Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!



Slika knjizicaProizvoda u bazi

25.401

Facebook slicica

Katalog

Mala smrt u Lisabonu

Mala smrt u Lisabonu

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Robert Vilson


ISBN:

86-7436-218-4

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0158

Broj strana:

475

Težina:

581 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

20,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

Evropa, godina 1941: Rijetko gdje se u svijetu živi tako burno kao u Lisabonu, gdje se nacisti i saveznici bore za prevlast. Iberijsko poluostrvo postalo je sigurno uporište za prijetnju koja se nadnosi nad Starim kontinentom. Klaus Felsen, na silu odvučen iz svoje berlinske fabrike i prinuđen na službovanje u SS-u, biva uvučen u tajnovitu bitku za rudu od koje zavisi ishod Hitlerovog blickriga. Tu, na krajnjem evropskom jugozapadu, Felsen će upoznati čovjeka koji kuje zavjeru nesagledivih razmjera, čiji će mračni plodovi biti ubirani do kraja 20. veka.

Lisabon, godina 1998: Inspektor Ze Koeljo bori se protiv sumnjive pasivnosti svojih kolega u istrazi povodom brutalnog ubistva jedne mlade djevojke. Njena šokantna seksualna istorija u žiži je interesovanja istražnih organa, ali Koeljo proniče u suštinu čudovišnog zločina i otkriva tajne razloge djevojčine smrti. Istraga će ga vratiti u vreme velike portugalske revolucije 1974. godine i još dublje u prošlost, u epohu fašističkog režima. Uskoro će u toj nepredvidivoj misiji naići na zastrašujućeg protivnika.

ODLOMAK

Ležala je na ćilimu od borovih iglica, gledajući ka suncu kroz grane, preko razbarušenih šišarki i krupnih listova koji su se njihali kao omamljeni. Da, da, da. Razmišljala je o nekom drugom vremenu, nekom drugom mestu gde je, jednom, osetila miris borovine, rezak vonj smole u nozdrvama. Pod stopalima joj tada beše pesak, da, i more je bilo tu, nedaleko od školjke koju beše prislonila na uho osluškujući huku i udare talasa. Sada je činila nešto naučeno pre mnogo godina. Zaboravljala je. Brisala iz pamćenja. Ponovo ispisivala mala poglavlja lične istorije. Oslikavala neku drugačiju predstavu o poslednjih pola časa, od onog trenutka kad se okrenula i, osmehujući se, dočekala pitanje: „Je l’ biste mogli da mi kažete kako da...“ Ne ide to lako, to sa zaboravljanjem. Čim bi zaboravila jednu konkretnu stvar, sada njenom rukom prepisanu, iskrslo bi nešto drugo što je takođe vapilo za preradom. A sve je vodilo ka ishodu koji nije želela; da na kraju zaboravi ko je ona sama. Ali, ovoga puta, čim bi joj ta ružna misao pala na pamet, odagnavala bi je svesna da je za nju bolje da se prepusti datom trenutku i da se unapred, iz tačke sadašnjosti, kreće prateći milimetarski sled časaka što naviru. „Ove borove iglice će mi se fosilizovati u debelom mesu“ – eto, dotle je njena misao u ovom trenu želela da ide. Laki povetarac podseti je da je izgubila gaćice. Dojke su je bolele, stešnjene grudnjakom. Pa opet misao pritisnu. „Vratiće se on. Video je on to, video, meni na licu. Na licu mi je video da ga poznajem.“ I, zaista ga je poznavala, ali nije mogla u prostoru da ga smesti, niti imena da mu se seti. Prevrnu se na bok i zvuk nalik šuštanju cerealija kad ih, za doručak, posipamo mlekom, izmami joj osmeh. Pridiže se na kolena i iščupa oštru borovu iglicu vršcima prstiju, otupelim od silnog grickanja noktiju; na jednom se jasno videla crvena linija osušene krvi. Ona istrese iglice iz svoje ravne plave kose, a onda začu korake, teške korake. Čizme na smrznutoj travi? Ne. Miči se odatle. Nije, prosto, mogla da se uspaniči toliko da bi se pokrenula. Nikada, u stvari, i nije mogla u sebi da pribere dovoljno straha koji bi je naterao da se pomeri. Kao celuloidna traka, kroz glavu joj sevnu film, i ona opazi malu plavokosu devojčicu kako sedi na stepenicama, plače i piški u gaćice jer ju je on jurio i jurio, a ona ne može da podnese da je neko juri. Pa onda ta žurba. Juriš. Izliv zastrašujuće energije. Promaja koja duva uz stepenice, zviždanje podno vrata. Sile se udružuju. Daleko, a negde u kući, vrata lupaju. Tup udarac. Dinja pada na pločice. Kožica se rascvetava. Roze meso. Njena plava kosa najednom pocrvenela. Otvara se rascepina u lobanji. Iglica je bode u čelo. Pred njenim velikim plavim okom otvara se crnilo nekog kanjona.

Deo prvi

Prvo poglavlje

15. februar 1941, SS barake, Unter den Ajhen, Berlin-Lihterfelde.

Čak i za ovo doba godine, noć se prerano spustila. Snegom bremeniti oblaci, niski i teški poput dirižabla, dovedoše vojnike u kantinu ranije, pre zamračivanja. Nije to, istina, bilo neophodno. Puka procedura. Neće ničiji bombarderi doleteti po ovakvom vremenu. Niko ovamo nije dolazio od poslednjeg Božića.
Kelner u kantini, esesovac, u beloj jaknici i crnim pantalonama, spusti poslužavnik sa čajem pred nekog civila, koji ne podiže pogled s novina premda ih uopšte nije čitao. Kelner se zadrža tu malo, a onda ode do vojnika. Napolju je sneg ogrtao predgrađe velom tišine, i njegova nagomilana belina punila je kratere, kuće koje uništiše minobacači, stradale krovove, i nečujno ravnala izbrazdane sokake, oblačeći ulično crnilo u novu uniformu, jednolično, rutinski.
Civil nasu sebi šolju čaja, poteže iz džepa srebrnu kutiju i izvadi cigaretu od crnog turskog duvana. Onim krajem bez filtera lupio je dva-tri puta o poklopac kutije, na kojem, goticom, behu ugravirani inicijali „KF“, pa onda suv papir ćušnuo na donju usnu. Kresnuo je cigaretu srebrnim upaljačem, sa ugraviranim „EB“, koji nakratko beše, hajd’ da kažemo, pozajmio od nekoga. Onda podiže šoljicu.
Čaj, da, čaj – pomisli on. Kud se dede dobra stara, jaka crna kafa?
Nabijeni duvan u cigareti pucketao je dok ga je on cevčio, osećajući kako mu krv grgolji u venama. Dve mrlje od pepela obrisa sa novog crnog odela. Masivno tkanje i preciznost jevrejskog krojačkog dejstvenija podsetiše ga zbog čega više nije u stanju ni sam u sebi da uživa kao što je nekada uživao. U svojoj trideset drugoj godini, bio je uspešan poslovni čovek koji zarađuje više nego što je i sanjao da će zarađivati kad poraste. A sada je, eto, iskrslo nešto i pretilo da mu preseče priliv novca. SS. Postojali su ljudi koje nije mogao da izbegne. Zbog tih je ljudi, upravo, bio zatrpan poslom, zbog njih je njegova fabrika – Neukölln Kupplungs Unternehmen – koja proizvodi delove za železnicu, radila punim kapacitetom, i zbog toga je angažovao arhitektu da isplanira dalji razvoj. Imao je status förderndes mitglied-a, sponzora-prijatelja SS-a, što znači da mu je pripalo zadovoljstvo da ljudi u tamnim uniformama izlaze zbog njega noću u grad kako bi mu obezbedili dovoljno posla za predstojeći period. Nije to, naravno, bilo u rangu privilegija koje je uživao prijatelj rajhsfirera, Freunde der Reichsführer-SS, ali je podrazumevalo izvesne prednosti i, kako je sada jasno uviđao, određenu odgovornost, dabome.
Živeo je sa tim mirisom kuvanog kupusa i spreja u barakama Lihterfeldea, ima već dva dana, ugmizao u vojnički svet oberfirera, brigadefirera i grupenfirera. Ko su svi ti ljudi u uniformama sa mrtvačkim glavama, ko su ti beskrajno znatiželjni likovi? Šta li rade po ceo dan kad ne dovode u red dela svojih dedova i pradedova? U ratu smo sa celim svetom, a oni se bave, i to im je jedino bitno – porodičnim stablima. Pa još i vas nađu da pitaju za vaše pretke.
Nije on bio jedini kandidat, ne. Bilo je tu i drugih poslovnih ljudi, jednoga je prepoznao. Svi su radili sa metalima. On se nadao da je procenjeno kako su, đuture, zreli za tender, ali suština nije bila u tehničkom domenu, sve je bilo na striktno ličnom planu, što je značilo, izvan svake sumnje, da je on p ečen za novi posao.
Pojavi se neki asistent, ili ađutant, ili ko zna kako se već zovu takvi tipovi. Zatvori za sobom vrata, brižljivo i nečujno, kao bibliotekar. Uvidevši da ih je zatvorio kako valja, zadovoljno klimnu glavom, a našem biznismenu zatitraše živci.
„Her Felsen“, reče ađutant, i sede preko puta širokih, povijenih ramena tamnokosog civila.
Klausu Felsenu zaigra stopalo pod stolom, i on podiže švapsku glavudžu počastivši pridošlicu laganim treptajem plavosivih očiju, ukotvljenih podno namreškanog svoda gustih obrva i naboranog čela.
„Sneg pada“, prozbori Felsen.
Ađutant, kome je bilo teško da prihvati kako je SS, eto, spao na to da uopšte registruje ovakve... ovakve jadne seljake sa nedopustivo slabim smislom za jezike, pa još kao ozbiljne kandidate za ozbiljan posao – prosto ga je ignorisao.
„Dobro vama ide, gos’n Felsen“, reče ađutant brišući naočare.
„O, imate neke nove informacije u vezi s mojom fabrikom?“
„I ne baš. Vas, naravno, smatraju...“
„Dobro ide vama, htedoste da kažete, a ja gubim novac.“
Nervozni pogled ađutantov lebdeo je nad Felsenovom glavom kao podsuknja smerne device.
„Igrate karte, gos’n Felsen?“ – upita on.
„Moj će odgovor biti isti kao i prošli put – igram sve sem bridža.“
„Ovde u kantini večeras organizujemo kartaško veče. Biće tu i neki SS oficiri visokog ranga.“
„Igraću poker sa Himlerom? Zanimljivo...“
„Sa SS grupenfirerom Lererom ćete igrati, ako ćemo pravo.“
Felsen slegnu ramenima; to mu ime nije bilo poznato.
„I, to je to? Lerer i ja?“
„I SS brigadefireri Hanke, Fišer i Volf, koje ste već imali prilike da upoznate, i još jedan kandidat. U tome prepoznajte svoju priliku, je l’ te... priliku, naposletku, da vas oni upoznaju, i to u opuštenoj atmosferi.“
„Poker još ne smatraju igrom za degenerisane?“
„Reći ću vam da je SS grupenfirer Lerer zreo, pravi igrač. Mislim da...“
„Ovo, računam, i ne bih želeo da čujem.“
„Pa, može vam biti od koristi ukoliko... eh... izgubite. ..“
„Eh... mislite, malo više novca?“
„Vratiće vam se.“
„Znači, vi me finansirate?“
„Ne baš... Ali, vratiće vam se na drugi način.“
„Poker...“ – reče Felsen, kao za sebe, dokonajući u kakvom će to opuštenom ambijentu partija biti odigrana.
„To je jedna baš... internacionalna igra“, reče ađutant ustajući. „Onda, u sedam. Ovde. Crna kravata će vam pasovati, cenim.“

Eva Brik je sedela u sobici stana na drugom spratu zgrade u Kurfirštenštrase, u centru Berlina. Sedela je za stolom i na sebi imala samo kombinezon ispod glomaznog bademantila od crne svile s izvezenim zlatnim zmajevima. Vuneno ćebe prebacila je preko kolena. Pušila je, igrajući se kutijom šibica, i razmišljala o novom posteru koji je osvanuo na tabli nakačenoj na zgradu gde je stanovala. Poster je davao na znanje: „Nemačke žene, vaš vođa i vaša zemlja veruju u vas.“ Razmišljala je o tome koliko ova poruka, zapravo, odaje nervozu i nepoverenje – nacisti, ili možda tek Gebels lično, podsvesno su takvim notama otkrivali duboki strah od teško odredive misterije koju sa sobom nosi lepši pol.
Misli joj skrenuše s propagande, pa se zapletoše u problematiku noćnog kluba koji je vodila na Kurfirštendamu, Die Rote Katze*. Posao joj je procvetao, ima tome dve godine, iz prostog (i jedinog) razloga što je Eva dobro znala šta muškarci vole. Njoj je bilo dovoljno da pogleda neko devojče i namah spazi da li mala ima ili nema ono što će raspaliti muške strasti. Nisu to bile nužno lepe devojke, ali poslovično su imale nešto osobeno, kao recimo velike, plave, nevine oči, uzana, duga, ranjiva leđa, ili stidljiva ustašca, naizgled tako nespojiva sa apsolutnom podatnošću i spremnošću tih devojaka da učine sve što bi muškarcu moglo da padne na pamet.
Evina se ramena ukrutiše i ona ukloni ćebe kojim se beše obmotala sedeći u stolici. Malo joj se beše zavrtelo u glavi jer je brzo ispušila cigaretu, tako požudno da je tamo gde obično ostaje opušak, dreždala dugačka, tanušna i naoštrena spržotina. Ovo bi joj se događalo samo kad je baš iznervirana i kad razmišlja o muškarcima koji joj idu na živce. Muškarci su je vazda darivali samo problemima; nikada joj se nije dogodilo da je neko muško problema oslobodi. Njihov je posao – barem joj se tako činilo – da iskomplikuju život. Njen ljubavnik je, valjda, najbolji mogući primer. Šta je to njemu falilo da jednostavno čini ono što mu valja činiti i samo je, je li, voli? Zašto je morao da je poseduje, da nasrće, da okupira njenu teritoriju? Zašto je morao da otima? Ona hitnu kutiju šibica preko stola. Da, on je poslovan čovek, a poslovni ljudi to, mogla je da pretpostavi, i rade u životu – skupljaju stvari.
Nastojala je da batali misli o muškarcima, naročito o svojim mušterijama i njihovim posetama, o tome kako navraćaju u njene odaje, iz kluba pa uz stepenice, gde bi sedeli, pušili, pili i šarmirali je dok ne dobiju ono nešto posebno što žele, a to je uvek bilo nešto stvarno posebno... Trebalo je, brate, doktor da postane, jedna od onih doktorki novodobnih, što te odgovaraju od ludila; kako je rat odmicao – primetila je – i ukusi njenih mušterija osetno su se menjali. Normalno je danas – osetila je to na svojoj koži – da u cenu uključiš i podnošenje bola. I, možda, tek da se ponovo vaspostavi narušena ravnoteža, nanošenje bola. A onda bi se, odnekud, pojavio muškarac koji bi tražio nešto što ni ona sama, sa svim iskustvom, nije znala da li će moći da mu priušti. Da, konkretno, bio je to jedan tako tih, naoko beznačajan, zatvoren čovek, ne biste nikad pomislili šta mu je na umu...
Neko joj zakuca na vrata. Ona utuli cigaretu, odbaci ćebad i pokuša, hitrim pokretima ruke, da napujda nešto života u izmrcvarenu kosu, ali joj ponestade volje kad se, bez trunke šminke na licu, spazi u ogledalu. Samo se još više umota u bademantil, dobro zategnu kaiščić i ode da otvori vrata.
„Klause“, reče Eva, nagnavši osmeh na usne. „Nisam te očekivala.“
Felsen je pričepi još sa vrata, poljubivši je žestoko u usta, očajan posle dva dana provedena u baraci. Ruka mu skliznu niz njena leđa. Ona po diže šake, već u pesnice savijene, i odbi se od njegovih grudi.
„Mokar si“, reče Eva, „a ja sam se tek probudila.“
„Pa?“
Ona se povuče u dubinu prostorije i okači njegov šešir i kaput na čiviluk, pa ga povede do sobice. On ju je, lako hramljući, sledio. U dnevnoj sobi nikada nije radila, više je volela manje odaje.
„Jesi li za kafu?“ – upita ga ona, uzmičući ka kuhinji.
„Mislio sam da bi...“
„Odlično. A rakijicu?“
On slegnu ramenima i pređe u sobicu. Seo je za sto, na onu stranu gde mušterije obično sedaju, zapalio cigaretu i pljuckao trunke duvana. Eva se pojavi sa dve šolje kafe, flašom i čašama. Ukrade mu jednu cigaretu, a on joj pripali.
„Baš sam se pitala gde je ovaj“, reče ona, uzimajući mu, neraspoloženo, upaljač iz ruke.
Usne joj sad behu namazane ružem, a i kosu beše raščešljala. Ona isključi telefon iz zida, da razgovaraju na miru.
„Gde si bio ovih dana?“ – upita Eva.
„Radio sam.“
„Problemi na poslu?“
„Više bi mi odgovaralo da stvarno ima problema.“
Sipala je sebi kafu i nasula malo rakije. Kad je i njemu htela da dolije, Felsen rukom pokaza da nema potrebe.
„Kasnije“, reče on, „baš mi se pije čista kafa. Već dva dana mi daju samo čaja, preko glave mi je.“
„Koji to ’oni’?“
„Esesovci.“
„Tako su brutalni ti momci“, reče ona, i nehotice ironična, bez osmeha. „Šta ti esesovci hoće od slatkog švapskog seljačeta kao što si ti?“
Dim se, poput spirale, gubio u lakom svetlu dekorisane lampe. Felsen spusti abažur.
„Ništa ne pričaju, ali izgleda da je o poslu reč.“
„Mnogo te ispituju o prošlosti, a?“
„Rekao sam im da mi je otac, golim rukama, obrađivao tvrdo nemačko tle. To im se dopalo.“
„Rekao si im i za svoja stopala?“
„Kazao sam im da je otac ispustio plug – meni na stopala.“
„Smejali su se?“
„Nije tamo baš neki ambijent za humor.“
On popi kafu i nasu rakije preko soca.
„Poznaješ li nekog grupenfirera Lerera?“ – upita tad Felsen.
„SS grupenfirer Osvald Lerer“, reče on a, vidno se primirivši. „A što?“
„Večeras ću s njim igrati karte.“
„Čula sam da je njemu to kao neki biznis, da vodi SS, ili KZ... I da oni sami snose troškove. Nešto tako.“
„Svakog ti poznaješ, zar ne?“
„To mi je posao“, reče ona. „Pravo da ti kažem, čudi me da ti nisi već čuo za njega. Bio je ovde, u klubu. I u ovom sadašnjem, i u onom pre.“
„Čuo sam za njega, naravno da jesam“, reče on, premda nikada za tog Lerera nije čuo.
Felsenov mozak je radio kao sat. KZ... KZ... Šta li mu je to? Zar planiraju da mu dodele neki jeftini koncentracioni logor, tamo da radi? Ili da napusti fabriku u kojoj je sada i pređe na proizvodnju municije? Ne. Posao je to. O poslu je reč. Odjednom oseti studen u kostima. Neće mu valjda uvaliti da vodi KZ, koncentracioni logor, za ime boga, neće valjda?
„Popij malo rakije“, reče Eva i sede mu u krilo. „Nemoj da razbijaš glavu. Ko zna šta su naumili.“
Ona mu prođe prstima kroz oštru kosu i palcem ga pomazi po jagodici, kao da je dete sa belegom na licu. Onda mu blago podiže glavu i utisnu malo svežeg ruža na njegove usne.
„Batali razmišljanje“, reče ona.
On kliznu rukom unutar bademantila i ščepa njenu čvrstu, grudnjakom neukroćenu dojku. Drugom rukom potraži put podno šava kombinezona. Osetila je nabreklinu pod sobom. Ustade, stoga, umota se u bademantil i ponovo priveza kaiščić. A onda se nasloni na ragastov.
„Je l’ se vidimo večeras?“
„Ako me puste“, reče on, meškoljeći se u fotelji; nije mu bilo lagodno s tom erekcijom.
„Zar je moguće da ih nije zaintrigiralo kako to da jedan švapski seljačić govori tolike jezike?“
„Pa, istinu govoreći, nije im promaklo.“
„Da, i onda si morao da ih počastiš besplatnom turom kroz svoju intimnu istoriju – o tvojim ljubavnicama sada, zacelo, sve znaju.“
„Pa, tako nešto.“
„Francuski si naučio od Mišel.“
„A, je l’ francuski to beše?“
„Portugalski od one male Brazilke. Kako se ono zvaše?“
„Suzana. Suzana Lopez“, reče on. „Šta bi s njom?“
„Imala je neka p oznanstva. Izvukli su je iz Portugala. Ne bi, s onom tamnom puti, dugo potrajala u Berlinu“, reče Eva. „A i ona Sali Parker. Sali te je naučila engleski, je l’ tako beše?“
„A i poker me naučila, i kako da svingujem.“
„Kako se zvaše ona Ruskinja?“ – nastavi Eva.
„Ruski ne govorim.“
„Olga?“
„Stigli smo samo do ’da’.“
„A-ha“, reče Eva, „’njet’ ne postoji u njenom rečniku.“
Oboje se nasmejaše. Eva se nagnu ka njemu i ponovo podiže abažur.
„Ja sam, u stvari, i suviše uspešan“, reče Felsen, ne odglumivši verno samosažaljenje, pa štuknu još malo rakije u šolju.
„Sa ženama?“
„Ne, ne. Uspešan sam kad valja skrenuti pažnju na sebe... te moje zabavljačke navike, znaš.“
„Imali smo mi i dobrih dana“, primeti Eva.
Felsen je buljio u tepih.
„Šta si rekla?“ – upita iznebuha, iznenađeno je pogledavši.
„Ništa“, reče ona, pa se naže preko njega da ugasi cigaretu. Požudno je disao. Ona odstupi. „Šta igraš večeras?“
„Igru Sali Parker. Poker.“
„I, kuda me vodiš kad uzmeš pare?“
„Savetovano mi je da je bolje da izgubim.“
„Da tako, je li, iskažeš zahvalnost?“
„Da dobijem posao za koji sam zainteresovan.“
S ulice dopreše zvuci automobila koji se, po onoj lapavici, spuštao ka Kurfirštenštrase.
„Postoji jedna varijanta...“ – reče ona.
Felsen podiže pogled; ko zna, možda će se ukazati svetlo na kraju tunela.
„Mogao bi sve da ih počistiš.“
„I meni je to palo na pamet“, reče on smejući se.
„Moglo bi to da bude i opasno, ali...“ – ona slegnu ramenima.
„Neće me nabiti u taj KZ, neće kad radim za njih sve te stvari.“
„Ma, u ova vremena svakog će oni strpati u KZ... veruj mi“, reče ona. „Tipovi sa kojima ćeš igrati poker posekli su limunova drveta kod Unter den Lindena*, pa kad odemo u kafe Krancler, vidimo samo one orlove na stubovima što odozgo motre. Sad bi moglo da se zove i Unter den Augen**. A ako su tako nešto u stanju da učine, mogli bi i da strpaju Klausa Felsena, Evu Brik i princa Ota fon Bizmarka u KZ.“
„Da je Oto još živ.“
„Šta njih, more, briga?“
Felsen ustade i pogleda tu ženu. Bila je nekoliko santimetara viša, ali triput šira od njega. Mršavu belu ruku, zgloba prekrivenog spletom plavih vena, isprečila je preko vrata dok mu je govorila: „Poslušaj ti samo to što su ti savetovali. Samo sam se šalila.“
On je dohvati i poče da joj gura prste u rascepinu u zadnjici, što ona baš nije volela. Pokuša da je poljubi. Ona se iskobelja i skide mu ruku što je vršljala pozadi.
Manevrisali su tako jedno oko drugoga, dok on ne otplesa do vrata.
„Vraćam se“, reče Felsen, ne želeći da to zvuči kao pretnja.
„Doći ću ja u tvoj stan kad zatvorim klub“, predloži Eva.
„Ko zna koliko će to da traje. Znaš kako je kad se igra poker.“
„Probudi me ako budem spavala.“
On otvori vrata, izađe u hodnik, a onda se osvrnu i dobro je osmotri. Spavaćica joj se beše sva razdrljila. Umorno su izgledala ta kolena što se promoliše ispod ruba kombinezona. Rekao bi čovek da je starija od svojih trideset pet godina. Felsen zatvori vrata i odskakuta niz stepenice. Pri dnu stepeništa zastade, pogladi šakom šaru na rukohvatu i, pri slaboj svetlosti hodnika, oseti kako su veze što sputavaju, izgleda, olabavile.

Nešto posle šest časova, Felsen je stajao u svom zamračenom stanu i kroz prozor gledao u mat crnu Nirnburgerštrase, držeći cigaretu srednjim prstom i palcem vrhom ka dlanu, i osluškivao kako vetar i susnežica dobuju po prozorskom oknu. Automobil sa jedva upaljenim svetlima pristizao je ulicom, meljući lapavicu točkovima i blatobranima, ali to nije bilo službeno vozilo pa minu kraj njegove zgrade ka Hohencolerndamu.
Uvlačio je duboko cigaretu razmišljajući o Evi, o tome kako je njihov razgovor bio neprijatan, kako ga je Eva pritegla potežući priču o njegovim starim devojkama, onim sa kojima je bio pre rata, curama koje su seoskog momka naučile gradskim manirima. Eva ga je upoznala sa svima njima, a onda se, pošto su Britanci objavili rat, uselila kod njega. Nije, zapravo, mogao da s e seti kako se to dogodilo. Jedino mu je na pameti bilo da ga Eva, u stvari, ničemu nije naučila, da je nastojala da mu razotkrije misteriju ništavila, zaplete i rasplete skrivene između redova, između reči. Ona je, stvarno, pravi majstor kad nešto valja zadržati za sebe.
Slažući kockice, stigao je do onog vremena kada je, frustriran njihovom razdvojenošću, optužio Evu da se drži kao „tajanstvena žena“, a ona je samo vodila bordel pod firmom „običnog“ noćnog kluba. Eva se na to ohladila, u santu se pretvorila, i rekla da ona tu ništa ne izigrava. Rastali su se na nedelju dana, a on se prokurvao, jureći bezimene devojke koje su dolazile u Fridrihštrase, i sve vreme dobro znao da će glas o njegovom bekrijanju dopreti do Eve. I tako, kad se jednom pojavio u njenom klubu, Eva se pravila da ga ne primećuje, da bi potom rekla kako je voljna da ga primi u svoj krevet, ali tek onda kad bude sigurna da je čist... I, na kraju ga je primila. Još jedan auto prošao je kroz Nirnburgerštrase, uzan mlaz svetlosti sevao mu je iz farova. Felsen još jednom napipa dva svežnja rajhsmaraka u džepovima, odmaknu se od prozora i siđe, da ga ne čekaju.

Esesovski brigadefireri Hanke, Fišer i Volf i kandidat za čin Hans Koh sedeli su u menzi i pijuckali, dok je oko njih obletao konobar sa čeličnim poslužavnikom. Felsen naruči rakiju i sede među njih. Društvo je komentarisalo kako je kvalitet konjaka promenjen otkad su okupirali Francusku.
„A i ove holandske cigare“, reče Felsen, nudeći svakog igrača ponaosob punom šakom cigara, „sada čovek vidi da su oni zaista ono najbolje umeli da sačuvaju za sebe.“
„To baš liči na Jevreje“, reče brigadefirer Hanke, „zar ne?“
Koh, lica ružičastog kao da mu je četrnaest leta, žudno je klimao glavom kroz dim cigare koju mu Hanke beše pripalio.
„Nisam znao da Jevreji imaju uticaja na duvansku industriju u Holandiji“, reče Felsen.
„A vi – ne pušite cigare kojim nas nudite?“ – upita brigadefirer Fišer.
„Posle večere“, odgovori Felsen. „Pre večere – samo cigarete. Turske. Izvolite, probajte.“
„Cigarete ne pušim.“
Koh pogleda cigaru koja mu se dimila u ruci i oseti se budalasto. Onda opazi Felsenovu tabakeru na stolu.
„Mogu li?“ – upita, odmah uze tabakeru i otvori je. Na unutrašnjoj strani bio je ugraviran naziv prodavnice gde je tabakera kupljena. „Samuel Štern, vidite, Jevreji su svuda.“
„Jevreji su tu, među nama, vekovima već“, reče Felsen.
„Bio je i Samuel Štern, do Kristalne noći“, reče Koh, i zadovoljno se uvali u stolicu, usklađujući klimanje glavom sa Hankeom. „Slabiji smo svakim satom koji oni potraju u Rajhu.“
„Slabiji smo svakim satom?“ – reče Felsen, računajući da ovo pitanje zvuči kao citat iz komada Olujnik Julijusa Štrajhera. „Ja nisam slabiji.“
„Na šta ciljate, her Felsen?“ – reče Koh, a obrazi mu se zarumeneše.
„Ni na šta ne ciljam, her Koh. Prosto sam rekao da nisam osetio da su Jevreji odgovorni za nekakvo slabljenje moje pozicije, poslovnu krizu ili nevolje u društvenom životu.“
„Sasvim je moguće da ste...“
„A što se Rajha tiče, u poslednje vreme pregazili smo veći deo Evrope, pa bi zaista teško bilo...“
„... moguće je, dakle, da toga niste bili svesni“, dovrši Koh i ućutka Felsena.
Dvostruka vrata menze uz tresak se otvoriše, i visok, krupan čovek triput koraknu ka središtu prostorije. Koh odskoči od stolice. Poustajaše brigadefireri. Grupenfirer SS-a Lerer podiže šaku u visini struka.
„Hajl Hitler!“ – reče on. „Daj jednu rakiju. Onu najbolju.“
Brigadefireri i Koh uzvratiše punim pozdravom. Felsen se lagano namesti u stolici. Konobar je nešto mrmljao, pa je grupenfirer morao da mu se prigne.
„Dobro, donesi mi onda rakiju u trpezariju“, povika on.
I tako su otišli pravo na večeru, a Lerer se ljutio jer je hteo da ostane tu, kraj vatre, da se ugreje jednom rakijicom, mogu i dve.
Koh i Felsen sedoše jedan sa jedne, drugi sa druge Lererove strane. Nad tanjirima gadne zelenkaste supe, Hanke se zainteresova za Felsenovog oca. Ovaj je, pak, to pitanje i očekivao.
„Ubila g a je svinja 1924. godine“, reče Felsen.
Lerer je glasno srkao supu.
Da, ponekad je to bila svinja, drugi put – ovan. Jedino istinu Felser nije govorio kad bi ga pitali za oca. A istina je bila da je petnaestogodišnji Klaus Felsen pronašao svog oca obešenog za gredu u ambaru.
„Svinja?“ – upita Hanke. „Divlji vepar?“
„Ne, ne, domaća svinja. Okliznuo se, upao u obor, i krmača ga je nasmrt izgrizla.“
„Pa ste onda vi preuzeli farmu?“
„Možda vi to već znate, her brigadefirer. Vodio sam farmu osam godina, sve dok mi majka nije umrla. Onda sam prodao imanje i priključio se Firerovom ekonomskom čudu, a da se nikada osvrnuo nisam. I inače ne volim da se bavim onim što je prošlo.“
Hanke se uvali u stolicu, rame uz rame sa svojim štićenikom koji se, onako rozikast, osmehivao. Lerer je sveudilj srkao. Znao je, ionako, celu priču. Sem ono o svinji, naravno. To je, svakako, bio interesantan momenat; ne istinit, ali interesantan.
Kelner odnese činije za supu i donese tanjire sa zagorelom svinjetinom, kuvanim krompirom i nešto smuljanog crvenog kupusa. Lerer je jeo tek da uposli ruke, dok ga je Koh zabavljao sve brže tovareći hranu u usta. Kratak predah Lerer je iskoristio da se nagne ka Felsenu i upita:
„Niste oženjeni, her Felsen?“
„Ne, her grupenfirer.“
„Čuo sam“, reče Lerer grickajući zanokticu, „da dobro stojite kod žena.“
„Tako kažu?“
„Pa, kako bi inače bilo moguće da čovek koji u životu nije sišao južno od Pirineja govori portugalski?“ – upita Lerer, dirkajući ušnu školjku palcem i kažiprstom. „I nemojte mi reći da se portugalski danas uči dole u Švabiji.“
Lerer izdiže obrve izigravajući nevinašce. Felsen namah shvati da se Suzana Lopez domogla viših krugova, o čemu on ništa ne beše čuo.
„Svojevremeno sam s jednim Brazilcem išao na jahanje oko Havela“, slaga on, a Lerer se zagrcnu.
„Jahali ste – konje?“ – upita on.

Pošto su večerali, prebaciše se u susednu prostoriju. Svaki je sa sobom poneo po stotinu rajhsmaraka u žetonima. Sedoše za zeleni čojani sto. Konobari su gurali drvena kolica s bocama i čašama, poslužili ih i napustili odaju. Lerer olabavi malo uniformu i izvadi cigaru što mu je Felsen beše dao, povuče, i dim pokulja iz zažarenog vrha. Od prigušenog svetla nad stolom, dimom prošaranog, videla su se samo lica igrača. Kohovo, sad još ružičastije od vina i rakije. Hankeovo, nedokučivih očiju natkriljenih obrvama, sa senkom tamne brade koja je izbijala kroz duvansku izmaglicu. Fišerovo, sa podočnjacima, kože nategnute i popucale kao da je pola noći proveo boreći se s mećavom. Volfovo, oivičeno plavom kosom, sa modrim očima, prosto nestvarno mlado za jednog brigadefirera, sa ožiljkom iz dvoboja kao jedinim belegom iskustva. I, najzad, lice grupenfirera Lerera, krupnog čoveka potpuno formiranih vilica, kose posedele pri krajevima vlasi, tamnih, vlažnih očiju, koje su blistale sluteći dolazeću radost i novu prljavu igru. Da je Eva ovde, pomisli Felsen, sigurno bi primetila da ovaj čovek voli da bije po guzi.
Igrali su. Felsen je neprestano gubio. Puštao je da propadnu iole dobre ruke i blefirao bez stvarne želje da mu blef i upali. I Koh je gubio, ali teatralno. I jedan i drugi su kupili još žetona, koji su se potom gomilali pred esesovskim oficirima. A ovi, razume se, nisu iskazivali ni najmanje interesovanja da ta tendencija prestane.
Onda je Felsen počeo da dobija. Začuli su se i prvi komentari. Hanke i Fišer su ubrzo zbrisani. Koh je oguljen do gole kože; izgubio je ukupno hiljadu šeststo rajhsmaraka. Felsen se tada koncentrisao na Volfa i počeo da gubi, blefirajući, u njegovu korist. Njegova kamarica žetona smanjila se za petsto rajhsmaraka kad Lerer počisti Volfa pokerom na ful. Volf je izgledao kao da su ga kopljem zakucali za stolicu. Lerer se uzdizao kao planina iza gomiletina žetona na stolu.
„Mogli biste da obnovite svoje zalihe ukoliko bismo nas dvojica nastavili“, reče Lerer. Felsen sebi nasu još rakije, pa povuče dim iz cigare. Lerer je sav blistao. Felsen gurnu ruku u džep i izvadi još dve hiljade rajhsmara ka.
„Je l’ ovo dovoljno?“ – upita on. Lerer se oblizivao.
Igrali su jedan sat on i Lerer, koji je sada bio u košulji i beležio sitniji gubitak. Izmakavši svetlu, Volf je pratio partiju netremice, kao soko. Hanke i Koh su se došaptavali, sedeći jedan kraj drugoga na sofi, dok je Fišer bučno spavao.
Tek beše prošlo pola dva, kad Lerer odluči da ide dalje. Felsen se premišljao čitava tri minuta, povukao dve karte, pogledao ih i okrenuo licem ka stolu. Dvesta maraka prebacio je sa svoje gomile na sredinu stola. Lerer mu dođe dvesta i podiže za četiristo. Ni Felsen ne odstupi, pa povisi ulog. A onda zastadoše, premeravajući jedan drugome karte. Lerer je tražio malu svetlu tačku, uzanu pukotinu, ogrebotinu kao dlaka široku, to mu je bilo dovoljno. Felsen je, opet, znao da na stolu nije najjača karta koju ima, i on dozvoli sebi blagi osmejak. Bio je to za Lerera znak da mu dođe i povisi ulog za još hiljadu rajhsmaraka. Felsen pomeri preostalih petsto maraka na sredinu, izvadi svežanj od pet hiljada rajhsmaraka iz džepa, pa baci i to.
Volf se već beše pribio uza sto, žarom od cigare svu je čoju izbušio. Hanke i Koh umuknuše. Ni Fišer više nije hrkao.
Lerer se osmehnu i poče prstima da lupa po stolu. Zatraži, onda, olovku i parče hartije. Gurnu preostalih 2.500 rajhsmaraka na sredinu i ispisa ček na još toliko. „Mislim da bi sada trebalo da pokažemo karte“, reče on.
„Prvo vi“, reče Felsen, kome bi bilo drago da su terali još.
Lerer slegnu ramenima. U rukama je držao četiri asa i kralja. Koh je grickao nokte, gnevan što Felsen ovako sebi pravi posao.
„Pa, Felsene?“ – reče Volf.
Felsen prvo pokaza karte koje je izvukao – sedmicu karo i desetku karo. Volf se podrugljivo osmehnu, ali se Lerer primaknu stolu. Naredne dve karte behu osmica i devetka. Obe karo.
„Nadam se da ova poslednja nije žaca“, reče Lerer.
Bila je šestica.
Lerer strgnu bluzu s naslona stolice i napusti sobu.
Možda je ovo – pomisli Felsen posmatrajući kako opelješeni ljudi odlaze – bio korak p redaleko. Tući poker kečeva malim flešom – to se može primiti i kao poniženje.

Susnežica se prometnula u sneg. A onda je postalo suviše hladno da bi i sneg padao; vazduh se sâm zaledio. Crni tragovi na belim drumovima u led se pretvoriše, pa je službeni automobil kojim se Felsen vozio nazad u Berlin ševrdao kroz Nirnburgerštrase kao riblji rep.
Felsen pokuša da odobrovolji šofera pruživši mu bakšiš, ali ovaj odbi. Onda se lagano pope u stan. Ušavši, odbaci kaput i šešir i tresnu novac na sto. Nasu sebi rakije, zapali cigaretu i, uprkos studeni, skide i sako i okači ga o naslon stolice.
Eva je spavala u vunenom kaputu, sa ćebetom preko nogu, u naslonjači. On sede pred nju i zagleda joj se u lice; nemirne oči vrzmale su joj se ispod kapaka. Pruži ruku da je dotakne. Ona se probudi, tiho jeknuvši, tako da se učini kao da taj zvuk dopire odnekud iz noćne tmine, ne iz Evinog grla. Felsen povuče ruku i dodade joj cigaretu. Ona pripali. Piljila je u plafon i mazila mu koleno, nesvesno.
„Sanjala sam nešto.“
„Ružno?“
„Da si ti otišao iz Berlina, i da sam ja sama na železničkoj stanici, a tamo gde bi trebalo da su šine – stoje gomile i gomile ljudi, i gledaju u mene, gledaju, kao da nešto od mene očekuju.“
„A gde sam ja to otišao?“
„Ne znam.“
„Sumnjam da ću ikuda posle ovoga što se večeras dogodilo.“
„Šta si uradio?“ – upita ona, kao mati dečačića.
„Ogulio sam ih.“
Eva se pridiže i sede.
„Glupo s tvoje strane“, reče ona. „Znaš Lerera... Nije baš fin čovek. Sećaš se one dve Jevrejčice?“
„One koje su zdomčali u Havelu... Da, sećam se. Ali, nije to on učinio, nije valjda?“
„Nije on lično, ali bio je tamo. On je naručio devojke.“
„I on je čuo već za mene“, reče Felsen dolivajući rakiju. „Čuo je za mene i Suzanu Lopez. Otkud mu to, a, šta misliš?“
„Pa, takav je režim, zar ne?“
„Bilo nekad...“
„I pre rata je ovo bila totalitarna država“, reče Eva, uguravši kolenca njemu među noge, pa mu uze čašu. „Je l’ si ga zato pobedio u kart ama?“
„Kako to misliš?“ – upita on, i zasmeta mu što zvuči, nekako, defanzivno.
„Ljubomoran si bio, je l’ tako? Jesi, bogami“, reče ona. „Ljubomoran, zbog njega i Suzane.“
Ona rukama pronađe prednji gornji deo Felsenovih pantalona i protrlja meso.
„Pobedio sam ga zato što ne želim da napustim Berlin.“
„Da napustiš Berlin?“ – upita ona, sada se već poigravajući s njim.
Otkopča mu šlic, pa dugme na pantalonama. On se odiže i iskobelja, a ona svuče pantalone preko butina i strgnu mu gaće, sapete nabreklinom.
„Ne samo Berlin“, reče on, pa zadahta dok su mu se njeni dlanovi sklapali oko penisa, pri dnu.
„Izvini“, reče ona, ne misleći to što govori.
On gutnu. Penis mu je bio vruć, dozlaboga vruć u njenim malenim, hladnim belim šakama. Pomerala ih je gore-dole, lagano do bola, ne skidajući očiju s njegovog lica. Jabučica mu je vidno pulsirala dok ju je privlačio u krilo, razdrljivši joj odeću. Suknju joj odiže preko podvezica. Grubo joj strže gaćice, morala je da se uhvati za naslon na stolici da ne padne. A onda se pridrža za njega, telo joj uzdrhta i ona se lagano spusti, da bi osetila kako nečujna plamena palica lagano uranja u njenu nutrinu.

Masivne crne zavese dočekaše zoru tvrdo, odupirući se olovnosivom svetlu koje je dopiralo spolja. Bela lanena posteljina zračila je hladnoćom. Felsenova glava skliznu sa jastuka kad se začuo drugi udar, uz buku kao da neko cepa drva. Čizme zatutnjaše preko drvenog poda, nešto pade, nešto se kotrljalo. Felsen se okrenu, ramena mu se slediše, mozak mu iz tišine ulete u četvrtu brzinu, sve ono piće i umor izroniše i sapletoše ga kada je trebalo brzo reagovati. Uzdrhtaše ogledala na dvostrukim vratima kupatila. Dva čoveka u dugim crnim kožnim kaputima iskoračiše iz ragastova. Felsenova jedina misao bila je – što nisu prosto otvorili vrata? Eva se vrati u javu kao da ju je neko probo kopljem. Felsen se srolja s kreveta i čučnu tu, go golcat. Kožna štikla crne čizme šutnu ga po omamljenoj glavi, sa strane, i on se skljoka.
„Felsene!“ – urlao je čovek.
Felsen je nešto mrmljao sebi u bradu, sve mu se po glavi premetalo dok je soba odzvanjala od Evine cike.
„Ti! Začepi!“
Začu tad tup udarac, kao pesnicom, i onda zavlada tišina.
Felsen sede, leđima oslonjen o krevet; genitalije su mu drhturile, snuždene uz hladan drveni pod.
„Oblači se!“
Obuče se jedva, posrćući. Krv je curila, bi mu toplo iza uha. Ona dvojica ga uhvatiše ispod pazuha. Krckali su po slomljenom staklu, ovoga puta uljudno otvarajući vrata.
Zeleni zakatančeni kamionet jedini je imao neku boju spram svih tih snegom prekrivenih sivih zgrada, nanizanih u ulicama koje je led okovao, kao na arktičkoj mapi, belinom, porubljenom sivilom i nekom crnom linijom. Otvoriše se vrata kamioneta. Felsena frljnuše u tamu; dahtao je od straha.

  • Prevodilac: Vladimir D. Janković
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2004
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Evropa, godina 1941: Rijetko gdje se u svijetu živi tako burno kao u Lisabonu, gdje se nacisti i saveznici bore za prevlast. Iberijsko poluostrvo postalo je sigurno uporište za prijetnju koja se nadnosi nad Starim kontinentom. Klaus Felsen, na silu odvučen iz svoje berlinske fabrike i prinuđen na službovanje u SS-u, biva uvučen u tajnovitu bitku za rudu od koje zavisi ishod Hitlerovog blickriga. Tu, na krajnjem evropskom jugozapadu, Felsen će upoznati čovjeka koji kuje zavjeru nesagledivih razmjera, čiji će mračni plodovi biti ubirani do kraja 20. veka. Lisabon, godina 1998: Inspektor Ze Koeljo bori se protiv sumnjive pasivnosti svojih kolega u istrazi povodom brutalnog ubistva jedne mlade djevojke. Njena šokantna seksualna istorija u žiži je interesovanja istražnih organa, ali Koeljo proniče u suštinu čudovišnog zločina i otkriva tajne razloge djevojčine smrti. Istraga će ga vratiti u vreme velike portugalske revolucije 1974. godine i još dublje u prošlost, u epohu fašističkog režima. Uskoro će u toj nepredvidivoj misiji naići na zastrašujućeg protivnika. ODLOMAK Ležala je na ćilimu od borovih iglica, gledajući ka suncu kroz grane, preko razbarušenih šišarki i krupnih listova koji su se njihali kao omamljeni. Da, da, da. Razmišljala je o nekom drugom vremenu, nekom drugom mestu gde je, jednom, osetila miris borovine, rezak vonj smole u nozdrvama. Pod stopalima joj tada beše pesak, da, i more je bilo tu, nedaleko od školjke koju beše prislonila na uho osluškujući huku i udare talasa. Sada je činila nešto naučeno pre mnogo godina. Zaboravljala je. Brisala iz pamćenja. Ponovo ispisivala mala poglavlja lične istorije. Oslikavala neku drugačiju predstavu o poslednjih pola časa, od onog trenutka kad se okrenula i, osmehujući se, dočekala pitanje: „Je l’ biste mogli da mi kažete kako da...“ Ne ide to lako, to sa zaboravljanjem. Čim bi zaboravila jednu konkretnu stvar, sada njenom rukom prepisanu, iskrslo bi nešto drugo što je takođe vapilo za preradom. A sve je vodilo ka ishodu koji nije želela; da na kraju zaboravi ko je ona sama. Ali, ovoga puta, čim bi joj ta ružna misao pala na pamet, odagnavala bi je svesna da je za nju bolje da se prepusti datom trenutku i da se unapred, iz tačke sadašnjosti, kreće prateći milimetarski sled časaka što naviru. „Ove borove iglice će mi se fosilizovati u debelom mesu“ – eto, dotle je njena misao u ovom trenu želela da ide. Laki povetarac podseti je da je izgubila gaćice. Dojke su je bolele, stešnjene grudnjakom. Pa opet misao pritisnu. „Vratiće se on. Video je on to, video, meni na licu. Na licu mi je video da ga poznajem.“ I, zaista ga je poznavala, ali nije mogla u prostoru da ga smesti, niti imena da mu se seti. Prevrnu se na bok i zvuk nalik šuštanju cerealija kad ih, za doručak, posipamo mlekom, izmami joj osmeh. Pridiže se na kolena i iščupa oštru borovu iglicu vršcima prstiju, otupelim od silnog grickanja noktiju; na jednom se jasno videla crvena linija osušene krvi. Ona istrese iglice iz svoje ravne plave kose, a onda začu korake, teške korake. Čizme na smrznutoj travi? Ne. Miči se odatle. Nije, prosto, mogla da se uspaniči toliko da bi se pokrenula. Nikada, u stvari, i nije mogla u sebi da pribere dovoljno straha koji bi je naterao da se pomeri. Kao celuloidna traka, kroz glavu joj sevnu film, i ona opazi malu plavokosu devojčicu kako sedi na stepenicama, plače i piški u gaćice jer ju je on jurio i jurio, a ona ne može da podnese da je neko juri. Pa onda ta žurba. Juriš. Izliv zastrašujuće energije. Promaja koja duva uz stepenice, zviždanje podno vrata. Sile se udružuju. Daleko, a negde u kući, vrata lupaju. Tup udarac. Dinja pada na pločice. Kožica se rascvetava. Roze meso. Njena plava kosa najednom pocrvenela. Otvara se rascepina u lobanji. Iglica je bode u čelo. Pred njenim velikim plavim okom otvara se crnilo nekog kanjona. Deo prvi Prvo poglavlje 15. februar 1941, SS barake, Unter den Ajhen, Berlin-Lihterfelde. Čak i za ovo doba godine, noć se prerano spustila. Snegom bremeniti oblaci, niski i teški poput dirižabla, dovedoše vojnike u kantinu ranije, pre zamračivanja. Nije to, istina, bilo neophodno. Puka procedura. Neće ničiji bombarderi doleteti po ovakvom vremenu. Niko ovamo nije dolazio od poslednjeg Božića. Kelner u kantini, esesovac, u beloj jaknici i crnim pantalonama, spusti poslužavnik sa čajem pred nekog civila, koji ne podiže pogled s novina premda ih uopšte nije čitao. Kelner se zadrža tu malo, a onda ode do vojnika. Napolju je sneg ogrtao predgrađe velom tišine, i njegova nagomilana belina punila je kratere, kuće koje uništiše minobacači, stradale krovove, i nečujno ravnala izbrazdane sokake, oblačeći ulično crnilo u novu uniformu, jednolično, rutinski. Civil nasu sebi šolju čaja, poteže iz džepa srebrnu kutiju i izvadi cigaretu od crnog turskog duvana. Onim krajem bez filtera lupio je dva-tri puta o poklopac kutije, na kojem, goticom, behu ugravirani inicijali „KF“, pa onda suv papir ćušnuo na donju usnu. Kresnuo je cigaretu srebrnim upaljačem, sa ugraviranim „EB“, koji nakratko beše, hajd’ da kažemo, pozajmio od nekoga. Onda podiže šoljicu. Čaj, da, čaj – pomisli on. Kud se dede dobra stara, jaka crna kafa? Nabijeni duvan u cigareti pucketao je dok ga je on cevčio, osećajući kako mu krv grgolji u venama. Dve mrlje od pepela obrisa sa novog crnog odela. Masivno tkanje i preciznost jevrejskog krojačkog dejstvenija podsetiše ga zbog čega više nije u stanju ni sam u sebi da uživa kao što je nekada uživao. U svojoj trideset drugoj godini, bio je uspešan poslovni čovek koji zarađuje više nego što je i sanjao da će zarađivati kad poraste. A sada je, eto, iskrslo nešto i pretilo da mu preseče priliv novca. SS. Postojali su ljudi koje nije mogao da izbegne. Zbog tih je ljudi, upravo, bio zatrpan poslom, zbog njih je njegova fabrika – Neukölln Kupplungs Unternehmen – koja proizvodi delove za železnicu, radila punim kapacitetom, i zbog toga je angažovao arhitektu da isplanira dalji razvoj. Imao je status förderndes mitglied-a, sponzora-prijatelja SS-a, što znači da mu je pripalo zadovoljstvo da ljudi u tamnim uniformama izlaze zbog njega noću u grad kako bi mu obezbedili dovoljno posla za predstojeći period. Nije to, naravno, bilo u rangu privilegija koje je uživao prijatelj rajhsfirera, Freunde der Reichsführer-SS, ali je podrazumevalo izvesne prednosti i, kako je sada jasno uviđao, određenu odgovornost, dabome. Živeo je sa tim mirisom kuvanog kupusa i spreja u barakama Lihterfeldea, ima već dva dana, ugmizao u vojnički svet oberfirera, brigadefirera i grupenfirera. Ko su svi ti ljudi u uniformama sa mrtvačkim glavama, ko su ti beskrajno znatiželjni likovi? Šta li rade po ceo dan kad ne dovode u red dela svojih dedova i pradedova? U ratu smo sa celim svetom, a oni se bave, i to im je jedino bitno – porodičnim stablima. Pa još i vas nađu da pitaju za vaše pretke. Nije on bio jedini kandidat, ne. Bilo je tu i drugih poslovnih ljudi, jednoga je prepoznao. Svi su radili sa metalima. On se nadao da je procenjeno kako su, đuture, zreli za tender, ali suština nije bila u tehničkom domenu, sve je bilo na striktno ličnom planu, što je značilo, izvan svake sumnje, da je on p ečen za novi posao. Pojavi se neki asistent, ili ađutant, ili ko zna kako se već zovu takvi tipovi. Zatvori za sobom vrata, brižljivo i nečujno, kao bibliotekar. Uvidevši da ih je zatvorio kako valja, zadovoljno klimnu glavom, a našem biznismenu zatitraše živci. „Her Felsen“, reče ađutant, i sede preko puta širokih, povijenih ramena tamnokosog civila. Klausu Felsenu zaigra stopalo pod stolom, i on podiže švapsku glavudžu počastivši pridošlicu laganim treptajem plavosivih očiju, ukotvljenih podno namreškanog svoda gustih obrva i naboranog čela. „Sneg pada“, prozbori Felsen. Ađutant, kome je bilo teško da prihvati kako je SS, eto, spao na to da uopšte registruje ovakve... ovakve jadne seljake sa nedopustivo slabim smislom za jezike, pa još kao ozbiljne kandidate za ozbiljan posao – prosto ga je ignorisao. „Dobro vama ide, gos’n Felsen“, reče ađutant brišući naočare. „O, imate neke nove informacije u vezi s mojom fabrikom?“ „I ne baš. Vas, naravno, smatraju...“ „Dobro ide vama, htedoste da kažete, a ja gubim novac.“ Nervozni pogled ađutantov lebdeo je nad Felsenovom glavom kao podsuknja smerne device. „Igrate karte, gos’n Felsen?“ – upita on. „Moj će odgovor biti isti kao i prošli put – igram sve sem bridža.“ „Ovde u kantini večeras organizujemo kartaško veče. Biće tu i neki SS oficiri visokog ranga.“ „Igraću poker sa Himlerom? Zanimljivo...“ „Sa SS grupenfirerom Lererom ćete igrati, ako ćemo pravo.“ Felsen slegnu ramenima; to mu ime nije bilo poznato. „I, to je to? Lerer i ja?“ „I SS brigadefireri Hanke, Fišer i Volf, koje ste već imali prilike da upoznate, i još jedan kandidat. U tome prepoznajte svoju priliku, je l’ te... priliku, naposletku, da vas oni upoznaju, i to u opuštenoj atmosferi.“ „Poker još ne smatraju igrom za degenerisane?“ „Reći ću vam da je SS grupenfirer Lerer zreo, pravi igrač. Mislim da...“ „Ovo, računam, i ne bih želeo da čujem.“ „Pa, može vam biti od koristi ukoliko... eh... izgubite. ..“ „Eh... mislite, malo više novca?“ „Vratiće vam se.“ „Znači, vi me finansirate?“ „Ne baš... Ali, vratiće vam se na drugi način.“ „Poker...“ – reče Felsen, kao za sebe, dokonajući u kakvom će to opuštenom ambijentu partija biti odigrana. „To je jedna baš... internacionalna igra“, reče ađutant ustajući. „Onda, u sedam. Ovde. Crna kravata će vam pasovati, cenim.“ Eva Brik je sedela u sobici stana na drugom spratu zgrade u Kurfirštenštrase, u centru Berlina. Sedela je za stolom i na sebi imala samo kombinezon ispod glomaznog bademantila od crne svile s izvezenim zlatnim zmajevima. Vuneno ćebe prebacila je preko kolena. Pušila je, igrajući se kutijom šibica, i razmišljala o novom posteru koji je osvanuo na tabli nakačenoj na zgradu gde je stanovala. Poster je davao na znanje: „Nemačke žene, vaš vođa i vaša zemlja veruju u vas.“ Razmišljala je o tome koliko ova poruka, zapravo, odaje nervozu i nepoverenje – nacisti, ili možda tek Gebels lično, podsvesno su takvim notama otkrivali duboki strah od teško odredive misterije koju sa sobom nosi lepši pol. Misli joj skrenuše s propagande, pa se zapletoše u problematiku noćnog kluba koji je vodila na Kurfirštendamu, Die Rote Katze*. Posao joj je procvetao, ima tome dve godine, iz prostog (i jedinog) razloga što je Eva dobro znala šta muškarci vole. Njoj je bilo dovoljno da pogleda neko devojče i namah spazi da li mala ima ili nema ono što će raspaliti muške strasti. Nisu to bile nužno lepe devojke, ali poslovično su imale nešto osobeno, kao recimo velike, plave, nevine oči, uzana, duga, ranjiva leđa, ili stidljiva ustašca, naizgled tako nespojiva sa apsolutnom podatnošću i spremnošću tih devojaka da učine sve što bi muškarcu moglo da padne na pamet. Evina se ramena ukrutiše i ona ukloni ćebe kojim se beše obmotala sedeći u stolici. Malo joj se beše zavrtelo u glavi jer je brzo ispušila cigaretu, tako požudno da je tamo gde obično ostaje opušak, dreždala dugačka, tanušna i naoštrena spržotina. Ovo bi joj se događalo samo kad je baš iznervirana i kad razmišlja o muškarcima koji joj idu na živce. Muškarci su je vazda darivali samo problemima; nikada joj se nije dogodilo da je neko muško problema oslobodi. Njihov je posao – barem joj se tako činilo – da iskomplikuju život. Njen ljubavnik je, valjda, najbolji mogući primer. Šta je to njemu falilo da jednostavno čini ono što mu valja činiti i samo je, je li, voli? Zašto je morao da je poseduje, da nasrće, da okupira njenu teritoriju? Zašto je morao da otima? Ona hitnu kutiju šibica preko stola. Da, on je poslovan čovek, a poslovni ljudi to, mogla je da pretpostavi, i rade u životu – skupljaju stvari. Nastojala je da batali misli o muškarcima, naročito o svojim mušterijama i njihovim posetama, o tome kako navraćaju u njene odaje, iz kluba pa uz stepenice, gde bi sedeli, pušili, pili i šarmirali je dok ne dobiju ono nešto posebno što žele, a to je uvek bilo nešto stvarno posebno... Trebalo je, brate, doktor da postane, jedna od onih doktorki novodobnih, što te odgovaraju od ludila; kako je rat odmicao – primetila je – i ukusi njenih mušterija osetno su se menjali. Normalno je danas – osetila je to na svojoj koži – da u cenu uključiš i podnošenje bola. I, možda, tek da se ponovo vaspostavi narušena ravnoteža, nanošenje bola. A onda bi se, odnekud, pojavio muškarac koji bi tražio nešto što ni ona sama, sa svim iskustvom, nije znala da li će moći da mu priušti. Da, konkretno, bio je to jedan tako tih, naoko beznačajan, zatvoren čovek, ne biste nikad pomislili šta mu je na umu... Neko joj zakuca na vrata. Ona utuli cigaretu, odbaci ćebad i pokuša, hitrim pokretima ruke, da napujda nešto života u izmrcvarenu kosu, ali joj ponestade volje kad se, bez trunke šminke na licu, spazi u ogledalu. Samo se još više umota u bademantil, dobro zategnu kaiščić i ode da otvori vrata. „Klause“, reče Eva, nagnavši osmeh na usne. „Nisam te očekivala.“ Felsen je pričepi još sa vrata, poljubivši je žestoko u usta, očajan posle dva dana provedena u baraci. Ruka mu skliznu niz njena leđa. Ona po diže šake, već u pesnice savijene, i odbi se od njegovih grudi. „Mokar si“, reče Eva, „a ja sam se tek probudila.“ „Pa?“ Ona se povuče u dubinu prostorije i okači njegov šešir i kaput na čiviluk, pa ga povede do sobice. On ju je, lako hramljući, sledio. U dnevnoj sobi nikada nije radila, više je volela manje odaje. „Jesi li za kafu?“ – upita ga ona, uzmičući ka kuhinji. „Mislio sam da bi...“ „Odlično. A rakijicu?“ On slegnu ramenima i pređe u sobicu. Seo je za sto, na onu stranu gde mušterije obično sedaju, zapalio cigaretu i pljuckao trunke duvana. Eva se pojavi sa dve šolje kafe, flašom i čašama. Ukrade mu jednu cigaretu, a on joj pripali. „Baš sam se pitala gde je ovaj“, reče ona, uzimajući mu, neraspoloženo, upaljač iz ruke. Usne joj sad behu namazane ružem, a i kosu beše raščešljala. Ona isključi telefon iz zida, da razgovaraju na miru. „Gde si bio ovih dana?“ – upita Eva. „Radio sam.“ „Problemi na poslu?“ „Više bi mi odgovaralo da stvarno ima problema.“ Sipala je sebi kafu i nasula malo rakije. Kad je i njemu htela da dolije, Felsen rukom pokaza da nema potrebe. „Kasnije“, reče on, „baš mi se pije čista kafa. Već dva dana mi daju samo čaja, preko glave mi je.“ „Koji to ’oni’?“ „Esesovci.“ „Tako su brutalni ti momci“, reče ona, i nehotice ironična, bez osmeha. „Šta ti esesovci hoće od slatkog švapskog seljačeta kao što si ti?“ Dim se, poput spirale, gubio u lakom svetlu dekorisane lampe. Felsen spusti abažur. „Ništa ne pričaju, ali izgleda da je o poslu reč.“ „Mnogo te ispituju o prošlosti, a?“ „Rekao sam im da mi je otac, golim rukama, obrađivao tvrdo nemačko tle. To im se dopalo.“ „Rekao si im i za svoja stopala?“ „Kazao sam im da je otac ispustio plug – meni na stopala.“ „Smejali su se?“ „Nije tamo baš neki ambijent za humor.“ On popi kafu i nasu rakije preko soca. „Poznaješ li nekog grupenfirera Lerera?“ – upita tad Felsen. „SS grupenfirer Osvald Lerer“, reče on a, vidno se primirivši. „A što?“ „Večeras ću s njim igrati karte.“ „Čula sam da je njemu to kao neki biznis, da vodi SS, ili KZ... I da oni sami snose troškove. Nešto tako.“ „Svakog ti poznaješ, zar ne?“ „To mi je posao“, reče ona. „Pravo da ti kažem, čudi me da ti nisi već čuo za njega. Bio je ovde, u klubu. I u ovom sadašnjem, i u onom pre.“ „Čuo sam za njega, naravno da jesam“, reče on, premda nikada za tog Lerera nije čuo. Felsenov mozak je radio kao sat. KZ... KZ... Šta li mu je to? Zar planiraju da mu dodele neki jeftini koncentracioni logor, tamo da radi? Ili da napusti fabriku u kojoj je sada i pređe na proizvodnju municije? Ne. Posao je to. O poslu je reč. Odjednom oseti studen u kostima. Neće mu valjda uvaliti da vodi KZ, koncentracioni logor, za ime boga, neće valjda? „Popij malo rakije“, reče Eva i sede mu u krilo. „Nemoj da razbijaš glavu. Ko zna šta su naumili.“ Ona mu prođe prstima kroz oštru kosu i palcem ga pomazi po jagodici, kao da je dete sa belegom na licu. Onda mu blago podiže glavu i utisnu malo svežeg ruža na njegove usne. „Batali razmišljanje“, reče ona. On kliznu rukom unutar bademantila i ščepa njenu čvrstu, grudnjakom neukroćenu dojku. Drugom rukom potraži put podno šava kombinezona. Osetila je nabreklinu pod sobom. Ustade, stoga, umota se u bademantil i ponovo priveza kaiščić. A onda se nasloni na ragastov. „Je l’ se vidimo večeras?“ „Ako me puste“, reče on, meškoljeći se u fotelji; nije mu bilo lagodno s tom erekcijom. „Zar je moguće da ih nije zaintrigiralo kako to da jedan švapski seljačić govori tolike jezike?“ „Pa, istinu govoreći, nije im promaklo.“ „Da, i onda si morao da ih počastiš besplatnom turom kroz svoju intimnu istoriju – o tvojim ljubavnicama sada, zacelo, sve znaju.“ „Pa, tako nešto.“ „Francuski si naučio od Mišel.“ „A, je l’ francuski to beše?“ „Portugalski od one male Brazilke. Kako se ono zvaše?“ „Suzana. Suzana Lopez“, reče on. „Šta bi s njom?“ „Imala je neka p oznanstva. Izvukli su je iz Portugala. Ne bi, s onom tamnom puti, dugo potrajala u Berlinu“, reče Eva. „A i ona Sali Parker. Sali te je naučila engleski, je l’ tako beše?“ „A i poker me naučila, i kako da svingujem.“ „Kako se zvaše ona Ruskinja?“ – nastavi Eva. „Ruski ne govorim.“ „Olga?“ „Stigli smo samo do ’da’.“ „A-ha“, reče Eva, „’njet’ ne postoji u njenom rečniku.“ Oboje se nasmejaše. Eva se nagnu ka njemu i ponovo podiže abažur. „Ja sam, u stvari, i suviše uspešan“, reče Felsen, ne odglumivši verno samosažaljenje, pa štuknu još malo rakije u šolju. „Sa ženama?“ „Ne, ne. Uspešan sam kad valja skrenuti pažnju na sebe... te moje zabavljačke navike, znaš.“ „Imali smo mi i dobrih dana“, primeti Eva. Felsen je buljio u tepih. „Šta si rekla?“ – upita iznebuha, iznenađeno je pogledavši. „Ništa“, reče ona, pa se naže preko njega da ugasi cigaretu. Požudno je disao. Ona odstupi. „Šta igraš večeras?“ „Igru Sali Parker. Poker.“ „I, kuda me vodiš kad uzmeš pare?“ „Savetovano mi je da je bolje da izgubim.“ „Da tako, je li, iskažeš zahvalnost?“ „Da dobijem posao za koji sam zainteresovan.“ S ulice dopreše zvuci automobila koji se, po onoj lapavici, spuštao ka Kurfirštenštrase. „Postoji jedna varijanta...“ – reče ona. Felsen podiže pogled; ko zna, možda će se ukazati svetlo na kraju tunela. „Mogao bi sve da ih počistiš.“ „I meni je to palo na pamet“, reče on smejući se. „Moglo bi to da bude i opasno, ali...“ – ona slegnu ramenima. „Neće me nabiti u taj KZ, neće kad radim za njih sve te stvari.“ „Ma, u ova vremena svakog će oni strpati u KZ... veruj mi“, reče ona. „Tipovi sa kojima ćeš igrati poker posekli su limunova drveta kod Unter den Lindena*, pa kad odemo u kafe Krancler, vidimo samo one orlove na stubovima što odozgo motre. Sad bi moglo da se zove i Unter den Augen**. A ako su tako nešto u stanju da učine, mogli bi i da strpaju Klausa Felsena, Evu Brik i princa Ota fon Bizmarka u KZ.“ „Da je Oto još živ.“ „Šta njih, more, briga?“ Felsen ustade i pogleda tu ženu. Bila je nekoliko santimetara viša, ali triput šira od njega. Mršavu belu ruku, zgloba prekrivenog spletom plavih vena, isprečila je preko vrata dok mu je govorila: „Poslušaj ti samo to što su ti savetovali. Samo sam se šalila.“ On je dohvati i poče da joj gura prste u rascepinu u zadnjici, što ona baš nije volela. Pokuša da je poljubi. Ona se iskobelja i skide mu ruku što je vršljala pozadi. Manevrisali su tako jedno oko drugoga, dok on ne otplesa do vrata. „Vraćam se“, reče Felsen, ne želeći da to zvuči kao pretnja. „Doći ću ja u tvoj stan kad zatvorim klub“, predloži Eva. „Ko zna koliko će to da traje. Znaš kako je kad se igra poker.“ „Probudi me ako budem spavala.“ On otvori vrata, izađe u hodnik, a onda se osvrnu i dobro je osmotri. Spavaćica joj se beše sva razdrljila. Umorno su izgledala ta kolena što se promoliše ispod ruba kombinezona. Rekao bi čovek da je starija od svojih trideset pet godina. Felsen zatvori vrata i odskakuta niz stepenice. Pri dnu stepeništa zastade, pogladi šakom šaru na rukohvatu i, pri slaboj svetlosti hodnika, oseti kako su veze što sputavaju, izgleda, olabavile. Nešto posle šest časova, Felsen je stajao u svom zamračenom stanu i kroz prozor gledao u mat crnu Nirnburgerštrase, držeći cigaretu srednjim prstom i palcem vrhom ka dlanu, i osluškivao kako vetar i susnežica dobuju po prozorskom oknu. Automobil sa jedva upaljenim svetlima pristizao je ulicom, meljući lapavicu točkovima i blatobranima, ali to nije bilo službeno vozilo pa minu kraj njegove zgrade ka Hohencolerndamu. Uvlačio je duboko cigaretu razmišljajući o Evi, o tome kako je njihov razgovor bio neprijatan, kako ga je Eva pritegla potežući priču o njegovim starim devojkama, onim sa kojima je bio pre rata, curama koje su seoskog momka naučile gradskim manirima. Eva ga je upoznala sa svima njima, a onda se, pošto su Britanci objavili rat, uselila kod njega. Nije, zapravo, mogao da s e seti kako se to dogodilo. Jedino mu je na pameti bilo da ga Eva, u stvari, ničemu nije naučila, da je nastojala da mu razotkrije misteriju ništavila, zaplete i rasplete skrivene između redova, između reči. Ona je, stvarno, pravi majstor kad nešto valja zadržati za sebe. Slažući kockice, stigao je do onog vremena kada je, frustriran njihovom razdvojenošću, optužio Evu da se drži kao „tajanstvena žena“, a ona je samo vodila bordel pod firmom „običnog“ noćnog kluba. Eva se na to ohladila, u santu se pretvorila, i rekla da ona tu ništa ne izigrava. Rastali su se na nedelju dana, a on se prokurvao, jureći bezimene devojke koje su dolazile u Fridrihštrase, i sve vreme dobro znao da će glas o njegovom bekrijanju dopreti do Eve. I tako, kad se jednom pojavio u njenom klubu, Eva se pravila da ga ne primećuje, da bi potom rekla kako je voljna da ga primi u svoj krevet, ali tek onda kad bude sigurna da je čist... I, na kraju ga je primila. Još jedan auto prošao je kroz Nirnburgerštrase, uzan mlaz svetlosti sevao mu je iz farova. Felsen još jednom napipa dva svežnja rajhsmaraka u džepovima, odmaknu se od prozora i siđe, da ga ne čekaju. Esesovski brigadefireri Hanke, Fišer i Volf i kandidat za čin Hans Koh sedeli su u menzi i pijuckali, dok je oko njih obletao konobar sa čeličnim poslužavnikom. Felsen naruči rakiju i sede među njih. Društvo je komentarisalo kako je kvalitet konjaka promenjen otkad su okupirali Francusku. „A i ove holandske cigare“, reče Felsen, nudeći svakog igrača ponaosob punom šakom cigara, „sada čovek vidi da su oni zaista ono najbolje umeli da sačuvaju za sebe.“ „To baš liči na Jevreje“, reče brigadefirer Hanke, „zar ne?“ Koh, lica ružičastog kao da mu je četrnaest leta, žudno je klimao glavom kroz dim cigare koju mu Hanke beše pripalio. „Nisam znao da Jevreji imaju uticaja na duvansku industriju u Holandiji“, reče Felsen. „A vi – ne pušite cigare kojim nas nudite?“ – upita brigadefirer Fišer. „Posle večere“, odgovori Felsen. „Pre večere – samo cigarete. Turske. Izvolite, probajte.“ „Cigarete ne pušim.“ Koh pogleda cigaru koja mu se dimila u ruci i oseti se budalasto. Onda opazi Felsenovu tabakeru na stolu. „Mogu li?“ – upita, odmah uze tabakeru i otvori je. Na unutrašnjoj strani bio je ugraviran naziv prodavnice gde je tabakera kupljena. „Samuel Štern, vidite, Jevreji su svuda.“ „Jevreji su tu, među nama, vekovima već“, reče Felsen. „Bio je i Samuel Štern, do Kristalne noći“, reče Koh, i zadovoljno se uvali u stolicu, usklađujući klimanje glavom sa Hankeom. „Slabiji smo svakim satom koji oni potraju u Rajhu.“ „Slabiji smo svakim satom?“ – reče Felsen, računajući da ovo pitanje zvuči kao citat iz komada Olujnik Julijusa Štrajhera. „Ja nisam slabiji.“ „Na šta ciljate, her Felsen?“ – reče Koh, a obrazi mu se zarumeneše. „Ni na šta ne ciljam, her Koh. Prosto sam rekao da nisam osetio da su Jevreji odgovorni za nekakvo slabljenje moje pozicije, poslovnu krizu ili nevolje u društvenom životu.“ „Sasvim je moguće da ste...“ „A što se Rajha tiče, u poslednje vreme pregazili smo veći deo Evrope, pa bi zaista teško bilo...“ „... moguće je, dakle, da toga niste bili svesni“, dovrši Koh i ućutka Felsena. Dvostruka vrata menze uz tresak se otvoriše, i visok, krupan čovek triput koraknu ka središtu prostorije. Koh odskoči od stolice. Poustajaše brigadefireri. Grupenfirer SS-a Lerer podiže šaku u visini struka. „Hajl Hitler!“ – reče on. „Daj jednu rakiju. Onu najbolju.“ Brigadefireri i Koh uzvratiše punim pozdravom. Felsen se lagano namesti u stolici. Konobar je nešto mrmljao, pa je grupenfirer morao da mu se prigne. „Dobro, donesi mi onda rakiju u trpezariju“, povika on. I tako su otišli pravo na večeru, a Lerer se ljutio jer je hteo da ostane tu, kraj vatre, da se ugreje jednom rakijicom, mogu i dve. Koh i Felsen sedoše jedan sa jedne, drugi sa druge Lererove strane. Nad tanjirima gadne zelenkaste supe, Hanke se zainteresova za Felsenovog oca. Ovaj je, pak, to pitanje i očekivao. „Ubila g a je svinja 1924. godine“, reče Felsen. Lerer je glasno srkao supu. Da, ponekad je to bila svinja, drugi put – ovan. Jedino istinu Felser nije govorio kad bi ga pitali za oca. A istina je bila da je petnaestogodišnji Klaus Felsen pronašao svog oca obešenog za gredu u ambaru. „Svinja?“ – upita Hanke. „Divlji vepar?“ „Ne, ne, domaća svinja. Okliznuo se, upao u obor, i krmača ga je nasmrt izgrizla.“ „Pa ste onda vi preuzeli farmu?“ „Možda vi to već znate, her brigadefirer. Vodio sam farmu osam godina, sve dok mi majka nije umrla. Onda sam prodao imanje i priključio se Firerovom ekonomskom čudu, a da se nikada osvrnuo nisam. I inače ne volim da se bavim onim što je prošlo.“ Hanke se uvali u stolicu, rame uz rame sa svojim štićenikom koji se, onako rozikast, osmehivao. Lerer je sveudilj srkao. Znao je, ionako, celu priču. Sem ono o svinji, naravno. To je, svakako, bio interesantan momenat; ne istinit, ali interesantan. Kelner odnese činije za supu i donese tanjire sa zagorelom svinjetinom, kuvanim krompirom i nešto smuljanog crvenog kupusa. Lerer je jeo tek da uposli ruke, dok ga je Koh zabavljao sve brže tovareći hranu u usta. Kratak predah Lerer je iskoristio da se nagne ka Felsenu i upita: „Niste oženjeni, her Felsen?“ „Ne, her grupenfirer.“ „Čuo sam“, reče Lerer grickajući zanokticu, „da dobro stojite kod žena.“ „Tako kažu?“ „Pa, kako bi inače bilo moguće da čovek koji u životu nije sišao južno od Pirineja govori portugalski?“ – upita Lerer, dirkajući ušnu školjku palcem i kažiprstom. „I nemojte mi reći da se portugalski danas uči dole u Švabiji.“ Lerer izdiže obrve izigravajući nevinašce. Felsen namah shvati da se Suzana Lopez domogla viših krugova, o čemu on ništa ne beše čuo. „Svojevremeno sam s jednim Brazilcem išao na jahanje oko Havela“, slaga on, a Lerer se zagrcnu. „Jahali ste – konje?“ – upita on. Pošto su večerali, prebaciše se u susednu prostoriju. Svaki je sa sobom poneo po stotinu rajhsmaraka u žetonima. Sedoše za zeleni čojani sto. Konobari su gurali drvena kolica s bocama i čašama, poslužili ih i napustili odaju. Lerer olabavi malo uniformu i izvadi cigaru što mu je Felsen beše dao, povuče, i dim pokulja iz zažarenog vrha. Od prigušenog svetla nad stolom, dimom prošaranog, videla su se samo lica igrača. Kohovo, sad još ružičastije od vina i rakije. Hankeovo, nedokučivih očiju natkriljenih obrvama, sa senkom tamne brade koja je izbijala kroz duvansku izmaglicu. Fišerovo, sa podočnjacima, kože nategnute i popucale kao da je pola noći proveo boreći se s mećavom. Volfovo, oivičeno plavom kosom, sa modrim očima, prosto nestvarno mlado za jednog brigadefirera, sa ožiljkom iz dvoboja kao jedinim belegom iskustva. I, najzad, lice grupenfirera Lerera, krupnog čoveka potpuno formiranih vilica, kose posedele pri krajevima vlasi, tamnih, vlažnih očiju, koje su blistale sluteći dolazeću radost i novu prljavu igru. Da je Eva ovde, pomisli Felsen, sigurno bi primetila da ovaj čovek voli da bije po guzi. Igrali su. Felsen je neprestano gubio. Puštao je da propadnu iole dobre ruke i blefirao bez stvarne želje da mu blef i upali. I Koh je gubio, ali teatralno. I jedan i drugi su kupili još žetona, koji su se potom gomilali pred esesovskim oficirima. A ovi, razume se, nisu iskazivali ni najmanje interesovanja da ta tendencija prestane. Onda je Felsen počeo da dobija. Začuli su se i prvi komentari. Hanke i Fišer su ubrzo zbrisani. Koh je oguljen do gole kože; izgubio je ukupno hiljadu šeststo rajhsmaraka. Felsen se tada koncentrisao na Volfa i počeo da gubi, blefirajući, u njegovu korist. Njegova kamarica žetona smanjila se za petsto rajhsmaraka kad Lerer počisti Volfa pokerom na ful. Volf je izgledao kao da su ga kopljem zakucali za stolicu. Lerer se uzdizao kao planina iza gomiletina žetona na stolu. „Mogli biste da obnovite svoje zalihe ukoliko bismo nas dvojica nastavili“, reče Lerer. Felsen sebi nasu još rakije, pa povuče dim iz cigare. Lerer je sav blistao. Felsen gurnu ruku u džep i izvadi još dve hiljade rajhsmara ka. „Je l’ ovo dovoljno?“ – upita on. Lerer se oblizivao. Igrali su jedan sat on i Lerer, koji je sada bio u košulji i beležio sitniji gubitak. Izmakavši svetlu, Volf je pratio partiju netremice, kao soko. Hanke i Koh su se došaptavali, sedeći jedan kraj drugoga na sofi, dok je Fišer bučno spavao. Tek beše prošlo pola dva, kad Lerer odluči da ide dalje. Felsen se premišljao čitava tri minuta, povukao dve karte, pogledao ih i okrenuo licem ka stolu. Dvesta maraka prebacio je sa svoje gomile na sredinu stola. Lerer mu dođe dvesta i podiže za četiristo. Ni Felsen ne odstupi, pa povisi ulog. A onda zastadoše, premeravajući jedan drugome karte. Lerer je tražio malu svetlu tačku, uzanu pukotinu, ogrebotinu kao dlaka široku, to mu je bilo dovoljno. Felsen je, opet, znao da na stolu nije najjača karta koju ima, i on dozvoli sebi blagi osmejak. Bio je to za Lerera znak da mu dođe i povisi ulog za još hiljadu rajhsmaraka. Felsen pomeri preostalih petsto maraka na sredinu, izvadi svežanj od pet hiljada rajhsmaraka iz džepa, pa baci i to. Volf se već beše pribio uza sto, žarom od cigare svu je čoju izbušio. Hanke i Koh umuknuše. Ni Fišer više nije hrkao. Lerer se osmehnu i poče prstima da lupa po stolu. Zatraži, onda, olovku i parče hartije. Gurnu preostalih 2.500 rajhsmaraka na sredinu i ispisa ček na još toliko. „Mislim da bi sada trebalo da pokažemo karte“, reče on. „Prvo vi“, reče Felsen, kome bi bilo drago da su terali još. Lerer slegnu ramenima. U rukama je držao četiri asa i kralja. Koh je grickao nokte, gnevan što Felsen ovako sebi pravi posao. „Pa, Felsene?“ – reče Volf. Felsen prvo pokaza karte koje je izvukao – sedmicu karo i desetku karo. Volf se podrugljivo osmehnu, ali se Lerer primaknu stolu. Naredne dve karte behu osmica i devetka. Obe karo. „Nadam se da ova poslednja nije žaca“, reče Lerer. Bila je šestica. Lerer strgnu bluzu s naslona stolice i napusti sobu. Možda je ovo – pomisli Felsen posmatrajući kako opelješeni ljudi odlaze – bio korak p redaleko. Tući poker kečeva malim flešom – to se može primiti i kao poniženje. Susnežica se prometnula u sneg. A onda je postalo suviše hladno da bi i sneg padao; vazduh se sâm zaledio. Crni tragovi na belim drumovima u led se pretvoriše, pa je službeni automobil kojim se Felsen vozio nazad u Berlin ševrdao kroz Nirnburgerštrase kao riblji rep. Felsen pokuša da odobrovolji šofera pruživši mu bakšiš, ali ovaj odbi. Onda se lagano pope u stan. Ušavši, odbaci kaput i šešir i tresnu novac na sto. Nasu sebi rakije, zapali cigaretu i, uprkos studeni, skide i sako i okači ga o naslon stolice. Eva je spavala u vunenom kaputu, sa ćebetom preko nogu, u naslonjači. On sede pred nju i zagleda joj se u lice; nemirne oči vrzmale su joj se ispod kapaka. Pruži ruku da je dotakne. Ona se probudi, tiho jeknuvši, tako da se učini kao da taj zvuk dopire odnekud iz noćne tmine, ne iz Evinog grla. Felsen povuče ruku i dodade joj cigaretu. Ona pripali. Piljila je u plafon i mazila mu koleno, nesvesno. „Sanjala sam nešto.“ „Ružno?“ „Da si ti otišao iz Berlina, i da sam ja sama na železničkoj stanici, a tamo gde bi trebalo da su šine – stoje gomile i gomile ljudi, i gledaju u mene, gledaju, kao da nešto od mene očekuju.“ „A gde sam ja to otišao?“ „Ne znam.“ „Sumnjam da ću ikuda posle ovoga što se večeras dogodilo.“ „Šta si uradio?“ – upita ona, kao mati dečačića. „Ogulio sam ih.“ Eva se pridiže i sede. „Glupo s tvoje strane“, reče ona. „Znaš Lerera... Nije baš fin čovek. Sećaš se one dve Jevrejčice?“ „One koje su zdomčali u Havelu... Da, sećam se. Ali, nije to on učinio, nije valjda?“ „Nije on lično, ali bio je tamo. On je naručio devojke.“ „I on je čuo već za mene“, reče Felsen dolivajući rakiju. „Čuo je za mene i Suzanu Lopez. Otkud mu to, a, šta misliš?“ „Pa, takav je režim, zar ne?“ „Bilo nekad...“ „I pre rata je ovo bila totalitarna država“, reče Eva, uguravši kolenca njemu među noge, pa mu uze čašu. „Je l’ si ga zato pobedio u kart ama?“ „Kako to misliš?“ – upita on, i zasmeta mu što zvuči, nekako, defanzivno. „Ljubomoran si bio, je l’ tako? Jesi, bogami“, reče ona. „Ljubomoran, zbog njega i Suzane.“ Ona rukama pronađe prednji gornji deo Felsenovih pantalona i protrlja meso. „Pobedio sam ga zato što ne želim da napustim Berlin.“ „Da napustiš Berlin?“ – upita ona, sada se već poigravajući s njim. Otkopča mu šlic, pa dugme na pantalonama. On se odiže i iskobelja, a ona svuče pantalone preko butina i strgnu mu gaće, sapete nabreklinom. „Ne samo Berlin“, reče on, pa zadahta dok su mu se njeni dlanovi sklapali oko penisa, pri dnu. „Izvini“, reče ona, ne misleći to što govori. On gutnu. Penis mu je bio vruć, dozlaboga vruć u njenim malenim, hladnim belim šakama. Pomerala ih je gore-dole, lagano do bola, ne skidajući očiju s njegovog lica. Jabučica mu je vidno pulsirala dok ju je privlačio u krilo, razdrljivši joj odeću. Suknju joj odiže preko podvezica. Grubo joj strže gaćice, morala je da se uhvati za naslon na stolici da ne padne. A onda se pridrža za njega, telo joj uzdrhta i ona se lagano spusti, da bi osetila kako nečujna plamena palica lagano uranja u njenu nutrinu. Masivne crne zavese dočekaše zoru tvrdo, odupirući se olovnosivom svetlu koje je dopiralo spolja. Bela lanena posteljina zračila je hladnoćom. Felsenova glava skliznu sa jastuka kad se začuo drugi udar, uz buku kao da neko cepa drva. Čizme zatutnjaše preko drvenog poda, nešto pade, nešto se kotrljalo. Felsen se okrenu, ramena mu se slediše, mozak mu iz tišine ulete u četvrtu brzinu, sve ono piće i umor izroniše i sapletoše ga kada je trebalo brzo reagovati. Uzdrhtaše ogledala na dvostrukim vratima kupatila. Dva čoveka u dugim crnim kožnim kaputima iskoračiše iz ragastova. Felsenova jedina misao bila je – što nisu prosto otvorili vrata? Eva se vrati u javu kao da ju je neko probo kopljem. Felsen se srolja s kreveta i čučnu tu, go golcat. Kožna štikla crne čizme šutnu ga po omamljenoj glavi, sa strane, i on se skljoka. „Felsene!“ – urlao je čovek. Felsen je nešto mrmljao sebi u bradu, sve mu se po glavi premetalo dok je soba odzvanjala od Evine cike. „Ti! Začepi!“ Začu tad tup udarac, kao pesnicom, i onda zavlada tišina. Felsen sede, leđima oslonjen o krevet; genitalije su mu drhturile, snuždene uz hladan drveni pod. „Oblači se!“ Obuče se jedva, posrćući. Krv je curila, bi mu toplo iza uha. Ona dvojica ga uhvatiše ispod pazuha. Krckali su po slomljenom staklu, ovoga puta uljudno otvarajući vrata. Zeleni zakatančeni kamionet jedini je imao neku boju spram svih tih snegom prekrivenih sivih zgrada, nanizanih u ulicama koje je led okovao, kao na arktičkoj mapi, belinom, porubljenom sivilom i nekom crnom linijom. Otvoriše se vrata kamioneta. Felsena frljnuše u tamu; dahtao je od straha.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter