Ratni

Od autora bestselera Njujork Tajmsa Let uljeza, Kuba i Hong Kong Tokom epiloga Hladnog rata, novi i neočekivani neprijatelj potajno priprema bitku koja će zapretiti američkoj moći i uticaju u svetu - a pretnja je stvarna koliko i opasna. Kada najnovija i najsavršenija supertiha podmornica bude ukradena usred bela dana, samo Džejk Grafton stoji između njenog smrtonosnog tereta i predviđene mete - Sjedinjenih Američkih Država. Stotine ljudi okupile su se da posmatraju porinuće podmornice Amerika - najnovije i najsavršenije podmornice Sjedinjenih Država. Događa se nešto nezamislivo: naoružani ljudi iskaču iz tegljača koji vuče podmornicu na pučinu i preuzimaju kontrolu nad njom. Pre nego što razarači iz pratnje stignu da reaguju, podmornica iščezava. Admiral Džejk Grafton, koji se odmara u svojoj kući na obali u Delaveru, dobija zadatak da sazna ko je ukrao podmornicu i zašto. Saznaje da iza ovog poduhvata možda stoji grupa odmetnika iz CIA, uvežbavanih za krađu ruske podmornice. Uskoro postaje jasno da oni, kakav god im bio cilj, misle ozbiljno: kroz nekoliko sati prvi projektil lansiran s podmornice uništava najviši sprat Bele kuće. Drugi prekida snabdevanje električnim strujom u srcu Vašingtona i obara avion. Počinje trka; mora se pronaći podmornica, otkriti ko stoji iza ove noćne more i - što je najhitnije - smisliti način da se podmornica zaustavi. ODLOMAK „Trideset minuta i počinje odbrojavanje“, treštalo je iz zvučnika. Džejk Grafton pridrža kapu da mu je vetar ne odnese i podiže glavu da zagleda trostepenu raketu čija se masa uzdizala ka plavetnom nebu. Škiljio je, jer mu je smetao sunčev odsjaj na mraznoj pokorici što je prekrivala belu površinu rakete. Rashlađeno pogonsko gorivo snižavalo je površinsku temperaturu, tako da se vlaga iz toplog morskog vazduha kondenzovala, a potom smrzavala na raketi. „Visoka je oko stotinu devet metara“, reče razmetljivo komandir Toud Tarkington. Izbacivao je iz rukava činjenice i cifre, ogromne, besmislene brojeve kojima je jedino uspevao da ostavi ostavi utisak zapanjujuće veličine. „Koji centimetar manje ili više. Ništa bolje nego obeležiti Četvrti juli lansiranjem ovakve rakete.“ Tarkington je prošli mesec proveo na lansirnoj platformi Godar, nastaloj adaptiranjem okeanske bušotine, i voleo je da izigrava turističkog vodiča kada god bi se njegov šef, kontraadmiral Džejk Grafton, pojavio s međunarodnom pratnjom. Ovu platformu, na ivici kopnenog grebena pedesetak milja udaljenog od Kejp Kanaverala, Džejk je obilazio svake dve nedelje i ostajao po nekoliko dana. Trajalo je to mesecima, sve dok je raketa sklapana i testirana. Sada je bila spremna. Tako su barem procenili stručnjaci, a njih je bilo dosta. Iz NASA, vazduhoplovnih snaga, Evrope i Rusije. Na trećem stepenu se nalazio prvi satelit iz sistema naoružanja za dejstvo protiv balističkih raketa u svemiru, nazvan Super štit*. Satelit se sastojao od nuklearnog reaktora i lasera, koji bi se koristili za obaranje interkontinentalnih balističkih raketa ako bi se pojavile na nebu. Kada bude kompletiran, sistem će se sastojati od osam ubojnih satelita u orbiti. Za lansiranje preostalih sedam biće potrebno još tri godine, pod pretpostavkom da prvi uspešno prođe borbene testove. Ali to će ostati za neka druga vremena u maglovitoj budućnosti. Super štit se lansirao odavde kao ustupak političarima s Floride, koji su bili zabrinuti da će doći do zagađenj a Kejp Kanaverala i istočne obale Floride ukoliko raketa eksplodira prilikom lansiranja. Osim toga, lansiranje s mora isključivalo je upotrebu šatla kao lansirnog sredstva. Danas je montažni kran bio uklonjen, pa je pored rakete stajao samo portalni, na kome su se nalazili električni kablovi za napajanje. „Priznajem da nisam ni sanjao da ćemo postići ovoliki uspeh“, promrmljao je Toud. I ostali posetioci su počeli da se okupljaju i guraju na maloj radnoj površini ispod rakete, pa su se Džejk i Toud pomerili do same ivice platforme, pored zaštitne ograde. More se nalazilo na oko trideset metara ispod njih. Voda je bila tamnoplava, tek pomalo namreškana. Džejk je duboko uzdahnuo, opijen mirisom slane morske vode. „Lepo miriše“, reče Toud, čitajući mu misli. Nad platformom su kružila tri helikoptera. Dva su bila vojne letelice, a treći je pripadao TV stanicama koje su zajednički uložile sredstva kako bi omogućile direktan TV prenos. Povremeno se čulo brujanje njihovih motora, u zavisnosti od toga da li su leteli uz vetar ili ne. Na oko milju od platforme nalazio se nosač aviona USS Sjedinjene Države, koji se jedva primetno kretao. Čak i s te udaljenosti, Džejk je video stotine ljudi kako stoje naslonjeni na ogradu palube. Do samog lansiranja, veliki deo posade nosača i oko hiljadu novinskih izveštača i visokih zvanica koje ne budu mogli da smeste na lansirnu platformu, stajaće na poletno-sletnoj palubi površine oko sto šezdeset ari. U daljini se takođe videlo nekoliko razarača, koji su plovili tamo-amo između lansirne platforme i više desetina privatnih brodića, zapravo jahti, na kojima su se do same ograde na palubi tiskali demonstranti. Aktivisti antinuklearnih i mirovnih organizacija, kao i društava za zaštitu životne sredine, bili su u punom naletu i, trudeći se da stvore što je moguće veću pometnju, istovremeno su se i odlično zabavljali. Sateliti-ubice Super štit, sa svojim nuklearnim reaktorima, davali su svakome povoda za zabrinutost. Opasnost od nuklearnog zagađen ja u slučaju da se raketa ne lansira u orbitu bila je svedena na minimum, ali nije mogla da se ukloni u potpunosti. Osim toga, bilo je i onih koji su smatrali da ovako delotvoran sistem protiv interkontinentalnih balističkih raketa ne samo da ne smanjuje, već još uvećava opasnost od nuklearnog rata. Konačno, bilo je i onih koji su smatrali da je sramotno trošiti toliki novac na sistem koji se najverovatnije nikada neće upotrebiti. Svi ovi problemi i zabrinutost su prevaziđeni politički... i sada je pred njima, spremna za lansiranje, bila prva komponenta sistema Super štit. Jedan od civila u neposrednoj blizini, okružen pomoćnicima i kolegama, bio je državni sekretar, čovek koji je došao na ideju da se Evropa i Rusija uključe u odbrambeni program Super štit. Ovim majstorskim potezom raščišćen je put u političkom smislu, pa su rakete za podizanje satelita proizvedene u Rusiji, a lansiranje su finansirali Evropljani. Ali sam antibalistički odbrambeni sistem, odnosno sateliti Super štit, bili su u celosti američki proizvod. Glavni podaci o principu rada sistema bili su, naravno, opštepoznati. O njima je pisano širom sveta i postali su tema opširnih rasprava u skupštinskim salama od Vašingtona do Moskve, ali je tehnologija u srcu sistema bila strogo poverljiva. To je bio jedini način zaštite od napada neke neposlušne, odmetnute banana republike kojoj bi eventualno palo na pamet da ispali balističku raketu na članice zapadne alijanse. Državni sekretar je danas bio okružen velikim brojem ljudi. Sa njim su bili ministar odbrane i nacionalni savetnik za bezbednost. Bez sumnje, predsednik i ostali članovi njegovog kabineta takođe bi prisustvovali da jedan od demonstranata nije izjavio kako bi eksplozija rakete na platformi – što je bilo malo verovatno – mogla da bude kobna po celu vladu. Što i ne bi bila neka katastrofa, istakao je ironično demonstrant. I tako je predsednik ostao kod kuće. Jedan od civila koji je stajao pored sekretara, odeven u sivo klasično odelo, bio je general Erik Vilijams, zvani „ Vatrena kugla“, nekadašnji načelnik generalštaba. Sada je bio predsednik Vazduhoplovno-kosmičkog centra, glavnog nosioca projekta Super štit. Nakon onog štosa o stradanju vlade, Vilijams je javno rekao da će lično biti u komandnoj prostoriji za vreme lansiranja. Prema pisanju štampe, Super štit je spasao Vazduhoplovno-kosmički centar. Do sada je u njega uloženo pedeset milijardi dolara, a očekuje se još više. Većina ostalih visokobudžetnih američkih programa za nabavku oružja otkazana je zbog finansiranja ovog odbrambenog protivraketnog sistema. Veliki broj uniformisanih i neuniformisanih lica ogorčeno je protestovao zbog neopravdanosti svega toga, ali javnost je želela zaštitu, sto milijardi dolara je bio velik kolač koji može da se razbije na više delova, pa je Kongres ipak dao saglasnost. Uz to, čuli su se i argumenti da je Amerika jedina supersila s dovoljno aviona, brodova i tenkova da porazi bilo koga na Zemlji. Jedina prava pretnja dolazila je od režimâ Trećeg sveta koji razvijaju oružje za masovno uništenje. Sledeći argument je bio da će Super štit biti prvi veliki korak u zaštiti zapadne civilizacije. A u predviđenih stotinu milijardi naći će se za svakoga ponešto, kao što je zapazio jedan komentator. Ko onda može da mu nađe neku zamerku? „Pod uslovom da uspe“, promrmljao je Džejk Grafton. „O, vi neverne Tome. Naravno da će da uspe, admirale!“, reče jedan čovek pogledavši kratko njegovu uniformu i pločicu s imenom. Zvao se Piter Ker i bio je vodeći inženjer na projektu Super štit. Džejk ga je prepoznao sa sastanaka kojima je ovaj predsedavao. Koliko ga je pamćenje služilo, Ker mu se nikada ranije nije obratio. Zapravo, bilo bi pravo čudo da ga se uopšte i seća. „U stvari, Super štit je jedini protivraketni odbrambeni sistem koji će uspeti“, reče Ker dok je gledao kako počasni gosti netremice prate izduvne mlaznice prvog stepena rakete i podižu pogled sve više i više ka nebu. „Svi naučnici su smatrali da je projekat neostvariv, ali raketa je naposletku ipak tu pred nama. Senzori u nutar satelita prate izduvnu cev startnog motora balističke rakete koja se ispaljuje u atmosferu. Aktivira se reaktor i stvara energiju za radarsko praćenje bojeve glave i njeno uništenje pulsnim laserom. Time se problemi otkrivanja i presretanja rešavaju na vešt i jeftin način, automatski.“ „Dakle, malo savršenija mišolovka“, složio se Džejk. Piter Ker ga je oštro odmerio, ponovo pogledao pločicu s njegovim imenom, a zatim se okrenuo i otišao. „Ode vaša pomorska karijera“, reče neko veselim glasom s britanskim naglaskom. Bio je to vazduhoplovni komandant Alfred Berington-Li, britanski oficir za vezu u grupi zaduženoj za Super štit. Toud Tarkington je voleo da ga zove „Crtica“, mada ga je u neposrednom obraćanju oslovljavao sa „gospodine“. Bio je to čovek duboko zašao u četrdesete, ponosan na svoj veliki stomak, koji je delovao još veći zbog povijenih, uskih ramena i skoro potpuno ravnih kukova. Džejk nije imao prilike da provede mnogo vremena sa Berington-Lijem za poslednjih nekoliko meseci. Toud jeste, i poštovao ga je, što je Džejk smatrao dobrom preporukom. Pored oficira Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva nalazio se Moris Žado, Francuz na civilnom zadatku, dodeljen štabu za vezu. Bio je to čovek srednjeg rasta, neupadljivog izgleda i pušio je goloaz – naravno napolju. Često se vrzmao oko stolova sekretarica, bezočno flertujući sa njima. Ovakvo slobodno ponašanje stvaralo je napetost među polovima na radnom mestu i ispunjavalo Amerikance strahopoštovanjem, jer zastrašeni seksualnim Gestapom, već decenijama nisu imali prilike da tako nešto vide u kancelariji. Žado je engleski govorio s prijatnim stranim akcentom, a prema mišljenju Tarkingtona, koji se dobro razumeo u ove stvari, to je samo doprinosilo njegovom seksepilu. Nemac se zvao Helmut Majer. Kao uglađen, duhovit i inteligentan čovek sa velikim iskustvom, bio je najdruštveniji od sve četvorice i najčešće je on vodio glavnu reč. Sada se upravo rukovao i razmenjivao učtive fraze s počasnim gostima, a sa nekima od njih se očigledno znao t oliko dobro da ih je oslovljavao imenom. Umeo je da se našali na sopstveni račun, a i čarobno se smejao. Žene u kancelariji bile su oduševljene njime. Za razliku od Žadoa, Majer se prema svim ženama ponašao isto, sasvim prijateljski, bez naznaka seksualne zainteresovanosti. Četvrti član grupe bio je Sergej Kuznjecov, Rus, koji je živahnu masu oko sebe posmatrao kao da se prvi put našao na nekoj hokejaškoj utakmici. Jedini je među ovom četvoricom bio priznati profesionalni obaveštajac, ali je ipak o interkontinentalnim balističkim raketama i problemima vezanim za njihovo obaranje verovatno znao koliko i ostali. Preterano uzdržan, govorio je samo kada bi mu se neko obratio i nikada nije ćaskao. Tarkington je znao da kaže kako je on pravi stranac u stranoj zemlji, što je Džejk smatrao prikladnim opisom. Bilo je očigledno da ga je Amerika ostavila bez daha. Kada su ga jednom upitali, priznao je da mu je ovo prvi zadatak u inostranstvu. Džejk je bio zamenik vođe ove grupe, general-pukovnika ratnog vazduhoplovstva Arta Blevinsa, koji se trenutno nalazio negde dole sa lansirnim timom. Tarkington je popunio službeni nalog, mada je uz svoje činovničke dužnosti bio i Džejkov pomoćnik. On i admiral su godinama radili zajedno na raznim zadacima. Osvrnuvši se oko sebe, Džejk zaključi da verovatno ima najniži čin među ovim visokim oficirima na platformi. Priličan broj viših oficira sa tri i četiri zvezdice nalazio se na palubi za poletanje nosača USS Sjedinjene Države, odnosno na jednom od njenih eskortnih brodova. Iskreno govoreći, s tog mesta će imati bolji pogled nego oni na platformi Godar, koji su želeli da posmatraju lansiranje sa monitora iz komandne prostorije. Sve veći broj ljudi se u kolonama slivao na platformu ispod rakete, pa je Džejk usporio korak dok je stepenicama silazio do uzanog mosta. Odavde je mogao da vidi ogromne deflektore plamena koji će izbaciti izduvnu cev rakete sa masivnih nosača na platformi. Krećući se niz uski most još jednom se osvrnuo prema nosaču, razaračima, fregatama i jahtama s a demonstrantima. Ušao je u kabinu za osoblje i uputio se uz merdevine do šestog sprata, dok se kolona uniformisanih službenika Nase užurbano spuštala da obavi poslednje provere. Ove merdevine podsetiše Graftona na one u nosačima aviona. Komandno-lansirni modul bio je projektovan da primi onoliko ljudi koliko je moglo da stane na platformu Godar tokom lansiranja. Taj neprobojni vatrostalni modul imao je oblik zasvođene prostorije s prozorima debelim desetak centimetara, koji su delovali kao da mogu da izdrže sve osim nuklearne eksplozije. Ogromni monitori u koje su gledali prisutni bili su raspoređeni na strateški važnim mestima u prostoriji. Veliki broj kamera montiranih na platformi bio je uperen prema raketi, koja je bleštala kao... „falusni simbol Vlade“. Ovu opasku je sasvim jasnim glasom izgovorila član Kongresa Samanta Strejder, koja je godinama usavršavala svoju sposobnost da privuče pažnju u masi. Žamor je odjednom utihnuo. Nekoliko ljudi se glasno zakikotalo. Strejderova je ostavila bez teksta državnog sekretara, koji je samo nekoliko trenutaka pre Džejka stigao do komandnog modula. Sakrio se iza ministra odbrane i načelnika generalštaba. Strejderova je bila iskusni član opozicije u parlamentarnoj potkomisiji za Super štit, zbog čega je i bila tu. Ona je bila najglasniji kritičar Super štita u Vladi, i to je iskoristila da postane poznata širom zemlje. Štaviše, u nekim krugovima viđena je i kao potencijalni predsednik. Ukoliko bude skrenula pažnju na sebe na opštim izborima, zasigurno će imati velike šanse da se kandiduje za potpredsednika. „Čoveče, ona bi trebalo da obožava Super štit“, prošaputao je Tarkington. Išao je za Džejkom uz merdevine, a za njim su se uspinjali članovi međunarodne grupe za vezu. „On ju je prošle nedelje doveo na naslovnu stranu Tajma.“ Džejk nije čuo kako joj je sekretar odgovorio, ali je čuo kontranapad Strejderove. „...Vama bi, gospodo, trebalo podeliti bodeže da izvršite harakiri, u slučaju da se ova flaša od rakete stropošta u vodu. Pošto ste protraćili pedeset milijardi na nju, harakiri je najmanje što možete da učinite za svoju zemlju.“ Sekretaru je sada već bilo dosta Samante Strejder, pa joj je otvoreno uzvratio. „Biće mi zadovoljstvo da učinim taj gadni ritual ako do toga dođe, gospođice Strejder, pod uslovom da obećate da ćete vi upotrebiti bodež ako se projekat Super štit pokaže uspešnim kako se očekuje.“ Razglasni sistem ih je vratio u realnost, prekinuvši ovo prepucavanje nalogom da kompletno osoblje s platforme Godar uđe u komandni modul. „Za deset minuta počinje odbrojavanje“, glasio je kraj obaveštenja. Lansirni tehničari su sedeli za zbijenim računarskim konzolama smeštenim u nizu uz pregradni zid. Drugi red konzola, takođe okrenut prema prozorima, nalazio se iza prvog. Ovakav razmeštaj je omogućavao kontrolorima pogled na raketu kroz neprobojne prozore, ako bi samo na trenutak uspeli da odvoje oči od svojih monitora. Malo ih je bilo, zanemarljivo malo, kojima je to polazilo za rukom. Tehničari su nosili šlemofone i bili potpuno usredsređeni na monitore pred sobom. Naučnici i inženjeri koji su projektovali i nadgledali sklapanje Super štita prolazili su iza tehničara, vireći preko njihovih ramena u monitore. Za mnoge muškarce i žene koji su ovome posvetili ceo svoj život, današnje lansiranje je bilo vrhunac njihovog teorijskog proučavanja i višegodišnjeg truda. Džejka Graftona oni su podsećali na roditelje koji očekuju prinovu, grickajući nokte i unezvereno šetkajući tamo-amo zadubljeni u svoje misli. Povremeno bi neko od njih zastao da prouči podatke na monitoru, a zatim bi nastavio da šeta, očigledno umiren onim što je video. Pet minuta pre lansiranja, razgovor za konzolama je potpuno utihnuo. Svi prisutni su bez reči stajali i čekali. Džejk pogleda prema Strejderovoj, koja je sva dešavanja pratila sa napregnutom pažnjom. Lansiranjem je upravljao Stiven Gatsuo. Džejka je podsećao na dirigenta, što je po mnogo čemu i mogao da bude. Grafton i oficiri za vezu su toliko puta prisustvovali probnim odbrojavanjima da je admira l imao osećaj kako bi i sam bio u stanju da popuni lansirni nalog, i to skoro bez greške. Ako ništa drugo, pravo lansiranje se odvijalo mnogo mirnije od probnih pokušaja, tokom kojih su stalno izbijale uzbune zbog iznenadnih kvarova, kakve je mogla smisliti samo plodna mašta inženjera. Odbrojavanje je bilo odloženo za nekoliko sekundi, možda dvadesetak, zbog manjeg problema sa napajanjem, ali su tehničari toliko neprimetno preusmerili podatke i zaobišli neispravnu magistralu da većina posmatrača nije ni znala da se pojavio problem. Čulo se kako sat polako otkucava sekunde. Razgovor među prisutnima je potpuno zamro. Pali! Motori prvostepenih raketa su ispaljeni uz tutnjavu koja je ulivala strahopoštovanje. Poput neke zveri, raketa je još trenutak ostala vezana, a onda je počela da se propinje. Kroz neprobojne prozore video se samo beli usijani plamen, pa su oni koji nisu morali da pilje u svoje računare uperili pogled u veliki monitor. Polako i veličanstveno, raketa se izdizala ostavljajući za sobom vatreni stub, osetno povećavajući brzinu. Kada je snažna buka počela da jenjava, na monitoru se ukazala zaslepljujuća perjanica dima što je kuljao iz uzletele rakete. Džejk Grafton je zadržao dah i osetio peckanje na koži. Potom izdahnu i natera sebe da nastavi pravilno da diše dok se raketa na monitorima polako pretvarala u svetleću tačku. Tek tada je postao svestan glasova kontrolora koji su razgovarali sa pilotima-lovcima, između sebe i sa radarskim punktovima raspoređenim duž trase raketnog poligona. Osetio je da je na pomolu neka nevolja. „Izgubljena je veza s radarskim punktom na Bahamima, očigledno usled prekida napajanja.“ Na monitoru vide kad je kratak blesak označio da je prvi stepen istrošio gorivo i polako se odvajao, dok se drugi stepen aktivirao. Izduvni gas ukazao se na monitorima poput bele usijane zvezde daleko na horizontu i visoko na nebu, koja ubrzava... „Prekinut je prenos sa Azorskih ostrva. Mi smo jedina stanica koja ima vezu, a izgubićemo je za dvadeset pet sekundi.“ „Raketa menja pravac kretanja! Dva, tri, četiri stepena ulevo... šest, osam...“ Džejk se osvrnuo prema Gatsuu, glavnom čoveku za lansiranje, koji je stajao kao kip i buljio u monitor, slušajući izveštaje. Raketa nikako ne bi smela da menja pravac kretanja. S nuklearnim raketama na satelitu, Sjedinjene Države ne smeju da dozvole, ni iz moralnih ni iz političkih razloga, da raketa skrene sa kursa i padne bilo gde, jer bi mesto nesreće ostalo zagađeno hiljadama godina. S druge strane, ukoliko raketa uspe da izbaci satelit Super štit u orbitu, orbita bi se možda kasnije mogla uspešno izmeniti i misija bi uspela, a time bi se opravdale i milijarde dolara uložene u nju. Gatsuo se našao u nezgodnom položaju – on je odlučivao da li će raketa biti uništena. „Drugi stepen će sagoreti za pet sekundi... četiri... tri... dve...“ Zvezdica na sredini monitora koja je predstavljala izduvni gas drugog stepena se ugasi. A iza nje nije ostalo... ništa! „Treći stepen se nije aktivirao“, objavi jednolični muški glas preko razglasnog uređaja. „Raketa je za sedamnaest stepeni odstupila od kursa. Gubimo kontakt za devet sekundi... osam...“ Dok su sekunde odmicale, Gatsuovo lice je odražavalo bol. „Samouništenje“, izdao je naređenje. „Uništite je.“ Na monitoru više nije bilo ničega. Nikakvih bleskova, ničega. „Tri... dva... jedan... izgubljena veza sa radarom!“ U pretrpanom lansirnom modulu vladala je mrtva tišina, koju je konačno prekinuo Stiven Gatsuo zgađeno uzviknuvši: „Sranje!“ Samo nekoliko sekundi nakon ovog komentara, Džejk Grafton jasno ču piskav ženski glas: „Gde je bodež?“ Learn More

Tarik Ali pripoveda o posledicama pada Granade kroz priču o porodici koja pokušava da preživi nakon sloma svoga sveta. Ova vešto ispričana saga govori o životu ukletih stanovnika grada opkoljenog sa svih strana netrpeljivim hrišćanskim snagama. Ovo je roman koji ono što ima da kaže, govori glasno i jasno. GUARDIAN Tarik Ali oslikava ljudskost i sjaj mavarske Španije… zanosna priča kazana jezikom šturim i uznesenim. U senci nara delo je koliko podrugljivo toliko pošteno, koliko informativno toliko zabavno, koliko stvarno toliko izmaštano … knjiga koju će čitaoci gustirati i proždirati… INDEPENDENT Tarik Ali je pisac i filmski režiser. Napisao je više knjiga o svetskoj istoriji i politici, kao i nekoliko pozorišnih i televizijskih drama. U senci nara prvi je od četiri romana koji govore o istoriji Islama. Preveden je na petnaest jezika i osvojio nagradu Nadbiskup San Klemente Instituta Rozalija de Kastro za najbolju knjigu na stranom jeziku objavljenu u Španiji 1994. godine. Learn More

Evropa, godina 1941: Rijetko gdje se u svijetu živi tako burno kao u Lisabonu, gdje se nacisti i saveznici bore za prevlast. Iberijsko poluostrvo postalo je sigurno uporište za prijetnju koja se nadnosi nad Starim kontinentom. Klaus Felsen, na silu odvučen iz svoje berlinske fabrike i prinuđen na službovanje u SS-u, biva uvučen u tajnovitu bitku za rudu od koje zavisi ishod Hitlerovog blickriga. Tu, na krajnjem evropskom jugozapadu, Felsen će upoznati čovjeka koji kuje zavjeru nesagledivih razmjera, čiji će mračni plodovi biti ubirani do kraja 20. veka. Lisabon, godina 1998: Inspektor Ze Koeljo bori se protiv sumnjive pasivnosti svojih kolega u istrazi povodom brutalnog ubistva jedne mlade djevojke. Njena šokantna seksualna istorija u žiži je interesovanja istražnih organa, ali Koeljo proniče u suštinu čudovišnog zločina i otkriva tajne razloge djevojčine smrti. Istraga će ga vratiti u vreme velike portugalske revolucije 1974. godine i još dublje u prošlost, u epohu fašističkog režima. Uskoro će u toj nepredvidivoj misiji naići na zastrašujućeg protivnika. ODLOMAK Ležala je na ćilimu od borovih iglica, gledajući ka suncu kroz grane, preko razbarušenih šišarki i krupnih listova koji su se njihali kao omamljeni. Da, da, da. Razmišljala je o nekom drugom vremenu, nekom drugom mestu gde je, jednom, osetila miris borovine, rezak vonj smole u nozdrvama. Pod stopalima joj tada beše pesak, da, i more je bilo tu, nedaleko od školjke koju beše prislonila na uho osluškujući huku i udare talasa. Sada je činila nešto naučeno pre mnogo godina. Zaboravljala je. Brisala iz pamćenja. Ponovo ispisivala mala poglavlja lične istorije. Oslikavala neku drugačiju predstavu o poslednjih pola časa, od onog trenutka kad se okrenula i, osmehujući se, dočekala pitanje: „Je l’ biste mogli da mi kažete kako da...“ Ne ide to lako, to sa zaboravljanjem. Čim bi zaboravila jednu konkretnu stvar, sada njenom rukom prepisanu, iskrslo bi nešto drugo što je takođe vapilo za preradom. A sve je vodilo ka ishodu koji nije želela; da na kraju zaboravi ko je ona sama. Ali, ovoga puta, čim bi joj ta ružna misao pala na pamet, odagnavala bi je svesna da je za nju bolje da se prepusti datom trenutku i da se unapred, iz tačke sadašnjosti, kreće prateći milimetarski sled časaka što naviru. „Ove borove iglice će mi se fosilizovati u debelom mesu“ – eto, dotle je njena misao u ovom trenu želela da ide. Laki povetarac podseti je da je izgubila gaćice. Dojke su je bolele, stešnjene grudnjakom. Pa opet misao pritisnu. „Vratiće se on. Video je on to, video, meni na licu. Na licu mi je video da ga poznajem.“ I, zaista ga je poznavala, ali nije mogla u prostoru da ga smesti, niti imena da mu se seti. Prevrnu se na bok i zvuk nalik šuštanju cerealija kad ih, za doručak, posipamo mlekom, izmami joj osmeh. Pridiže se na kolena i iščupa oštru borovu iglicu vršcima prstiju, otupelim od silnog grickanja noktiju; na jednom se jasno videla crvena linija osušene krvi. Ona istrese iglice iz svoje ravne plave kose, a onda začu korake, teške korake. Čizme na smrznutoj travi? Ne. Miči se odatle. Nije, prosto, mogla da se uspaniči toliko da bi se pokrenula. Nikada, u stvari, i nije mogla u sebi da pribere dovoljno straha koji bi je naterao da se pomeri. Kao celuloidna traka, kroz glavu joj sevnu film, i ona opazi malu plavokosu devojčicu kako sedi na stepenicama, plače i piški u gaćice jer ju je on jurio i jurio, a ona ne može da podnese da je neko juri. Pa onda ta žurba. Juriš. Izliv zastrašujuće energije. Promaja koja duva uz stepenice, zviždanje podno vrata. Sile se udružuju. Daleko, a negde u kući, vrata lupaju. Tup udarac. Dinja pada na pločice. Kožica se rascvetava. Roze meso. Njena plava kosa najednom pocrvenela. Otvara se rascepina u lobanji. Iglica je bode u čelo. Pred njenim velikim plavim okom otvara se crnilo nekog kanjona. Deo prvi Prvo poglavlje 15. februar 1941, SS barake, Unter den Ajhen, Berlin-Lihterfelde. Čak i za ovo doba godine, noć se prerano spustila. Snegom bremeniti oblaci, niski i teški poput dirižabla, dovedoše vojnike u kantinu ranije, pre zamračivanja. Nije to, istina, bilo neophodno. Puka procedura. Neće ničiji bombarderi doleteti po ovakvom vremenu. Niko ovamo nije dolazio od poslednjeg Božića. Kelner u kantini, esesovac, u beloj jaknici i crnim pantalonama, spusti poslužavnik sa čajem pred nekog civila, koji ne podiže pogled s novina premda ih uopšte nije čitao. Kelner se zadrža tu malo, a onda ode do vojnika. Napolju je sneg ogrtao predgrađe velom tišine, i njegova nagomilana belina punila je kratere, kuće koje uništiše minobacači, stradale krovove, i nečujno ravnala izbrazdane sokake, oblačeći ulično crnilo u novu uniformu, jednolično, rutinski. Civil nasu sebi šolju čaja, poteže iz džepa srebrnu kutiju i izvadi cigaretu od crnog turskog duvana. Onim krajem bez filtera lupio je dva-tri puta o poklopac kutije, na kojem, goticom, behu ugravirani inicijali „KF“, pa onda suv papir ćušnuo na donju usnu. Kresnuo je cigaretu srebrnim upaljačem, sa ugraviranim „EB“, koji nakratko beše, hajd’ da kažemo, pozajmio od nekoga. Onda podiže šoljicu. Čaj, da, čaj – pomisli on. Kud se dede dobra stara, jaka crna kafa? Nabijeni duvan u cigareti pucketao je dok ga je on cevčio, osećajući kako mu krv grgolji u venama. Dve mrlje od pepela obrisa sa novog crnog odela. Masivno tkanje i preciznost jevrejskog krojačkog dejstvenija podsetiše ga zbog čega više nije u stanju ni sam u sebi da uživa kao što je nekada uživao. U svojoj trideset drugoj godini, bio je uspešan poslovni čovek koji zarađuje više nego što je i sanjao da će zarađivati kad poraste. A sada je, eto, iskrslo nešto i pretilo da mu preseče priliv novca. SS. Postojali su ljudi koje nije mogao da izbegne. Zbog tih je ljudi, upravo, bio zatrpan poslom, zbog njih je njegova fabrika – Neukölln Kupplungs Unternehmen – koja proizvodi delove za železnicu, radila punim kapacitetom, i zbog toga je angažovao arhitektu da isplanira dalji razvoj. Imao je status förderndes mitglied-a, sponzora-prijatelja SS-a, što znači da mu je pripalo zadovoljstvo da ljudi u tamnim uniformama izlaze zbog njega noću u grad kako bi mu obezbedili dovoljno posla za predstojeći period. Nije to, naravno, bilo u rangu privilegija koje je uživao prijatelj rajhsfirera, Freunde der Reichsführer-SS, ali je podrazumevalo izvesne prednosti i, kako je sada jasno uviđao, određenu odgovornost, dabome. Živeo je sa tim mirisom kuvanog kupusa i spreja u barakama Lihterfeldea, ima već dva dana, ugmizao u vojnički svet oberfirera, brigadefirera i grupenfirera. Ko su svi ti ljudi u uniformama sa mrtvačkim glavama, ko su ti beskrajno znatiželjni likovi? Šta li rade po ceo dan kad ne dovode u red dela svojih dedova i pradedova? U ratu smo sa celim svetom, a oni se bave, i to im je jedino bitno – porodičnim stablima. Pa još i vas nađu da pitaju za vaše pretke. Nije on bio jedini kandidat, ne. Bilo je tu i drugih poslovnih ljudi, jednoga je prepoznao. Svi su radili sa metalima. On se nadao da je procenjeno kako su, đuture, zreli za tender, ali suština nije bila u tehničkom domenu, sve je bilo na striktno ličnom planu, što je značilo, izvan svake sumnje, da je on p ečen za novi posao. Pojavi se neki asistent, ili ađutant, ili ko zna kako se već zovu takvi tipovi. Zatvori za sobom vrata, brižljivo i nečujno, kao bibliotekar. Uvidevši da ih je zatvorio kako valja, zadovoljno klimnu glavom, a našem biznismenu zatitraše živci. „Her Felsen“, reče ađutant, i sede preko puta širokih, povijenih ramena tamnokosog civila. Klausu Felsenu zaigra stopalo pod stolom, i on podiže švapsku glavudžu počastivši pridošlicu laganim treptajem plavosivih očiju, ukotvljenih podno namreškanog svoda gustih obrva i naboranog čela. „Sneg pada“, prozbori Felsen. Ađutant, kome je bilo teško da prihvati kako je SS, eto, spao na to da uopšte registruje ovakve... ovakve jadne seljake sa nedopustivo slabim smislom za jezike, pa još kao ozbiljne kandidate za ozbiljan posao – prosto ga je ignorisao. „Dobro vama ide, gos’n Felsen“, reče ađutant brišući naočare. „O, imate neke nove informacije u vezi s mojom fabrikom?“ „I ne baš. Vas, naravno, smatraju...“ „Dobro ide vama, htedoste da kažete, a ja gubim novac.“ Nervozni pogled ađutantov lebdeo je nad Felsenovom glavom kao podsuknja smerne device. „Igrate karte, gos’n Felsen?“ – upita on. „Moj će odgovor biti isti kao i prošli put – igram sve sem bridža.“ „Ovde u kantini večeras organizujemo kartaško veče. Biće tu i neki SS oficiri visokog ranga.“ „Igraću poker sa Himlerom? Zanimljivo...“ „Sa SS grupenfirerom Lererom ćete igrati, ako ćemo pravo.“ Felsen slegnu ramenima; to mu ime nije bilo poznato. „I, to je to? Lerer i ja?“ „I SS brigadefireri Hanke, Fišer i Volf, koje ste već imali prilike da upoznate, i još jedan kandidat. U tome prepoznajte svoju priliku, je l’ te... priliku, naposletku, da vas oni upoznaju, i to u opuštenoj atmosferi.“ „Poker još ne smatraju igrom za degenerisane?“ „Reći ću vam da je SS grupenfirer Lerer zreo, pravi igrač. Mislim da...“ „Ovo, računam, i ne bih želeo da čujem.“ „Pa, može vam biti od koristi ukoliko... eh... izgubite. ..“ „Eh... mislite, malo više novca?“ „Vratiće vam se.“ „Znači, vi me finansirate?“ „Ne baš... Ali, vratiće vam se na drugi način.“ „Poker...“ – reče Felsen, kao za sebe, dokonajući u kakvom će to opuštenom ambijentu partija biti odigrana. „To je jedna baš... internacionalna igra“, reče ađutant ustajući. „Onda, u sedam. Ovde. Crna kravata će vam pasovati, cenim.“ Eva Brik je sedela u sobici stana na drugom spratu zgrade u Kurfirštenštrase, u centru Berlina. Sedela je za stolom i na sebi imala samo kombinezon ispod glomaznog bademantila od crne svile s izvezenim zlatnim zmajevima. Vuneno ćebe prebacila je preko kolena. Pušila je, igrajući se kutijom šibica, i razmišljala o novom posteru koji je osvanuo na tabli nakačenoj na zgradu gde je stanovala. Poster je davao na znanje: „Nemačke žene, vaš vođa i vaša zemlja veruju u vas.“ Razmišljala je o tome koliko ova poruka, zapravo, odaje nervozu i nepoverenje – nacisti, ili možda tek Gebels lično, podsvesno su takvim notama otkrivali duboki strah od teško odredive misterije koju sa sobom nosi lepši pol. Misli joj skrenuše s propagande, pa se zapletoše u problematiku noćnog kluba koji je vodila na Kurfirštendamu, Die Rote Katze*. Posao joj je procvetao, ima tome dve godine, iz prostog (i jedinog) razloga što je Eva dobro znala šta muškarci vole. Njoj je bilo dovoljno da pogleda neko devojče i namah spazi da li mala ima ili nema ono što će raspaliti muške strasti. Nisu to bile nužno lepe devojke, ali poslovično su imale nešto osobeno, kao recimo velike, plave, nevine oči, uzana, duga, ranjiva leđa, ili stidljiva ustašca, naizgled tako nespojiva sa apsolutnom podatnošću i spremnošću tih devojaka da učine sve što bi muškarcu moglo da padne na pamet. Evina se ramena ukrutiše i ona ukloni ćebe kojim se beše obmotala sedeći u stolici. Malo joj se beše zavrtelo u glavi jer je brzo ispušila cigaretu, tako požudno da je tamo gde obično ostaje opušak, dreždala dugačka, tanušna i naoštrena spržotina. Ovo bi joj se događalo samo kad je baš iznervirana i kad razmišlja o muškarcima koji joj idu na živce. Muškarci su je vazda darivali samo problemima; nikada joj se nije dogodilo da je neko muško problema oslobodi. Njihov je posao – barem joj se tako činilo – da iskomplikuju život. Njen ljubavnik je, valjda, najbolji mogući primer. Šta je to njemu falilo da jednostavno čini ono što mu valja činiti i samo je, je li, voli? Zašto je morao da je poseduje, da nasrće, da okupira njenu teritoriju? Zašto je morao da otima? Ona hitnu kutiju šibica preko stola. Da, on je poslovan čovek, a poslovni ljudi to, mogla je da pretpostavi, i rade u životu – skupljaju stvari. Nastojala je da batali misli o muškarcima, naročito o svojim mušterijama i njihovim posetama, o tome kako navraćaju u njene odaje, iz kluba pa uz stepenice, gde bi sedeli, pušili, pili i šarmirali je dok ne dobiju ono nešto posebno što žele, a to je uvek bilo nešto stvarno posebno... Trebalo je, brate, doktor da postane, jedna od onih doktorki novodobnih, što te odgovaraju od ludila; kako je rat odmicao – primetila je – i ukusi njenih mušterija osetno su se menjali. Normalno je danas – osetila je to na svojoj koži – da u cenu uključiš i podnošenje bola. I, možda, tek da se ponovo vaspostavi narušena ravnoteža, nanošenje bola. A onda bi se, odnekud, pojavio muškarac koji bi tražio nešto što ni ona sama, sa svim iskustvom, nije znala da li će moći da mu priušti. Da, konkretno, bio je to jedan tako tih, naoko beznačajan, zatvoren čovek, ne biste nikad pomislili šta mu je na umu... Neko joj zakuca na vrata. Ona utuli cigaretu, odbaci ćebad i pokuša, hitrim pokretima ruke, da napujda nešto života u izmrcvarenu kosu, ali joj ponestade volje kad se, bez trunke šminke na licu, spazi u ogledalu. Samo se još više umota u bademantil, dobro zategnu kaiščić i ode da otvori vrata. „Klause“, reče Eva, nagnavši osmeh na usne. „Nisam te očekivala.“ Felsen je pričepi još sa vrata, poljubivši je žestoko u usta, očajan posle dva dana provedena u baraci. Ruka mu skliznu niz njena leđa. Ona po diže šake, već u pesnice savijene, i odbi se od njegovih grudi. „Mokar si“, reče Eva, „a ja sam se tek probudila.“ „Pa?“ Ona se povuče u dubinu prostorije i okači njegov šešir i kaput na čiviluk, pa ga povede do sobice. On ju je, lako hramljući, sledio. U dnevnoj sobi nikada nije radila, više je volela manje odaje. „Jesi li za kafu?“ – upita ga ona, uzmičući ka kuhinji. „Mislio sam da bi...“ „Odlično. A rakijicu?“ On slegnu ramenima i pređe u sobicu. Seo je za sto, na onu stranu gde mušterije obično sedaju, zapalio cigaretu i pljuckao trunke duvana. Eva se pojavi sa dve šolje kafe, flašom i čašama. Ukrade mu jednu cigaretu, a on joj pripali. „Baš sam se pitala gde je ovaj“, reče ona, uzimajući mu, neraspoloženo, upaljač iz ruke. Usne joj sad behu namazane ružem, a i kosu beše raščešljala. Ona isključi telefon iz zida, da razgovaraju na miru. „Gde si bio ovih dana?“ – upita Eva. „Radio sam.“ „Problemi na poslu?“ „Više bi mi odgovaralo da stvarno ima problema.“ Sipala je sebi kafu i nasula malo rakije. Kad je i njemu htela da dolije, Felsen rukom pokaza da nema potrebe. „Kasnije“, reče on, „baš mi se pije čista kafa. Već dva dana mi daju samo čaja, preko glave mi je.“ „Koji to ’oni’?“ „Esesovci.“ „Tako su brutalni ti momci“, reče ona, i nehotice ironična, bez osmeha. „Šta ti esesovci hoće od slatkog švapskog seljačeta kao što si ti?“ Dim se, poput spirale, gubio u lakom svetlu dekorisane lampe. Felsen spusti abažur. „Ništa ne pričaju, ali izgleda da je o poslu reč.“ „Mnogo te ispituju o prošlosti, a?“ „Rekao sam im da mi je otac, golim rukama, obrađivao tvrdo nemačko tle. To im se dopalo.“ „Rekao si im i za svoja stopala?“ „Kazao sam im da je otac ispustio plug – meni na stopala.“ „Smejali su se?“ „Nije tamo baš neki ambijent za humor.“ On popi kafu i nasu rakije preko soca. „Poznaješ li nekog grupenfirera Lerera?“ – upita tad Felsen. „SS grupenfirer Osvald Lerer“, reče on a, vidno se primirivši. „A što?“ „Večeras ću s njim igrati karte.“ „Čula sam da je njemu to kao neki biznis, da vodi SS, ili KZ... I da oni sami snose troškove. Nešto tako.“ „Svakog ti poznaješ, zar ne?“ „To mi je posao“, reče ona. „Pravo da ti kažem, čudi me da ti nisi već čuo za njega. Bio je ovde, u klubu. I u ovom sadašnjem, i u onom pre.“ „Čuo sam za njega, naravno da jesam“, reče on, premda nikada za tog Lerera nije čuo. Felsenov mozak je radio kao sat. KZ... KZ... Šta li mu je to? Zar planiraju da mu dodele neki jeftini koncentracioni logor, tamo da radi? Ili da napusti fabriku u kojoj je sada i pređe na proizvodnju municije? Ne. Posao je to. O poslu je reč. Odjednom oseti studen u kostima. Neće mu valjda uvaliti da vodi KZ, koncentracioni logor, za ime boga, neće valjda? „Popij malo rakije“, reče Eva i sede mu u krilo. „Nemoj da razbijaš glavu. Ko zna šta su naumili.“ Ona mu prođe prstima kroz oštru kosu i palcem ga pomazi po jagodici, kao da je dete sa belegom na licu. Onda mu blago podiže glavu i utisnu malo svežeg ruža na njegove usne. „Batali razmišljanje“, reče ona. On kliznu rukom unutar bademantila i ščepa njenu čvrstu, grudnjakom neukroćenu dojku. Drugom rukom potraži put podno šava kombinezona. Osetila je nabreklinu pod sobom. Ustade, stoga, umota se u bademantil i ponovo priveza kaiščić. A onda se nasloni na ragastov. „Je l’ se vidimo večeras?“ „Ako me puste“, reče on, meškoljeći se u fotelji; nije mu bilo lagodno s tom erekcijom. „Zar je moguće da ih nije zaintrigiralo kako to da jedan švapski seljačić govori tolike jezike?“ „Pa, istinu govoreći, nije im promaklo.“ „Da, i onda si morao da ih počastiš besplatnom turom kroz svoju intimnu istoriju – o tvojim ljubavnicama sada, zacelo, sve znaju.“ „Pa, tako nešto.“ „Francuski si naučio od Mišel.“ „A, je l’ francuski to beše?“ „Portugalski od one male Brazilke. Kako se ono zvaše?“ „Suzana. Suzana Lopez“, reče on. „Šta bi s njom?“ „Imala je neka p oznanstva. Izvukli su je iz Portugala. Ne bi, s onom tamnom puti, dugo potrajala u Berlinu“, reče Eva. „A i ona Sali Parker. Sali te je naučila engleski, je l’ tako beše?“ „A i poker me naučila, i kako da svingujem.“ „Kako se zvaše ona Ruskinja?“ – nastavi Eva. „Ruski ne govorim.“ „Olga?“ „Stigli smo samo do ’da’.“ „A-ha“, reče Eva, „’njet’ ne postoji u njenom rečniku.“ Oboje se nasmejaše. Eva se nagnu ka njemu i ponovo podiže abažur. „Ja sam, u stvari, i suviše uspešan“, reče Felsen, ne odglumivši verno samosažaljenje, pa štuknu još malo rakije u šolju. „Sa ženama?“ „Ne, ne. Uspešan sam kad valja skrenuti pažnju na sebe... te moje zabavljačke navike, znaš.“ „Imali smo mi i dobrih dana“, primeti Eva. Felsen je buljio u tepih. „Šta si rekla?“ – upita iznebuha, iznenađeno je pogledavši. „Ništa“, reče ona, pa se naže preko njega da ugasi cigaretu. Požudno je disao. Ona odstupi. „Šta igraš večeras?“ „Igru Sali Parker. Poker.“ „I, kuda me vodiš kad uzmeš pare?“ „Savetovano mi je da je bolje da izgubim.“ „Da tako, je li, iskažeš zahvalnost?“ „Da dobijem posao za koji sam zainteresovan.“ S ulice dopreše zvuci automobila koji se, po onoj lapavici, spuštao ka Kurfirštenštrase. „Postoji jedna varijanta...“ – reče ona. Felsen podiže pogled; ko zna, možda će se ukazati svetlo na kraju tunela. „Mogao bi sve da ih počistiš.“ „I meni je to palo na pamet“, reče on smejući se. „Moglo bi to da bude i opasno, ali...“ – ona slegnu ramenima. „Neće me nabiti u taj KZ, neće kad radim za njih sve te stvari.“ „Ma, u ova vremena svakog će oni strpati u KZ... veruj mi“, reče ona. „Tipovi sa kojima ćeš igrati poker posekli su limunova drveta kod Unter den Lindena*, pa kad odemo u kafe Krancler, vidimo samo one orlove na stubovima što odozgo motre. Sad bi moglo da se zove i Unter den Augen**. A ako su tako nešto u stanju da učine, mogli bi i da strpaju Klausa Felsena, Evu Brik i princa Ota fon Bizmarka u KZ.“ „Da je Oto još živ.“ „Šta njih, more, briga?“ Felsen ustade i pogleda tu ženu. Bila je nekoliko santimetara viša, ali triput šira od njega. Mršavu belu ruku, zgloba prekrivenog spletom plavih vena, isprečila je preko vrata dok mu je govorila: „Poslušaj ti samo to što su ti savetovali. Samo sam se šalila.“ On je dohvati i poče da joj gura prste u rascepinu u zadnjici, što ona baš nije volela. Pokuša da je poljubi. Ona se iskobelja i skide mu ruku što je vršljala pozadi. Manevrisali su tako jedno oko drugoga, dok on ne otplesa do vrata. „Vraćam se“, reče Felsen, ne želeći da to zvuči kao pretnja. „Doći ću ja u tvoj stan kad zatvorim klub“, predloži Eva. „Ko zna koliko će to da traje. Znaš kako je kad se igra poker.“ „Probudi me ako budem spavala.“ On otvori vrata, izađe u hodnik, a onda se osvrnu i dobro je osmotri. Spavaćica joj se beše sva razdrljila. Umorno su izgledala ta kolena što se promoliše ispod ruba kombinezona. Rekao bi čovek da je starija od svojih trideset pet godina. Felsen zatvori vrata i odskakuta niz stepenice. Pri dnu stepeništa zastade, pogladi šakom šaru na rukohvatu i, pri slaboj svetlosti hodnika, oseti kako su veze što sputavaju, izgleda, olabavile. Nešto posle šest časova, Felsen je stajao u svom zamračenom stanu i kroz prozor gledao u mat crnu Nirnburgerštrase, držeći cigaretu srednjim prstom i palcem vrhom ka dlanu, i osluškivao kako vetar i susnežica dobuju po prozorskom oknu. Automobil sa jedva upaljenim svetlima pristizao je ulicom, meljući lapavicu točkovima i blatobranima, ali to nije bilo službeno vozilo pa minu kraj njegove zgrade ka Hohencolerndamu. Uvlačio je duboko cigaretu razmišljajući o Evi, o tome kako je njihov razgovor bio neprijatan, kako ga je Eva pritegla potežući priču o njegovim starim devojkama, onim sa kojima je bio pre rata, curama koje su seoskog momka naučile gradskim manirima. Eva ga je upoznala sa svima njima, a onda se, pošto su Britanci objavili rat, uselila kod njega. Nije, zapravo, mogao da s e seti kako se to dogodilo. Jedino mu je na pameti bilo da ga Eva, u stvari, ničemu nije naučila, da je nastojala da mu razotkrije misteriju ništavila, zaplete i rasplete skrivene između redova, između reči. Ona je, stvarno, pravi majstor kad nešto valja zadržati za sebe. Slažući kockice, stigao je do onog vremena kada je, frustriran njihovom razdvojenošću, optužio Evu da se drži kao „tajanstvena žena“, a ona je samo vodila bordel pod firmom „običnog“ noćnog kluba. Eva se na to ohladila, u santu se pretvorila, i rekla da ona tu ništa ne izigrava. Rastali su se na nedelju dana, a on se prokurvao, jureći bezimene devojke koje su dolazile u Fridrihštrase, i sve vreme dobro znao da će glas o njegovom bekrijanju dopreti do Eve. I tako, kad se jednom pojavio u njenom klubu, Eva se pravila da ga ne primećuje, da bi potom rekla kako je voljna da ga primi u svoj krevet, ali tek onda kad bude sigurna da je čist... I, na kraju ga je primila. Još jedan auto prošao je kroz Nirnburgerštrase, uzan mlaz svetlosti sevao mu je iz farova. Felsen još jednom napipa dva svežnja rajhsmaraka u džepovima, odmaknu se od prozora i siđe, da ga ne čekaju. Esesovski brigadefireri Hanke, Fišer i Volf i kandidat za čin Hans Koh sedeli su u menzi i pijuckali, dok je oko njih obletao konobar sa čeličnim poslužavnikom. Felsen naruči rakiju i sede među njih. Društvo je komentarisalo kako je kvalitet konjaka promenjen otkad su okupirali Francusku. „A i ove holandske cigare“, reče Felsen, nudeći svakog igrača ponaosob punom šakom cigara, „sada čovek vidi da su oni zaista ono najbolje umeli da sačuvaju za sebe.“ „To baš liči na Jevreje“, reče brigadefirer Hanke, „zar ne?“ Koh, lica ružičastog kao da mu je četrnaest leta, žudno je klimao glavom kroz dim cigare koju mu Hanke beše pripalio. „Nisam znao da Jevreji imaju uticaja na duvansku industriju u Holandiji“, reče Felsen. „A vi – ne pušite cigare kojim nas nudite?“ – upita brigadefirer Fišer. „Posle večere“, odgovori Felsen. „Pre večere – samo cigarete. Turske. Izvolite, probajte.“ „Cigarete ne pušim.“ Koh pogleda cigaru koja mu se dimila u ruci i oseti se budalasto. Onda opazi Felsenovu tabakeru na stolu. „Mogu li?“ – upita, odmah uze tabakeru i otvori je. Na unutrašnjoj strani bio je ugraviran naziv prodavnice gde je tabakera kupljena. „Samuel Štern, vidite, Jevreji su svuda.“ „Jevreji su tu, među nama, vekovima već“, reče Felsen. „Bio je i Samuel Štern, do Kristalne noći“, reče Koh, i zadovoljno se uvali u stolicu, usklađujući klimanje glavom sa Hankeom. „Slabiji smo svakim satom koji oni potraju u Rajhu.“ „Slabiji smo svakim satom?“ – reče Felsen, računajući da ovo pitanje zvuči kao citat iz komada Olujnik Julijusa Štrajhera. „Ja nisam slabiji.“ „Na šta ciljate, her Felsen?“ – reče Koh, a obrazi mu se zarumeneše. „Ni na šta ne ciljam, her Koh. Prosto sam rekao da nisam osetio da su Jevreji odgovorni za nekakvo slabljenje moje pozicije, poslovnu krizu ili nevolje u društvenom životu.“ „Sasvim je moguće da ste...“ „A što se Rajha tiče, u poslednje vreme pregazili smo veći deo Evrope, pa bi zaista teško bilo...“ „... moguće je, dakle, da toga niste bili svesni“, dovrši Koh i ućutka Felsena. Dvostruka vrata menze uz tresak se otvoriše, i visok, krupan čovek triput koraknu ka središtu prostorije. Koh odskoči od stolice. Poustajaše brigadefireri. Grupenfirer SS-a Lerer podiže šaku u visini struka. „Hajl Hitler!“ – reče on. „Daj jednu rakiju. Onu najbolju.“ Brigadefireri i Koh uzvratiše punim pozdravom. Felsen se lagano namesti u stolici. Konobar je nešto mrmljao, pa je grupenfirer morao da mu se prigne. „Dobro, donesi mi onda rakiju u trpezariju“, povika on. I tako su otišli pravo na večeru, a Lerer se ljutio jer je hteo da ostane tu, kraj vatre, da se ugreje jednom rakijicom, mogu i dve. Koh i Felsen sedoše jedan sa jedne, drugi sa druge Lererove strane. Nad tanjirima gadne zelenkaste supe, Hanke se zainteresova za Felsenovog oca. Ovaj je, pak, to pitanje i očekivao. „Ubila g a je svinja 1924. godine“, reče Felsen. Lerer je glasno srkao supu. Da, ponekad je to bila svinja, drugi put – ovan. Jedino istinu Felser nije govorio kad bi ga pitali za oca. A istina je bila da je petnaestogodišnji Klaus Felsen pronašao svog oca obešenog za gredu u ambaru. „Svinja?“ – upita Hanke. „Divlji vepar?“ „Ne, ne, domaća svinja. Okliznuo se, upao u obor, i krmača ga je nasmrt izgrizla.“ „Pa ste onda vi preuzeli farmu?“ „Možda vi to već znate, her brigadefirer. Vodio sam farmu osam godina, sve dok mi majka nije umrla. Onda sam prodao imanje i priključio se Firerovom ekonomskom čudu, a da se nikada osvrnuo nisam. I inače ne volim da se bavim onim što je prošlo.“ Hanke se uvali u stolicu, rame uz rame sa svojim štićenikom koji se, onako rozikast, osmehivao. Lerer je sveudilj srkao. Znao je, ionako, celu priču. Sem ono o svinji, naravno. To je, svakako, bio interesantan momenat; ne istinit, ali interesantan. Kelner odnese činije za supu i donese tanjire sa zagorelom svinjetinom, kuvanim krompirom i nešto smuljanog crvenog kupusa. Lerer je jeo tek da uposli ruke, dok ga je Koh zabavljao sve brže tovareći hranu u usta. Kratak predah Lerer je iskoristio da se nagne ka Felsenu i upita: „Niste oženjeni, her Felsen?“ „Ne, her grupenfirer.“ „Čuo sam“, reče Lerer grickajući zanokticu, „da dobro stojite kod žena.“ „Tako kažu?“ „Pa, kako bi inače bilo moguće da čovek koji u životu nije sišao južno od Pirineja govori portugalski?“ – upita Lerer, dirkajući ušnu školjku palcem i kažiprstom. „I nemojte mi reći da se portugalski danas uči dole u Švabiji.“ Lerer izdiže obrve izigravajući nevinašce. Felsen namah shvati da se Suzana Lopez domogla viših krugova, o čemu on ništa ne beše čuo. „Svojevremeno sam s jednim Brazilcem išao na jahanje oko Havela“, slaga on, a Lerer se zagrcnu. „Jahali ste – konje?“ – upita on. Pošto su večerali, prebaciše se u susednu prostoriju. Svaki je sa sobom poneo po stotinu rajhsmaraka u žetonima. Sedoše za zeleni čojani sto. Konobari su gurali drvena kolica s bocama i čašama, poslužili ih i napustili odaju. Lerer olabavi malo uniformu i izvadi cigaru što mu je Felsen beše dao, povuče, i dim pokulja iz zažarenog vrha. Od prigušenog svetla nad stolom, dimom prošaranog, videla su se samo lica igrača. Kohovo, sad još ružičastije od vina i rakije. Hankeovo, nedokučivih očiju natkriljenih obrvama, sa senkom tamne brade koja je izbijala kroz duvansku izmaglicu. Fišerovo, sa podočnjacima, kože nategnute i popucale kao da je pola noći proveo boreći se s mećavom. Volfovo, oivičeno plavom kosom, sa modrim očima, prosto nestvarno mlado za jednog brigadefirera, sa ožiljkom iz dvoboja kao jedinim belegom iskustva. I, najzad, lice grupenfirera Lerera, krupnog čoveka potpuno formiranih vilica, kose posedele pri krajevima vlasi, tamnih, vlažnih očiju, koje su blistale sluteći dolazeću radost i novu prljavu igru. Da je Eva ovde, pomisli Felsen, sigurno bi primetila da ovaj čovek voli da bije po guzi. Igrali su. Felsen je neprestano gubio. Puštao je da propadnu iole dobre ruke i blefirao bez stvarne želje da mu blef i upali. I Koh je gubio, ali teatralno. I jedan i drugi su kupili još žetona, koji su se potom gomilali pred esesovskim oficirima. A ovi, razume se, nisu iskazivali ni najmanje interesovanja da ta tendencija prestane. Onda je Felsen počeo da dobija. Začuli su se i prvi komentari. Hanke i Fišer su ubrzo zbrisani. Koh je oguljen do gole kože; izgubio je ukupno hiljadu šeststo rajhsmaraka. Felsen se tada koncentrisao na Volfa i počeo da gubi, blefirajući, u njegovu korist. Njegova kamarica žetona smanjila se za petsto rajhsmaraka kad Lerer počisti Volfa pokerom na ful. Volf je izgledao kao da su ga kopljem zakucali za stolicu. Lerer se uzdizao kao planina iza gomiletina žetona na stolu. „Mogli biste da obnovite svoje zalihe ukoliko bismo nas dvojica nastavili“, reče Lerer. Felsen sebi nasu još rakije, pa povuče dim iz cigare. Lerer je sav blistao. Felsen gurnu ruku u džep i izvadi još dve hiljade rajhsmara ka. „Je l’ ovo dovoljno?“ – upita on. Lerer se oblizivao. Igrali su jedan sat on i Lerer, koji je sada bio u košulji i beležio sitniji gubitak. Izmakavši svetlu, Volf je pratio partiju netremice, kao soko. Hanke i Koh su se došaptavali, sedeći jedan kraj drugoga na sofi, dok je Fišer bučno spavao. Tek beše prošlo pola dva, kad Lerer odluči da ide dalje. Felsen se premišljao čitava tri minuta, povukao dve karte, pogledao ih i okrenuo licem ka stolu. Dvesta maraka prebacio je sa svoje gomile na sredinu stola. Lerer mu dođe dvesta i podiže za četiristo. Ni Felsen ne odstupi, pa povisi ulog. A onda zastadoše, premeravajući jedan drugome karte. Lerer je tražio malu svetlu tačku, uzanu pukotinu, ogrebotinu kao dlaka široku, to mu je bilo dovoljno. Felsen je, opet, znao da na stolu nije najjača karta koju ima, i on dozvoli sebi blagi osmejak. Bio je to za Lerera znak da mu dođe i povisi ulog za još hiljadu rajhsmaraka. Felsen pomeri preostalih petsto maraka na sredinu, izvadi svežanj od pet hiljada rajhsmaraka iz džepa, pa baci i to. Volf se već beše pribio uza sto, žarom od cigare svu je čoju izbušio. Hanke i Koh umuknuše. Ni Fišer više nije hrkao. Lerer se osmehnu i poče prstima da lupa po stolu. Zatraži, onda, olovku i parče hartije. Gurnu preostalih 2.500 rajhsmaraka na sredinu i ispisa ček na još toliko. „Mislim da bi sada trebalo da pokažemo karte“, reče on. „Prvo vi“, reče Felsen, kome bi bilo drago da su terali još. Lerer slegnu ramenima. U rukama je držao četiri asa i kralja. Koh je grickao nokte, gnevan što Felsen ovako sebi pravi posao. „Pa, Felsene?“ – reče Volf. Felsen prvo pokaza karte koje je izvukao – sedmicu karo i desetku karo. Volf se podrugljivo osmehnu, ali se Lerer primaknu stolu. Naredne dve karte behu osmica i devetka. Obe karo. „Nadam se da ova poslednja nije žaca“, reče Lerer. Bila je šestica. Lerer strgnu bluzu s naslona stolice i napusti sobu. Možda je ovo – pomisli Felsen posmatrajući kako opelješeni ljudi odlaze – bio korak p redaleko. Tući poker kečeva malim flešom – to se može primiti i kao poniženje. Susnežica se prometnula u sneg. A onda je postalo suviše hladno da bi i sneg padao; vazduh se sâm zaledio. Crni tragovi na belim drumovima u led se pretvoriše, pa je službeni automobil kojim se Felsen vozio nazad u Berlin ševrdao kroz Nirnburgerštrase kao riblji rep. Felsen pokuša da odobrovolji šofera pruživši mu bakšiš, ali ovaj odbi. Onda se lagano pope u stan. Ušavši, odbaci kaput i šešir i tresnu novac na sto. Nasu sebi rakije, zapali cigaretu i, uprkos studeni, skide i sako i okači ga o naslon stolice. Eva je spavala u vunenom kaputu, sa ćebetom preko nogu, u naslonjači. On sede pred nju i zagleda joj se u lice; nemirne oči vrzmale su joj se ispod kapaka. Pruži ruku da je dotakne. Ona se probudi, tiho jeknuvši, tako da se učini kao da taj zvuk dopire odnekud iz noćne tmine, ne iz Evinog grla. Felsen povuče ruku i dodade joj cigaretu. Ona pripali. Piljila je u plafon i mazila mu koleno, nesvesno. „Sanjala sam nešto.“ „Ružno?“ „Da si ti otišao iz Berlina, i da sam ja sama na železničkoj stanici, a tamo gde bi trebalo da su šine – stoje gomile i gomile ljudi, i gledaju u mene, gledaju, kao da nešto od mene očekuju.“ „A gde sam ja to otišao?“ „Ne znam.“ „Sumnjam da ću ikuda posle ovoga što se večeras dogodilo.“ „Šta si uradio?“ – upita ona, kao mati dečačića. „Ogulio sam ih.“ Eva se pridiže i sede. „Glupo s tvoje strane“, reče ona. „Znaš Lerera... Nije baš fin čovek. Sećaš se one dve Jevrejčice?“ „One koje su zdomčali u Havelu... Da, sećam se. Ali, nije to on učinio, nije valjda?“ „Nije on lično, ali bio je tamo. On je naručio devojke.“ „I on je čuo već za mene“, reče Felsen dolivajući rakiju. „Čuo je za mene i Suzanu Lopez. Otkud mu to, a, šta misliš?“ „Pa, takav je režim, zar ne?“ „Bilo nekad...“ „I pre rata je ovo bila totalitarna država“, reče Eva, uguravši kolenca njemu među noge, pa mu uze čašu. „Je l’ si ga zato pobedio u kart ama?“ „Kako to misliš?“ – upita on, i zasmeta mu što zvuči, nekako, defanzivno. „Ljubomoran si bio, je l’ tako? Jesi, bogami“, reče ona. „Ljubomoran, zbog njega i Suzane.“ Ona rukama pronađe prednji gornji deo Felsenovih pantalona i protrlja meso. „Pobedio sam ga zato što ne želim da napustim Berlin.“ „Da napustiš Berlin?“ – upita ona, sada se već poigravajući s njim. Otkopča mu šlic, pa dugme na pantalonama. On se odiže i iskobelja, a ona svuče pantalone preko butina i strgnu mu gaće, sapete nabreklinom. „Ne samo Berlin“, reče on, pa zadahta dok su mu se njeni dlanovi sklapali oko penisa, pri dnu. „Izvini“, reče ona, ne misleći to što govori. On gutnu. Penis mu je bio vruć, dozlaboga vruć u njenim malenim, hladnim belim šakama. Pomerala ih je gore-dole, lagano do bola, ne skidajući očiju s njegovog lica. Jabučica mu je vidno pulsirala dok ju je privlačio u krilo, razdrljivši joj odeću. Suknju joj odiže preko podvezica. Grubo joj strže gaćice, morala je da se uhvati za naslon na stolici da ne padne. A onda se pridrža za njega, telo joj uzdrhta i ona se lagano spusti, da bi osetila kako nečujna plamena palica lagano uranja u njenu nutrinu. Masivne crne zavese dočekaše zoru tvrdo, odupirući se olovnosivom svetlu koje je dopiralo spolja. Bela lanena posteljina zračila je hladnoćom. Felsenova glava skliznu sa jastuka kad se začuo drugi udar, uz buku kao da neko cepa drva. Čizme zatutnjaše preko drvenog poda, nešto pade, nešto se kotrljalo. Felsen se okrenu, ramena mu se slediše, mozak mu iz tišine ulete u četvrtu brzinu, sve ono piće i umor izroniše i sapletoše ga kada je trebalo brzo reagovati. Uzdrhtaše ogledala na dvostrukim vratima kupatila. Dva čoveka u dugim crnim kožnim kaputima iskoračiše iz ragastova. Felsenova jedina misao bila je – što nisu prosto otvorili vrata? Eva se vrati u javu kao da ju je neko probo kopljem. Felsen se srolja s kreveta i čučnu tu, go golcat. Kožna štikla crne čizme šutnu ga po omamljenoj glavi, sa strane, i on se skljoka. „Felsene!“ – urlao je čovek. Felsen je nešto mrmljao sebi u bradu, sve mu se po glavi premetalo dok je soba odzvanjala od Evine cike. „Ti! Začepi!“ Začu tad tup udarac, kao pesnicom, i onda zavlada tišina. Felsen sede, leđima oslonjen o krevet; genitalije su mu drhturile, snuždene uz hladan drveni pod. „Oblači se!“ Obuče se jedva, posrćući. Krv je curila, bi mu toplo iza uha. Ona dvojica ga uhvatiše ispod pazuha. Krckali su po slomljenom staklu, ovoga puta uljudno otvarajući vrata. Zeleni zakatančeni kamionet jedini je imao neku boju spram svih tih snegom prekrivenih sivih zgrada, nanizanih u ulicama koje je led okovao, kao na arktičkoj mapi, belinom, porubljenom sivilom i nekom crnom linijom. Otvoriše se vrata kamioneta. Felsena frljnuše u tamu; dahtao je od straha. Learn More

Ove priče satkane na odblijescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovijedanjem, gestovima naizgled spoljašnje naracije, kroz pjesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uvjerenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred vječnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog svijeta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cijepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji žrtava. Learn More

„Pažnja koju Presfild posvećuje istorijskim pojedinostima nema premca. Ovo je roman koji prati čitaoca još dugo pošto je pročitao poslednje poglavlje.“ Library Journal Presfild prikazuje ne samo prizore bitaka koji vas primoravaju da se naježite, nego i bezbrojne trenutke hrabrosti i kukavičluka, požude i sirovog humora... A još više od toga zadivljuju njegovi istančani portreti drevnih Atinjana. Esquire Drsko i izvanredno epsko delo, inteligentno i dirljivo. Kirkus Reviews Neprevaziđen u ratovanju, vješt u politici, neodoljiv ljubavnik, Alkibijad je bio najdraži sin i najveći vojskovođa Atine svog vremena. Odmetnuti Sokratov sljedbenik, oličavao je i najbolje i najgore strane Zlatnog doba Grčke. Vodio je svoje vojske iz pobjede u pobjedu i na kopnu i na moru, ali je, kao heroji velikih tragedija, postao žrtva sopstvene gordosti i oholosti, ispada i previsokih težnji. Optužen je za prestup protiv države i izgnan iz svoje voljene Atine, da bi se prihvatio oružja u službi svojih pređašnjih neprijatelja. Gotovo pune tri decenije bratoubilački rat hara Grčkom, a Alkibijad obijema stranama pomaže da se domognu pobjeda. Na kraju mu ne vjeruju ni na jednoj. Ispripovijedane iz osuđeničke ćelije Alkibijadovog tjelohranitelja i ubice, čovjeka čija ljubav i gnušanje prema svom bivšem zapovjedniku odražavaju izmješana osjećanja čitave Atine, Plime rata su istinska saga o jednom izuzetnom razdoblju, o ratu koji je izmjenio tok istorije i protivrječnoj ličnosti vođe koji je zaveo čitav narod. „Zapanjujuće vjerodostojna istorijska priča. Presfild je majstor pripovjedanja, posebno vješt u slikovitim opisima kopnenih i pomorskih bitaka, političkih spletki i živopisnih likova, što sve zajedno stvara snažan i uvjerljiv portret ratom rastrgane Grčke.“ Publishers Weekly ODLOMAK PROTIV POLEMIDA I MOJ DEDA JASON Moj deda Jason, sin Aleksija iz pokrajine Alopecije, umre u suton četrnaestog dana bedromiona pre godinu dana. Dva su mu meseca bila ostala da uzme devedeset treću. Bio je poslednji iz onog nezvaničnog ali žestoko predanog kruga sadrugova i prijatelja okupljenih oko filozofa Sokrata. Život moga dede proticao je od doba kad je Perikle postavio temelje velike atinske države, dana gradnje Partenona i Erehtejona, preko Velike kuge, uspona i pada Alkibijadovog, da bi se prepleo s onim pogibeljnim dvadesetsedmogodišnjim požarom koji u našem gradu zovemo Spartanskim ratom, a koji je po celoj Grčkoj poznat onako kako ga je istoričar Tukidid zabeležio, kao Peloponeski rat. U mladosti se deda borio kao pomorski starešina kod Sibote, Potideje i Skiona, a kasnije na Istoku kao zapovednik trireme i čitave eskadre u bitkama kod Kujinog groba, Abida (gde je stekao odličje za hrabrost, kljastu nogu, i slučajno ostao bez oka) i Arginuskih ostrva. Kao građanin, jedini se on, pored Euriptolema i Ahioha, usprotivio pred Većem svetini i stao u odbranu Desetorice vojskovođa. Za života je sahranio dve žene i jedanaestoro dece. Služio je svom gradu od vrhunca njegove premoći, kad je Atina bila gospodarica dve stotine država-vazala, do časa kad su je porazili najljući njeni neprijatelji. Ukratko, ne samo da je bio očevidac, nego je i učestvovao u većini značajnih zbivanja savremenog doba i poznavao je mnoge od najvažnijih njihovih učesnika. Kad je dedu na izmaku života već izdavala snaga i kad je mogao da se kreće samo uz nečiju potporu, odlazio sam mu svakodnevno. U svakoj porodici bude poneko raspoloživ, kako svedoče lekari, kome dopadne da pritekne ostarelom i onemoćalom čeljadetu. Ali za mene ovo nikada nije bio zadatak. Ne samo da sam dedu na-jvećma poštovao, nego mi je i prijalo njegovo društvo, toliko da se to ponekad bližilo ushićenju. Satima sam mogao da ga slušam dok mi priča i bojim se da sam ga nemilostivo zamarao zapitkiv anjima i saletanjem. Ličio mi je na našu žilavu atičku lozu, na koju godinu za godinom osvajači nasrću buktinjom i sekirom, koju leti prži sunce, zimi mrznu mrazevi, a ipak se ne da ubiti nego istrajava, crpeći snagu iz dubina zemljinih da donese ploda iz koga će poteći, uprkos svim lišavanjima, ili možda upravo zbog njih, najmednije i najpitkije vino. Živo sam osećao da će se njegovom smrću okončati jedno razdoblje, i ne samo razdoblje atinske veličine, nego i doba ljudi takvog dosega do koga mi, današnji pojedinci, više ne domašamo niti se možemo nadati da ćemo dostići njihova merila vrline. Ranije te godine tifus mi je odneo dvoipogodišnjeg sina mezimca, i to mi je u svemu izmenilo život. Nigde utehe nisam nalazio, izuzev u dedinom društvu. Krhkost tog stiska kojim se mi smrtnici držimo za postojanje, prolaznost naših časova pod suncem, nadneli su mi se poviše srca; samo sam uz dedu nalazio nekakvog uporišta, na tlu stenovitom, ali ipak donekle čvršćem. Tih sam jutara ustajao pre osvita, pa bih dozvao svog psa Čuvara (ili tačnije, odazivao sam mu se na pozive) i odjahao do pristaništa uz Teretni put, da se posle kroz pobrđe vratim do porodičnog imanja kod Hrastovog brega. Rani jutarnji sati bili su mi kao melem. S puta se videlo kako dole u luci mornarica već izvodi ratne vežbe. Mimoilazili smo se s drugim plemićima na putu za njihove posede, pozdravljali trkače što su se pripremali za takmičenja i mlade konjanike na vežbama u brdima. Pošto bih posvršavao jutarnje poslove po imanju, ostavio bih ždrepca u štali i produžio peške, sa Čuvarom uz sebe, uz maslinama prošarane, suncem sažežene padine do dedine kolibe. Poneo bih mu ručak. Pričali smo, na senovitom tremu, ili jednostavno sedeli jedan kraj drugog ćutke, dok je Čuvar leškario na prohladnim kamenim pločama između nas. „Čudnovata je boginja uspomena, darovi joj se promeću kako godine prolaze“, opazio je deda jednog takvog popodneva. „Čovek ne može da se priseti šta je bilo pre jedan sat, a vraća mu se što je prošlo pre sedamde set godina, kao da mu se ovog časa pred očima zbiva.“ Zapitkivao sam ga, često bezobzirno bojim se, za ta davnašnja blaga njegovog srca. Može biti da se on i radovao mladom slušaocu željnom njegovih priča, jer kad bi se jednom u njih otisnuo, pratio bi im tok onako neumoran kakav je u pohodima uvek bio, u tančine, sve do svršetka. U njegovo vreme pisarsko umeće još nije bilo zavladalo, i dar pamćenja još se čuvao netaknut. Ljudi su umeli po sećanju da govore čitave dugačke odlomke Ilijade i Odiseje, naizust da kazuju strofe stotina himni, i da navode delove tragedije koju su gledali pre mnogo dana. Još živopisnije se moj deda, čak i tada, prisećao ljudi. Ne samo prijatelja i junaka, već i robova, pa i konja i pasa, stabala i čokota loze koji su mu utisnuli pečat na srce. Mogao je da prizove u pamet neku davnu dragu, počivšu još od pre sedamdeset i pet leta, i da oživi njen lik u bojama tako neposrednim te se čoveku činilo da je gleda pred sobom, mladu i prekrasnu, od krvi i mesa. Pitao sam jednom dedu koga je od svih znanih mu ljudi držao najizuzetnijim. „Najplemenitijim“, odvratio mi je bez oklevanja, „Sokrata. Najodvažnijim i najizvrsnijim Alkibijada. Najhrabrijim Trasibula Ciglu. Najopakijim Anita.“ Sledeće mi se pitanje nametnulo samo po sebi. „Ima li među njima neko kome te sećanja najjače vuku? Neko kome ti se misli stalno vraćaju?“ Na ovo je deda ustuknuo. Baš čudno što pitam, odgovori mi, jer da, ima jedan čovek koji mu je odskora, iz razloga koje ne ume da naznači, počesto na umu. A taj nije, reče deda, ni slavljen ni čuven, nije ni zapovedao brodovljem niti je bio arhont, i njegovo ime nećeš naći u zapisima, izuzev možda u nekoj zamućenoj i punoj osude pribelešci. „Ne mogu a da ne nazovem ovog čoveka najprogonjenijim od svih koje sam znao. Bio je aristokratskog roda, Akarnjanin. Jednom sam ga branio, da ga ne osude na smrt.“ Ovo mi je odmah podstaklo znatiželju, pa sam tražio od dede da mi ispriča opširnije. Nasmešio se i kazao da će taj poduhvat možda izi skivati mnoge sate, jer se pripovest o tom čoveku rasprostire desetinama godina, preko zemalja i morâ većeg dela znanog nam sveta. Takvi me izgledi nisu odvratili, već još više razgoreli u meni želju da čujem tu priču. Molim te, preklinjao sam; dan je već poodmakao, ali da čujem makar početak. „Baš si lakomo štene, je li?“ „Na tvoje priče, deda, najlakomije.“ Nasmešio se. Da počnemo, onda, pa ćemo videti kuda će nas priča odvesti. „U to vreme“, otpočeo je, „još se nije bila uzdigla ova vrsta retoričara stručnih za sudske poslove. Na suđenju se svako sam branio. Mogao je, međutim, po želji, imenovati nekog bliskog – oca ili strica, prijatelja ili nekog uticajnog plemića – da mu pomogne da se pripremi. Ovaj je čovek za to zamolio mene, jednim pismom iz tamnice. Što je bilo čudno, jer nas dvojica nismo imali zajedničkih poznanika. Zatekli smo se istovremeno na nekoliko ratnih pozornica, i delili smo odgovornosti s mladim Periklom, sinom velikog Perikla i Aspazije, jer smo obojica imali tu povlasticu da ga nazivamo prijateljem; ovo, međutim, nije bilo neuobičajeno u to vreme, i ni po čemu nije moglo da stvori među nama vezu. A zatim, taj je čovek, najblaže rečeno, bio ozloglašen. Iako je kao starešina priznate hrabrosti imao iza sebe dugu i istaknutu službu državi, u Atinu je u času njene predaje ušao ne samo pod spartanskim stegom, nego i odeven u spartanski skerlet. Verovao sam, i to sam mu i rekao, da krivac za tako sramno delo mora pretrpeti najtežu kaznu, te da nikako ne mogu doprineti oslobađanju takvog zločinca. Ali on je, bez obzira na to, ostao istrajan. Posetio sam ga u zatočeništvu i saslušao njegovu priču. Iako je tada i sam Sokrat, osuđen na smrt, čekao izvršenje presude među zidovima iste tamnice, a njemu sam morao priteći pre svega, da i ne pominjem poslove moje vlastite porodice, pristao sam da pomognem ovom čoveku u pripremama za odbranu pred sudom. Ne zato što sam verovao da bi ga mogli osloboditi, niti što sam verovao da zaslužuje da ga oslobode (sam je spremno p otvrdio svoju krivicu), već stoga što sam osećao da njegova povest mora biti javno obznanjena, makar samo pred porotom, da bi se prinelo ogledalo licu demokratije koja je počinila nešto tako opako kao što je presuda najplemenitijem njenom građaninu svih vremena – mom gospodaru Sokratu, i time ovenčala i sprovela prinošenje same sebe na žrtvu.“ Ovde je deda zaćutao na nekoliko časaka. Oči je obratio nekud unutra, prizivajući u srcu sećanja na tog čoveka i glasove iz tih dana. „Kako je bilo ime tom čoveku, deda?“ „Polemid, sin Nikolin.“ Ime mi je odnekud bilo poznato, ali nisam mogao da mu dam ni mesto ni značenje. „To je onaj čovek“, nastavio je deda, „koji je ubio Alkibijada.“ II UBISTVO U MELISI Ubice su vodila [nastavio je moj deda] dvojica persijskih plemića, čija su naređenja potekla od carskog upravitelja nad Frigijom. Doplovili su iz Abida na Helespontu do tračke utvrde gde se Alkibijad beše povukao kad je poslednji put izgnan, a otuda su se, utvrdivši da je njihov plen utekao, dali u poteru za njim natrag preko moreuza u Aziju. S Persijancima su bila trojica jednakih iz Sparte čiji je vođa, Endije, bio Alkibijadov blizak prijatelj još od detinjstva. Njih su vlasti u njihovoj domovini imenovale ne da učestvuju u ubistvu, nego da budu očevici, da se rođenim očima uvere da je smaknut ovaj poslednji živi čovek od koga su strahovali. Toliko je čuven Alkibijad bio po bekstvima i izbavljenjima da mnogi verovahu kako je kadar da prevari i tog poslednjeg sudiju, Smrt. Profesionalni ubica, Telamon iz Arkadije, pridružio im se s pet-šest pomoćnika koje je odabrao da pomognu da se delo smisli i izvrši. Uz njega je bio i Atinjanin Polemid. Polemid je nekad bio Alkibijadov prijatelj. Dok je Alkibijad nizao veličanstvene pobede u Helespontskom ratu, Polemid je bio njegov pomorski starešina, a potom i telohranitelj kad se ovenčan pobedničkom slavom vratio u Atinu i stajao mu je uz desnicu kad je predvodio svečanu povorku za vreme praznovanja Ele usinskih misterija. Živo ga se sećam sa Samosa, posle Alkibijadovog povratka iz izgnanstva u mornaricu. Trenutak je bio krajnje škakljiv; dvadeset hiljada mornara, mornaričkih pešadinaca i pripadnika teške pešadije, izvan sebe od straha za sopstvenu sudbinu i opstanak svoje zemlje, pritislo je pristanište zvano Mala Homa kada je barka za iskrcavanje s broda pristala i Polemid iskoračio, zaklanjajući svog štićenika od rulje koja je izgledala podjednako spremna da ga kamenuje koliko i da stane u vojnički pozdrav. Proučavao sam izraz Alkibijadovog lica; na svetu ničeg očiglednijeg nije bilo od toga da je čoveku pokraj sebe s potpunim pouzdanjem poverio svoj život. A sada, otprilike sedam godina posle tog trenutka, Polemidova je dužnost bila da izmami žrtvu i s ubicom Telamonom obavi smaknuće. Za ovo su mu platili jedan srebrni talent iz persijske riznice. O svemu me je ovome, ne prikrivajući ništa, izvestio on sam već na početku našeg prvog razgovora, zato da bih, kako je tvrdio – ja, koga su bračne veze spajale s Alkmeonidima, Alkibijadovom rodbinom po majci, a s Alkibijadom samim Sokrat, jer je bliskost među njima dvojicom bila dobro znana – odmah saznao najgore, te da bih se mogao povući ako mi je tako volja. U optužbi protiv njega Alkibijad se zapravo nije ni pominjao. Polemida su optužili za smrt jednog nižeg pomorskog starešine po imenu Filemon, ubijenog nekoliko godina ranije u kavzi u nekom kurvinjaku na Samosu. I još ga je jedna optužba teretila: za izdaju. Pod ovom će stavkom, jasno, porotnici razmatrati ono drugo, kudikamo značajnije ubistvo. Ovakva prikrivanja ne behu neobična u to vreme; pa ipak, posrednost ove tužbe oblikovao je naročiti pravilnik pod kojim su tužioci priveli Polemida sudu. Da ga je teretila eisangelia, uobičajena optužba za izdaju, ili dike phonou, neposredna tužba za ubistvo, Polemid bi mogao svojevoljno da odabere izgnanstvo i spase život. Umesto toga, dvojica braće, čuveni probisveti i prirepci dobro poznatih neprijatelja demokratije, prijavili su ga z a endeixis kakourgias, mnogo opštiju kategoriju „prestupa“. Na prvi pogled ovo se činilo nerazborito, kao postupak tužitelja neupućenih u zakon. Kad se bolje razmotri, međutim, otkrivalo se lukavstvo ovog dela. Jer ovakav optuženik ne samo da je mogao biti zatvoren još pre suđenja i zadržan u tamnici dok ono traje, nego mu ni izlazak uz jamčevinu nije bio dozvoljen. Smrtna kazna ostajala je u igri, a suđenje se nije držalo pred Areopagom, već pred većem običnih građana, u kojima će reči kao „izdajnik“ i „spartanski prijatelj“ – na to se sa sigurnošću moglo računati – rasplamsati gnev. Polemidovi tužitelji očigledno su hteli da ga vide mrtvog, ovako ili onako. A po svemu se moglo predvideti da će im se želja i ostvariti. Jer ipak, koliko god da je bilo onih koji su mrzeli Alkibijada i krivili ga za naš pad, mnogi su ga još voleli. Njima neće biti ni najmanje krivo da vide pogubljenje onoga koji je izdao i ubio njihovog junaka. Svejedno, Polemid je bio siguran da su njegovi tužitelji pristalice one druge strane, onih što su šurovali s neprijateljima svoje zemlje ne bi li se sami spasli, pa i po cenu propasti sopstvenog naroda. Što se samog Polemida tiče, beše on lika upečatljivog i osobenog, tamnook, malčice niži od proseka, izvanredno mišićav, a u struku je, mada beše podobro prevalio četrdesetu, bio vitak kao momčić. Brada mu je bila čelične boje, a koža je, uprkos tamnovanju, ostala bronzana kao što biva kod onih koji su većinu života proveli na moru. Ožiljci od vatre, koplja i mača izbeležili su mu ruke, noge i leđa. Na čelu, iako su ga sile prirode izbledele, još se jasno video koppa, sirakužanski ropski žig, znamenje zarobljeništva kog su dopali preživeli kod Sicilije i njihovih neopisivih patnji. Da li sam ga se gnušao? Na to sam se bio spremio. Ali kad sam ga video od krvi i mesa, jasnost njegovih misli i izražavanja, njegova iskrenost i krajnja želja za rasterećenjem od krivice, razbili su mi predrasude. Uprkos njegovim zlodelima, mojoj se uobrazilji učinio nalik na Odiseja, kao da je istupio i z pesama Homerovih. Držanje mu nije bilo sirovo ni uvredljivo kao kod najamnika, već se, upravo suprotno, vladao i iskazivao kao plemić. Ono vina što je imao odmah mi je ponudio i zahtevao je da ja kao gost sednem na jedinu stolicu u ćeliji, na koju je prostro, da mi bude udobnije, kožuh kojim je inače pokrivao go ležaj, jedini u svom boravištu. Za sve vreme tog našeg prvog razgovora izvodio je različite gimnastičke vežbe, nameran da i u zatočeništvu ostane krepak. Mogao je da osloni petu na zid iznad glave dok mu je druga čvrsto položena na pod i da čelom s lakoćom dodirne cevanicu podignute noge. Jednom sam mu doneo nekoliko jaja, a on je stavio jedno u pesnicu kao u kavez i pozvao me da mu ili razdvojim prste ili da zdrobim jaje. Pokušao sam, ulažući svu svoju snagu, ali uzalud, a on mi se đavolasto smešio. Nijednom se nisam uplašio pored njega niti od njega. Zapravo, kako su dani promicali, razvio sam prema njemu nekakvo duboko saučešće, uprkos svim zlodelima koja je počinio, ne kajući se zbog njih nimalo. Njegovo ime, Polemid, znači kao što znaš „čedo rata“. Ali nije on bio čedo bilo kog rata, već jednog kakvom nikada pre nije bilo ravnog po obimu ni trajanju, i koji se od svih pređašnjih izdvajao gaženjem onog kodeksa časti, pravičnosti i voljnog suzdržavanja prema čijim su se načelima vodile sve ranije bitke među Helenima. Ovaj je rat, prvi rat naših vremena, zaista skovao sudbinu našeg pripovedača i upravljao je ka njenom svršetku. Počeo je kao vojnik, a okončao kao ubica. A zar sam ja bio iole drugačiji? Ko bi mogao tvrditi da se ja i svi drugi u skrovitosti sopstvenog srca nismo rešavali, po nečijoj zapovesti ili nečijem dopuštenju, na tu istu mračnu priču koju je na danjem svetlu odigrao naš zemljak Polemid? Kao i ja, on beše delo našeg doba. Kao što luka i put različito slede obalu, tako je njegova staza tekla naporedo s onom kojom smo išli ja i većina naših savremenika, samo kroz različite zemlje. INTERVJU Vijesti 06.08.05 Demokratija uvijek surovo kažnjava uticaj i moc Stiven Presfild Presfild Stiven Život atinskog politicara i vojskovode Alkibijada (450-404) i Peloponeski rat poslužio je americkom piscu Stivenu Presfildu kao grada za roman Plime rata. Alkibijad je bio neprevaziden u ratovanju, vješt u politici, neodoljiv ljubavnik, najveci vojskovoda Atine svog vremena. Odmetnuti Sokratov sljedbenik, olicavao je i najbolje i najgore strane Zlatnog doba Grcke. Bio je žrtva sopstvene gordosti i oholosti, ocito i previsokih težnji. Optužen je za prestup protiv države i izgnan iz svoje voljene Atine, da bi se prihvatio oružja u službi svojih predašnjih neprijatelja. Gotovo pune tri decenije bratoubilacki rat hara Grckom, a Alkibijad objema stranama pomaže da pobjeduju. Na kraju mu ne vjeruju ni prvi ni drugi. Ispripovijedan iz osudenicke celije Alkibijadovog tjelohranitelja i ubice, roman Plime rata je ubjedljiva saga o jednom izuzetnom razdoblju, o ratu koji je izmijenio tok istorije, o protivrjecnoj licnosti vode koji je zaveo citav narod. Kao i roman Ognjena kapija, Plime rata objavila je Laguna u prevodu Tatjane Bižic. Presfild je roden na Trinidadu 1943. Godine 1965. je diplomirao na Univerzitetu Djuk, potom je stupio u marince i bio pripadnik ovih elitnih vojnih trupa SAD-a sve do 1971. godine, kada se oženio, preselio u Njujork i zaposlio kao pisac reklamnih tekstova. Ali, ubrzo je dao otkaz i poceo da piše roman. Ta odluka mu je promijenila život. Tri godine kasnije se razveo i bez prebijene pare živio sam u jednoj prikolici pokraj rijeke, a za hranu je zaradivao kao berac voca i vozac taksija i traktora. U meduvremenu je napisao tri romana, od kojih nijedan nije objavljen. Odselio se u Holivud gdje je u narednih 15 godina napisao 34 scenarija. Tih godina, omiljena knjiga mu je postala Bhagavad-Gita, i u njoj je pronašao inspiraciju za svoj prvi bestseler Legenda o Bageru Vensu. Zatim slijede tri istorijska romana cija se radnja odigrava u antickoj Grckoj i koji su, jedan za drugim, postigli zavidan uspjeh, prije svega u SAD i u Grckoj: Ognjena kapija i Plime rata uvršteni su u obaveznu lektiru americkih vojnih akademija i pripadnika specijalnih pomorsko-pješadijskih jedinica, a po romanu Posljednja Amazonka se trenutno snima film sa Umom Turman u glavnoj ulozi. U septembru 2003. godine Sparta (danas malo naselje na mjestu nekadašnje Leonidine kraljevine) je proglasila Stivena Presfilda svojim pocasnim gradaninom. Posljednji roman ovog pisca, objavljen u decembru 2004, Vrline rata, ima za junaka Aleksandra Makedonskog. U romanu Plime rata pisali ste o izuzetnom atinskom vojskovodi Alkibijadu. Zašto Vam je on bio toliko intrigantan, toliko da mu posvetite cio roman? - Za mene je Alkibijad bio jedan od najfascinantnijih likova u istoriji uopšte. On je bio najprije uvažavan kao najljepši covjek svoga doba, ne samo dok je bio djecak, vec i kasnije, kao mladic i zreo covjek. Više od pola Atinjana toga doba, i muškaraca i žena, trudili su se da ga zavedu. Sokrat ga je volio. Antis, covjek koji je Sokrata ganjao po sudu i odveo ga u smrt uobicavao je da se prema Alkibijadu odnosi kao prema mladuncu; jer kada je Alkibijad bio djecak Antis je bio odrastao covjek. Potom je on, Alkibijad, postao ratnik. Kao mladic postao je heroj. Kao vojskovoda i admiral nikada nije bio potucen od strane neprijatelja. Kada je poceo da pravi zbrku okolo u spoljnim poslovima (tada je bio dvadesetogodišnjak, prije nego što su Atinjani bili u zrelim godinama - cetrdesetim), sami njegovi postupci, bez icije pomoci, doveli su do velike bitke u Mantineji u kojoj je skoro razorena Sparta. Prema Atinskoj skupštini, Alkibijad je izdao ucesnike Sicilijanske ekspedicije, što je ispala najveca vojna propast u istoriji grada, ne samo što je Alkibijad oštro kritikovan što vodi tu operaciju (sa dvojicom drugih vojskovoda), vec su ga ljubomorni rivali povukli sa tog položaja. Da je on komandovao, ekspedicija bi imala velike izglede da uspije. Da je tako bilo Atinjani bi dobili Peloponeski rat, umjesto što su ga izgubili. Šta je dovelo do toga da ga njegova zemlja osudi na smrt? Šta je to on ucinio? - On je dezertirao na neprijateljsku stranu, kod Sparte, gdje je takode brzo postao najpopularniji covjek! On je u potpunosti promijenio boje, preobrativši se od najveceg Atinjanina medu Atinjanima u Spartanca veceg od pravih Spartanaca. On je zaveo ženu spartanskog kralja, kralj je u poredenju s njim bio dijete. On je ubijedio Spartu da preuzme korake koji bi naveli na propast atinske ekspedicione snage na Siciliji (iste one kojima je komandovao Alkibijad) i pokrenuo je citave plime rata u korist neprijatelja Atine. Drugom rijecju, bio je prevrtljivac i izdajica. Ali, cekajte: sada su ga Spartanci mrzjeli što je postao toliko popularan i toliko mocan u Sparti. Sada su oni željeli da ga ubiju. On je opet pobjegao, za dlaku, ispred dželata. Atinskim brodovima vratio se do Samosa, preuzeo je komandu i uzvratio plime rata ovog puta u korist Atine. U svoj dom vratio se sa slavom. Ali prica još nije gotova. Sada ga se Atinjani plaše jer je tu postao popularan i mocan! I poslali su ga u egzil po drugi put. Nije se mogao vratiti Spartancima, vec je otišao u Persiju gdje je takode brzo stekao veliku popularnost. Prihvatio je persijansku odjecu i manire i postao veci Persijanac od samih Persijanaca. Na kraju, u njegovom posljednjem egzilu u Trakiji bio je u prilici da bude u pomorskoj bici koja ce odluciti tok rata. On je vidio da su Atinjani u rasporedu svojih brodova napravili fatalnu stratešku grešku. Sišao je do obale da zamoli komandante da izmijenjaju pozicije. Odbili su ga. Ne komanduješ više ovdje, Alkibijade, komandanti su ga izbacili iz kampa. Sljedeceg dana, atinska flota je izgubila bitku, baš kao što im je Alkibijad prorekao. Rat je završen. Atina je izgubila. Konacni rasplet za našeg heroja bio je tragican. Iako je u Atini poražen, Alkibijad je ostao upamcen lik, on je bio jedini koji se mogao uvijek vratiti Atini. Spatranci su znali da ce biti uklonjen. Ubice su ga pratile do Male Azije, (gdje je on bio na putu do per sijskog kralja, planirajuci da još jednom vaskrsne svoju karijeru) i tamo su ga ubili. Ali, bojali su se njegove hrabrosti i odvažnosti i nijesu se borili licem u lice s njim, vec su opkolili i zapalili kucu u kojoj se on skrivao. Kada ga je vatra istjerala vani pogodili su ga strijelama i proboli kopljima. Eto, zato je on interesantan momak. Pa, ko onda ne bi pisao o njemu? Izmedu Sokrata i Alkibijada postojali su posebni odnosi. Kako se oni danas mogu razumjeti? - Neko bi mogao napisati knjigu ili snimiti film o odnosima izmedu Sokrata i Alkibijada. Mogla bi se od toga napraviti velika prica. Postoji sjajna scena u Platonovoj Gozbi, gdje je Alkibijad opisan u pokušaju da fizicki zavede Sokrata. Alkibijad je bio mlad, bogat, hiperambiciozan i prelijep covjek. Sokrat je bio siromašan, bosonog, u svojim cetrdesetim godinama (iako je vec bio slavan kao tragac za istinom) i volio je Alkibijada. U Atini toga doba, Alkibijad je mogao zavesti bilo koga. Ali ne i Sokrata. Mladic je želio da posjeduje filozofovu moc. Ti pokušavaš da od mene dobiješ, rekao mu je Sokrat, nešto što ne propada, a zove se mudrost. A sve što ti možeš da ponudiš je prolaznost i površnost. Poslije toga, svjedoci nam Plutarh, Alkibijad je bio u stalnom strahu od svog starješine. On me je natjerao da osjetim jednu emociju za koju sam vjerovao da ne mogu da je osjetim - a to je sram, rekao je Alkibijad. Svaki put kada bih ga vidio osjecao bih se posramljeno. U trci za slavom i popularnošcu cinilo bi mi se da vodim pasji život, smatrao sam kako bi trebalo da se posvetim višem zvanju. Sokrat i Alkibijad su se borili u istoj pješadijskoj jedinici u bici kod Delijuma. Prica kaže da je Sokrat jednoga dana dobio nagradu za hrabrost, ali razgovarao je sa vojskovodama, pa su umjesto njemu dali priznanje Alikibijadu (mladic se takode veoma istakao u akciji), jer Sokrat se nadao da ce nagrada biti podsticaj za Alkibijada da se bori za više ciljeve, te bi tako svoju sujetu samo uzdigao. Ovo je isti nita istorijska prica. Kako ste tako vjerno oživjeli Zlatni period stare Grcke? - Krao sam koliko je to god bilo moguce. Od Tukidida, Ksenofonta, od Platona, iz svih antickih izvora koje sam uspio pronaci. Potom sam pokušao da dodam malo imaginacije, na isti nacin kako to cine i ostali pisci. Na primjer, u Plimi rata postoji jedna dugacka scena razgovora, koja se odvija u vojnom šatoru, medu atinskom vojskom kada su opkolili anticki grad Potidaeu. U toj sceni su Sokrat, Alkibijad i još nekoliko vojnika. Koristio sam Platonove dijaloge (koji nam tacno pokazuju kako je Sokrat uobicavao da razgovara, kako je on ispitivao i saslušavao svoje prijatelje, sa njegovim osjecajem za humor, njegovom filozofijom, itd.) i tako sam postigao pravi ton. Ljudska priroda se nije promijenila još od Alkibijadovih dana. Mi se svi silimo, pravimo greške, isto kao što su oni nekada pravili. Planovi nam se izjalove, baš kao i njima davno. Dakle: istraživanje, detalji i pokušaji da scena izgleda što više životno. To je ono što ja radim i uspijeva mi. Savremene ratne avanture Da li možda nalazite slicnost izmedu Alkibijadovog vremena i našeg doba? - Da, i to najviše u skandalu sa Monikom Levinski tokom Klintonovog predsjednickog mandata. Tada smo bili svjedoci kako su se americka štampa i Kongres veselo nadmetali zbog Klintona. To je sve mnogo podsjecalo na odnos Atinjana prema Alkibijadu i na svakog drugog lidera koji je prijetio da postane mocniji i uticajniji. I kao što jedan od likova u Plimama rata primjecuje, Atinjani su voljeli da uzdignu svoje vode u nebesa, a potom da ih tresnu o zemlju. Cini mi se da je to bolest svih demokratija. Razmotrimo sudbiine sljedecih brilijantnih lidera, protjeranih u egzil ili osudenih na smrt: Militijad (donio je pobjedu u bici kod Maratona), Kimon (nergov sin, porazio je Persijance u Egeju), Temistokle (ubijedio je Atinjane da izgrade flotu i pobijedio u bici kod Salamine), da ne pominjem Sokrata, Perikla (koji su izbjegli sudski progon zbog osude na smrt) i naravno Alkibijada (bio je dvaput u egzilu i dvaput osuden). Sicilijanska ekspedicija, kojom su Atinjani poveli veliku flotu u namjeri da pokore Siciliju može se porediti sa nedavnom avanturom SAD i Velike Britanije u Iraku. Kriticari su vec nazvali americku invaziju imperijalistickim nadmudrivanjem. Ima dosta istine u svemu tome, ali ne mislim da su u ovoj prilici anticke i moderne paralele ispravne. Ono što se jasno opaža u vezi sa sicilijanskom ekspedicijom je to da je njen glavni tvorac, Alkibijad, bio osuden na smrt i povucen sa mjesta vode ekspedicije. Da je ostao voda, postojale bi velike šanse da poduhvat urodi plodom. Medutim, izbacen je, svoju energiju darivao je neprijateljskoj strani, te je tako istaknuto da je bio instrument koga su porazili njegovi sunarodnici. Osim što Džordž Buš nije na strani Iracana, pobuna i korišcenje njegove briljantnosti u porazu americkih trupa, ne može se mjeriti sa prvim slucajem. Vujica OGNJENOVIC Learn More

Petoricu francuskih vojnika, osuđenih na smrt zbog samoranjavanja, jedne januarske večeri 1917. njihovi sadruzi bacili su u snijeg, pred neprijateljski rov, da bi sprali odgovornost sa sebe. Cijele jedne noći i cijelog jednog dana petorica ljudi su pokušavali da prežive. Najmlađi među njima bio je Manek, koji nije imao ni dvadeset godina. Na drugom kraju Francuske, kada je došao mir, Matilda želi da sazna istinu o događaju skrivenom velom ćutnje. I ona ima dvadeset godina, i bespomoćnija je od svih drugih, ali voljela je Maneka ljubavlju za koju nema prepreka. Zato će se boriti da ga pronađe, mrtvog ili živog, u lavirintu u kome ga je izgubila. Svih onih godina koje će kasnije svijet nazvati ludim, kada će džez prekriti zvuk ratnih doboša, njena istraga će biti njena vjeridba. Matilda će joj posvetiti svoj život, i uprkos vremenu, uprkos lažima, ići će do kraja nerazumne nade koja je nosi. Snažnije nego ikada, pisac romana Ubistveno ljeto, Dama u automobilu, Muke žena suočava nas sa emocijama, porugom, srećom i čarolijom pisanja. A nadasve u ovoj knjizi otkrivamo istovremeno tvrdoglavu i krhku, privlačnu i uznemirujuću Matildu, koja će u srcu čitalaca zauzeti mesto među najznačajnijim junakinjama književnosti. Svjetski bestseler po kojem je snimljen filmski hit u režiji Žan-Pjera Ženea, autora filma Čudesna sudbina Amelije Pulen. ODLOMAK Bilo jednom pet francuskih vojnika koji su vodili rat, jer tako stoje stvari. Prvi, nekada avanturista i veseljak, nosio je oko vrata registarski broj 2124 koji je dobio u vojnom odseku Sene. Na nogama je imao čizme oduzete jednom Nemcu, i te čizme su tonule u blato, iz rova u rov, kroz lavirint gde je i Bog rekao laku noć, a koji je vodio do prvih borbenih linija. Jedan za drugim, s mukom praveći svaki korak, išla su sva petorica prema prvim borbenim linijama, ruku vezanih na leđima. Vodili su ih ljudi s puškama, iz rova u rov – šljap, šljap u blatu, čizmama oduzetim jednom Nemcu – prema snažnim hladnim odsjajima večernje hladnoće, preko prvih borbenih linija, preko mrtvog konja i izgubljenih sanduka s municijom, i svih tih stvari zakopanih pod snegom. Bilo je mnogo snega, i bio je to prvi mesec godine 1917, prvi njegovi dani. Broj 2124 se probijao kroz streljačke šančeve čupajući, korak za korakom, noge iz blata; ponekad bi mu neki drugi vojnik pomagao vukući ga za rukav njegovog starog šinjela, prebacujući mu pušku na drugo rame, vukući ga za ukrućeno sukno šinjela, bez ijedne reči, pomažući mu da podigne jednu nogu za drugom iz blata. A onda ta lica. Bilo ih je na desetine, sva poređana sa iste strane, u uskim streljačkim šančevima, očiju oivičenih blatom, zurila su u prolazu u pet iscrpljenih vojnika koji su celokupnu težinu tela prebacivali napred da bi koračali, da bi išli dalje prema prvim borbenim linijama. Pod šlemovima, pri večernjoj svetlosti koja se probijala iza osakaćenih stabala, naslonjeni na bedeme opake zemlje, nemi pogledi u kolutovima od blata koji su na trenutak sledili, jednog po jednog, pet vojnika, s rukama vezanim konopcem. On, broj 2124, zvani Eskim, a isto tako i Bastoš, u dobrim starim vremenima bio je stolar, tesao je daske, doterivao ih, odlazio da popije čašu suvog belog vina između dva kuhinjska kredenca – jedno belo kod Malog Luja, u ulici Amlo, u Parizu – obmotavao svakog jutra dugačak flanelski pojas oko struka. Namota ji, namotaji i namotaji. Njegov prozor je gledao na krovove od škriljca i golubove koji su poletali. U njegovoj sobi, u njegovom krevetu, bila je jedna crnokosa devojka koja je govorila – šta je ono govorila? Pazi na žicu. Probijali su se, gologlavi, prema rovovima na prvoj borbenoj liniji, pet francuskih vojnika koji su vodili rat, ruku vezanih konopcem raskvašenim i ukrućenim kao sukno njihovih šinjela, i pri njihovom prolasku ponekad bi se dizao glas, miran glas, nikad isti, nezainteresovan glas koji je govorio: pazi na žicu. Bio je stolar, dospeo je pred vojni sud zbog samoranjavanja, našli su mu tragove baruta na ranjenoj levoj ruci, osudili ga na smrt. To nije bilo istina. Želeo je da iščupa sedu vlas s glave. Puška, koja čak nije ni bila njegova, opalila je sama, jer od mora na severu do planina na istoku, već dugo, u lavirintima koje su iskopali ljudi obitava samo nečastivi. Nije uspeo da dohvati sedu vlas. Petnaeste su mu doneli sudski poziv i novac za zatvorenike. Trojicu. Prve u Šampanji. Uzdignutih, raširenih ruku, s pramenom plave kose na oku, dvadeset godina, i govorio je francuski. Govorio je – šta je ono govorio? Pazi na žicu. Ostala dvojica su ostala pored jednog svog koji je umirao, s nečim u stomaku, bleskovi vatre, bleskovi sunca, bleskovi. Pod napola zapaljenom dvokolicom, u sivim kapama optočenim crvenim, vukući se na laktovima, s kapama koje su se držale na glavi, sunce tog dana, drug. Gde li je to bilo? Pred sam kraj leta petnaeste, negde. Jednom se iskrcao iz voza u nekom selu, a na staničnom peronu, tu je bio pas koji je lajao, lajao na vojnike. Broj 2124 je bio živahan i snažan, s jakim ramenima fizičkog radnika, što je i bio u mladosti, kada je otišao, avanturista i veseljak, u Ameriku, ramena drvoseče, transportnog radnika, lovca na zlato, zbog kojih je izgledao niži. Sada je imao trideset sedam godina, gotovo u dan, verovao je u sve što su mu rekli da bi opravdali nesreću i što je zakopano pod snegom, svoje čizme je uzeo od jednog neprijatelj a kome više nisu trebale, da bi njima, dobro ih napunivši slamom ili novinskim papirom, zamenio svoje stare cokule tokom besanih noći, osudili su ga u jednoj školi zbog samoranjavanja, i još jedanput, nažalost, jer je bio pijan i jer je napravio neku glupost s drugovima, ali samoranjavanje, to nije bilo istina. Pozvali su ga pred sud, dao je sve od sebe kao i drugi, nije shvatao šta mu se događa. Koračao je kao prvi od njih petorice jer je bio najstariji, po poplavljenim streljačkim šančevima, krupnih ramena pognutih napred, pod pogledima očiju oivičenih blatom. Drugi vojnik s rukama vezanim konopcem bio je broj 4077 iz jednog drugog vojnog odseka u okrugu Sene. Još je pod košuljom imao pločicu s tim brojem, ali sve ostalo, znamenja i oznake čina, čak i džepovi njegovog koporana i šinjela bili su mu istrgnuti, kao i njegovim drugovima. Pokliznuo se na ulazu u streljačke šančeve, a vlažna odeća ga je ledila do srca, ali možda je to bila sreća u nesreći, jer mu je hladnoća umrtvila bol u levoj ruci, koji ga je bez prestanka mučio već nekoliko dana, kao i njegov duh, uspavan od straha, koji više nije shvatao u pravcu čega korača, osim možda prema kraju jednog ružnog sna. Bio je kaplar, pre ovog sna, budući da je neko bio potreban i da su oni iz njegovog voda želeli da to bude on, ali mrzeo je činove. Bio je siguran da će jednog dana ljudi biti slobodni i jednaki među sobom, varioci sa svim drugima. Bio je varilac u Banjeu, pored Pariza, imao je ženu, dve ćerke i divne fraze u glavi, napamet naučene fraze koje su pričale o radniku, svuda u svetu, i koje su govorile – da, dobro je znao, već više od trideset godina, to što su govorile, i njegov otac, koji mu je tako često pričao o vremenu trešanja, takođe je to znao. Znao je oduvek – njegov otac, koji je to nasledio od svog oca, usadio mu je to u glavu – da siromašni svojim rukama prave topove koji će ih ubiti, ali da su bogataši ti koji ih prodaju. Pokušao je to da kaže kad bi se ulogorili, u ambarima, u seoskim kafanama, kada gazdarica upali petrole jske lampe i žandarmi vas mole da se vratite, svi ste vi hrabri ljudi, budite razumni, vratite se. Nije dobro govorio, nije dobro objašnjavao. A bilo je toliko bede, kod vojnika, a vino, koje je pratilac bede, toliko im je otupljivalo pogled da je još manje znao kako da dopre do njih. Nekoliko dana pre Božića, dok je izlazio na borbenu liniju, pronela se glasina o onome što su neki učinili. Napunio je svoju pušku i pucao sebi u levu ruku, veoma brzo, ne gledajući, ne ostavljajući sebi vremena za razmišljanje, samo da bude s njima. U toj školskoj učionici u kojoj su ga osudili bilo ih je dvadeset osam koji su postupili na isti način. Bio je zadovoljan, da, zadovoljan i gotovo ponosan što ih je dvadeset osam. Čak i ako ga on ne bude video, budući da je za njega sunce zalazilo poslednji put, znao je da će doći dan kada će Francuzi, Nemci i Rusi – „i nebesa s nama“, govorio je – da će doći dan kada više niko neće želeti da se bori, nikada, ni za šta. Napokon, tako je on verovao. Imao je plave oči, veoma blede plave oči prošarane sasvim sitnim crvenim tačkicama kakve ponekad imaju varioci. Treći je bio iz Dordonje i na pločici na grudima nosio je broj 1818. Kad su mu ga dodelili, zavrteo je glavom s čudnim osećajem, budući da je bio iz doma za nezbrinutu decu i da je u domovima kroz koje je prolazio kao dete njegov ormarić u trpezariji ili spavaonici uvek nosio broj 18. Hodao je, otkad je naučio da hoda, teškim korakom, koji je ratno blato još više otežavalo, i sve je u njemu bilo teško i strpljivo i tvrdoglavo. I on je, takođe, napunio svoju pušku i ispalio sebi metak u ruku – desnu, bio je levak – ali nije zatvorio oči. Naprotiv, u čitavu je situaciju uneo pažljiv pogled, izvan sveta, pogled koji ne liči ni na jedan drugi jer je pogled usamljenosti, a prošlo je mnogo vremena otkako je broj 1818 vodio svoj sopstveni rat, sasvim sam. Pazi na žicu. Broj 1818 je sigurno bio najhrabriji i najstrašniji od petorice vojnika. Za trideset meseci, koliko je bio u ratu, nikada se nije pričalo o njemu, ni kad nikome nije rekao ništa o sebi. Odveli su ga s njegovog imanja, jednog jutra u avgustu, stavili ga na voz, dali mu da čuva svoj život, da bi se vratio, ništa drugo nije razumeo. Jednom je zadavio jednog oficira iz svog odreda. Bilo je to na Voavri, tokom jedne ofanzive. Niko nije saznao. Zadavio ga je svojim dvema rukama, drobeći mu grudi kolenom, pokupio je njegovu pušku, trčao je, pognut pod kišom metaka, i zatim eto. Imao je ženu, i ona je bila nahoče, čije se nežne kože sećao otkad je bio daleko. Bilo je to kao pukotina u njegovom snu. I često se prisećao bisera znoja na njenoj koži, kada bi radila s njim ceo dan, i njenih jadnih ruku. Ruke njegove žene bile su ogrubele i ispucale kao ruke nekog muškarca. Na imanju su zapošljavali do tri nadničara istovremeno, koji nisu štedeli truda, ali svi muškarci, svuda, bili su odvedeni u rat, i njegova žena, koja je imala dvadeset jednu godinu, devet manje od njega, ostala je sama da ga održava. Imao je i malog sina, koga je napravio za vreme prvog odsustva, zahvaljujući kome je dobio i drugo odsustvo, koji je već hodao od jedne stolice do druge, koji je bio jak na njega, nežne kože kao u svoje majke, i kome je ime bilo Batisten. Za trideset meseci, imao je ta dva odsustva, i još jedno bez dokumenata, koje ga nije odvelo dalje od Istočne stanice u Parizu, jer to nije bilo moguće, ali njegova supruga, iako je jedva znala da čita i piše, shvatila je, hiljadu kilometara daleko od njega, šta treba da se uradi i on je plakao prvi put u životu. Nikad nije plakao, nije se sećao ni jedne jedine suze od svog prvog sećanja – platan, kora, miris platana – i bez sumnje, uz malo sreće, nikada više neće ni plakati. Treći je bio jedini od petorice osuđenih vojnika koji je još verovao u mogućnost da ih neće streljati. Govorio je sebi da se, ako žele da ih streljaju, ne bi mučili da ih vode na drugi front, i to do prvih borbenih linija. Selo u kome su im sudili nalazilo se u okrugu Some. Na početku ih je bilo petnaest koji nisu imali olakšavajuće okolnosti, a zati m deset, a zatim pet. Pri svakom zaustavljanju gubili su ih nekolicinu, o čijoj sudbini nisu ništa znali. Jedne noći su se vozili u jednom vozu, drugog dana u drugom, naterali su ih da se popnu u jedan kamion, a onda u neki drugi. Išli su prema jugu, zatim prema zapadu, pa onda prema severu. Potom, kada ih je ostalo samo petorica, koračali su drumom, praćeni dragonima prilično ljutitim što su tu, dali su im vode, dvopeka, i popravili im zavoje u jednom porušenom selu, više nije znao gde se nalazi. Nebo je bilo belo i prazno, artiljerija je zamukla. Bilo je veoma hladno i osim blatnjavog druma, izrovanog od rata, koji je prolazio tim bezimenim selom, sve je bilo pod snegom, kao u Vogezima. Ali nigde se nisu videle planine kao u Vogezima. Niti provalije, ni padine za ubijanje vojnika, kao u Argoni. I zemlja koju je uzeo u svoju seljačku šaku nije bila ona iz Šampanje ili iz Meze. Bilo je to nešto drugo, što je zdrav razum odbijao da prepozna, i da bi u to poverovao, trebalo mu je jedno staro dugme sa uniforme koje mu je pod noge gurnuo onaj koji ga je sada sledio po uskim streljačkim šančevima: vratili su se u područje odakle su krenuli, tamo gde ginu ljudi iz Nove Zemlje, na granici između Artoaa i Pikardije. Samo, eto, za ta sedamdeset dva sata tokom kojih su ih odveli daleko, pao je sneg, težak i tih, strpljiv kao on, i prekrio je sve, otvorene rane u polju, zapaljeno imanje, mrtva stabla jabuka i izgubljene sanduke s municijom. Pazi na žicu. Onaj koji ga je pratio po streljačkim šančevima, četvrti od petorice vojnika bez šlema, oznake čina i broja puka, ili džepa na koporanu ili šinjelu, bez fotografije porodice, ili hrišćanskog krsta, Davidove zvezde ili islamskog polumeseca, ili bilo kakvog oružja koje može da proizvede pucanj jači od srca, onaj registarski broj 7328 iz jednog vojnog odseka u oblasti Buš di Ron, rođen u Marseju među italijanskim emigrantima iz Majske lepotice,* zvao se Anž.** Po mišljenju svih onih koji su mogli da ga poznaju, u bilo kom trenutku od dvadeset šest godina koli ko je proživeo na zemlji ljudi, nikada nijedno ime nije lošije pristajalo svom vlasniku. Ipak, bio je lep skoro kao anđeo, dopadao se ženama, čak i čestitim. Imao je vitak stas, duge mišiće, oči crnje i zagonetnije od noći, dve jamice oko usana, još jednu na bradi, nos taman dovoljno napolitanski da se kočoperi u odredu pozivajući se na garnizonsku poslovicu – „Veliki nos, velika ona stvar“ – i gustu kosu, prinčevske brkove, naglasak nežniji od pesme, iznad svega izgled nekoga kome ljubav s pravom pripada. Ali ko god da je utonuo u njegov medeni pogled, osetio njegov kameni egoizam, mogao je da kaže: bio je podmukao, varalica, svađalica, kradljivac, licemer, plašljiv i pred senkom, krivokletnik koji se kleo u svoju mrtvu majku, čovek koji puca u leđa, krijumčar duvana i ratnih prijateljica, škrtica za mrvicu soli, plačljivac kad grune blizu, razmetalo kad susedni puk izađe na borbenu liniju, pravim zanimanjem ništarija, prema sopstvenom priznanju najjadniji i najkukavniji od Jadnih Kukavica s Fronta. Osim što nije imao vremena da vidi mnogo frontova, pa nije bio siguran. Front je, sve u svemu, broj 7328 poznavao tri meseca, tri poslednja meseca godine koja se upravo završavala. Pre toga, bio je u jednom kampu za obuku, u Žoanjiju. Tamo je naučio da prepozna nekoliko dobrih vrsta burgunca, bar po etiketi, i da skrene na suseda zlovolju viših oficira. Još ranije, bio je u zatvoru Sen Pjer, u Marseju, gde je ležao od 31. jula četrnaeste, kad su svi poludeli, petogodišnja kazna za ono što je nazivao „pitanje srca“ – ili „pitanje časti“, zavisi od toga da li je pričao ženi ili muškarcu – u stvari, za tužno okončanu svađu između dva podvodača iz kvarta. Tog leta, trećeg iza zidova, kad su sakupljali sve, uključujući i starce i prestupnike osuđene prema Opštem pravu, kako bi udahnuli život pukovima koji su se osipali, pustili su ga da izabere. Izabrao je, u saglasju s drugim glupavim ljudima koji su se kladili da je rat samo pitanje nedelja, da će Francuzi ili Englezi sigurno negde posrnuti i da će bit i slobodan do Božića. Stoga je, posle dve nedelje zavlačenja u rupe u Enu kako bi se sačuvao od granata, proživeo pedeset dana koji su bili kao pedeset puta po sto godina robije – u Fleriju, Boa Šofuru, na obali Poavre – pedeset večnosti užasa, sekundu po sekundu, stravu za stravom, da bi ponovo zauzeo tu mišolovku koja smrdi na mokraću, izmet i smrt svih onih, u dva tabora, koji su bili zarobljeni u toj igri i nisu imali snage da je okončaju, Duomon ispred Verdena. Neka Gospa, koja štiti i protuve, bude za to dugo hvaljena: nije morao tamo da ide među prvima, rizikujući da mu pređašnji stanar izvadi utrobu, i izvukao se iz toga barem sa utehom da nikad ništa ne bi moglo biti gore, ni na ovom ni na onom svetu. Ali trebalo je prilično nisko pasti pa da zamisli da ljudska zloba ima granica, jer najgore je ono što ona najradije izmišlja. U decembru, posle šest kratkih dana koje su nazvali odmorom, za vreme kojih nije mogao da čuje ni viljušku kako pada a da ne skoči do plafona, i potpuno ispunjenih, kako bi se ponovo iskovao moral, na šta su u kasarni gunđali, odveli su ga, njega, Anža, sa celokupnom njegovom vojničkom spremom, i pukom, još više smanjenim, toliko da su regrutovali po porodilištima, do obala Some, u sektoru na kraju klanice mirne već nekoliko nedelja, ali gde je, između dva potopa monstruoznih razmera, bilo pitanje samo pobediti ili umreti u neizbežnoj ofanzivi, potpun, opšti i definitivni juriš koji neće gledati na gubitke. Vojnike je o tom ludilu obavestio uvaženi kuvar koji je mirisao na pokretnu kuhinju, koji je to doznao od kurira, iskrenog kao beba, jednog ađutanta škrtog na rečima, koji je to čuo iz usta svog pukovnika, koji je bio pozvan na bal generala i generalice organizovan radi proslave njihove krvave godišnjice svadbe. On, Anž, jadna božja ovčica iz Marseja, izgubljeno dete iz ulice Lubon, čak i ako je bio najpokvareniji od Jadnih Kukavica s Fronta, dobro je video da se nikakva ofanziva ne rimuje ni sa čim osim s kontraofanzivom, time će se staviti tačka na i, i napoko n se uverio, kao i svako pre njega, da se taj rat nikada neće završiti, jednostavno zato što ni jedni ni drugi više nisu bili sposobni da odnesu pobedu i preostajalo im je jedino da bace oružje i topove na prvo javno smetlište i reše rat čačkalicama. Ili još bolje, pismo-glava. Jedan od nesrećnika koji je koračao ispred njega, drugi iz tužne povorke, kaplar koga su zvali Šest Sua jer se zvao Fransis,* veoma dobro je govorio, na njihovom unapred izgubljenom suđenju, o koristi od ofanziva i kontraofanziva i o nemilosrdnom bujanju grobalja, čak je izvalio pred svojim okićenim sudijama jednu strašnu stvar: ima već više od dve godine kako su se vojske ušančile, na obe strane, celom dužinom fronta, i kada bi se svako mirno vratio kući ostavljajući prazan rov, to ne bi ništa promenilo – „čujete li me, ništa“ – bili bismo tačno na istom mestu kao posle pokolja na svim štapskim kartama. Možda nije bio tako inteligentan kao što je izgledao, kaplar Šest Sua, inače ne bi završio streljan, ali šta je čovek mogao na to da odgovori? On, Anž, ništa. Posle jedne uzaludne molbe komandantu bataljona da ga vrati u njegovu dobru staru ćeliju u zatvoru Sen Pjer, i druge, identične čak i po pravopisnim greškama, upućene guverneru oblasti Buš di Ron, obeju napisanih mastiljavom olovkom umočenom u šoljicu prljave vode, jer je mrzeo da mu usne budu ljubičaste, a dugo već nije imao suza, počeo je da smišlja svakovrsne dosetljive i okrutne varke, s jedinom nadom da će uspeti da deluje bleđi nego što je postao u ovih nekoliko meseci, bled kao krpa, samrtno siv, mrtvački. Deset dana pre ovog Božića za koji je zamišljao da će biti Božić njegove slobode, u mutnom trenutku kada pada sumrak, posle silnih krigli vina i burnih ubeđivanja da mu odobre produženje roka za plaćanje, ubedio je glupljeg od sebe, jednog pisara kod beležnika u Anžuu, koji je hteo da se vrati kući samo da bi uhvatio svoju ženu u prevari, da jedan drugom ispale metak u ruku, i to, što je još neobičnije od svega, u desnu, u skladu s tim da bi neverovatno bilo uver ljivije. I tako su zajedno, u jednoj štali gde su se konji uznemirili od samog predosećaja krvoprolića, na nekoliko kilometara od fronta gde se ništa nije događalo, uradili to nespretno, nesigurno, zaklinjući se na bratstvo kao deca koja u mraku žele da se uteše, ali se plaše svojih sopstvenih vriskova. On, Anž, broj 7328, u poslednjoj sekundi, jer mu se celo telo opiralo tome da održi reč, živo je udaljio svoju ruku s otvora puške i zatvorio oči. Ipak je okinuo. Sada su mu nedostajala dva članka na domalom prstu i vršak srednjeg prsta, ali drugi, jadni zvekan, zauvek je prestao da broji svoje vaške, dobio je pucanj u samo lice, a razulareni konji, satirući sve pred sobom ne bi li pobegli od ljudske svinjarije, napravili su od njega kašu. Da, koračao je po blatu jer je to bilo njegovo mesto, četvrti od petorice osuđenika dovučenih sve dovde, u ovaj lavirint u snegu, da bi se tu suočio sa zlom sudbinom, ali previše je hodao, bio je previše umoran da bi se snažnije branio, želeo je samo da spava, bio je siguran da će zaspati čim ga vežu za stub i zavežu mu oči, nikad neće znati šta se dogodilo na kraju njegovog života: Anžu, vatra, vatra ognjišta, kljun patke, patka u bari, dosta mi je, marabu, rovovsko blato koga se oslobađao, pognute glave koja pada čas na jedno čas na drugo rame, kako bi išao dalje prema odsjajima večeri, bilo mu je dosta. Pazi na žicu. Peti, poslednji od vojnika s rukama vezanim na leđima, bio je Različak, nadimak iz klase sedamnaeste, nedostajalo mu je pet meseci do dvadeset godina. Ipak je bio proživeo više dana na bojištu nego posrnuli i bedni pajac koji je hodao ispred njega i, ako mašta tu uopšte igra neku ulogu, plašio se još više. Strah ga je bilo rata i smrti, kao skoro sve njih, ali i vetra, najavljivača gasa, rakete koja para noć, strah od samog sebe, impulsivnog u strahu i nemoćnog da se urazumi, strah od topova sopstvene vojske, strah od svoje sopstvene puške, strah od buke projektila, strah od mine koja pukne i proguta čitav jedan odred, strah od poplavljeno g zaklona koji te potapa, od zemlje koja te sahranjuje, od zabludelog kosa čija ti senka iznenada promiče pred očima, strah od snova u kojima uvek završiš rasporene utrobe na dnu vrtače, strah od narednika koji gori od želje da ti prosvira glavu jer više ne može da viče na tebe, strah od pacova koji te čekaju i dolaze da te unapred onjuše u snu, strah od vašaka, stidnih vaši i sećanja koja ti sisaju krv, strah od svega. Nije bio takav pre krvoprolića, naprotiv, bio je sasvim drugačiji, pentrao se na stabla, na crkveni zvonik, izazivajući okean na očevom čamcu, uvek dobrovoljac prilikom šumskih požara, vraćajući srećno barke koje je oluja razbacala na sve strane, tako neustrašiv, tako velikodušan u svojoj mladosti da je za svoje predstavljao sliku i priliku nekoga ko izaziva smrt. Čak i na frontu, u prvo vreme, pokazao se kao hrabar. A zatim, naišao je jedan projektil, koji je prevršio meru, jednog letnjeg jutra pred Biskurom, jedva nekoliko kilometara od rova u koji je sad utonuo. Eksplozija ga nije ni dotakla, samo ga je potisak bacio u vazduh, ali kad se uspravio, bio je prekriven krvlju jednog druga, potpuno prekriven krvlju i mesom koje se više nije moglo prepoznati, imao ga je do usta, pljuvao je od užasa, urlikao. Da, urlikao je na bojnom polju, ispred Biskura, u Pikardiji, i trgao je odeću sa sebe i plakao. Doveli su ga nagog. Sutradan, pronašao je svoj mir. Možda bi ga ponekad bez razloga uhvatila drhtavica, ali to je bilo sve. Ime mu je bilo Žan, iako su ga majka i svi drugi u zavičaju zvali Manek. U ratu, bio je jednostavno Različak. Registarski broj koji je nosio na narukvici na zdravom ručnom zglobu bio je 9692, iz jednog vojnog odseka u Landu. Rodio se u Kap Bretonu, odakle se vidi Bijaric, ali pošto geografija nije bila jača strana nikome u vojsci Republike, oni iz njegovog voda mislili su da je iz Bretanje. Još prvog dana je odustao od razuveravanja. Nije bio svađalica, sklanjao se kako bi izbegao bespredmetne rasprave i, na kraju krajeva, bio je dobro: kad ne bi umeo da se snađe sa svo jom opremom ili delovima puške, uvek bi se našao neki dobar čovek da mu pomogne da se snađe i, u rovu, osim onog narednika koji ga je uzeo na zub, niko od njega nije tražio ništa drugo osim da ostane u zaklonu i da pazi na žicu. Ali bio je tu strah, koji mu je obuzeo čitavo biće, predosećaj da se nikada neće vratiti kući, odsustvo koje su mu obećali i kome se više nije nadao, a bila je tu i Matilda. U septembru, da bi ponovo video Matildu, poslušao je savete izvesnog Mari-Luiza, što je bio nadimak jednog momka iz klase šesnaeste, starijeg od njega gotovo godinu dana, progutao je lopticu mesa umočenu u pikrinsku kiselinu. Razboleo se toliko da je povraćao iz nožnih prstiju, ali sada je svaki medicinar, još pre nego što bi naučio da čita, umeo da prepozna simuliranu žuticu, pa su ga prvi put odveli pred vojni sud, onaj u njegovom bataljonu. Tamo su ga tretirali s blagošću koju su zasluživale njegove godine: dva meseca uslovno, ali zbogom odsustvima, osim ako se ne iskupi zarobivši Vilhelma bez ičije pomoći. Potom, bio je novembar, ispred Perone, posle deset dana neprestanih uvreda prokletog narednika, i kiša, kiša, kiša. Više nije mogao, poslušao je jednog drugog Mari-Luiza, još pametnijeg od prvog. Jedne noći dok je bio na straži u rovu, topovska paljba daleko, nebo poplavljeno, pripalio je, on koji nije pušio, jednu englesku cigaretu, jer se ona gasi manje iznenadno nego smeđa, i podigao je desnu ruku iznad grudobrana, štiteći pod prstima malu crvenu svetlost, i ostao je tako prilično dugo, s rukom u vazduhu, licem uz natopljenu zemlju, moleći Boga, ako još postoji, da mu dodeli jednu finu ranu. Kiša je nadjačala malu crvenu svetlost i on je ponovio celu stvar s drugom cigaretom i još jednom, sve dok jedan lupež s druge strane, ugledavši ga u dogledu, konačno nije shvatio šta on traži. Imao je posla s dobrim strelcem, ili su Nemci, u takvim slučajevima podjednako razumni kao i Francuzi, otišli da potraže jednog takvog, jer mu je bio dovoljan jedan metak. Iščupao mu je polovinu šake, ostata k je odsekao hirurg. Kao kruna nevolje, kad je odjeknuo pucanj, ne uznemirivši one koji su gledali svoja posla, niti probudivši druge, narednik nije spavao. Narednik nikada nije spavao. U vlažnom praskozorju, svi vojnici, svi, čak i kaplari, čak i bolničari koji su potrčali bez potrebe, jer je ranjenik još hodao, preklinjali su narednika da zaboravi tu priču, ali nije hteo ništa da čuje, govorio je tvrdoglavim averonskim naglaskom i sa suzama besa u očima: „Umuknite! Sranje, umuknite! Ko sam ja ako dozvoljavam da se tako nešto događa? A ako svi učine kao ovaj mali pokvarenjak, ko će da brani? Ko će da brani?“ Njega, Različka, na njegovom drugom vojnom sudu, ovog puta sudu armijskog korpusa, branili su najbolje što su mogli. Čak je imao sreće, ponavljali su mu, što su preki sudovi ukinuti, inače bi ga istog trena streljali. Komesar- -licemer im je po službenoj dužnosti odredio kao pomoć, njemu i još trojici njegovih godina, jednog advokata iz Levaloaa, kapetana u artiljeriji, čestitog čoveka koji je već bio izgubio jednog sina u Eparžu i ponosno mislio da je to dovoljno. Poslušali su ga za trojicu, ali ne i za četvrtog. Ne za jednog kukavičkog prestupnika-povratnika, tako opasan primer koji je mogao da zarazi sve mlade regrute u diviziji. Nijedan sudija nije hteo da potpiše molbu za pomilovanje. Ljudska zla, usled preterane nadutosti, ponekad odlaze u ništavilo brže od ljudi. Posle udarca čekićem koji je označio osudu, dok je ležao u tami vagona za transport stoke, odveden sa četrnaestoricom drugih, premda nisu znali kud, nešto se u Različku polako rasprskavalo, kao monstruozni gnojni čir, i otada više nije imao, osim u kratkim naletima ludila, svest o onome što je preživeo, ratu, svojoj ruci bez šake, tišini ljudi iz blata svrstanih uz put i svih onih pogleda koji se se odvraćali od njegovog, jer je njegov bio blag, poverljiv, nepodnošljiv, a njegov zamrznuti osmeh kao osmeh ludog deteta. Išao je čudno se smešeći, kao poslednji od petorice vojnika koje je trebalo kazniti, imao je pla ve oči i crnu kosu, obraze uprljane ali gotovo bez brade, i njegova mladost mu je konačno išla u prilog, manje se mučio na poplavljenim streljačkim šančevima nego njegovi drugovi. Naprotiv, pričinjavalo mu je animalno zadovoljstvo da se uvali u blato, hladnoća na njegovom licu, u njegovim ušima uzvici i smeh nekadašnjih večeri: izlazio je iz škole, vraćao se kući putevima po peščanim dinama, između jezera i okeana, bila je to čudna zima kada je sneg padao svuda, znao je da će mu pas Kiki doći u susret u odsjajima zalaska sunca, bio je gladan, želeo je krišku hleba s medom i veliku činiju čokolade. Neko, negde, govorio je da treba da se pazi na žicu. Matilda ne zna da li ju je Manek čuo, u graji njegovog detinjstva, u grmljavini velikih talasa na kojima je plutala sa dvanaest godina, sa petnaest godina, obešena o njega. Imala je šesnaest godina kada su vodili ljubav prvi put, jednog aprilskog poslepodneva, i zakleli se da će se venčati po njegovom povratku iz rata. Imala je sedamnaest kada su joj rekli da je nestao. Mnogo je plakala, jer je očaj žena, ali ne više nego što je trebalo, jer je tvrdoglavost takođe žena. Ostajala je ta žica, iskrpljena bilo čim na mestima gde je pucala, koja je vijugala duž svih streljačkih šančeva, svih zima, na vrhu, na dnu rova, preko svih borbenih linija, do mračnog zaklona mračnog kapetana, da bi tu donela kaznene zapovesti. Matilda ju je uhvatila. Još je drži. Ona je vodi u lavirint iz koga se Manek nije vratio. Kada se prekine, ona je ponovo zaveže. Nikada se ne obeshrabruje. Što više vremena prolazi, sve više se učvršćuje njeno pouzdanje i njena revnost. A zatim, Matilda je vesele naravi. Ona govori da ako je ta žica ne odvede do njenog ljubavnika, tim gore, nije važno, uvek će moći da se o nju obesi. Learn More

Francuska svita, roman sjajno napisan, uzbudljiv, prisan, dopunjen bilješkama i prepiskom Irine Nemirovske, neumoljivo i sa izvanrednom pronicljivošću razotkriva previranja u duši svakog Francuza u vrijeme okupacije i oživljava uspavana sjećanja. Francuska svita, roman napisan u vrtlogu istorije, dočarava nam, skoro poput direktnog prenosa, egzodus iz 1940. godine. U tragičnim okolnostima pomiješale su se sve francuske porodice, od najbogatijih do najsiromašnijih. Irina Nemirovska traga za bezbrojnim malim kukavičkim ispadima i krhkim iskrama solidarnosti ljudi koji doživljavaju krah. Odbačene ljubavnice, krupni buržuji zgađeni svjetinom, ranjenici ostavljeni na seoskim imanjima, tiskaju se nasumice bombardovanim putevima. Neprijatelj je postepeno osvojio preplašenu i bezvoljnu, klonulu zemlju. Selo Bisi je, poput tolikih drugih, bilo prinuđeno da primi njemačku vojsku. Mještani su ogorčeni, a napetost, uznemirenost, razočaranost uzimaju maha... Learn More

Zadivljujuće djelo Luja de Bernijera sjedinjuje surovost i humor, ljubav i prijateljstvo, nadu i užas... Knjiga je istovremeno vrlo zabavna i duboko potresna. Mandolina kapetana Korelija mijenja sliku savremene britanske književnosti. Ovu De Bernijerovu knjigu treba čitati prije svega radi pravog uživanja. - Literary Review De Bernijer prostor gleda okom arheologa, ima osjećaj istoričara za vrijeme, a uhom muzičara osluškuje ton i tempo - ovaj roman ima sve! Ako Mandolinu kapetana Korelija potpuno ne okupira vašu pažnju, valjalo bi provjeriti da vam srce nije otvrdnulo. - Daily Telegraph Roman je pravi dragulj koji svjetluca iskrama komičnog i tragičnog. - Daily Mail Ovaj roman je osvojio Commonwealth Writers Prize i proglašen najboljom knjigom u 1995. godini. Prema ovoj knjizi snimnjen je istoimeni film sa Nicolasom Cageom i Penelope Cruz u glavnim ulogama. Learn More

Na spomeniku Vijtenamskom ratu u Vašingtonu urezano je ime poručnika Kopnene vojske Sjedinjenih Država čija je smrt obavijena misterijom. Vlasti imaju razloga da vjeruju kako nije poginuo od neprijateljske ruke niti od prijateljske vatre; sumnjaju da je ubijen. Pol Brener, i sam vijetnamski veteran, u prvi mah nije zainteresovan za istragu ovog slučaja. Kad se povukao u prijevremenu penziju iz Odjeljenja za kriminalističke istrage Kopnene vojske, prilagodio se životu civila sa zamašnom penzijom. Njegov bivši šef Karl Helman poziva ga na sastanak pored Vijetnamskog spomenika i traži uslugu vrijednu čitave karijere. Helman priča Breneru o okolnostima poručnikove smrti i za početak mu daje ovo: događaj se odigrao prije više od trideset godina u Vijetnamu, jedini dokaz je nedavno otkriveno pismo neprijateljskog vojnika u kom on opisuje čin zapanjujućeg nasilja. Ime sjevernovijetnamskog vojnika je poznato, ali ne i gdje se nalazi, čak ni da li je živ ili mrtav. Brenov zadatak je da se vrati u Vijetnam i pronađe svedoka. Dodatak: misija je vrlo važna za Kopnenu vojsku Sjedinjenih Država. Brener je idealan čovjek za ovaj posao, a u njegovom je najboljem interesu da ne zna o čemu se zapravo radi. Learn More