila briga o tome.
Od svih bednih udžerica u tom donjem delu grada, Sara Blandi i njezina majka živele su u najbednijoj: maloj, sa daskama umesto stakla u prozorskim okvirima, pod krovom punim rupa zapušenih krpama, sa uskim i neuglednim ulazom. Unutra je, međutim, sve bilo besprekorno čisto, mada vlažno; znak da i u tako oskudnim uslovima može tinjati plamičak dostojanstvenog života. Maleno ognjište i podovi bili su izribani, dve rasklimane stolice bile su isto tako održavane, a krevet, premda grubo istesan, bio je izglancan. Izuzev toga, u sobi nije bilo drugog nameštaja, osim nekoliko lonaca i činija, koje moraju imati čak i najbedniji. Jedno me je zapanjilo: polica sa bar pola tuceta knjiga uverila me je kako je, makar neko vreme, u ovim odajama stanovao neki muškarac.
„Pa“, rekoh vedrim tonom kakav je primenjivao moj profesor u Padovi, kao sredstvo koje uliva poverenje, „gde je onda bolesnica?“
Ona pokaza put kreveta za koji sam mislio da je prazan. Tamo ležaše, ušuškana pod gomilom tankih pokrivača, skrhana ptičica od žene, tako sitna da je bilo teško shvatiti da nije u pitanju dete. Prišao sam i nežno povukao prekrivače.
„Dobro jutro, gospođo“, rekoh. „Rečeno mi je da ste imali nezgodu. Hajde da vas pregledamo.“
čak sam i ja smesta shvatio da je posredi ozbiljna povreda. Jedan kraj slomljene kosti probio je kroz kožu nalik pergamentu, pa je štrčala, krvava, u vazduhu. A kao da već nije bilo dovoljno loše, neka aljkava budala je očigledno pokušala da je silom vrati na mesto, još više kidajući tkivo, a potom je oko rane prosto umotala parče prljave krpe, čije su se niti zalepile za kost pošto se krv skorela.
„Marijo, majko Božija“, zavapih od ozlojeđenosti, srećom na italijanskom. „Koji idiot je ovo uradio?“
„Ona sama je to učinila“, reče devojka tiho kad sam ovo poslednje ponovio na engleskom. „Bila je sasvim sama i uradila je ono što je mogla.“
Zaista je izgledalo veoma loše. čak i za kršnog mladića, neizbežna slabost od ovakve rane mogla bi biti ozbiljna. A postojala je i moguć nost truljenja, kao i mogućnost da niti tkanine izazovu nadražaj tkiva. Zadrhtao sam od te pomisli, a onda sam shvatio da je u sobi ljuta studen.
„Pođite i smesta upalite vatru. Mora da bude u toplom“, rekoh.
Stajala je, nepomična.
„Zar me ne čujete? Učinite kao što kažem.“
„Nemamo šta da zapalimo“, rekla je.
Šta sam mogao da učinim? Premda se to ne može nazvati ni podesnim ni dostojanstvenim, zadatak lekara ponekad prevazilazi obično vidanje fizičke boli. Pomalo nestrpljivo, izvukoh nekoliko novčića iz džepa. „Onda idite i kupite drvâ“, rekoh.
Ona pogleda novčiće koje sam joj ćušnuo u ruku i, bez reči zahvalnosti, tiho izađe iz sobe, napolje na ulicu.
„A sada, gospođo“, rekoh okrenuvši se starici, „ubrzo ćemo srediti da vam bude lepo toplo. To je najvažnije. Prvo moramo da vam očistimo nogu.“
I tako sam se latio posla; srećom, devojka se brzo vratila sa drvima i s nešto žeravice za vatru pa sam ubrzo imao na raspolaganju tople vode. Pomislio sam da bi možda mogla – ako očistim ranu dovoljno brzo, ako uspem da vratim na mesto slomljenu kost a da joj ne pričinim samrtne muke, ako ne dobije groznicu i ako se rana ne pogorša na neki drugi način, ako bude negovana u toplom i dobro hranjena – da će možda preživeti. Međutim, bilo je mnogo opasnosti, a mogla je da je ubije i samo jedna od njih.
Kad sam počeo, bila je dovoljno živahna, što je bio dobar znak za početak, mada bi, s obzirom na bol koju sam joj zadavao, i mrtvac bio svestan svoje okoline. Ispričala mi je da se okliznula na ledu i gadno pala, ali osim toga, u osnovi je bila isto toliko nepristupačna koliko i kćerka, premda je imala više razloga za to.
Možda bi se neko promišljeniji, ili neko s više ponosa, okrenuo i otišao istog trenutka kad je devojka priznala da nema novca; možda je trebalo da odem kad mi je postalo jasno da nema grejanja; svakako je trebalo da odbijem i samu pomisao na to da ženu snabdem bilo kakvim lekovima. Ali, ma koliko bio svestan toga, nisam mogao da nateram sebe da činim on o što je trebalo. Ponekad, biti gospodin i biti lekar ne ide jedno s drugim.
Isto tako, premda sam učio kako se valjano čisti rana i nameštaju kosti, nikada ranije nisam imao prilike da to učinim u praksi. Bilo je to mnogo teže nego što je izgledalo na predavanjima i plašim se da sam starici prouzrokovao mnogo muka. Ali, na koncu, kost je bila nameštena i noga povezana, pa sam poslao devojku, snabdevenu s još mojih dragocenih novčića, da kupi materijal za melem. Dok je bila odsutna, odsekao sam od drveta poduže letve i privezao ih uz nogu, nastojeći da obezbedim da slomljena kost, ako žena bude imala sreće da preživi, sraste kako treba.
Tada već više nisam bio dobro raspoložen. Šta ja to radim ovde, u ovom palanačkom, negostoljubivom, bednom gradiću, okružen strancima, toliko daleko od svega na šta sam navikao i od svih koji me vole? Štaviše, šta će se desiti kad ostanem bez para, a to će biti ubrzo, bez para za stan i hranu?
Zadubljen u vlastite muke, uopšte nisam obraćao pažnju na svoju pacijentkinju, znajući da sam za nju već učinio i više nego dovoljno, te zatekoh sebe kako proučavam policu s knjigama; ne zbog toga što su me zanimale, već samo da bih se okrenuo i izbegao da gledam u jadno stvorenje koje je iz časa u čas postajalo znamen moje nesreće. Takva osećanja bila su izmešana sa bojazni da će se svi moji napori i troškovi ispostaviti kao uzaludni: iako sam bio mlad i neiskusan, već sam znao da prepoznam smrt kad joj vidim lice, da joj namirišem dah i pri dodiru prepoznam znoj koji izaziva na koži.
„Vi ste nesrećni, gospodine“, slabim glasom reče starica iz postelje. „Bojim se da sam vam ja zadala nevolja.“
„Ne, ne. Uopšte niste“, rekoh jednoličnim tonom namerne neiskrenosti.
„Ljubazno je od vas što to kažete. Ali, oboje znamo da mi ne možemo da vam platimo za vaše usluge kako zaslužujete. A po izrazu vašeg lica vidim da trenutno baš niste bogati, uprkos vašoj odeći. Odakle ste? Niste odavde.“
Za samo nekoliko minuta zatekoh sebe, posađenog na jednu od rasklimani h stolica pored kreveta, kako otvaram svoje srce pripovedajući sve o svome ocu, o tome kako nemam para, o tome kako su me primili u Londonu, o svojim nadama i strepnjama koje se tiču budućnosti. U njoj je bilo nečeg što je u čoveku budilo poverenje, gotovo kao da razgovaram sa svojom starom majkom, a ne sa sirotom nevernicom Engleskinjom na umoru.
Sve vreme je strpljivo klimala glavom i obraćala mi se tako mudro da sam osetio utehu. Božija je volja da nam šalje iskušenja, baš kao što je činio i Jovu. Dužnost nam je da ih podnosimo mirno, da upotrebimo sposobnosti koje nam je podario kako bismo ih prevazišli i da nikada ne izgubimo veru u to da je volja Njegova neophodna i po nas dobra. Što se praktičnijih saveta tiče, rekla mi je da svakako moram posetiti gospodina Bojla; bio je poznat kao dobar hrišćanin i kao gospodin.
Pretpostavljam da je trebalo da prezrem ovakav spoj puritanske pobožnosti i drskih saveta. Ali, videlo se da ona, na svoj način, pokušava da mi pruži nadoknadu. Nije mogla da mi ponudi novca ni usluga. Mogla je da mi dâ jedino razumevanje, a to blago je trošila neštedimice.
„Uskoro ću umreti, zar ne?“ – upitala je pošto je slušala moje jade dovoljno dugo da iscrpem tu temu.
Moj profesor u Padovi uvek je upozoravao na ovakva pitanja: najmanje zbog toga što bi se moglo pogrešiti. Bio je uveren da pacijent nema pravo da se suprotstavlja lekaru na takav način; ako je lekar u pravu i ako pacijent stvarno umre, samo će biti ogorčen poslednjih dana života. Umesto da se pripremi za predstojeće uzdizanje k Bogu (što je, reklo bi se, događaj koji bi više trebalo da priželjkuju nego da zbog njega žale), većina ljudi se ogorčeno buni protiv takve božanske milosti. A povrh svega, uglavnom veruju lekaru. Da budem iskren, ne znam otkuda to, ali u svakom slučaju, izgleda da većina, kad im lekar kaže da će umreti, pokorno posluša, čak i ako nisu mnogo bolesni.
„Svi ćemo umreti, gospođo“, rekoh sumorno, s jalovom nadom da će je to zadovoljiti.
Međutim, ona nije bila od onih koji se daju zavarati. Pitanje je postavila hladno i bilo je očigledno da bi bila u stanju da kaže istinu da je kojim slučajem na mom mestu.
„Samo što će neki brže od ostalih“, odvrati sa smeškom. „Ali, ja sam na redu, zar ne?“
„Zaista ne mogu da kažem. Moguće da neće nastupiti zagađenost i da ćete se oporaviti. Ali zaista, plašim se da ste veoma slabi.“ Nisam joj valjda mogao reći: da, umrećete i to uskoro. Ali bio sam dovoljno jasan.
Mirno je klimnula glavom. „Tako sam i mislila“, rekla je. „I radujem se volji Božijoj. Ja sam mojoj Sari na teretu.“
Come l’oro nel foco, cosi la fede nel dolor s’affina.* Nisam imao nikakve želje da branim kćerku, ali promrmljao sam kako sam ubeđen da ona ispunjava svoje dužnosti punog srca.
„Da“, reče ona. „I previše je odana.“ Žena je govorila sa uljudnošću koja je daleko prevazilazila njezin položaj i obrazovanje. Znam da nije nemoguće da se u prostačkom i grubijanskom okruženju izrodi otmenost, ali iskustvo nas uči da je to retko. Kao što prefinjenost misli prirodno iziskuje prefinjeno okruženje, a sirovost i beda pobuđuju isto to i u duši. Pa ipak je ova starica, premda u najneuglednijem mogućem okruženju, govorila sa samilošću i razumevanjem kakve nisam imao često prilike da sretnem ni u društvu najodličnijih. To me je navelo da se neuobičajeno zainteresujem za nju kao za pacijenta. Polako, a da toga nisam bio ni svestan, prestao sam da na nju gledam kao na beznadežan slučaj: možda neću moći da prevarim smrt, zatekoh sebe kako se bavim tako sumornom mišlju, ali bar ću je naterati da se dobro pomuči za svoj plen.
A onda se devojka vratila s paketićem lekova koje sam tražio. Gledajući me netremice, kao da me izaziva da je osudim, reče da joj nisam dao dovoljno, ali gospodin Kros, apotekar, dozvolio joj je da se zaduži za dva penija pošto je obećala da ću ja podmiriti račun. Na to sam ostao bez reči od negodovanja što me devojka, izgleda, prekoreva jer joj nisam dao dovoljno novca. Ali, šta sam mogao da učinim? Novac je već bio potrošen, pacijent kinja je čekala, a ispod mog nivoa bi bilo da se upuštam u raspravu. Zadržavši spoljašnju staloženost, uzeh svoj mali ručni avan i tučak i počeh da usitnjavam sastojke: malo smole za vezivo, zrno nišadora, dva grumena tamjana, malčice vitriola i po dva zrna šalitre i acetata bakra. Kad sam sve to usitnio u glatku pastu, dodao sam, kap po kap, lanenog ulja, sve dok mešavina nije dostigla željeni stepen gustine.
„Gde su crvi u prahu?“ – upitah, tražeći poslednji sastojak u vrećici. „Zar nisu imali?“
„Jesu“, reče ona. „Bar mislim da jesu. Ali od toga, znate, nema nikakve koristi, pa sam odlučila da ne kupim. Uštedela sam vam malo para.“
Ovo je bilo previše. Ako je neko prema vama drzak, to je jedna stvar, a i prilično je uobičajeno kad su kćeri u pitanju, ali dovoditi u pitanje i sumnjati u nečiju stručnost sasvim je nešto drugo.
„Rekao sam vam da mi treba. To je ključni sastojak. Jeste li vi lekar, devojko? Jeste li se obučavali u najboljim medicinskim školama? Da li lekari dolaze da vas pitaju za savet?“ – upitao sam je s nadmoćnom porugom u glasu.
„Da, dolaze“, odgovorila je hladno.
Zafrktao sam. „Ne znam šta je gore: imati posla s budalom ili sa lažljivcem“, rekoh besno.
„Ni ja. Znam samo da ne spadam ni u jedno ni u drugo. Staviti crve u prahu na ranu značilo bi da će moja majka zasigurno izgubiti nogu i umreti.“
„Jeste li vi to, možda, Galen? Ili Paracelzus? Ili, može biti, Hipokrat lično?“ – grmeo sam. „Kako se usuđujete da dovodite u pitanje stručnost boljih od sebe? Ovaj melem je u upotrebi već vekovima.“
„čak i ako je beskoristan?“
Uporedo s tim, polagao sam melem na ranu njezine majke, a potom sam je ponovo uvio u zavoje. Nisam bio siguran hoće li delovati, budući nepotpun, ali nadao sam se da hoće ako ga stavim kako treba. Kad sam završio, uspravio sam se u svoj svojoj visini i, naravno, lupio glavom o nisku tavanicu. Devojka se prigušeno zakikotala, što me je razbesnelo još više.
„Da vam kažem jednu stvar“, rekoh jedva obuzdavajući bes, „ zbrinuo sam vašu majku najbolje što mogu, mada nisam bio obavezan da to učinim. Doći ću kasnije da joj dam sredstvo za spavanje i da joj provetrim ranu. I sve to činim znajući da za uzvrat neću dobiti ništa izuzev vašeg nepoštovanja, premda ne vidim kako sam ga zaslužio, niti otkud vama pravo da sa mnom tako razgovarate.“
Ona se pokloni. „Mnogo vam zahvaljujem, gospodine. A što se tiče isplate, uverena sam da ćete biti zadovoljni. Rekoste da se time možemo pozabaviti kasnije, i ne sumnjam da hoćemo.“
Na to izađoh iz kuće i vratih se na ulicu, vrteći glavom i pitajući se u kakvu sam to jazbinu umobolnika slučajno zabasao.

  • Prevodilac: Branislava Radević - Stojiljković
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2005
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Smještena u Oksford šezdesetih godina sedamnaestoga vijeka – što je bilo vrijeme i mjesto velikih intelektualnih, naučnih, vjerskih i političkih previranja – radnja ovog izuzetnog romana zasniva se na priči o mladoj ženi Sari Blandi, koja biva optužena za ubistvo Roberta Grouva, člana Novog koledža. Događaje u vezi s njegovom smrću opisuju četiri svjedoka: Marko da Kola, Mlečanin i katolik, s namjerom da prisvoji pravo na pronalazak transfuzije krvi; Džek Preskot, sin navodnog izdajnika rojalista, odlučan u namjeri da osveti svoga oca; Džon Volis, glavni kriptograf i Kromvelov i Čarlsa II, matematičar, teolog i ozlojeđeni spletkaroš, i Entoni Vud, čuveni oksfordski antikvar. Svaki od njih priča svoju verziju onoga što se dogodilo, ali samo jedan otkriva izvanredno neobičnu istinu. Briljantno napisan, potpuno uvjerljiv, roman koji drži vašu pažnju od prve do posllednje stranice. Čitanje Slučaja putokaza je avantura koju nećete zaboraviti. „Svako ko pročita ovaj roman poželjeće da ga preporuči prijateljima... On predstavlja spoj čistog uživanja kakvo pruža Agata Kristi i intelektualne prefinjenosti Umberta Eka... nemojte propustiti da ga pročitate.“ Sunday Times „Ovo je knjiga od onih koje se čitaju uz baterijsku lampu ispod jorgana. Istorijska detektivska priča koja konkuriše Imenu ruže pruža nam rijetko uživanje spojem složenog zapleta i uvida u političke intrige u Engleskoj iz doba Restauracije.“ Times „Pirs oživljava uzavreli svijet sedamnaestog vijeka...“ Daily Telegraph „Duboko učeni triler, ali učenost nosi s lakoćom, a elementi zapleta se glatko uklapaju.“ Independent „U Pirsovom romanu prepliću se zamašna pripovjest, istorija i lične tragedije sa pitkim smjelo domišljatim trilerom.“ Independent on Sunday „Temeljno istraženo i briljantno zamišljeno... izuzetno dostignuće.“ Sunday Telegraph ODLOMAK Pitanje prvenstva Postoje idoli koje nazivamo idolima trga. Naime, ljudi se druže uz pomoć govora, ali netačno i neodgovarajuće određivanje reči na čudan način sužava razum. Reči vrše nasilje nad razumom i sve brkaju. Frensis Bekon, Novi organon Aforizmi o razjašnjavanju prirode i kraljevstvu ljudskom Knjiga prva, aforizam 43. Glava prva S poštovanjem se predstavljam, Marko da Kola, mletački plemić. Želim da ispripovedam putovanje koje sam preduzeo u Englesku, leta 1663, događaje kojima sam bio svedok i da ispričam o ljudima koje sam upoznao, o onima koji bi, nadam se, zanimali svakoga ko se odlikuje znatiželjom. Isto tako, namera mi je da moj izveštaj razotkrije laži onih koje nekada davno ubrajah, u čemu sam pogrešio, u svoje prijatelje. Nije mi namera da perom naširoko opravdavam samoga sebe, niti da podrobno pripovedam kako bejah obmanut i prevaren, kako mi je oduzeta slava koja mi s pravom pripada. Verujem da će moje izlaganje dovoljno reći. Izostaviću mnogo šta, ali ništa od naročitog značaja. Veliki deo mojih putešestvija tom zemljom zanimljiv je samo meni i ovde ga neću pomenuti. Mnogi od onih koje sam upoznao, takođe, nemaju važnosti za ovu povest. One koji su mi u potonjim godinama naneli štetu opisao sam onakvima kakve sam ih tada poznavao i ponizno molim čitaoca da ima na umu kako, premda se teško može reći da sam bio zelen, još nisam bio mudar kao što su mudri oni koji su prošli sveta. Tamo gde moja priča izgleda obična i budalasta, mora se zaključiti da je i mladić, pre tolikih godina, bio isti takav. Ne vraćam se na svoj portret da bih mu pridodao još slojeva boja i lakirao ga, ne bih li prekrio svoje greške ili svoju nemoć da ga naslikam. Nikoga neću optuživati, niti ću se upuštati u polemike s drugima; radije ću ispričati šta se dogodilo, s verom da više od toga nije ni potrebno. Moj otac, đovani da Kola, bejaše trgovac, a poslednjih godina svog života bavio se izvoz om luksuzne robe u Englesku koja se, premda nije bila zemlja pomodarstva, i pored toga počinjala pridizati od posledica revolucije. On je izdaleka dovitljivo shvatio da povratak kralja čarlsa II znači mogućnost ponovnog sticanja ogromne dobiti za one koji su preduzimljivi, pa je, isprednjačivši spram plašljivijih trgovaca, otvorio ispostavu u Londonu da bi snabdevao imućnije Engleze onom luksuznom robom koju puritanski fanatici mnogo godina bejahu zabranjivali ljudima. Razvio je posao: imao je u Londonu pouzdanog čoveka, đovanija di Pjetra, i ušao je u partnerstvo sa jednim engleskim trgovcem s kojim je delio dobit. Bila je to, kako mi je jednom rekao, poštena pogodba: taj Džon Manston je bio ljigavac i nepošten čovek, ali odlikovao se poznavanjem engleskog ukusa koje je bilo bez premca. A što je bilo još važnije, Englezi su bili doneli zakon kojim su zabranili stranim brodovima dovoženje robe u njihove luke, pa je preko Manstona bio zaobišao tu poteškoću. Otac je bio uveren da nema mnogo izgleda da ga neko prevari sve dok ima Di Pjetra da čvrsto drži na oku obračunske knjige. Odavno je bilo prošlo ono vreme kada se neposredno bavio poslovima, i već je bio uložio deo svog kapitala u zemljišne posede na terra firma* kako bi pripremio pristup porodice Zlatnoj knjizi**. Premda je on sam bio trgovac, imao je nameru da njegova deca budu plemići, pa me je odvratio od uzimanja aktivnog učešća u njegovim poslovima. Pominjem ovo kao znak njegove dobrote: rano je bio uočio da nemam baš mnogo smisla za trgovinu i podsticao me je da se okrenem drugačijem životu od onoga koji je on vodio. Isto tako, znao je da je u porodicu novoušavši muž moje sestre mnogo pogodniji da se upusti u to od mene. I tako, dok je moj otac obezbeđivao porodici ime i bogatstvo – majka mi je bila mrtva, a jedna sestra dolično udata – ja sam boravio u Padovi da bih stekao površna znanja o svemu što odlikuje uljudnog čoveka; bio je voljan da njegov sin postane pripadnik našeg plemstva, ali nije želeo da budem neznalica kao oni. Na toj tački razvoja, u svojoj zreloj dobi – upravo sam navršavao tridesetu – pogodilo me je gorljivo oduševljenje da postanem građanin Republike znanja, kako se to tada zvalo. Tu iznenadnu strast više nisam u stanju da prizovem, jer me je u potpunosti napustila, ali tada me je bila obuzela i čvrsto svojim činima držala, opčinjenog novom eksperimentalnom filozofijom. To se, razume se, više ticalo duha nego što je bilo stvar prakse. Da kažem, kao Beroaldus, non sum medicus, nec medicinae prorsus expers: uložio sam nešto truda i u izučavanje medicine, bez namere da se njome bavim u praksi, već radi vlastitog zadovoljstva. Nisam imao ni želje ni potrebe da zarađujem za život na taj način, iako sam povremeno, priznajem stideći se toga, zadirkivao oca izjavama da ću se, ne bude li velikodušan prema meni, osvetiti tako što ću postati lekar. Pretpostavljam da je sve vreme znao da neću učiniti tako nešto, već da sam u stvari samo pod vlašću ideja i ljudi koji su bili isto toliko opasni koliko i uzbudljivi. Stoga nije imao nikakvih prigovora kad sam mu pisao o tome šta govori jedan profesor koji je, premda je imao zvanično zvanje predavača retorike, mnogo svog vremena posvetio opširnim izlaganjima o najnovijim dostignućima u oblasti prirodnih nauka. Taj čovek je mnogo putovao i držao je da nijedan ozbiljan izučavalac prirodnih nauka ne sme više da gleda s visine na Nizozemsku* i na Englesku. Nakon više meseci provedenih pod njegovim tutorstvom, usvojio sam njegovo oduševljenje i, pošto me je malo šta zadržavalo u Padovi, zatražio sam dozvolu da obiđem pomenuti deo sveta. Onako dobar kakav je bio, otac mi je smesta dao svoj pristanak, pribavio mi dozvolu da napustim mletačku teritoriju i poslao kreditne menice na moje ime svojim bankarima u Flandriji. Razmišljao sam o tome da iskoristim svoj povoljan položaj i da putujem morem, ali odlučih da će biti najbolje, ako mi je već želja da steknem znanja, da vidim što je više moguće, a za to je bolje putovati kočijom nego provesti tri nedelje na brodu u pijančenju s posadom. Moram da dodam i to da sam patio od morske bolesti – to je slabost koju oduvek nerado priznajem, i mada Gomezije tvrdi kako je ona lekovita za potišten duh, nikada se u to nisam uverio. Uprkos tome, kako je putovanje napredovalo, tako mi je hrabrost jenjavala, da bi zatim i potpuno isparila. Putovanje u Lajden trajalo je samo devet nedelja, ali muke kroz koje sam prolazio u potpunosti su mi odvraćale misli od prizora koje sam video. Jednom prilikom, kada smo se zaglibili u blatu, na pola puta preko jednog alpskog prelaza, i kad je kiša pljuštala, konj se razboleo, a ja bio u groznici i sa nekim vojnikom nasilničkog izgleda kao jedinim saputnikom, pomislio sam da bih radije trpeo i najgoru oluju na Atlantiku nego takve muke. Ali putovanje nazad bilo bi isto toliko dugačko kao i nastavak puta, a pomišljao sam i na podsmeh kakvom bih bio izvrgnut kad bih se vratio, osramoćen i bolestan, u svoj rodni grad. Stid je, verujem, najmoćnije ljudsko osećanje; mnoga otkrića su izvršena i značajna putovanja dovršena zbog bruke koja bi pukla da se odustalo. I tako, bolestan od čežnje za toplotom i udobnošću svog zavičaja – Englezi imaju reč, nostalgia, za tu bolest za koju veruju da potiče od neuravnoteženosti prouzrokovane nepoznatim okruženjem na kakvo nismo navikli – nastavio sam svojim putem, zlovoljan i jadan, dok ne stigoh u Lajden, gde se upisah na medicinsku školu kao plemić. O ovom sedištu učenosti već je toliko napisano, a s mojom povešću ima tako malo veze, da je dovoljno reći kako sam tamo našao dva jedinstveno darovita i sposobna profesora koji su predavali anatomiju i ustrojstvo tela, i od kojih sam veoma mnogo naučio. Putovao sam i po celoj Nizozemskoj i dopao dobrog društva, većinom Engleza, od kojih sam naučio nešto od njihovog jezika. Napustio sam to mesto iz jednostavnog razloga što mi je moj dobri otac naložio da tako učinim, ni zbog čega drugog. Došlo je do neke zbrke u londonskoj kancelariji, bejaše rečeno u pismu, pa je potrebno da se umeša neko iz porodice – a ni u koga drugog nije imao poverenja . Premda sam posedovao malo praktičnih znanja o trgovini, bi mi drago da budem poslušni sin, pa sam otpustio slugu, sredio svoje poslove i otputovao brodom iz Antverpena da ispitam stvari. U London sam stigao 22. marta 1663, sa svega nekoliko funti preostalog novca, pošto je suma koju sam platio jednom profesoru za podučavanje iscrpla moja novčana sredstva. Ali nisam se brinuo jer sam mislio da sve što treba da uradim jeste da pređem kratak put od reke do kancelarije zastupnika moga oca, pa će sve biti dobro. U kakvoj sam samo zabludi bio! Nisam mogao da nađem Di Pjetra, a onaj nitkov Džon Manston nije hteo čak ni da me primi. On je sad već odavno mrtav; molim se za njegovu dušu s nadom da dobri Bog neće uvažiti moje molitve, jer sada znam da će, što duže bude trpeo muke ognjene, njegova kazna biti pravednija. Morao sam da preklinjem običnog slugu za obaveštenje i taj momak mi reče kako je zastupnik moga oca iznenada umro nekoliko nedelja pre toga. Što je bilo još gore, Manston se hitro preselio da bi preuzeo čitavu imovinu i sveukupan posao samo za sebe, odbijajući da prizna da je išta od toga ikada pripadalo mome ocu. Pred advokate je izneo dokumenta (prirodno, krivotvorena) kao dokaz sebi u prilog. Jednom rečju, proneverio je novac moje porodice – odnosno onaj njegov deo koji se nalazio u Engleskoj. Momak me, nažalost, nije mogao posavetovati u pogledu toga šta dalje da preduzmem. Mogao sam da uložim žalbu sudiji, ali bez ikakvih drugih dokaza izuzev vlastitih uveravanja koja, kako se činilo, nisu mogla biti plodotvorna. Mogao sam, takođe, da potražim saveta od advokata, ali premda se Engleska i Mleci po mnogo čemu razlikuju, u jednome su slični, a to je nezasita ljubav advokata prema novcu, a te robe nisam posedovao u dovoljnim količinama. Vrlo brzo mi je postalo jasno i to da London nije zdravo mesto. Pod tim ne mislim na čuvenu kugu, koja još nije bila ojadila taj grad; mislim na to kako je Manston, iste večeri, poslao plaćenike da mi pokažu da bi mi život bio bezbedniji na nekom drugom me stu. Srećom, ne ubiše me; i sam sam se, zaista, dobro pokazao u tučnjavi, zahvaljujući časovima koje je moj otac plaćao nastavniku borilačkih veština, pa verujem da je bar jedan od najmljenih lupeža napustio bojno polje u stanju lošijem od onog u kakvom sam ja bio. Ali, pri svemu tome, prihvatio sam upozorenje i odlučio da se sklonim s puta dok ne razjasnim šta mi je činiti. Pomenuću to još samo zato da bih rekao da sam na koncu odustao od potražnje nadoknade, pošto je moj otac zaključio da troškovi nisu vredni izgubljenog novca. čitava stvar je, doduše preko volje, zaboravljena na dve godine, dok nismo čuli da je jedan od Manstonovih brodova ukotvljen u tršćanskoj luci da bi izbegao oluju. Moja porodica je preduzela korake da ga konfiskuje – mletačka pravda je naklonjena Mlečanima isto toliko koliko je engleski zakon naklonjen Englezima – pa su brod i tovar pružili izvesnu nadoknadu naših gubitaka. Da sam imao očevu dozvolu da smesta odem, to bi neizmerno popravilo moje raspoloženje, pošto su već same vremenske prilike u Londonu bile dovoljne da i najsnažnijeg čoveka dovedu do očajanja. Magla, neprestano, iznurujuće sipljenje kiše i dosadna, ljuta studen, kao i vetar koji je produvavao moj tanki ogrtač, doveli su me u stanje krajnje snuždenosti. Jedino me je osećanje dužnosti prema porodici primoralo da nastavim i da ne odem u pristanište i preklinjem za prevoz do kuće. Međutim, umesto da preduzmem korake u tom razumnom smeru, pisao sam svome ocu obaveštavajući ga o razvoju događaja i obećavši da ću učiniti sve što mogu, ali ističući i da bez pomoći njegove kase malo šta mogu stvarno postići. Shvatio sam da ću morati nečim da ispunim mnoge nedelje koje mi predstoje pre nego što on bude u stanju da mi odgovori. I da imam oko pet funti da dotad preživim. Profesor kod koga sam studirao u Lajdenu bio je toliko ljubazan da mi dâ pisma za dvojicu plemića sa kojima se dopisivao, pa sam, budući da su ta pisma predstavljala moju jedinu vezu sa Englezima, odlučio da će biti najbolje da se prepustim njima na mi lost i nemilost. A dodatna pogodnost bila je u tome što nijedan od njih dvojice nije bio u Londonu, pa sam tako odabrao onog što živi u Oksfordu, budući najbliži, i odlučio da krenem što je pre moguće. Englezi su, čini se, vrlo podozrivi prema ljudima koji putuju iz jednog mesta u drugo, pa se svim silama trude da im što je moguće više otežaju putovanje. Prema listu hartije zalepljenom na mestu na kojem sam čekao kočiju, putovanje do Oksforda, dugačko dvadesetak kilometara, trebalo je da traje osamnaest sati – uz božiju pomoć, kako je, na kraju, pobožno bilo dodato. Svemogući, avaj, nije bio voljan da pomogne toga dana; veliki deo druma je, usled kiše, bio iščezao, pa je kočijaš morao da pronalazi puta probijajući se preko nečeg što je veoma nalikovalo preoranoj njivi. Nekoliko sati kasnije spao je točak, srušivši moj kovčeg na zemlju i oštetivši mu poklopac, a onda je, baš pred nekim beznačajnim gradićem pod nazivom Tem, jedan konj slomio nogu i morali su da ga ubiju. Ako tome dodamo česta zaustavljanja, pred gotovo svakom gostionicom u južnoj Engleskoj (krčmari podmićuju kočijaše da se zaustave), putovanje je sveukupno potrajalo dvadeset i pet sati do trenutka kad su me izbacili pred jednom gostionicom u glavnoj ulici grada Oksforda, u sedam sati ujutru. Glava druga Po tome kako Englezi govore (zasluženo ih bije glas da su hvalisavci), neiskusan putnik će pomisliti da su u njihovoj zemlji najlepše građevine, najveći gradovi, najbogatiji, najbolje uhranjeni i najsrećniji ljudi na svetu. Moji pak utisci veoma su se razlikovali od toga. Nekog ko je navikao na gradove Lombardije, Toskane i Veneta ne mogu zadiviti male razmere svih naseobina u toj zemlji, kao ni njihova malobrojnost, budući da je zemlja gotovo nenaseljena i da ima više ovaca nego ljudi. Samo London, epitome Britannia i središte plemstva, može da se poredi sa velikim gradovima na kontinentu; ostalo je u lošem stanju, većinom propalo, siromašno i puno prosjaka usled opadanja trgovine prouzrokovanog nedavnim političk im previranjima. Premda su neke od zgrada univerziteta prilično lepe, Oksford zapravo ima svega nekoliko ulica vrednih pomena, i jedva da se može pešačiti više od deset minuta u bilo kom pravcu a da se čovek ne nađe van grada i na otvorenim poljima. Imao sam adresu kućice u severnom delu grada, smeštene u širokoj ulici pokraj gradskih zidina, u kojoj je stanovao jedan strani trgovac što je izvesno vreme poslovao s mojim ocem. Ta je kuća odavala tužan prizor, a tačno nasuprot njoj raščišćavali su prostor za novu univerzitetsku zgradu. Englezi su bili digli galamu oko ovog zdanja što ga je projektovao jedan mlad i prilično nadmen čovek koga sam kasnije upoznao i koji je, ispostavilo se, stekao ugled ponovnom izgradnjom katedrale u Londonu posle velikog požara. Ugled tog Kristofera Rena sasvim je nezaslužen, pošto on nema smisla za proporciju i poseduje sasvim neznatne sposobnosti da načini dopadljiv nacrt. I pored svega toga, bila je to prva zgrada u Oksfordu podignuta po modernim načelima i izazvala je veliko uzbuđenje među onima koji nisu znali za bolje. Gospodin Leman, trgovac, ponudio me je toplim napitkom, ali sa žaljenjem je izjavio da mi više od toga ne može obezbediti, pošto nema sobu za mene. Moje srce klonu još više, ali bar smo neko vreme razgovarali, bar me je smestio pored vatre i dozvolio mi da obavim toaletu, pa sam tako predstavljao manje uznemirujuću pojavu kad sam ponovo izašao natrag u svet. Takođe, ispričao mi je štošta o zemlji koju sam došao da posetim. Bio sam bedna neznalica u pogledu tog mesta, izuzev onoga što su mi pričali moji poznanici Englezi u Lajdenu, te jedva da sam znao išta više do činjenice da se upravo okončavao dvadesetogodišnji građanski rat. Van Leman mi je, međutim, razbio iluzije da je zemlja sada rajsko mesto mira i spokojstva. Tačno je da se kralj vratio, rekao je, ali tako brzo je počeo da ga bije glas da je razvratnik da se svima zgadio. Već su se nanovo počele javljati razmirice koje su njegovog oca odvele u rat, a naposletku i na stratište, te se za izgled e u budućnosti moglo reći da su zaista sumorni. Ni dan ne bi prošao bez glasina o nekakvom ustanku, zaveri ili pobuni o kojoj se priča po krčmama. Ali to, uveravao me je, mene ne treba da se tiče. Nedužni putnik kao što sam ja može naći mnogo šta zanimljivo u Oksfordu, koji se diči nekim od najglasovitijih ljudi na svetu kad je reč o novoj filozofiji. Znao je za uvaženog Roberta Bojla, čoveka za kojeg sam ja imao preporuke, i rekao mi je da bi trebalo, ako želim da uđem u njegovo društvo, da odem do kafane čiji je vlasnik gospodin Tilijard, u glavnoj ulici, gde družina hemičara održava sastanke već nekoliko godina i u kojoj se, štaviše, pouzdano služe topli obroci. Šta god da je bilo u pitanju, pomoć ili nagoveštaj da treba da odem, spremih se i, moleći ga samo za dozvolu da ostavim svoj prtljag njemu na brigu dok ne nađem odgovarajući smeštaj, pođoh u pravcu koji mi je pokazao. U to vreme, u Engleskoj su ludovali za kafom, koja je u zemlju dospela s povratkom Jevreja. To gorko zrno za mene, naravno, nije bilo novost, jer sam ga već pio da odagnam setu i poboljšam probavu, ali ničim nisam bio pripremljen na takvu modu koja je iziskivala čak naročite građevine u kojima se kafa pila u neobičnim količinama i po visokim cenama. Lokal gospodina Tilijarda bio je lep i udoban, premda me je iznenadilo i zbunilo što se za ulazak mora platiti peni. Ja, međutim, nisam umeo da se vladam siromaški, sledeći očevu pouku da što siromašniji izgledaš, to ćeš siromašniji i postati. Platio sam vedrog držanja, a potom odabrao da svoje piće popijem u biblioteci, za koju sam morao da platim još dva penija. Klijentela kafana bila je odabrana, za razliku od krčmi, u kojima su usluživali i svakojake ljude nižeg, narodnog staleža. U Londonu, na primer, postoje anglikanske kafane i prezviterijanske kafane, kafane u kojima se okupljaju piskarala nove poezije da razmene laži, kao i kafane kojima ton daju učeni ljudi koji mogu da čitaju ili da provedu sat-dva u razgovoru a da ih ne vređa neznanje prostog sveta i da ih ne pljuju pro staci. Otuda theorem iza mog prisustva baš u toj određenoj zgradi. Partum practicum bejaše ponešto drugačiji. Družina filozofa za koju sam pretpostavljao da se tu sastaje nije skočila da me dočeka, kao što sam se nadao. Zapravo, u prostoriji su bila svega četvorica ljudi, i kada sam se naklonio jednome od njih – ozbiljnom čoveku crvena lica, s jednim upaljenim okom i ravnom, prosedom kosom – napravio se da me ne vidi. Niti je iko drugi obratio pažnju na moj ulazak, ako izuzmemo radoznale poglede u nekoga ko je očigledno čovek koji prati modu. Moj prvi nastup u engleskom društvu bio je, izgleda, promašaj, te odlučih da na to više ne traćim vreme. Jedino što me je zadržalo bile su novine, dnevni list što se štampa u Londonu, a onda raznosi po čitavoj zemlji, velika novotarija. U njima su se iznenađujuće otvoreno iznosila zbivanja, bilo je ne samo izveštaja o domaćim dešavanjima već i podrobnih vesti o događajima u inostranim mestima, koji su me u najvećoj meri zanimali. Kasnije sam, međutim, obavešten, da su te novine bile luk i voda u poređenju sa onima koje su izlazile nekoliko godina pre toga, kada je strast prema političkom strančarenju urodila sijasetom takvih glasila. Za kralja, protiv kralja, za parlament, za vojsku, za i protiv u pogledu svega i svačega. Kromvel, a potom i kralj čarls kad se vratio, davali su sve od sebe da ponovo uspostave neki red i poredak, s pravom pretpostavljajući da takve stvari uljuljkuju ljude u misli kako se razumeju u državne poslove. A od toga se ništa budalastije ni zamisliti ne može, budući očigledno da je čitalac jedino obavešten o onome što pisac želi da on zna, te je tako zaveden da veruje u šta god ovaj hoće. Od takvih sloboda nema ništa osim što prljavi karijeristi koji proizvode takve brošure postaju uticajni ljudi, pa se onda šepure kao da su pravi plemići i gospoda. Svako ko je ikada sreo nekog od tih engleskih žurnalista (tako nazvanih, verujem, pošto ih plaćaju na dan, kao obične kopače jaraka) zna koliko je sve to jedna smešna rabota. I pored svega toga, čitao sam više od pola sata jer mi je pažnju privukao izveštaj o ratu na Kritu, sve dok mi usredsređenost nije poremetilo tapkanje stopala uz stepenice i otvaranje vrata. Kratak pogled u tom pravcu otkri ženu od, pretpostavljam, oko devetnaest ili dvadeset godina, prosečne visine, ali neprirodno tanane građe: bez iole punoće kojom se odlikuje prava lepota. I zaista, medicinar u meni zapitao se nije li pomalo sklona konzumiranju lule duvana svake večeri. Kosa joj je bila tamna i prirodno kovrdžava, odeća neugledna (mada dobro održavana), i osim prilično lepog lica, na njoj nije bilo ničeg izuzetnog. I pored svega toga, bila je od onih u koje pogledate, okrenete se od njih, a onda zateknete sebe kako ponovo gledate za njima. Delimično zbog njezinih očiju, koje su bile neprirodno krupne i tamne. Ali, još više mi je pažnju privukao njezin stav, koji beše sasvim neprikladan. Ta neuhranjena devojka imala je držanje kraljice i kretala se sa otmenošću za kakvu je moj otac potrošio pravo malo bogatstvo na nastavnike plesa, u nastojanju da je usadi mojoj najmlađoj sestri. Posmatrao sam je kako s rešenošću korača ka crvenookom gospodinu na drugom kraju sobe, koji je pokazao malo zanimanja i tek s pola uha čuo kako mu se obraća sa „Doktore“, a onda je zastala, stojeći tako. Pogledao je naviše u nju, sa nespokojnim izrazom dok je progovarala. Najveći deo mi je promakao – udaljenost, moj engleski i njezin blagi glas, sve se zaverilo da mi onemogući da razaberem značenje – ali iz nekoliko odlomaka koje sam uspeo da čujem razaznao sam da od njega traži lekarsku pomoć. Neobično je, naravno, da neko potčinjen poput nje i pomišlja na to da se obrati lekaru, ali znao sam vrlo malo o ovoj zemlji. Možda je to ovde prihvaćena praksa. Molba nije naišla na blagonaklonost i to me je oneraspoložilo. Prirodno je postaviti devojku na njezino mesto. Svaki lepo vaspitan čovek osećao bi obavezu da to učini u slučaju da mu se neko obrati na nedoličan način. Međutim, u izrazu lica tog čoveka bilo je nečega – nekog gneva, oholosti ili nečeg sličnog tome – što je u meni pobudilo prkos. Kao što nas uči Ciceron, jedan otmen čovek bi svoj prekor izrekao sa žaljenjem, a ne sa zadovoljstvom koje više unizi govornika nego što prekoreva onoga ko je naneo uvredu. „Šta?“ – rekao je, osmotrivši prostoriju na način koji je odavao njegovu nadu da niko ne gleda. „Odlazi, devojko, smesta!“ Ponovo je progovorila u po glasa, tako da nisam uhvatio njezine reči. „Ništa ne mogu da učinim za tvoju majku. Znaš to. A sad me, molim te, ostavi na miru.“ Devojka je malo podigla glas. „Ali, gospodine, morate pomoći! Nemojte misliti da tražim…“ A onda, pošto je uvidela da je nepokolebljiv, devojčina ramena se naglo opustiše pod teretom njezinog neuspeha i ona krenu put vrata. Zašto sam ustao, pošao za njom niz stepenice i prišao joj napolju, na ulici – ne znam. Može biti da me je, poput Rinalda ili Tankreda*, ponelo neko ludo shvatanje viteštva. Možda sam, pošto se svet prema meni prethodnih nekoliko dana bio poneo onako okrutno, možda sam osetio samilost zbog toga kako se odnosi prema njoj. Bio sam prozebao i umoran, pa sam, možda, usled svojih nevolja, potonuo toliko da mi se činilo prihvatljivim obraćanje čak i takvima kao što je ona. Ne znam; ali pre nego što je suviše odmakla, prišao sam joj i učtivo se nakašljao. Okrenula se naglo, s besom na licu. „Ostavite me na miru“, dobacila je veoma žestoko. Mora da sam reagovao kao da me je ošamarila; znam da sam se ugrizao za donju usnu i rekao: „Oh!“, iznenađen njezinim odgovorom. „Zaista se izvinjavam, gospođo“, dodao sam svojim najboljim engleskim jezikom. Da sam bio kod kuće, ponašao bih se drugačije: uglađeno, ali sa neformalnošću koja pokazuje ko je nadređen. Na engleskom, naravno, takve su istančanosti bile van granica moje moći; umeo sam jedino da se obratim pravoj dami, pa sam se na taj način i njoj obratio. Kako se ne bih pokazao kao polupismena budala (Englezi drže da jedini razlozi za nerazumevanje njihovog jezika mogu biti samo glupost ili hotimična svojeglavost), odlu čih da svoje pokrete na najbolji mogući način uskladim sa svojim rečima, kao da je ta politesse bila zaista nameravana. Prema tome, izveo sam odgovarajući naklon dok sam govorio. Mada mi to nije bila namera, njezina jedra splasnuše, da se izrazim tim pomorskim izrazom tako dragim mome ocu. Gnev joj je iščileo čim se suočio sa uglađenošću umesto pokude i ona me osmotri ljubopitljivo, sa privlačnom malom borom zbunjenosti povrh nosa. Pošto sam započeo u takvom raspoloženju, reših se da tako i nastavim. „Morate mi oprostiti što vam prilazim na ovakav način, ali nisam mogao da ne načujem da vam je potreban lekar. Je li to tačno?“ „Vi ste doktor?“ Naklonih se. „Marko da Kola od Venecije.“ Bila je to, naravno, laž, ali bio sam ubeđen da posedujem bar isto onoliko sposobnosti koliko i neki šarlatan ili vidar kakvog bi jamačno najmila. „A vi ste?“ „Zovem se Sara Blandi. Pretpostavljam da ste isuviše uzvišeni da biste lečili jednu staricu sa slomljenom nogom, iz straha da se ne unizite u očima svojih kolega?“ Stvarno je bila osoba kojoj je teško pomoći. „Potrebniji bi bio hirurg“, složih se. „Ja sam, međutim, učio anatomiju na univerzitetima u Padovi i u Lajdenu, pa moje kolege nisu ovde i malo je verovatno da bi mislili o meni lošije nego kad bih izigravao trgovca.“ Pogledala me je, a onda zavrtela glavom. „Bojim se da ste načuli pogrešno, mada vam zahvaljujem na ponudi. Ne mogu da vam platim, nemam novca.“ Mahnuo sam rukom kroz vazduh i – po drugi put toga dana – naznačio da mi novac ne predstavlja problem. „Nudim svoje usluge bez obzira na to“, nastavio sam. „O isplati možemo razgovarati kasnije, ako želite.“ „Bez sumnje“, reče ona i ponovo me ostavi pometenog. A onda me je pogledala onako otvoreno i neprikriveno, kako to Englezi već umeju, i slegnula ramenima. „Možda bismo mogli da pođemo i pogledamo pacijenta?“ – predložih. „A vi biste mogli, dok budemo išli, da mi ispričate šta se dogodilo?“ Bejah predusretljiv kao mladići koji se trude da privuku pažnju le pe devojke, kakav god da je njezin položaj, ali bejah slabo nagrađen za svoje napore. Premda nije bila ni blizu tako dobro obučena kao ja – udovi su joj se ocrtavali kroz tanku tkaninu haljine, a glava joj je bila pokrivena samo onoliko koliko je pristojnost nalagala – činilo se da joj uopšte nije hladno i da uopšte ne primećuje vetar koji je mene sekao kao nožem. I koračala je brzo, pa sam morao da žurim da bih je sustigao iako je bila dobra dva inča* niža od mene. A odgovori su joj bili kratki i jednosložni, što sam pripisao njezinoj brizi i obuzetošću majčinim zdravljem. Otišli smo nazad do gospodina Van Lemana, da pokupimo moje instrumente, a ja sam i na brzu ruku konsultovao Barbetov udžbenik o hirurgiji, budući da nisam hteo da zavirujem u knjigu sa uputstvima usred operacije, kako ne bih obeshrabrio pacijenta. Ispostavilo se da je devojčina majka prethodne večeri gadno pala i da je sama preležala celu noć. Upitao sam zašto nije pozvala nekog iz komšiluka ili nekog prolaznika, pošto sam shvatio da jadna žena jamačno ne živi u baš sjajnom kraju, ali na to ne dobih nikakav odgovor koji bi mi bio od koristi. „Ko je onaj čovek sa kojim ste razgovarali?“ – upitah. Ni na to nisam dobio odgovora. I tako sam, zauzevši hladan stav za koji sam smatrao da je prikladan, koračao pored nje neuglednom ulicom pod nazivom Mesarski sokak, pored smrdljivih životinjskih lešina okačenih o kuke ili položenih na grubo istesane stolove koji su stajali napolju kako bi kiša mogla da spere krv u slivnike, pa smo nastavili kroz još gori red niskih prebivališta koji se pružao duž jednog od potočića što su tekli oko utvrđenja ili u njegovoj blizini. Tamo dole je bilo do krajnjih granica prljavo, odvodi bejahu zapušeni i umašćeni, a kroz debeo sloj leda provirivali su svakakvi otpaci. Mi u Veneciji, naravno, imamo morske struje koje svakodnevno pročišćavaju gradske kanale. Reke u Engleskoj samo se pune đubretom, a niko i ne pomišlja da bi se kvalitet vode mogao poboljšati kad bi se samo malo vodila briga o tome. Od svih bednih udžerica u tom donjem delu grada, Sara Blandi i njezina majka živele su u najbednijoj: maloj, sa daskama umesto stakla u prozorskim okvirima, pod krovom punim rupa zapušenih krpama, sa uskim i neuglednim ulazom. Unutra je, međutim, sve bilo besprekorno čisto, mada vlažno; znak da i u tako oskudnim uslovima može tinjati plamičak dostojanstvenog života. Maleno ognjište i podovi bili su izribani, dve rasklimane stolice bile su isto tako održavane, a krevet, premda grubo istesan, bio je izglancan. Izuzev toga, u sobi nije bilo drugog nameštaja, osim nekoliko lonaca i činija, koje moraju imati čak i najbedniji. Jedno me je zapanjilo: polica sa bar pola tuceta knjiga uverila me je kako je, makar neko vreme, u ovim odajama stanovao neki muškarac. „Pa“, rekoh vedrim tonom kakav je primenjivao moj profesor u Padovi, kao sredstvo koje uliva poverenje, „gde je onda bolesnica?“ Ona pokaza put kreveta za koji sam mislio da je prazan. Tamo ležaše, ušuškana pod gomilom tankih pokrivača, skrhana ptičica od žene, tako sitna da je bilo teško shvatiti da nije u pitanju dete. Prišao sam i nežno povukao prekrivače. „Dobro jutro, gospođo“, rekoh. „Rečeno mi je da ste imali nezgodu. Hajde da vas pregledamo.“ čak sam i ja smesta shvatio da je posredi ozbiljna povreda. Jedan kraj slomljene kosti probio je kroz kožu nalik pergamentu, pa je štrčala, krvava, u vazduhu. A kao da već nije bilo dovoljno loše, neka aljkava budala je očigledno pokušala da je silom vrati na mesto, još više kidajući tkivo, a potom je oko rane prosto umotala parče prljave krpe, čije su se niti zalepile za kost pošto se krv skorela. „Marijo, majko Božija“, zavapih od ozlojeđenosti, srećom na italijanskom. „Koji idiot je ovo uradio?“ „Ona sama je to učinila“, reče devojka tiho kad sam ovo poslednje ponovio na engleskom. „Bila je sasvim sama i uradila je ono što je mogla.“ Zaista je izgledalo veoma loše. čak i za kršnog mladića, neizbežna slabost od ovakve rane mogla bi biti ozbiljna. A postojala je i moguć nost truljenja, kao i mogućnost da niti tkanine izazovu nadražaj tkiva. Zadrhtao sam od te pomisli, a onda sam shvatio da je u sobi ljuta studen. „Pođite i smesta upalite vatru. Mora da bude u toplom“, rekoh. Stajala je, nepomična. „Zar me ne čujete? Učinite kao što kažem.“ „Nemamo šta da zapalimo“, rekla je. Šta sam mogao da učinim? Premda se to ne može nazvati ni podesnim ni dostojanstvenim, zadatak lekara ponekad prevazilazi obično vidanje fizičke boli. Pomalo nestrpljivo, izvukoh nekoliko novčića iz džepa. „Onda idite i kupite drvâ“, rekoh. Ona pogleda novčiće koje sam joj ćušnuo u ruku i, bez reči zahvalnosti, tiho izađe iz sobe, napolje na ulicu. „A sada, gospođo“, rekoh okrenuvši se starici, „ubrzo ćemo srediti da vam bude lepo toplo. To je najvažnije. Prvo moramo da vam očistimo nogu.“ I tako sam se latio posla; srećom, devojka se brzo vratila sa drvima i s nešto žeravice za vatru pa sam ubrzo imao na raspolaganju tople vode. Pomislio sam da bi možda mogla – ako očistim ranu dovoljno brzo, ako uspem da vratim na mesto slomljenu kost a da joj ne pričinim samrtne muke, ako ne dobije groznicu i ako se rana ne pogorša na neki drugi način, ako bude negovana u toplom i dobro hranjena – da će možda preživeti. Međutim, bilo je mnogo opasnosti, a mogla je da je ubije i samo jedna od njih. Kad sam počeo, bila je dovoljno živahna, što je bio dobar znak za početak, mada bi, s obzirom na bol koju sam joj zadavao, i mrtvac bio svestan svoje okoline. Ispričala mi je da se okliznula na ledu i gadno pala, ali osim toga, u osnovi je bila isto toliko nepristupačna koliko i kćerka, premda je imala više razloga za to. Možda bi se neko promišljeniji, ili neko s više ponosa, okrenuo i otišao istog trenutka kad je devojka priznala da nema novca; možda je trebalo da odem kad mi je postalo jasno da nema grejanja; svakako je trebalo da odbijem i samu pomisao na to da ženu snabdem bilo kakvim lekovima. Ali, ma koliko bio svestan toga, nisam mogao da nateram sebe da činim on o što je trebalo. Ponekad, biti gospodin i biti lekar ne ide jedno s drugim. Isto tako, premda sam učio kako se valjano čisti rana i nameštaju kosti, nikada ranije nisam imao prilike da to učinim u praksi. Bilo je to mnogo teže nego što je izgledalo na predavanjima i plašim se da sam starici prouzrokovao mnogo muka. Ali, na koncu, kost je bila nameštena i noga povezana, pa sam poslao devojku, snabdevenu s još mojih dragocenih novčića, da kupi materijal za melem. Dok je bila odsutna, odsekao sam od drveta poduže letve i privezao ih uz nogu, nastojeći da obezbedim da slomljena kost, ako žena bude imala sreće da preživi, sraste kako treba. Tada već više nisam bio dobro raspoložen. Šta ja to radim ovde, u ovom palanačkom, negostoljubivom, bednom gradiću, okružen strancima, toliko daleko od svega na šta sam navikao i od svih koji me vole? Štaviše, šta će se desiti kad ostanem bez para, a to će biti ubrzo, bez para za stan i hranu? Zadubljen u vlastite muke, uopšte nisam obraćao pažnju na svoju pacijentkinju, znajući da sam za nju već učinio i više nego dovoljno, te zatekoh sebe kako proučavam policu s knjigama; ne zbog toga što su me zanimale, već samo da bih se okrenuo i izbegao da gledam u jadno stvorenje koje je iz časa u čas postajalo znamen moje nesreće. Takva osećanja bila su izmešana sa bojazni da će se svi moji napori i troškovi ispostaviti kao uzaludni: iako sam bio mlad i neiskusan, već sam znao da prepoznam smrt kad joj vidim lice, da joj namirišem dah i pri dodiru prepoznam znoj koji izaziva na koži. „Vi ste nesrećni, gospodine“, slabim glasom reče starica iz postelje. „Bojim se da sam vam ja zadala nevolja.“ „Ne, ne. Uopšte niste“, rekoh jednoličnim tonom namerne neiskrenosti. „Ljubazno je od vas što to kažete. Ali, oboje znamo da mi ne možemo da vam platimo za vaše usluge kako zaslužujete. A po izrazu vašeg lica vidim da trenutno baš niste bogati, uprkos vašoj odeći. Odakle ste? Niste odavde.“ Za samo nekoliko minuta zatekoh sebe, posađenog na jednu od rasklimani h stolica pored kreveta, kako otvaram svoje srce pripovedajući sve o svome ocu, o tome kako nemam para, o tome kako su me primili u Londonu, o svojim nadama i strepnjama koje se tiču budućnosti. U njoj je bilo nečeg što je u čoveku budilo poverenje, gotovo kao da razgovaram sa svojom starom majkom, a ne sa sirotom nevernicom Engleskinjom na umoru. Sve vreme je strpljivo klimala glavom i obraćala mi se tako mudro da sam osetio utehu. Božija je volja da nam šalje iskušenja, baš kao što je činio i Jovu. Dužnost nam je da ih podnosimo mirno, da upotrebimo sposobnosti koje nam je podario kako bismo ih prevazišli i da nikada ne izgubimo veru u to da je volja Njegova neophodna i po nas dobra. Što se praktičnijih saveta tiče, rekla mi je da svakako moram posetiti gospodina Bojla; bio je poznat kao dobar hrišćanin i kao gospodin. Pretpostavljam da je trebalo da prezrem ovakav spoj puritanske pobožnosti i drskih saveta. Ali, videlo se da ona, na svoj način, pokušava da mi pruži nadoknadu. Nije mogla da mi ponudi novca ni usluga. Mogla je da mi dâ jedino razumevanje, a to blago je trošila neštedimice. „Uskoro ću umreti, zar ne?“ – upitala je pošto je slušala moje jade dovoljno dugo da iscrpem tu temu. Moj profesor u Padovi uvek je upozoravao na ovakva pitanja: najmanje zbog toga što bi se moglo pogrešiti. Bio je uveren da pacijent nema pravo da se suprotstavlja lekaru na takav način; ako je lekar u pravu i ako pacijent stvarno umre, samo će biti ogorčen poslednjih dana života. Umesto da se pripremi za predstojeće uzdizanje k Bogu (što je, reklo bi se, događaj koji bi više trebalo da priželjkuju nego da zbog njega žale), većina ljudi se ogorčeno buni protiv takve božanske milosti. A povrh svega, uglavnom veruju lekaru. Da budem iskren, ne znam otkuda to, ali u svakom slučaju, izgleda da većina, kad im lekar kaže da će umreti, pokorno posluša, čak i ako nisu mnogo bolesni. „Svi ćemo umreti, gospođo“, rekoh sumorno, s jalovom nadom da će je to zadovoljiti. Međutim, ona nije bila od onih koji se daju zavarati. Pitanje je postavila hladno i bilo je očigledno da bi bila u stanju da kaže istinu da je kojim slučajem na mom mestu. „Samo što će neki brže od ostalih“, odvrati sa smeškom. „Ali, ja sam na redu, zar ne?“ „Zaista ne mogu da kažem. Moguće da neće nastupiti zagađenost i da ćete se oporaviti. Ali zaista, plašim se da ste veoma slabi.“ Nisam joj valjda mogao reći: da, umrećete i to uskoro. Ali bio sam dovoljno jasan. Mirno je klimnula glavom. „Tako sam i mislila“, rekla je. „I radujem se volji Božijoj. Ja sam mojoj Sari na teretu.“ Come l’oro nel foco, cosi la fede nel dolor s’affina.* Nisam imao nikakve želje da branim kćerku, ali promrmljao sam kako sam ubeđen da ona ispunjava svoje dužnosti punog srca. „Da“, reče ona. „I previše je odana.“ Žena je govorila sa uljudnošću koja je daleko prevazilazila njezin položaj i obrazovanje. Znam da nije nemoguće da se u prostačkom i grubijanskom okruženju izrodi otmenost, ali iskustvo nas uči da je to retko. Kao što prefinjenost misli prirodno iziskuje prefinjeno okruženje, a sirovost i beda pobuđuju isto to i u duši. Pa ipak je ova starica, premda u najneuglednijem mogućem okruženju, govorila sa samilošću i razumevanjem kakve nisam imao često prilike da sretnem ni u društvu najodličnijih. To me je navelo da se neuobičajeno zainteresujem za nju kao za pacijenta. Polako, a da toga nisam bio ni svestan, prestao sam da na nju gledam kao na beznadežan slučaj: možda neću moći da prevarim smrt, zatekoh sebe kako se bavim tako sumornom mišlju, ali bar ću je naterati da se dobro pomuči za svoj plen. A onda se devojka vratila s paketićem lekova koje sam tražio. Gledajući me netremice, kao da me izaziva da je osudim, reče da joj nisam dao dovoljno, ali gospodin Kros, apotekar, dozvolio joj je da se zaduži za dva penija pošto je obećala da ću ja podmiriti račun. Na to sam ostao bez reči od negodovanja što me devojka, izgleda, prekoreva jer joj nisam dao dovoljno novca. Ali, šta sam mogao da učinim? Novac je već bio potrošen, pacijent kinja je čekala, a ispod mog nivoa bi bilo da se upuštam u raspravu. Zadržavši spoljašnju staloženost, uzeh svoj mali ručni avan i tučak i počeh da usitnjavam sastojke: malo smole za vezivo, zrno nišadora, dva grumena tamjana, malčice vitriola i po dva zrna šalitre i acetata bakra. Kad sam sve to usitnio u glatku pastu, dodao sam, kap po kap, lanenog ulja, sve dok mešavina nije dostigla željeni stepen gustine. „Gde su crvi u prahu?“ – upitah, tražeći poslednji sastojak u vrećici. „Zar nisu imali?“ „Jesu“, reče ona. „Bar mislim da jesu. Ali od toga, znate, nema nikakve koristi, pa sam odlučila da ne kupim. Uštedela sam vam malo para.“ Ovo je bilo previše. Ako je neko prema vama drzak, to je jedna stvar, a i prilično je uobičajeno kad su kćeri u pitanju, ali dovoditi u pitanje i sumnjati u nečiju stručnost sasvim je nešto drugo. „Rekao sam vam da mi treba. To je ključni sastojak. Jeste li vi lekar, devojko? Jeste li se obučavali u najboljim medicinskim školama? Da li lekari dolaze da vas pitaju za savet?“ – upitao sam je s nadmoćnom porugom u glasu. „Da, dolaze“, odgovorila je hladno. Zafrktao sam. „Ne znam šta je gore: imati posla s budalom ili sa lažljivcem“, rekoh besno. „Ni ja. Znam samo da ne spadam ni u jedno ni u drugo. Staviti crve u prahu na ranu značilo bi da će moja majka zasigurno izgubiti nogu i umreti.“ „Jeste li vi to, možda, Galen? Ili Paracelzus? Ili, može biti, Hipokrat lično?“ – grmeo sam. „Kako se usuđujete da dovodite u pitanje stručnost boljih od sebe? Ovaj melem je u upotrebi već vekovima.“ „čak i ako je beskoristan?“ Uporedo s tim, polagao sam melem na ranu njezine majke, a potom sam je ponovo uvio u zavoje. Nisam bio siguran hoće li delovati, budući nepotpun, ali nadao sam se da hoće ako ga stavim kako treba. Kad sam završio, uspravio sam se u svoj svojoj visini i, naravno, lupio glavom o nisku tavanicu. Devojka se prigušeno zakikotala, što me je razbesnelo još više. „Da vam kažem jednu stvar“, rekoh jedva obuzdavajući bes, „ zbrinuo sam vašu majku najbolje što mogu, mada nisam bio obavezan da to učinim. Doći ću kasnije da joj dam sredstvo za spavanje i da joj provetrim ranu. I sve to činim znajući da za uzvrat neću dobiti ništa izuzev vašeg nepoštovanja, premda ne vidim kako sam ga zaslužio, niti otkud vama pravo da sa mnom tako razgovarate.“ Ona se pokloni. „Mnogo vam zahvaljujem, gospodine. A što se tiče isplate, uverena sam da ćete biti zadovoljni. Rekoste da se time možemo pozabaviti kasnije, i ne sumnjam da hoćemo.“ Na to izađoh iz kuće i vratih se na ulicu, vrteći glavom i pitajući se u kakvu sam to jazbinu umobolnika slučajno zabasao.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter