Kraljica čarobnjaštva

Legenda kaže da je zli bog Torak sve do svog konačnog poraza žudeo za moći Aldurove kugle. Međutim, u proročanstvu stoji da će kucnuti čas kada će se on probuditi i ponovo pokušati da zagospodari svetom. Torakov sveštenik je ukrao kuglu i time označio da se pomenuti čas primakao. Veliki čarobnjak Belgarat i njegova kći, čarobnica Polgara, pošli su tragom kugle ne bi li je povratili pre potpunog uništenja sveta. Sa njima u samom središtu zbivanja bio je i Garion, do pre nekoliko meseci samo običan dečak sa sela. Nikada nije verovao u čarobnjaštvo niti poželeo da išta ima s tim. Međutim, sa svakom pređenom miljom puta, tajanstvena moć sve više je rasla u njemu i terala ga na ono od čega je toliko zazirao - da se ponaša kao čarobnjak. Tako se nastavlja veličanstveni ep Belgarijada, započet Pionom proročanstva, koji govori o čudesnim zemljama i sedam hiljada godina dugom ratu ljudi, kraljeva i bogova, roman o čudnim sudbinama i proročanstvu koje se mora obistiniti! ODLOMAK Opis bitke Zapadnih kraljevstava protiv Kala Toraka preuzeto iz Bitke kod Vo Mimbra KADA SVET JOŠ BEJAŠE MLAD, zli bog Torak ukrade Kuglu Aldurovu i pokuša da je iskoristi kako bi zavladao svetom. Kugla mu se, međutim, odupre i svojom vatrom ga strašno unakazi i obogalji. Ali, on ne htede da je se odrekne pošto mu beše prirasla srcu. Tada Belgarat, čarobnjak i učenik boga Aldura, povede kralja Alorna i njegova tri sina, te ukradoše dragulj iz Torakove gvozden-kule. Ovaj pođe u poteru za njima, ali bes Kugle ga odbi i zaustavi. Belgarat potom postavi Čereka i njegova tri sina za vladare četiri velika kraljevstva i naloži im da za vjeki vjekova čuvaju svet od Toraka. Kuglu poveri na čuvanje Rivi Gvozdenoj Ruci i reče mu da će svet biti bezbedan sve dok dragulj bude u rukama njegovim i njegovih potomaka. U vekovima koji uslediše, Toraku ne bi ni traga ni glasa, sve do proleća 4865, kada na Drezniju udariše nebrojene horde Nadraka, Tula i Murga. U središtu tog mora Angaraka uzdizala se gvozdena nosiljka njihovog bogokralja Kala Toraka. Mnoga sela i gradovi behu porušeni i spaljeni, jer Kal Torak ne beše pošao da osvaja, već da razara. Preživele slahu Grolimima, sveštenicima lica pokrivenih čeličnim maskama, da ih u neizrecivim obredima prinesu kao žrtve. Ono malo preživelih pobeže u Algariju ili ih čerečki bojni brodovi spasoše iz Aldurove reke. Horde potom udariše južno, na Algariju. Međutim, tamo ne nađoše gradove, jer se Algari, nomadi i konjanici, na vreme skloniše te iz potaje napadahu neprijatelja. Vekovno sedište algarskih kraljeva, Tvrđava, beše kamena planina zidova debljih od trideset stopa. Angaraci izgubiše mnogo ratnika na njenim bedemima pre no što se odlučiše za opsadu, koja potraja osam jalovih godina. To Zapadu dade vremena da se pripremi. Vojskovođe se okupiše u Carskoj vojnoj akademiji u Tol Honetu da utvrde strategiju. Zaboraviše sve razlike među narodima i za vrhovnog zapovednika izabraše Branda, Rivanskog Čuvara. On sa sobom dovede dvoje čudnovatih savetnika: drevnu ali visprenu starinu što poznavaše čak i tajne kraljevstava Angaraka, i ženu neopisive lepote i kraljevskoga držanja, čije je čelo resio srebrn uvojak kose. Njih je dvoje Brand poštovao i savete je njihove slušao. Pred leto 4875. Kal Torak odustade od opsade te pođe ka zapadnim morima i dalje praćen algarijskim konjanicima. Kada Angaraci jednom zanoćiše u planinama, Ulzi izađoše iz svojih pećina i načiniše strašan pokolj među njima. Ali vojska Kal Torakova, avaj, i dalje ostade nesaglediva. Posle kraćeg odmora, horda skrete u dolinu reke Arend i rušeći sve pred sobom pođe ka gradu znanom kao Vo Mimbr. U rano leto, Angaraci otpočeše sa napadom. Trećeg dana bitke, truba se oglasi tri puta. Tada se otvoriše kapije Vo Mimbra i mimbratski ratnici jurnuše ka čelu angaračke horde, a kopita njihovih pastuva ne šteđahu ni mrtve ni žive. Sleva udariše algarska konjica, dreznijski kopljanici i Ulzi koji im se priključiše, a zdesna nepobedivi Čereci i tolnedranske carske legije. Napadnut sa tri strane, Kal Torak podiže svu svoju vojsku. A onda ga s leđa napadoše Rivanci u sivim odorama, Sendari i asturijski strelci. Angaraci, iznenađeni i zbunjeni, poput snoplja padahu po bojnom bolju. Tada Otpadnik, čarobnjak Zedar, požuri ka gvozdenoj nosiljci iz koje se Kal Torak još ne beše ni pomolio, te reče Prokletniku: „Gospodaru, dušmani se okupiše poput jata gavranova. Čak i ona šaka Rivanaca dođe da ti prkosi u lice.“ Kal Torak tada besno ustade, pa reče: „Izaći ću sada pred te lažne čuvare Ktrag Jaske, dragulja što nekad beše moj. Neka me vide i neka saznaju šta je strah. Pošalji po moje kraljeve.“ „Moćni gospodaru“, reče Zedar, „nema više tvojih kraljeva. Žar borbe im sagore živote, i njihove i mnogih Grolim-sveštenika.“ Te reči rasplamsaše Kal Torakov bes i vatra mu sunu, kako iz desnog oka tako i iz onog što ga više nemaše. Tad naloži slugama da mu štit privežu za ruku bez šake, a zdravom podiže mač svoj, crn i strašan, te tako opremljen pođe u boj. Tada se iz vojske Rivanske začu glas: „U ime Belarovo izazivam te, Torače. U ime Aldurovo pljujem ti mrsko lice. Nek prestane prolivanje krvi. Izađi mi na megdan, Torače. Ja sam Brand i Čuvar sam Rive. Izađi mi na megdan, ili vodi svoj smrdljivi kot i ne vraćaj se više u zemlje zapada.“