Ljubavni razgovori

Alis Ferne u romanu Ljubavni razgovori, svjetskom besteseleru prevedenom na dvadesetak jezika, opisuje različite faze, oblike i aspekte požude, strasti i ljubavi. Polin, koja je srećno udata i trudna, sreće Žila u trenutku kad se on razvodi. Izvanrednim stilom i jezikom autorka analizira etape i nijanse njihovih ljubavnih razgovora, sačinjenih od neizgovorenih pitanja i otvorenih priznanja. Kao nepopravljivi optimista, ona prikazuje svijetlu stranu ljubavi, a svojim realističnim i jasnim stilom podstiče čitaoca da preispita prirodu sopstvenih osećanja. Na preko trista stranica teksta pisanog klasičnim stilom, autorka nas uvlači u lagani tango ljubavi u nastanku; dva koraka naprijed, tri nazad... Alis Ferne nas vodi od jednog osjećanja do drugog, od jednog iznenađenja do drugog. I nikad nam nije dosadno. Questions de femmes Koristeći sve mogućnosti koje joj pruža roman, Alis Ferne ulazi u tajne svojih likova, postavlja se u središte njihovih emocija. Magazine littéraire Izvanredna anatomija savremene ljubavi. Bestseller Senzibilno i strastveno istraživanje nagona koji se skrivaju iza naše potrage za srećom. The Times Priča o Polin i Žilu, koji dele jednu tajnu; čitav talenat Alis Ferne sastoji se u tome što im ne sudi i ne pravda ih. LExpress A. Ferne je napisala gotovo sociološki roman… u kome se pita šta znači voljeti? Kako se to dogodi? Kad je kraj? Čini li nas to srećnim? Zašto odlazimo?… Uznemiravajuća poput psihoanalitičara koji o nama zna ono što mi sami o sebi ne znamo, lucidnost njenog pisanja prepuna je istine. Livres ODLOMAK – Šta znaš? – Veoma dobro kakvu ljubav može da gaji žena spram muškarca. V. Šekspir Bogojavljenska noć I POČETAK VEČERI 1 Par budućih ljubavnika išao je sredinom ulice u pešačkoj zoni, malo pre večere. Grad je plamteo u večernjim bojama. Velike stare zgrade su se presijavale pod sve slabijim sunčevim zracima, kamene fasade su im bile narandžaste kao usijano gvožđe. Mladi, okupljeni u grozdove, tumarali su naokolo, ćaskali i smejali se, flertovali. U toj nekadašnjoj fakultetskoj četvrti još je bilo nečeg svečarskog i bezbrižnog. Jun je bio lep i dnevna žega je još uvek opterećivala vazduh. Žena je na sebi imala laku haljinu s plitkim izrezom, koji se gubio ispod muslina žute ešarpe oko njenog vrata. Njena silueta i hod ukazivali su, pre nego lice, da je ona mlada žena; a nešto drugo na njoj, neka neusiljenost, neka neuhvatljivost otkrivala je da više nije devojčica. Nije više imala onu nespretnost, onu unutrašnju smetenost što, poput žiga, obeležava i štiti devičanstvo. Umesto toga, zadovoljstvo, koje joj je očigledno pričinjavalo koketiranje, nagoveštavalo je da ta žena ume da se ponaša u muškom društvu. Njen pratilac je već bio prošao kroz period raspaljenosti i približavao se onom trenutku u životu kad kod onih koji su na ovaj svet došli posle nas prvo primećujemo mladost da bismo joj se iskreno divili. Imao je četrdeset devet godina, još uvek gustu plavu kosu, ali crte lica koje su počinjale da blede. Nije bio lep i nije se ni trudio da ostavi takav utisak. Ta činjenica nije bila puki detalj: svedočila je o tome koliko je taj čovek samouveren. Bio je prilično nemarno obučen, u svetlo odelo i belu košulju zakopčanu do mesta na kome se nalazio čvor kravate lišene mašte. Odelo je bilo izgužvano, sigurno se znojio, pošto su kratkotrajni naleti povetarca koji se probijao kroz grad donosili samo vazduh ugrejan od asfalta. Moglo je, dakle, da se nasluti da nije išao kući da se presvuče pre tog sastanka, za razliku od svoje prijateljice, koja se sigurno dugo spremala. Takođe je bilo jasno da to nije ni poslovni sastanak, ni porodični izlazak u smiraj dana, već ljubavni susret. I sve to bilo je jasno već na prvi pogled svakome ko bi ih video zajedno. Činilo se da slede korake nekog komplikovanog plesa dok su grabili napred, kao da žure. A uopšte nije bilo tako. Hod im je ubrzavala želja da izađu iz te gomile. Išli su jedno pored drugog, rastajali se, sastajali, ponovo razdvajali, ševrdajući da bi se probili kroz mnoštvo prolaznika. Kad bi se udaljili jedno od drugog, on je ubrzavao korak da je sustigne, i nije odvajao oči od nje, a ona je, kao da njega više nema i kao da se ona sama zabavlja, cupkala po ivičnjaku, skakućući između grupa neznanaca, kao neka košuta, i mašući majušnom tašnom prebačenom preko ramena. Niko, dakle, ne bi ni pomislio da je to neusiljeno držanje maska za snažno uzbuđenje, ljupki izraz unutrašnjeg treperenja. Silno je želela da se dopadne! I, kako to obično biva, ta ženska žudnja poništavala je njenu sigurnost. Dakle, u tom trenutku, kad su stvari bile na početku, njena spontanost je bila uništena. Pokušavala je da povrati pribranost čim bi je njen pratilac pogledao. A on ju je gledao bez prestanka. Najpre se brinula zbog svoje odeće. Da nije previše ovakva ili onakva? Želela je da izgleda kao osoba od ukusa. Sad je čak razmišljala i o svojim pokretima. Zašto skakućem? – pitala se. To je detinjasto. I prestala je da skakuće. Gledao ju je osmehujući se. Ne kurtoaznim osmehom, već zadovoljnim. Lepa je, mislio je, nije se prevario kad ju je zapazio u obdaništu, i ta mala žuta haljina joj đavolski dobro stoji. Fini puplin, jednostavno i mladalački. Znao je nazive tkanina pošto je voleo žene. Ništa što se njih ticalo nikad ga nije ostavljalo ravnodušnim. Evo jedne mlade žene koja stvarno ima stila, pomislio je kad je video Polin Arnu kako dolazi. Iako je bila plavuša, ta zlatnožuta boja joj je fantastično pristajala, i podsuknja je savršeno padala, do iznad kolena, mogla je to sebi da dozvoli. I sad je sebe smatrao srećnikom što je u tako lepom društvu. Bio je zadovoljan poput muškarca koji je otkrio neku ženu. Pozabaviće se njom. Divio se tom licu glatkom kao kamen za pranje, toj zategnutoj svetloj koži. Jedno od onih lica koja izgledaju kao da se daju, a u stvari se nameću. Ne zato što se skrivaju manje nego druga, pošto lice ne može lako da se sakrije, već zato što imamo utisak da ih krademo. Zato što ne odvajamo oči od njih, preterujemo, nepristojno ih analiziramo. Nije ga se zasitio. Čak je zaboravio da se izlaže opasnosti da ga se zasiti. Jedna slika ga je navela da pređe granicu lucidnosti i za njega je to bio trenutak potpunog blaženstva. Posmatrao je pejzaž jedne žene. Bila je kao izvajana, ne toliko zbog savršenih crta, koliko zbog odsustva diskontinuiteta: lice isklesano od jednog jedinog bloka. Ta privilegija mladosti koja oblikuje čelo bez i jedne jedine bore sve do obrva, jednim jedinim potezom iscrtava pravilan nos sve do usta, ti okrugli i meki obrazi ispod očiju, i bez ijedne neravnine: kao od kamena. I naravno, srećnica nije imala pojma o toj lepoj beloj jedrini. Umeju li ljudi uopšte da cene sopstveno lice? U najboljem slučaju mogla je da smatra da je imala sreće. Ravnoteža lepote je tako krhka, tako neopipljiva i neobjašnjiva, sigurno je sumnjala u sebe! Pogotovo što se nije videla. Primećivala je samo posledice, koje su joj mamile smešak. Tada su joj se videli zubi, dva prednja razmaknuta, znak sreće, često su joj to govorili, to je bio način da pričaju o njoj, da joj bez preteranog razotkrivanja kažu da je često gledaju. Crvenela je kad je tih pogleda zaista bilo previše i nastavljala je da ih privlači, uprkos svojim krupnim plavim očima koje joj nisu uvek davale inteligentan izgled. Izašli su iz gužve u pešačkoj zoni i konačno su bili zajedno. Dok su išli, smanjivao se prostor koji ih je razdvajao i na kraju su im se ramena dodirnula. Osećao je letnji parfem koji je imala na sebi, s blagim mirisom vanile. Namerno joj se približio. Neka sila ga je gurala ka mladoj ženi. Kako ć e reagovati? Nije mogao da predvidi. Nije je dovoljno poznavao. Ali ona je došla... Nije, dakle, bila tako stidljiva. Nastavio je svoj manevar. Nije napravila nikakav pokret da bi prekinula kontakt. Šta li je mislila? Uhodio ju je, ali manje nego što joj se divio. Gledao ju je bez prestanka. Iako nijednom nije okrenula oči ka njemu, mogla je da oseti težinu tog pogleda. Znala je da je posmatra, a nastavila je da korača kao da ništa ne primećuje. Bio je kockar, namerno ju je dodirivao i dalje, a ona se nije ni pomakla, kao da on ne postoji! Bila je odličan blefer, ali uznemireni blefer! Osećao je to. Smetena zbog tog pogleda koji je bio tako blizu, a pretvarala se da nije. Ukratko, uvek postoji način da se porekne da se nešto događa. Kakve igre! – pomislio je. Zar ne zna on te igre napamet? Ovoga puta, mislio je, nešto je drugačije. Postajao je romantičan. Osećao je snažno zadovoljstvo zbog beznačajnog dodirivanja, gordost klinca dok korača pored zanosne žene koju muškarci gledaju. Otkrio bi to svaki put kad bi odvojio oči od svoje prijateljice. Tada bi posmatrao šareno mnoštvo ljudi koji su šetali, koji su u tom času za njega bili samo jedno veliko gibanje oko njegove požude, samo anonimno bačijanje u čijem je središtu bila slika koju je sledio. Bili su potpuno iste visine (ona vrlo visoka, on prilično nizak za muškarca) i njihanje njihovih ramena pri hodu bilo je ujednačeno. Žuta ženska vitkost i tamna silueta koja se stalno okretala ka žutoj boji i vitkosti činile su, ko zna kako, skladnu i gotovo prirodnu celinu, kao da su složan par. Zajedno su išli, ćutke su posmatrali jedno drugo, zbog toga su osećali zadovoljstvo koje im je mamilo osmeh. A ipak je svako od njih dvoje sadržao za onog drugog samo tajne i uobičajenu nepoznatu prirodu druge osobe. Žil Andre i Polin Arnu obratili su se jedno drugom samo dva ili tri puta; nisu se takoreći ni poznavali. Preterana poletnost u njihovom držanju, suzdržana ali primetna veselost, izvesna čudnovatost nekih njihovih gestova, brzina skretanja pogleda, mnoštvo pokre ta, atmosfera opijenosti, nešto tegobno i ukleto izbijali su iz njih da bi to saopštili. Zajedno su stajali na rubu zadovoljstva. Čovek ne bi mogao da pomisli da su muž i žena. A zašto bi odmah pomislio da su ljubavnici, što takođe nisu bili, to je bilo koliko teško objasniti, toliko i lako zapaziti. To je bio proces. Čekala ih je neumoljiva budućnost. Bilo da joj se odupru, bilo da joj se prepuste, sunovratiće se u nju. Drhtali su na pragu intimnosti. Drhtali su zato što su znali. Oboje su bili plen ljubavne sudbine, a ono najčudnije možda nije bila sama ta sudbina, već saznanje da ih ona čeka i da im ništa ne vredi što unapred znaju kakva je. Ushićenje ih je zatvorilo u tajnu njihovog susreta, u to neizbežno dodirivanje, i u njihovu slobodu. Vrtlog ih je gurao jedno ka drugom. Kakav život su vodili pre nego što ih je zadesio taj usud? Ne postavljajući sebi to pitanje, naklonost je izazivala nemir koji je mogao da ih razgali ili uništi. Taj skriveni zanos bio je vidljiv golim okom. Zračio je i zveckao oko njih, kroz smeh i osmehe. Da je nisu oterali, njihova obazrivost bi se uplašila. Šta su ljudi tačno mislili kad bi ih videli? Mislili su da su ljubavnici, ili da će, ukoliko još nisu, uskoro postati. Uskoro će postati. Na jednom drugom mestu, i već dugo, oni su mnogo posmatrali jedno drugo. Potajna briga za drugog, nema žudnja s kojom ga tražimo, pogledi čiji je broj nemoguće izračunati i njihov imperativni motiv još su bili na njima. Obavijao ih je sav onaj žar ljudi pogođenih gromom. Sad su želeli da prođu nezapaženo, a dešavalo se upravo suprotno. Retko se događa da požuda nema svoj vidljivi deo! Ono što proživljavaju srca ljubavnika, njihove damare, uzbuđenja i zablude, telo izbrblja kao otvorena karta. U radosnoj svetlosti koja se odaje, ono govori sve o onome što ih vezuje. Samo zatvorene sobe mogu da zaštite tajnu jedne bliskosti, da iza zastora i zidova sakriju neodoljivu privlačnost a da je pri tom ne ubiju. To dvoje koji su samo koračali, ali opčinjeni jedno drugim, bili su, dakle, prepozn ati. On zadubljen u misli, ona van sebe od sreće u mreži jednog pogleda, i ta sreća tipična za početke privlačila je pažnju. Ritam njihovog hoda, usaglašen i saučesnički, harmoničan i skladan (ona kao da je imala krila), za koji je bilo izvesno da će se kasnije prekinuti u smehu i afektiranju, pokazivao je da nemaju nikakav cilj, ni odredište. Njihov susret te večeri, to tajanstveno čudo bliskosti, njihova ushićenost, ćutanja i osmesi, sve se to otkrivalo pred prolaznicima, sve je bilo dešifrovano. Flert, čiji je oblik poprimila njihova požuda, bio je predstava, kao što je to možda slučaj sa svakim flertom: pošto su putevi uvek isti, svi koji su barem jednom njima išli odmah prepoznaju to držanje svojstveno onima koji lete ka ljubavnoj vezi. Oni su leteli. Koračali su bez reči, koristeći to što su često bili razdvojeni, ali trebalo je razbiti početno ćutanje sad kad su postali spokojniji. Nijedno od dvoje ljubavnika nije znalo šta da kaže. Da li su samo reči bile potrebne? Jedino je ćutanje govorilo. Njoj je, uostalom, pomalo bilo neprijatno zbog onoga što je ono pričalo. Kad se jedan muškarac i jedna žena koji nemaju razloga da budu zajedno zateknu zajedno i sami na ulici u ranim večernjim satima, zar nije jasno šta smeraju? Zar se ne zna šta može da se dogodi? Možda je želeo da prekine tu očiglednu nelagodnost. Pitao sam se hoćete li doći, nisam bio baš siguran! – rekao je, okrećući se ka svojoj prijateljici, i pošto su im se ramena očešala, njegovo lice se našlo tačno naspram lica mlade žene, na nekoliko centimetara od njene glatke i suncem obasjane puti, tako blizu da je mogao da zapazi dlačice na njenim jagodicama, na mestu gde se koža tanji kako prelazi ka očima. Zašto?! – odvratila je. Zakazali smo sastanak. Usta su joj se stegla kao da hoće da razmaže ruž. Pogledao je te stisnute usne. Osećala se vrlo nelagodno tako blizu njega. Zašto tako gleda u njena usta? Oči su joj se nasmešile u pokušaju da opovrgnu zbunjenost. Mogli ste da se predomislite, rekao je. Kad zakažem sastanak, ja dođem, rekla je Po lin Arnu. I glas joj nije zadrhtao dok je to izgovarao, glas joj je bio zvonak i hrabar, dok se njena misao upetljavala u dvosmislenost motiva i snova. Verujem vam, rekao je, ali pošto sam vam ga ja zakazao... Odmakla se od njega čim je progovorio. I pošto joj se on opet približio da bi joj to prošaputao, ona se ponovo udaljila. A vi me uopšte ne poznajete, rekao je, nasmejavši se zbog tog bešumnog primicanja i odmicanja, i baš ste smeli! Mislite da sam smela? – pitala je, s iznenadnom zabrinutošću, ne znajući da li je pogođena ili polaskana onim što je govorio. Ne, uopšte niste, to mi je jasno! – rekao je umilnijim i podrugljivijim glasom. Ali, ipak, mogli ste da mi date korpu, a niste! – rekao je, nasmejavši se iskreno. Zarumenela se i rekla, skoro kao devojčica uhvaćena na delu: Nisam se setila! U njenoj glavi, u tom ćutanju žene kojoj se udvaraju, sve je brujalo. Potajna priznanja, čuđenja. Čak i da sam htela, nisam mogla da pobegnem. Čudno je kako sam zarobljena od trenutka kad me je pogledao. I kako sam odmah počela da zamišljam stvari. I prevela je, koketno, na ton tobožnjeg prebacivanja i saučesničke popustljivosti: Nadala sam se da se nećete usuditi tako da mi priđete. To je bilo priznanje izvrnuto naopako, i laž u koju je pokušavala da veruje i, uostalom, bilo je rečeno tako tiho da on nije ni čuo. Išla je oborene glave i gledala je svoja stopala kako koračaju. I, mrmljajući i dalje, kao da usne ne mogu da joj se razdvoje, ispravila je ono što je pokušavala da kaže: da se, u razumnom delu svoje svesti, nadala da će ćutati, a u svim ostalim delovima, onim koji nisu razumni i nisu svesni, nadala se da će je osloviti. Pomislila sam da... Reči su se izgubile u smehu grupe devojaka koje su zaobišli, razdvojivši se još jednom. (Ovoga puta uopšte nije poskakivala.) Nije odgovorio, nije znala da li ju je čuo i dozvolila je sebi da se i sama zatvori u ćutanje. Nisu se zaustavljali, kao da nekuda idu, ali ništa se nisu bili dogovorili. (Ona je malo zakasnila, video ju je izdaleka kako dolazi, rukovali su se zbunj eno i zadovoljno, on je odmah krenuo, i išao je stalno u istom pravcu, a ona je pošla za njim.) Uopšte ne znam kuda idem! – rekao je. A ja vas slepo pratim! – rekla je. Prvi put su se istovremeno nasmejali i bilo im je lako da se smeju. Osetili su kako smeh sve sažima i rešava. *** Polin Arnu je utonula u čežnjive uspomene iz prethodnih nedelja: kad samo pomisli da je jedne noći sanjala tog muškarca! On je tada još bio neznanac čiji je pogled uhvatio njen, u obdaništu u kome je ostavljala sina. A na kraju je počela da razmišlja o njemu uveče, dok tone u san... Zato što nije prestao da je netremice posmatra s divljenjem koje je zaista bilo erotično. Da, o tome se radilo. Kako da ga ne primeti?! To se odmah zna. Ležeći u tišini pored svog muža, rekonstruisala je po sećanju to lice i taj pogled (i, u manjoj ili većoj meri, izmišljala ih je). Radovala se što uliva to zaljubljeno divljenje u jedan pogled. Zar nije sramna i nepojmljiva ta neočekivana i nepravedna prednost koju je davala jednom odsutnom muškarcu dok je ležala kraj onoga pored koga je njen život bio sigurniji? Izgubila je razum u upornosti dva oka. Nekom čarolijom, te oči su uzele reč. Ko bi postupio drugačije da su na njega bačene takve čini? Jasno je videla sebe: koketna i zbunjena, iznenada se zatreskala u jednog muškarca zato što je i on bio zatreskan u nju, da, privučena magnetnom snagom mimikrije i nesposobna da odbije taj sastanak koji nema budućnost. Nije se vešto izmakla, kao što joj je razum nalagao. Kako se to desilo? On je napravio prvi korak. Zaprepastio ju je taj potez, tako škakljiv. Čak i zadivio. Ona to nikad ne bi mogla da uradi! Bila je impresionirana zato što je zaboravila u kakvog osvajača može da se pretvori muškarac u punoj snazi pred ženom koja mu se dopada. On je, dakle, napravio prvi korak, zato što je znao da ga ona neće napraviti, a ona je bez oklevanja krenula za njim. Nije bila besporočna. Reči koje je izgovorila, pokreti, osmesi, sve je to bilo predusretljivo, u to nije bilo sumnje. Podigla je glavu na tu pomisa o i nastavila da korača sasvim uspravna. Učinilo joj se da je u načinu na koji je postupio bilo nečeg prilično sramnog i postala je nepristupačnija nego što je zaista bila. Ponekad vidimo da nešto radimo zbog slabosti ili popustljivosti i onda ne cenimo sebe. Kako je želela da ne laže samu sebe! Da ne blefira, bez obzira na to kako će se ponašati ubuduće. Ali, nije sigurno da je to moguće. Čovek se ne ponaša uvek onako kako želi: nije htela ni da afektira, a ipak je pomalo afektirala! Iznurena u tom klupku osećanja, osećala se poraženo. Idem pored tipa koga ne poznajem! – govorila je sebi. Stvarno je išla. Nije moglo biti zabune oko toga. Čulno uzbuđenje koje ju je nosilo nije okolišalo. Išla je i dalje pored njega, trudeći se sve vreme da uhvati njegov korak (isto onako kako je on pokušavao nju da prati, što je objašnjavalo skladnost slike koju su predstavljali), prvi put ga je pogledala i začudila se: nije bio lep, nije bio elegantan, kad je ćutao njegov šarm je bio neprimetan. Zar nije bio sasvim običan? U svakom slučaju, nije bio prefinjen. A ipak je njegovo prisustvo raspaljivalo osećaj privlačnosti, utisak da se u njoj bude i komešaju potisnute i skrivene stvari, koje su odnosile prevagu nad svim onim što može da čini život, nad razumnim i korisnim. Najčudesnije nije, međutim, bilo to uzbuđenje, već očigledna uzajamnost tog zanosa. Dok je terala od sebe lažna pitanja, ni na tren nije posumnjala u svoje privlačno dejstvo na njega. Bili su dve žrtve. To je u suštini bila obična opčinjenost. Svi znaju dokle takve stvari mogu da odu. *** U tom trenutku Žil Andre je radije ćutao. Nije se plašio odsustva razgovora. Njegova sposobnost da ćuti pored nekoga koga jedva poznaje i da jednostavno bude prisutan pokretima i pogledima uznemiravala je njegovu prijateljicu. Nije bilo namerno. Pokušavao je da se smiri. Trebalo je smiriti onaj tajni deo sebe. Da je sebe slušao, bez odlaganja bi odveo tu mladu ženu u neku zatvorenu sobu, bilo koju, samo kad bi mogao da se odrekne konvencionalnih postupaka. Hteo je d a neosetno uvuče ruke u milovanja, da ćuti u poljupcima. Vrhunac je bio što je ona to takođe želela. Bio je siguran u to. Da, to joj je bilo u mislima. Zaokupljala ju je neobjašnjiva želja za intimnošću i on je to znao a da nije morala da mu kaže ni jednu jedinu reč. Bio je od onih muškaraca, bez konformizma i vulgarnosti, koji priznaju šta proživljavaju i ne pretvaraju se. Ako muškarac oseća ushićenje zbog neke žene i nežnost koja tome ide u prilog, ako to snažno oseća, zašto bi morao da čeka, treba samo da legne i priljubi se uz nju, eto šta je mislio. U njemu je bilo one bezbožne slobodoumnosti i promišljene vidovitosti karakteristične za takvo ponašanje. Ipak, bio je pravi ljubavnik: pažljiv. I osećao je da ta žena nije spremna. Čekala je. To je bilo njeno uživanje toga dana: odlaganje ishoda koji je slutila. Nije znao iz kog razloga (zato što je to želela), ali tome ga je učila njegova vičnost u zavođenju i nije posumnjao u svoju intuiciju. Bilo je naprosto tako. Pa zašto da ne? – pomislio je. Mogao je dragovoljno da se prilagodi ritmu te ženstvenosti i da istovremeno žali zbog njega. Bio je svestan da ulaže trud. Trudio se da zamisli sebe u tuđoj koži. Ona ne zna ništa o meni, govorio je sebi. Zato se zadovoljio jednim: Hoćete nešto da popijete? I ona je odgovorila: Rado. I seli su na terasu punu sveta. I sve ovo, pomislio je dok ju je posmatrao kako sedi prolepšana od požude, samo je izmotavanje i gubljenje vremena, i kukavičluk. A ona je prosto gorela, iznenada uverena u svoju lepotu u zlatnim tonovima večeri, omamljena osećajem prijatnosti, i naslađivala se snažnom unutrašnjom radošću, začinjenom tajnom i novinom. Toj radosti se nije žurilo. Zašto bi žurila da iskoristi slobodu da zavede? Ženski i muški časovnik u ljubavi ne pokazuju isto vreme. Dakle, pošto je tako trebalo, počeo je da priča. Progovorio je maznim, baršunastim glasom, nošenim uzdahom, kao da mrmlja u ljubavnoj postelji. Prošaputana reč, na ivici iscrpljenosti. Polin Arnu se odmah potčinila tom šapatu. Da li je to namerno radio? Kad je govorio, imala je osećaj da je umoran od toga što je voli! A kad se taj glas smejao, pošto je bio sposoban da za tren oka postane nasmejan, činilo joj se da je to opet zbog nje, zbog ogromne ljubavi prema njoj. U tom glasu je čula ono što je htela da postigne: da bude jedna jedina i da potčini tog muškarca svom šarmu. Čula je da je to svršena stvar. Varala se. Ali iluzija je bila isto onoliko uporna koliko je glas bio prijatan. A on je vrlo vešto koristio taj čarobni mehanizam reči. Slušati, gledati, diviti se, smejati se, šaputati reči koje se najviše iščekuju, i šarm je širio jedra... bilo je to nešto što nije moglo da se ne desi. Nesposoban da proceni efekat (ali siguran da on postoji, pošto ga je primetio), poigravao se onim senzualnim, čak sugestivnim što može da sadrži ton neke rečenice. Što se tiče šaputanja i ljubavnog lukavstva, on nije bio od juče. Njegov glas, koji je izražavao obožavanje, dopadao se ženama zato što je budio njihovu taštinu. Dakle, posedovao je kovitlac talasa koji mogu da zavrte mozak. Taj kovitlac je ponovio jedno ime. Znam kako se zovete, počeo je da joj šapuće, smejući se. Da, koristio je onaj deo jezika koji baš i nije jezik, koji ne kompromituje samo reči, a ipak se sasvim dobro razume. Polin, promrmljao je, je l’ tako? I ponovio je: Polin. Gledajući je u oči, uz lukavi smešak. Mislila je da je taj pogled neumesan, i jeste bio, namerno, kao da je znao da žene, uprkos pronicljivosti za koju su sposobne, ne odolevaju takvoj pažnji. Divno ime, rekao je. Odvratila je: Meni se veoma dopadalo. Zastala je i dodala: Dok se nisu pojavili oni filmovi i ona visoka plavuša u kupaćem kostimu na plaži. Koja pomalo liči na vas... – promrmljao je, kao za sebe. Nadam se da ne liči! – rekla je. Nije tako loša! – rekao je kroz smeh. I dalje ju je gledao s neskrivenom srećom što je sa njom i što može da je posmatra. Bila je previše uznemirena da bi to primetila, previše zaokupljena sobom da bi prozrela svog pratioca. Nastavio je da priča o imenu: Nikad ranije nije upoznao ženu koja se tako zove. Šta je na to moglo da se odgovori? Ništa nije odgovorila. Onda je glas pitao: Mogu li da vas zovem Polin? To pitanje je takođe bilo neumesno: zastarelo i gotovo smešno. Naravno da možete, rekla je lepotica i sirotica koja je osećala da je to predstava, a ipak joj se ona dopadala i ljutila se na sebe što joj se dopada. Pred koliko žena je izveo ovu tačku? To pitanje je sprečavalo Polin Arnu da u potpunosti uživa u njegovom udvaranju. Pred koliko žena? I još: Da li joj se on to ruga? Užasno se plašila da joj se ruga. Što smo zaljubljeniji utoliko više sumnjamo da onaj drugi pokušava da nas ulovi... Da li je ona samo plen? Da li je iskren? Želela je da se igra, ali pod uslovom da to ne bude samo igra. Zavođenje... nije joj se baš dopadalo što je uhvatila sebe kako se pretvara. Zato je ulagala nevidljive napore da bude prirodna. Ali igra ju je ponela, smeškala se i smejala, crvenela... Jesmo li onakvi kakvi smo zaista samo kad smo sami? Želela je da se prikaže onakvom kakva jeste. Kako ste ćutljivi! – uzviknuo je. Nećete da mi odgovorite?! Ponovio je: Mogu li da vas zovem Polin? Zašto bih vam to uskratila? – rekla je. Nećete me valjda oslovljavati sa gospođo! Zašto da ne? – odvratio je, smejući se, neusiljen i provokativan. Vi me ne poznajete, rekao je. Lice mu se razvuklo u osmeh. Naprotiv, rekla je iskreno, što je zaprepastilo budućeg ljubavnika, imam utisak da vas odavno poznajem. I, uostalom, dodala je zgrabivši oberučke svoju hrabrost, nemojte stalno da mi ponavljate da vas ne poznajem! Zar nisam ovde s vama? I, ako sam neznanka, kako mi onda znate ime?! Nasmejao se, opet, pošto u flertovanju neminovno ima mnogo smeha. Čuo sam jednog dana u obdaništu kako vas neka žena zove Polin, rekao je. I dodao: Tako se zvala moja baba. Moja se zvala Mari-Polin, rekla je. I u tome postoji moda, kao i u svemu ostalom, rekla je pomalo hladno, tiho, grublje, bez one melodične nežnosti koju je imao njen glas. Zaista je pokušavala da rastera paru požude koja je pritiskala taj susret. Ali bio je to uzaludan trud, te stvari postoje ili ne postoje, osećaju se i ne mogu da se rasteraju. Jesam li vas naljutio? Odmahnula je glavom, osetivši se jadno zbog onoga što je promrmljano bez reči. Nije voleo kad tako stisne usne. Želeo je da omekša. Voleo je kad se smeši. Gledao ju je u oči, dugo, vrlo drsko. Crvenela je. Sve je bilo rečeno. Onda je ponovo uzeo uzde u svoje ruke. Sve je bilo rečeno, ali to nije bilo tako lako. Ništa nije bilo učinjeno! Kad je reč o prelaženju s reči na dela, s ćutanja na postupke, ima muškaraca kojima to nikad ne polazi za rukom i žena koje odugovlače. Zavodnice koje zapale vatru pa je zapuste. Upoznao je njih nekoliko, ali je postao stručnjak da ih odmah nanjuši. Ova nije bila zavodnica, pomislio je, ne, nipošto. Morao je da joj oda priznanje: posedovala je šarm koji je plenio, iako se nije trudila da šarmira. Počeo je da razmišlja o tome. Ali ne, to nije bilo moguće, sigurno je ulagala izvestan napor da se dopadne. Uostalom, nije bila prirodna, lepo se videlo da se savlađuje. Osmotrio ju je ispod oka. Postojala je. Ta žena ima ličnost. Od čega zavisi da li imamo ili nemamo ličnost? – pomislio je. Sigurno je imala unutrašnji život, imala je jako unutrašnje biće. Oduvek je verovao u to. Zato ju je pogledao sa stvarnim interesovanjem. Još više ga je oduševljavala kad je razmišljao o njoj. Privukla ga je, i sad je bio potpuno opčinjen. Bio je u zanosu: a ona je ćutala! Bila je u stanju da ništa ne kaže! Zar neće nešto reći? Sačekao je. Ćutanje. Gledala je ljude kako pijuckaju i ćaskaju na vrelini koju je isijavao kamen. Opet je primetio gomilu svuda oko njih. Daleko od toga da su bili sami. A ipak je video samo nju! Baš sam se zaćorio, pomislio je. Još ništa nije rekla? Ne, gledala je na drugu stranu. Kako vam se zovu deca? – pitao je, tek da nešto kaže. I odmah se užasnuo kad je čuo sebe! Šta to govori?! Mora da je, ipak, bio prilično uplašen. Ponekad toliko blefiramo da nam dođe da se nasmejemo. Hteo je da joj kaže Želim vas, a pričao joj je o njenoj deci! A vrlo dobro je znao da ima samo jedno dete! To ni je ličilo na njega. Nije bio kadar čak ni da govori. Pogledao ju je, smeškajući se, pošto je skoro samog sebe sažaljevao. Obrazi su joj se i dalje rumeneli. Nije ništa bolja od njega. To ćutanje je bilo tako naelektrisano... Ne, još nisu umeli da razgovaraju i skretali su na nebitne stvari, u zanosu zbog razotkrivene tajne i previše pogleda, koji su se sretali, bežali, skrivali se. Bilo da su se gledali u oči ili krišom: nijedan pogled nije bio nevin. Ali ona se uključila u taj lažni razgovor. Ima samo jednog sina, zove se Teodor. A vaša ćerka? – pitala je kurtoazno. Zato što je bila od onih žena kojima uljudnost nije mrska i koje su sposobne da iz učtivosti urade ili kažu nešto što ih uopšte ne zanima. Najpre je rekao: Ćerka mi se zove Sara. A onda je dodao kao da se brani: Ali nisam ja odabrao to ime. Objasnio je: Moja supruga je smatrala da joj trudnoća i porođaj daju pravo da izabere ime za dete ne pitajući me za mišljenje. A vama se ne dopada to ime? – nastavila je, osećajući pomalo nelagodnost zbog tih poverljivih izjava u kojima se pominjala njegova žena. Ne naročito, priznao je. Razmislio je šta hoće da kaže i dodao: Po mom mišljenju, Sara je ime neke starice. Rekao je još: Moja ćerka je oterala staricu. Ali starica je oterala moju ženu! To nije bilo baš sasvim jasno, ali bio je smešan i tužan u isti mah, a to je kod muškarca dirljiva kombinacija. Odlučila je da se nasmeje, pošto je očigledno pokušavao da je zasmeje. Video je da ima lepe zube, netaknute, kakve imaju mala deca. Video je da joj oči postaju crni prorezi, kao kod Kineskinja, pošto su joj trepavice bile previše tamne za jednu plavušu. Nijedan muškarac se ne bi usudio da kaže kako je telo neke žene prisutno, kako pobeđuje, sad ili nikad, kako se izjašnjava pre osvajača, kako se poverava, kako privlači ili odbija telo pored sebe. Telo koje će odlučivati o svemu! Telo! Može da izgleda tako malo... a to je ono što je tu, što se mrda, diše, širi oko sebe nežne mirise, tajne i svemoćne: ono što ga očarava. Video je da se smeje. Nos joj se nabrao na mestu na kome se nose naočare. Hteo je da prestane da je gleda tako fascinirano, ali nije mogao da se uzdrži. Bio je zarobljenik tog lica. A ona koja ga je nosila pred sobom, kao neku mrežu, i te kako je umela da protumači taj neumorni pogled. Evo muškarca koji se zaljubljuje u nju. Nije mogla da se prevari. Jedan deo nje se tome radovao, drugi je bio uznemiren, i tako raspolućena, između pronicljivosti i sramežljivosti, bila je čas fatalna, čas nespretna. Smetenost je činila da taj muškarac za nju postane nevidljiv. Nije bio lep, ali ona to uopšte više nije primećivala. Pošto je on video samo nju, ona njega više nije videla. Onaj užas što parališe plen pred grabljivicom obuzeo joj je misao: nije više imala reči. Imala je samo emocije. Osećala je da je jedan pogled odvaja od nje same. Žene koje izazivaju divljenje iako ga ne traže lakše će to razumeti nego one koje se gube u pomamnoj želji da se dopadnu. One znaju u kolikoj nas meri uznemirenost zbog toga što nas neko posmatra sprečava da opazimo uzbuđenje onoga koji gleda. I pitanja su se nametala. On je bio zaljubljen. Veoma zaljubljen? Postoji li mogućnost da se prevarila? Da je ona to samo uobrazila a on joj se ruga? Samouverenost i sumnja su započele pir. Posmatrao ju je sa zanosom koji se iskazivao kroz osmeh, veselost. Da, puštao je da iz njega izbije neka vrsta prostodušne i potpune sreće koju je nalazio u posmatranju. Ona je takođe bila prilično ushićena (sigurno je osećala kako je njeno telo prisutno). Smeškala se isto koliko i on, isto tako vragolasto, zbog čega je bila na ivici smeha. Ali u tome nije bilo ničeg neobičnog, bila je puna sumnji. Nije znala šta on zaista gleda, za šta se lepe njegove unutrašnje oči i zadovoljstvo, šta budi njegovu požudu. Nikad neće umeti da gleda tim tuđim očima. Da, ništa nije bilo sumnjivije, nije znala šta misli dok je posmatra, čak ni to da li uopšte nešto misli. Obuzeta tom nelagodnošću, sisala je kraj slamke, povremeno bi odložila slamku i otpila gutljaj, sedeći sasvim blizu njega, pitajući se, kad bi on zaću tao, o čemu razmišlja, da li se dosađuje, šta želi. On je bio iskreno opčinjen njom, zarobljen u čaroliji i šarmer iz nužde,* nije bio ni kockar ni lovac, ali ona nije mogla da bude sigurna u to. Pred koliko žena?... Želeo on to ili ne, lice mu je bilo bedem, maska u koju je svakog časa moglo da se posumnja, iz prostog razloga što je mogao da laže, iz prostog razloga što su drugi pre njega lagali. Nikad neće sa sigurnošću znati šta on oseća, delimično će joj ostati nepoznato šta misli o njoj, u najboljem slučaju pretvaraće se da zaboravlja pitanja. Voliš li me... Zar to ne ponavljamo čitavog života? Moraće da zaboravi neprozirnost i sve ono što nas deli od nekoga, uprkos pokretima i rečima koje imamo. Pošto pokrete i reči imamo! Ali misli nedostaju: ne umemo sve da kažemo jedni drugima, ne znamo šta bi trebalo priznati, ne možemo da razmišljamo u vremenu potrebnom da iskažemo sve ono što mislimo u vremenu koje nam je potrebno da to smislimo. Ne možemo čak ni sami sebi sve da priznamo. Da li joj se rugao? Pretpostavke će biti jedina nagrada: osećati, naslućivati, pogađati, ali ne biti siguran, ulogoriti sopstvene sumnje na mestu gde se nalazi ono što nije izgovoreno. Zar nije prokletstvo u tome što je kod njih dvoje sve tajno? Da, to je bila neslana šala, izopačena igra, koja se sastoji u tome što su svaka misao, svaki utisak i svaka ljubav uvek zatvoreni u telu, daleko iza ograde od lica: nedostupni, neizvesni, takvi da uvek moraju da se dokazuju. Sedeli su jedno naspram drugog, previše ćutljivi, uhvaćeni u to prokletstvo, sputani time što su mogli samo da veruju i sumnjaju u ono što je govorilo ćutanje. Zar za njih nije kazna što treba dokazivati ono što je, više nego bilo šta drugo, moglo da bude čisto i istinito? Požudu, ljubav. Čak je i to trebalo dokazivati. Pred koliko žena? – pitala se dok ga je slušala. Kako da joj odgovori, kako da joj kaže šta je bilo s tim i da je danas drugačije? Muke iskrenih bića nemaju kraja. Zašto nisu mogli da budu tu, jedno pred drugim, kao otvorene knjige? – mislio je, po što je kod nje zapazio izvesnu rezervisanost. Sumnjala je u njega! Neminovno! Šta je znala o njemu? Hteo je odmah da joj kaže: Ne glumim. Ali nije se usudio. Te reči se nisu uklapale u taj trenutak. Ona je zamišljeno posmatrala jednu ženu samu za stolom, koja je naručila liker od ribizle, ženu na ivici fatalnih godina za žene. Usamljenost. Žena s likerom od ribizle sigurno je nekada bila lepa i izgledala je otmeno sa tim turbanom. Zar ne mislite da je ona žena lepa? – rekla je Polin Arnu. Klimnuo je glavom, sa grimasom na licu. Ta grimasa je značila da ne može da prenebregne godine i primeti lepotu. I tačno je da je mislio: malo je sparušena. Bila je razočarana. Bio je kao i drugi, potčinjen mladosti. Eto zašto je ta žena bila sama i zašto je ona, koja je bila u cvetu mladosti, imala muža. Bračna zajednica... razmazila ju je u trenutku kad joj je to bilo najmanje potrebno; život je napravljen naopačke, sreća zbog strastvene ljubavi pripada ženama koje imaju mladost. Na tu pomisao Polin Arnu se setila muža. Videla ga je kako razmišlja i odgovara, prvi put kad je dozvolila sebi da pomene Žila Andrea, pošto je sve češće sanjarila o nemoj upornosti njegovih očiju. I muž joj je govorio: Da, shvatam šta hoćeš da kažeš, mislim da se razvodi. I ona je, s nehajnim izrazom lica, govorila o tom muškarcu koga je sretala u obdaništu i koji je izgledao simpatično. Simpatično! Da, upravo je tu reč upotrebila! Zastidela se kad se toga setila. I naglo je nastavila razgovor, ne razmišljajući šta govori: Nedavno ste se razveli? – rekla je. Iznenadio se. Kako je znala? Mora da su joj rekli u klubu, ljudi toliko pričaju... Ipak, mora da joj je bilo neprijatno što je postavila takvo pitanje. Izgleda! – odvratio je. Onda je njegov glas, iskoristivši svu svoju elastičnost, ponovo postao blag: Otkud znate? – prošaputao je, tužno se osmehnuvši. Znam, rekla je. Ako ne želite da mi kažete... – mrmljao je. Ne želim, rekla je. Nije mogla da mu prizna kakav je razgovor vodila s mužem. I tako je ćutala, sva smetena. Što se njega tiče, on se pov ratio od iznenađenja. Da, potvrdio je, razvodim se, čini se da dobro napreduje! Njegove crne oči su sijale, očigledno je mnogo patio. Zašto se pretvarate da vas je baš briga? – rekla mu je. Tja! – uzvratio je. Zato što sam se usprotivio toj parnici. Mojoj ženi je stalo do toga. Pustio sam je da to uradi. Ali, rekao je kao da mu je stalo da to istakne, ja ni o čemu ne vodim brigu. Njen advokat sve završava. S uverenjem, koje mu je vratilo živost na lice, rekao je: Neću da moja ćerka u bilo čemu oskudeva. Niti da se moja žena nečega lišava. Neću da cicijašim! Razumem vas, rekla je. Ali nije znala šta da kaže. Žene su tako grube kad misle da su prestale da vole, rekao je, gotovo za sebe. Onda se okrenuo ka njoj, nasmešio i dodao: Rekao sam kad misle, zato što često greše! Nije htela da mu protivreči u tom trenutku. Tako se složila s njim, a on je počeo da se smeje dok je posmatrao to lepo, pomalo preneraženo lice. Divni ste! – rekao je. Ovoga puta se usprotivila: Ne govorite mi to! To mi je smešno. Ne volim kad mi govorite takve stvari. Naprotiv! – rekao je. Vi to obožavate! Primakao joj se sasvim blizu: Ali nećete to sebi da priznate... Ponovo se uozbiljio da bi završio priču o svom razvodu. Hajde da više ne pričamo o tome, u redu? To nije tema o kojoj volim da ćaskam. Da bi je umirio (ne, nije glumio tajanstvenost, bio je iskren), dodao je: Sve sam vam rekao. Razvodim se, rekao je, kao sav ostali svet! Oko usta mu se ucrtala umorna bora. Ali ne kao vi, rekao je posle kraćeg ćutanja. Ta misao mu je pričinjavala zadovoljstvo. Ipak – kako se provukla? – čula je prizvuk žaljenja. Gotovo je pomislila da traži od nje da se razvede. Planuo je: Ne znam zašto sve one hoće razvod! Kakva glupost. Sam bog zna da niste stvorene da živite same. Rekao je: Vi žene ste stvorene da imate pratioca. Iznad svega je voleo pomisao na zaljubljenu ženu i, da bi mogao da se uhvati za čestitost, ponovio je: Vi se ne razvodite, to je vrlo pametno. Baš mi je drago što ste pametniji od drugih. Opet je čula taj prizvuk žaljenja, pitajući se pri tom da li je dobro čula. Nije dobro čula. Samo je projektovala sopstvenu ideju, povela se za tom glupom ali umirujućom pomišlju da jedan muškarac priželjkuje da je slobodna da bi je istinski voleo. Ali onda je rekao: Vi se ne biste razveli, siguran sam da vi to ne biste uradili? I ona je stvarno poverovala da se nije prevarila, da joj on na zaobilazan način postavlja pitanje. Elem, bila je u dubokoj zabludi. Hteo je da se uveri da ona nikad neće napraviti takvu glupost. Naletela je, ovoga puta i ne znajući to, na nepopustljivu neprozirnost druge osobe, na opasnost da poveruje u ono što nije, ili da ne poveruje u ono što jeste, da se prevari i u pogledu dubine i u pogledu boje. I da plače zbog toga! Zar suze nisu poslednje reči ljubavi?! Kako su suptilne i brojne, i teške za nošenje, naše zablude, naše skrivene misli, potajne nade, potezi koje očekujemo od drugih a sami ih ne činimo, reči koje želimo da čujemo, one koje čujemo i one koje nisu izrečene! I upravo u tom haosu, koji sve to izaziva u nama, sami sebi odgovaramo, ne prekidajući tok spoljašnjeg razgovora, i odlučno prećutkujući onaj unutrašnji, koji vodimo sami sa sobom i zbog koga se ponašamo kao lažovi. Postojalo je nešto što ona tada još nije bila priznala sebi (zašto je tu, bez znanja svoga muža, bez bilo čijeg znanja) i ta tajna je uslovljavala način na koji je slušala ili govorila. Ta tajna ju je izbacivala iz ravnoteže. Trebalo je da sve bude javno. Eto šta je mislila. To je bilo nemoguće, ili je bilo glupo. Ali, pokušala je nemoguće. Rekla je ono što je izgledalo kao najgluplje što je mogla da kaže, rekla je: Zašto sam pošla za vama? Zašto sam ovde s vama? To se zaista desilo u nezgodnom trenutku. Iznervirala se što je videla da je užasno izveštačena i progovorila je pod pritiskom uzbuđenja koje ju je požurivalo. Da, ljuta što je posmatrala sebe kako učestvuje u toj igri i što je znala da uživa u njoj, postavila je to glupo pitanje. Kako se prenemagala! I sve to zato da bi zamaskirala nagon, to unutrašnje treperenje koje nije bi lo ništa drugo nego zapovest! Da, baš tako. Zar nije upravo to radila? Ukratko, već je bila zaljubljena, a nije htela to sebi da prizna. Znala je i nije znala. Uživala je u odugovlačenju i zavođenju isto koliko i u ishodu. Bila je vesela i zarobljena, i kriva, sve zajedno, to je moguće. Zašto sam došla? – govorila je. Postavljala mu je pitanje koje je odbijala sebi da postavi. Osećala se glupo i licemerno, i razočarano, pošto je verovala da nije ni jedno ni drugo. To naelektrisano ćutanje, a sad još i to pitanje! Bila je do te mere izgubljena da ga je ponovila: Zašto sam pošla za vama? Nasmešio joj se kao neki stariji gospodin koji se smeši devojčici. Bila je ljupka u svom zbunjenom rumenilu! Odgovoriće toj slatkoj curici. Pronašao je odgovor. Glas iz ljubavne postelje je promrmljao: Zato što to nije ništa sramno. I to je bilo gotovo pitanje koje je on njoj postavljao. Ali ona to pitanje nije čula, rasejana zbog utisaka koje je primala. Mogla je da izgleda kao glupača ili naivka u tom trenutku, tako lepa u toj svojoj mladosti, pošto je želela da odmah kaže ono što se ne govori, što zaslužuje da se prećuti, i što možda upravo zato donekle znamo, a donekle samo sanjamo. Zbog tajanstvenosti je postala gruba. Osetila je potrebu da kaže. Izgovoreno je manje neizvesno od neizrečenog. Ali, da li je mogao jednostavno da odgovori, da naglo otkrije svoju požudu, i ushićenje, i davnašnju nameru? Da joj otvoreno kaže: Ovde smo zato što želim da spavam s vama i zato što ćete vi pristati na to. Ili da sasvim tiho promrmlja: Ovde smo da bismo zaveli jedno drugo, ovde smo zato što mi se dopadate, zato što neprestano mislim na vas, zato što sam morao da se zaljubim i zato što se i ja vama dopadam, iako blefirate tako što se pretvarate da to ne znate. Ne, nije mogao da izgovori te reči. To se definitivno tako ne radi. Zašto? Ne bi umeo da objasni, ali to nije trebalo reći, ne u tom trenutku. Ne bi joj se dopalo. A ipak, kad bi to rekao, sve bi odmah postalo jasno. Osetio je ogromno žaljenje. Reči su bile u njemu, a on ih nije izgo varao. Znao je odgovor, a ponovio je pitanje. Papagaj i lažljivac: Da, zašto? Zašto smo ovde zajedno? – ponovio je klateći se na stolici. Oči su mu se smejale. On je bio ironični eho. I oboje su mogli samo da se smeju tim pitanjima na koja su imali odgovore, u nogama (koje su klecale ispod njih) i očima (namagnetisanim), i oboje su znali da ih imaju. Groznicu možda izaziva baš to saznanje što se čuva kao neka glupa tajna. I tako su se, naravno, oboje nasmejali još jednom. Smeh je bio u središtu njihovih galantnih spletaka. To je bio uzrok njihove nelagodnosti, zvuk njihovog neverstva, pošto je smisao reči i pokreta uzalud bio očigledan, oni su se pretvarali, usred udvaranja, da ne čuju snažni huk krvi u sebi. Imam poklon za vas, rekla je otvarajući tašnu. Zašto je želela nešto da mu pokloni... Još jedno od pitanja na koja je odbijala da odgovori. Tako je pocrvenela dok mu je pružala ono što je po svoj prilici bilo knjiga. Dokle će nas ovo odvesti? – rekao je. Ponovo su se smejali, pošto ništa drugo nisu mogli da rade. Jedan put se otvarao pred njima: elegantno će lagati sebe jedno kratko vreme, inteligentno će se smejati zbog toga, sve će sebi priznati i predaće se. Pokušao je da zamisli kakvo telo ima. Nije mu polazilo za rukom. Lice je bilo i suviše prisutno. Magija je stvarala tabu. Ali to će prestati. Osetio bi to čim bi joj se sasvim približio, pošto mu se dopadao njen miris. Da, prestaće. Sunce je nestalo iza krovova. Nastavili su nakratko da ćaskaju, sedeći jedno pored drugog u potpuno različitim položajima, ona s nogama prekrštenim ispod lake tkanine svoje haljine, lako nagnuta ka svojoj čaši i malom okruglom stolu, on leđima odupret o naslon, raširenih nogu, opušteniji nego ona u tom trenutku, pošto je njoj smetala njihova fizička bliskost. Na terasama su ljudi stalno dolazili i odlazili, jedni su ustajali, drugi pristizali. Postavljao joj je mnoštvo pitanja, najobičnijih, na osnovu kojih će steći predstavu o životu koji je vodila. Zaboravio je mnogo toga što zaokuplja početak zrelog doba, a osim t oga, bio je muškarac, ali pokušao je da joj se približi. Ko vam večeras čuva sina? – pitao je. On je kod moje majke, odgovorila je. Zaposleni ste? Šta radite? Ah! Crtate! Živite od crtanja! Od tapeta. Nikad to ne bih pomislio, rekao je. Ali i to je potrebno, rekao je. Ćutanje je sve vreme vrebalo. Ono je u stvari vodilo razgovor. Koju boju najviše volite? – pitao je. Zaključila je da je to originalno pitanje i rekla mu je to: Niko me nikad to nije pitao! Ja sam onda srećan čovek! – rekao je, zaranjajući u njene oči. Opet preterujete! – negodovala je. Neću više! Obećavam! – rekao je kroz smeh. Pa pošto se i ona smejala, ponovio je: Neću više! Vidite kako vam ugađam! Bio je i suviše drzak i oštrouman, tako da je morala malo da pocrveni. Zavladalo je ćutanje. Zatim je nastavio s pitanjima. A vaš muž, čime se on bavi? Odakle ste? Pa onda: Dopada li vam se da živite ovde? Koliko dugo ste u braku? Gde biste voleli da stanujete? Hoćete li imati mnogo dece? Na to pitanje ona je pocrvenela kao bulka. Jesu li vam roditelji živi? – pitao je. Onda se setio da je sin kod njene majke: Naravno, baš sam glup, zaboravio sam da je vaš sin kod babe. A vaš otac? Radi li još uvek? Na osnovu njenog zaprepašćenja shvatio je da je to staračko pitanje, a ona je bila tako mlada, naravno da joj roditelji još nisu u penziji! Zato se nasmešio da bi postavio otrcano pitanje: I šta oni kažu na to što imaju tako lepu ćerku?... Siguran sam da su vrlo ponosni na vas, promrmljao je. Roditelji su mi divni, rekla je Polin Arnu. Kad sam bila dete, živeli smo u velikoj kući nedaleko od L’Il-Adama... Ispričala je sve o sebi, bez okolišanja, kroz bujicu osmeha. Onda je rekla: A vi? Došao je red na njega da priča o sebi. Bio je mnogo uzdržaniji nego ona. Osetila je da je prećutao ono ključno, a to je (mislila je) bila njegova ljubav prema ženama, ali nije pokušala da sazna ono što nije želela da otkrije. I on i ona su, dakle, upoznali život onog drugog sačinjen od detalja. I to ništa nije promenilo. Osetio je čak kako njegova požuda raste dok su pričali o mužu. Može se reći da se krišom zabavljao. Ona se zarumenela u žaru s kojim je govorila, izgledala mu je još lepša pod tim rumenilom, koje je boja zadovoljstva. Priljubila je leđa uz naslon stolice. Prvi put su sedeli u istom položaju. I mogla je da ćuti a da ne treperi, da se smeška, da ga gleda. Kao da pričanje razvezuje neki čvor, kao da reči donose spokojstvo, kao da prvobitnu podozrivost zamenjuju smirenošću, banalnošću obelodanjenog.