Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

25.400

Facebook slicica

Katalog

Plime rata

Plime rata

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika


ISBN:

86-7436-281-8

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0204

Broj strana:

425

Težina:

500 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

18,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

„Pažnja koju Presfild posvećuje istorijskim pojedinostima nema premca. Ovo je roman koji prati čitaoca još dugo pošto je pročitao poslednje poglavlje.“
Library Journal

Presfild prikazuje ne samo prizore bitaka koji vas primoravaju da se naježite, nego i bezbrojne trenutke hrabrosti i kukavičluka, požude i sirovog humora... A još više od toga zadivljuju njegovi istančani portreti drevnih Atinjana.
Esquire

Drsko i izvanredno epsko delo, inteligentno i dirljivo.
Kirkus Reviews

Neprevaziđen u ratovanju, vješt u politici, neodoljiv ljubavnik, Alkibijad je bio najdraži sin i najveći vojskovođa Atine svog vremena. Odmetnuti Sokratov sljedbenik, oličavao je i najbolje i najgore strane Zlatnog doba Grčke. Vodio je svoje vojske iz pobjede u pobjedu i na kopnu i na moru, ali je, kao heroji velikih tragedija, postao žrtva sopstvene gordosti i oholosti, ispada i previsokih težnji. Optužen je za prestup protiv države i izgnan iz svoje voljene Atine, da bi se prihvatio oružja u službi svojih pređašnjih neprijatelja. Gotovo pune tri decenije bratoubilački rat hara Grčkom, a Alkibijad obijema stranama pomaže da se domognu pobjeda. Na kraju mu ne vjeruju ni na jednoj. Ispripovijedane iz osuđeničke ćelije Alkibijadovog tjelohranitelja i ubice, čovjeka čija ljubav i gnušanje prema svom bivšem zapovjedniku odražavaju izmješana osjećanja čitave Atine, Plime rata su istinska saga o jednom izuzetnom razdoblju, o ratu koji je izmjenio tok istorije i protivrječnoj ličnosti vođe koji je zaveo čitav narod.

„Zapanjujuće vjerodostojna istorijska priča. Presfild je majstor pripovjedanja, posebno vješt u slikovitim opisima kopnenih i pomorskih bitaka, političkih spletki i živopisnih likova, što sve zajedno stvara snažan i uvjerljiv portret ratom rastrgane Grčke.“
Publishers Weekly

ODLOMAK

PROTIV POLEMIDA


I

MOJ DEDA JASON


Moj deda Jason, sin Aleksija iz pokrajine Alopecije, umre u suton četrnaestog dana bedromiona pre godinu dana. Dva su mu meseca bila ostala da uzme devedeset treću. Bio je poslednji iz onog nezvaničnog ali žestoko predanog kruga sadrugova i prijatelja okupljenih oko filozofa Sokrata.
Život moga dede proticao je od doba kad je Perikle postavio temelje velike atinske države, dana gradnje Partenona i Erehtejona, preko Velike kuge, uspona i pada Alkibijadovog, da bi se prepleo s onim pogibeljnim dvadesetsedmogodišnjim požarom koji u našem gradu zovemo Spartanskim ratom, a koji je po celoj Grčkoj poznat onako kako ga je istoričar Tukidid zabeležio, kao Peloponeski rat.
U mladosti se deda borio kao pomorski starešina kod Sibote, Potideje i Skiona, a kasnije na Istoku kao zapovednik trireme i čitave eskadre u bitkama kod Kujinog groba, Abida (gde je stekao odličje za hrabrost, kljastu nogu, i slučajno ostao bez oka) i Arginuskih ostrva. Kao građanin, jedini se on, pored Euriptolema i Ahioha, usprotivio pred Većem svetini i stao u odbranu Desetorice vojskovođa. Za života je sahranio dve žene i jedanaestoro dece. Služio je svom gradu od vrhunca njegove premoći, kad je Atina bila gospodarica dve stotine država-vazala, do časa kad su je porazili najljući njeni neprijatelji. Ukratko, ne samo da je bio očevidac, nego je i učestvovao u većini značajnih zbivanja savremenog doba i poznavao je mnoge od najvažnijih njihovih učesnika.
Kad je dedu na izmaku života već izdavala snaga i kad je mogao da se kreće samo uz nečiju potporu, odlazio sam mu svakodnevno. U svakoj porodici bude poneko raspoloživ, kako svedoče lekari, kome dopadne da pritekne ostarelom i onemoćalom čeljadetu.
Ali za mene ovo nikada nije bio zadatak. Ne samo da sam dedu na-jvećma poštovao, nego mi je i prijalo njegovo društvo, toliko da se to ponekad bližilo ushićenju. Satima sam mogao da ga slušam dok mi priča i bojim se da sam ga nemilostivo zamarao zapitkiv anjima i saletanjem.
Ličio mi je na našu žilavu atičku lozu, na koju godinu za godinom osvajači nasrću buktinjom i sekirom, koju leti prži sunce, zimi mrznu mrazevi, a ipak se ne da ubiti nego istrajava, crpeći snagu iz dubina zemljinih da donese ploda iz koga će poteći, uprkos svim lišavanjima, ili možda upravo zbog njih, najmednije i najpitkije vino. Živo sam osećao da će se njegovom smrću okončati jedno razdoblje, i ne samo razdoblje atinske veličine, nego i doba ljudi takvog dosega do koga mi, današnji pojedinci, više ne domašamo niti se možemo nadati da ćemo dostići njihova merila vrline.
Ranije te godine tifus mi je odneo dvoipogodišnjeg sina mezimca, i to mi je u svemu izmenilo život. Nigde utehe nisam nalazio, izuzev u dedinom društvu. Krhkost tog stiska kojim se mi smrtnici držimo za postojanje, prolaznost naših časova pod suncem, nadneli su mi se poviše srca; samo sam uz dedu nalazio nekakvog uporišta, na tlu stenovitom, ali ipak donekle čvršćem.
Tih sam jutara ustajao pre osvita, pa bih dozvao svog psa Čuvara (ili tačnije, odazivao sam mu se na pozive) i odjahao do pristaništa uz Teretni put, da se posle kroz pobrđe vratim do porodičnog imanja kod Hrastovog brega. Rani jutarnji sati bili su mi kao melem. S puta se videlo kako dole u luci mornarica već izvodi ratne vežbe. Mimoilazili smo se s drugim plemićima na putu za njihove posede, pozdravljali trkače što su se pripremali za takmičenja i mlade konjanike na vežbama u brdima. Pošto bih posvršavao jutarnje poslove po imanju, ostavio bih ždrepca u štali i produžio peške, sa Čuvarom uz sebe, uz maslinama prošarane, suncem sažežene padine do dedine kolibe.
Poneo bih mu ručak. Pričali smo, na senovitom tremu, ili jednostavno sedeli jedan kraj drugog ćutke, dok je Čuvar leškario na prohladnim kamenim pločama između nas.
„Čudnovata je boginja uspomena, darovi joj se promeću kako godine prolaze“, opazio je deda jednog takvog popodneva. „Čovek ne može da se priseti šta je bilo pre jedan sat, a vraća mu se što je prošlo pre sedamde set godina, kao da mu se ovog časa pred očima zbiva.“
Zapitkivao sam ga, često bezobzirno bojim se, za ta davnašnja blaga njegovog srca. Može biti da se on i radovao mladom slušaocu željnom njegovih priča, jer kad bi se jednom u njih otisnuo, pratio bi im tok onako neumoran kakav je u pohodima uvek bio, u tančine, sve do svršetka. U njegovo vreme pisarsko umeće još nije bilo zavladalo, i dar pamćenja još se čuvao netaknut. Ljudi su umeli po sećanju da govore čitave dugačke odlomke Ilijade i Odiseje, naizust da kazuju strofe stotina himni, i da navode delove tragedije koju su gledali pre mnogo dana.
Još živopisnije se moj deda, čak i tada, prisećao ljudi. Ne samo prijatelja i junaka, već i robova, pa i konja i pasa, stabala i čokota loze koji su mu utisnuli pečat na srce. Mogao je da prizove u pamet neku davnu dragu, počivšu još od pre sedamdeset i pet leta, i da oživi njen lik u bojama tako neposrednim te se čoveku činilo da je gleda pred sobom, mladu i prekrasnu, od krvi i mesa.
Pitao sam jednom dedu koga je od svih znanih mu ljudi držao najizuzetnijim.
„Najplemenitijim“, odvratio mi je bez oklevanja, „Sokrata. Najodvažnijim i najizvrsnijim Alkibijada. Najhrabrijim Trasibula Ciglu. Najopakijim Anita.“
Sledeće mi se pitanje nametnulo samo po sebi. „Ima li među njima neko kome te sećanja najjače vuku? Neko kome ti se misli stalno vraćaju?“
Na ovo je deda ustuknuo. Baš čudno što pitam, odgovori mi, jer da, ima jedan čovek koji mu je odskora, iz razloga koje ne ume da naznači, počesto na umu. A taj nije, reče deda, ni slavljen ni čuven, nije ni zapovedao brodovljem niti je bio arhont, i njegovo ime nećeš naći u zapisima, izuzev možda u nekoj zamućenoj i punoj osude pribelešci.
„Ne mogu a da ne nazovem ovog čoveka najprogonjenijim od svih koje sam znao. Bio je aristokratskog roda, Akarnjanin. Jednom sam ga branio, da ga ne osude na smrt.“
Ovo mi je odmah podstaklo znatiželju, pa sam tražio od dede da mi ispriča opširnije. Nasmešio se i kazao da će taj poduhvat možda izi skivati mnoge sate, jer se pripovest o tom čoveku rasprostire desetinama godina, preko zemalja i morâ većeg dela znanog nam sveta. Takvi me izgledi nisu odvratili, već još više razgoreli u meni želju da čujem tu priču. Molim te, preklinjao sam; dan je već poodmakao, ali da čujem makar početak.
„Baš si lakomo štene, je li?“
„Na tvoje priče, deda, najlakomije.“
Nasmešio se. Da počnemo, onda, pa ćemo videti kuda će nas priča odvesti.
„U to vreme“, otpočeo je, „još se nije bila uzdigla ova vrsta retoričara stručnih za sudske poslove. Na suđenju se svako sam branio. Mogao je, međutim, po želji, imenovati nekog bliskog – oca ili strica, prijatelja ili nekog uticajnog plemića – da mu pomogne da se pripremi.
Ovaj je čovek za to zamolio mene, jednim pismom iz tamnice. Što je bilo čudno, jer nas dvojica nismo imali zajedničkih poznanika. Zatekli smo se istovremeno na nekoliko ratnih pozornica, i delili smo odgovornosti s mladim Periklom, sinom velikog Perikla i Aspazije, jer smo obojica imali tu povlasticu da ga nazivamo prijateljem; ovo, međutim, nije bilo neuobičajeno u to vreme, i ni po čemu nije moglo da stvori među nama vezu. A zatim, taj je čovek, najblaže rečeno, bio ozloglašen. Iako je kao starešina priznate hrabrosti imao iza sebe dugu i istaknutu službu državi, u Atinu je u času njene predaje ušao ne samo pod spartanskim stegom, nego i odeven u spartanski skerlet. Verovao sam, i to sam mu i rekao, da krivac za tako sramno delo mora pretrpeti najtežu kaznu, te da nikako ne mogu doprineti oslobađanju takvog zločinca.
Ali on je, bez obzira na to, ostao istrajan. Posetio sam ga u zatočeništvu i saslušao njegovu priču. Iako je tada i sam Sokrat, osuđen na smrt, čekao izvršenje presude među zidovima iste tamnice, a njemu sam morao priteći pre svega, da i ne pominjem poslove moje vlastite porodice, pristao sam da pomognem ovom čoveku u pripremama za odbranu pred sudom. Ne zato što sam verovao da bi ga mogli osloboditi, niti što sam verovao da zaslužuje da ga oslobode (sam je spremno p otvrdio svoju krivicu), već stoga što sam osećao da njegova povest mora biti javno obznanjena, makar samo pred porotom, da bi se prinelo ogledalo licu demokratije koja je počinila nešto tako opako kao što je presuda najplemenitijem njenom građaninu svih vremena – mom gospodaru Sokratu, i time ovenčala i sprovela prinošenje same sebe na žrtvu.“
Ovde je deda zaćutao na nekoliko časaka. Oči je obratio nekud unutra, prizivajući u srcu sećanja na tog čoveka i glasove iz tih dana.
„Kako je bilo ime tom čoveku, deda?“
„Polemid, sin Nikolin.“
Ime mi je odnekud bilo poznato, ali nisam mogao da mu dam ni mesto ni značenje.
„To je onaj čovek“, nastavio je deda, „koji je ubio Alkibijada.“

II

UBISTVO U MELISI

Ubice su vodila [nastavio je moj deda] dvojica persijskih plemića, čija su naređenja potekla od carskog upravitelja nad Frigijom. Doplovili su iz Abida na Helespontu do tračke utvrde gde se Alkibijad beše povukao kad je poslednji put izgnan, a otuda su se, utvrdivši da je njihov plen utekao, dali u poteru za njim natrag preko moreuza u Aziju. S Persijancima su bila trojica jednakih iz Sparte čiji je vođa, Endije, bio Alkibijadov blizak prijatelj još od detinjstva. Njih su vlasti u njihovoj domovini imenovale ne da učestvuju u ubistvu, nego da budu očevici, da se rođenim očima uvere da je smaknut ovaj poslednji živi čovek od koga su strahovali. Toliko je čuven Alkibijad bio po bekstvima i izbavljenjima da mnogi verovahu kako je kadar da prevari i tog poslednjeg sudiju, Smrt.
Profesionalni ubica, Telamon iz Arkadije, pridružio im se s pet-šest pomoćnika koje je odabrao da pomognu da se delo smisli i izvrši. Uz njega je bio i Atinjanin Polemid.
Polemid je nekad bio Alkibijadov prijatelj. Dok je Alkibijad nizao veličanstvene pobede u Helespontskom ratu, Polemid je bio njegov pomorski starešina, a potom i telohranitelj kad se ovenčan pobedničkom slavom vratio u Atinu i stajao mu je uz desnicu kad je predvodio svečanu povorku za vreme praznovanja Ele usinskih misterija. Živo ga se sećam sa Samosa, posle Alkibijadovog povratka iz izgnanstva u mornaricu. Trenutak je bio krajnje škakljiv; dvadeset hiljada mornara, mornaričkih pešadinaca i pripadnika teške pešadije, izvan sebe od straha za sopstvenu sudbinu i opstanak svoje zemlje, pritislo je pristanište zvano Mala Homa kada je barka za iskrcavanje s broda pristala i Polemid iskoračio, zaklanjajući svog štićenika od rulje koja je izgledala podjednako spremna da ga kamenuje koliko i da stane u vojnički pozdrav. Proučavao sam izraz Alkibijadovog lica; na svetu ničeg očiglednijeg nije bilo od toga da je čoveku pokraj sebe s potpunim pouzdanjem poverio svoj život.
A sada, otprilike sedam godina posle tog trenutka, Polemidova je dužnost bila da izmami žrtvu i s ubicom Telamonom obavi smaknuće. Za ovo su mu platili jedan srebrni talent iz persijske riznice.
O svemu me je ovome, ne prikrivajući ništa, izvestio on sam već na početku našeg prvog razgovora, zato da bih, kako je tvrdio – ja, koga su bračne veze spajale s Alkmeonidima, Alkibijadovom rodbinom po majci, a s Alkibijadom samim Sokrat, jer je bliskost među njima dvojicom bila dobro znana – odmah saznao najgore, te da bih se mogao povući ako mi je tako volja.
U optužbi protiv njega Alkibijad se zapravo nije ni pominjao.
Polemida su optužili za smrt jednog nižeg pomorskog starešine po imenu Filemon, ubijenog nekoliko godina ranije u kavzi u nekom kurvinjaku na Samosu. I još ga je jedna optužba teretila: za izdaju. Pod ovom će stavkom, jasno, porotnici razmatrati ono drugo, kudikamo značajnije ubistvo. Ovakva prikrivanja ne behu neobična u to vreme; pa ipak, posrednost ove tužbe oblikovao je naročiti pravilnik pod kojim su tužioci priveli Polemida sudu.
Da ga je teretila eisangelia, uobičajena optužba za izdaju, ili dike phonou, neposredna tužba za ubistvo, Polemid bi mogao svojevoljno da odabere izgnanstvo i spase život. Umesto toga, dvojica braće, čuveni probisveti i prirepci dobro poznatih neprijatelja demokratije, prijavili su ga z a endeixis kakourgias, mnogo opštiju kategoriju „prestupa“. Na prvi pogled ovo se činilo nerazborito, kao postupak tužitelja neupućenih u zakon. Kad se bolje razmotri, međutim, otkrivalo se lukavstvo ovog dela. Jer ovakav optuženik ne samo da je mogao biti zatvoren još pre suđenja i zadržan u tamnici dok ono traje, nego mu ni izlazak uz jamčevinu nije bio dozvoljen. Smrtna kazna ostajala je u igri, a suđenje se nije držalo pred Areopagom, već pred većem običnih građana, u kojima će reči kao „izdajnik“ i „spartanski prijatelj“ – na to se sa sigurnošću moglo računati – rasplamsati gnev. Polemidovi tužitelji očigledno su hteli da ga vide mrtvog, ovako ili onako. A po svemu se moglo predvideti da će im se želja i ostvariti. Jer ipak, koliko god da je bilo onih koji su mrzeli Alkibijada i krivili ga za naš pad, mnogi su ga još voleli. Njima neće biti ni najmanje krivo da vide pogubljenje onoga koji je izdao i ubio njihovog junaka. Svejedno, Polemid je bio siguran da su njegovi tužitelji pristalice one druge strane, onih što su šurovali s neprijateljima svoje zemlje ne bi li se sami spasli, pa i po cenu propasti sopstvenog naroda.
Što se samog Polemida tiče, beše on lika upečatljivog i osobenog, tamnook, malčice niži od proseka, izvanredno mišićav, a u struku je, mada beše podobro prevalio četrdesetu, bio vitak kao momčić. Brada mu je bila čelične boje, a koža je, uprkos tamnovanju, ostala bronzana kao što biva kod onih koji su većinu života proveli na moru. Ožiljci od vatre, koplja i mača izbeležili su mu ruke, noge i leđa. Na čelu, iako su ga sile prirode izbledele, još se jasno video koppa, sirakužanski ropski žig, znamenje zarobljeništva kog su dopali preživeli kod Sicilije i njihovih neopisivih patnji.
Da li sam ga se gnušao? Na to sam se bio spremio. Ali kad sam ga video od krvi i mesa, jasnost njegovih misli i izražavanja, njegova iskrenost i krajnja želja za rasterećenjem od krivice, razbili su mi predrasude. Uprkos njegovim zlodelima, mojoj se uobrazilji učinio nalik na Odiseja, kao da je istupio i z pesama Homerovih. Držanje mu nije bilo sirovo ni uvredljivo kao kod najamnika, već se, upravo suprotno, vladao i iskazivao kao plemić. Ono vina što je imao odmah mi je ponudio i zahtevao je da ja kao gost sednem na jedinu stolicu u ćeliji, na koju je prostro, da mi bude udobnije, kožuh kojim je inače pokrivao go ležaj, jedini u svom boravištu.
Za sve vreme tog našeg prvog razgovora izvodio je različite gimnastičke vežbe, nameran da i u zatočeništvu ostane krepak. Mogao je da osloni petu na zid iznad glave dok mu je druga čvrsto položena na pod i da čelom s lakoćom dodirne cevanicu podignute noge. Jednom sam mu doneo nekoliko jaja, a on je stavio jedno u pesnicu kao u kavez i pozvao me da mu ili razdvojim prste ili da zdrobim jaje. Pokušao sam, ulažući svu svoju snagu, ali uzalud, a on mi se đavolasto smešio.
Nijednom se nisam uplašio pored njega niti od njega. Zapravo, kako su dani promicali, razvio sam prema njemu nekakvo duboko saučešće, uprkos svim zlodelima koja je počinio, ne kajući se zbog njih nimalo. Njegovo ime, Polemid, znači kao što znaš „čedo rata“. Ali nije on bio čedo bilo kog rata, već jednog kakvom nikada pre nije bilo ravnog po obimu ni trajanju, i koji se od svih pređašnjih izdvajao gaženjem onog kodeksa časti, pravičnosti i voljnog suzdržavanja prema čijim su se načelima vodile sve ranije bitke među Helenima. Ovaj je rat, prvi rat naših vremena, zaista skovao sudbinu našeg pripovedača i upravljao je ka njenom svršetku. Počeo je kao vojnik, a okončao kao ubica. A zar sam ja bio iole drugačiji? Ko bi mogao tvrditi da se ja i svi drugi u skrovitosti sopstvenog srca nismo rešavali, po nečijoj zapovesti ili nečijem dopuštenju, na tu istu mračnu priču koju je na danjem svetlu odigrao naš zemljak Polemid?
Kao i ja, on beše delo našeg doba. Kao što luka i put različito slede obalu, tako je njegova staza tekla naporedo s onom kojom smo išli ja i većina naših savremenika, samo kroz različite zemlje.

INTERVJU

Vijesti 06.08.05
Demokratija uvijek surovo kažnjava uticaj i moc
Stiven Presfild
Presfild Stiven

Život atinskog politicara i vojskovode Alkibijada (450-404) i Peloponeski rat poslužio je americkom piscu Stivenu Presfildu kao grada za roman Plime rata. Alkibijad je bio neprevaziden u ratovanju, vješt u politici, neodoljiv ljubavnik, najveci vojskovoda Atine svog vremena. Odmetnuti Sokratov sljedbenik, olicavao je i najbolje i najgore strane Zlatnog doba Grcke. Bio je žrtva sopstvene gordosti i oholosti, ocito i previsokih težnji. Optužen je za prestup protiv države i izgnan iz svoje voljene Atine, da bi se prihvatio oružja u službi svojih predašnjih neprijatelja. Gotovo pune tri decenije bratoubilacki rat hara Grckom, a Alkibijad objema stranama pomaže da pobjeduju. Na kraju mu ne vjeruju ni prvi ni drugi. Ispripovijedan iz osudenicke celije Alkibijadovog tjelohranitelja i ubice, roman Plime rata je ubjedljiva saga o jednom izuzetnom razdoblju, o ratu koji je izmijenio tok istorije, o protivrjecnoj licnosti vode koji je zaveo citav narod.
Kao i roman Ognjena kapija, Plime rata objavila je Laguna u prevodu Tatjane Bižic. Presfild je roden na Trinidadu 1943. Godine 1965. je diplomirao na Univerzitetu Djuk, potom je stupio u marince i bio pripadnik ovih elitnih vojnih trupa SAD-a sve do 1971. godine, kada se oženio, preselio u Njujork i zaposlio kao pisac reklamnih tekstova. Ali, ubrzo je dao otkaz i poceo da piše roman. Ta odluka mu je promijenila život. Tri godine kasnije se razveo i bez prebijene pare živio sam u jednoj prikolici pokraj rijeke, a za hranu je zaradivao kao berac voca i vozac taksija i traktora.
U meduvremenu je napisao tri romana, od kojih nijedan nije objavljen. Odselio se u Holivud gdje je u narednih 15 godina napisao 34 scenarija. Tih godina, omiljena knjiga mu je postala Bhagavad-Gita, i u njoj je pronašao inspiraciju za svoj prvi bestseler Legenda o Bageru Vensu. Zatim slijede tri istorijska romana cija se radnja odigrava u antickoj Grckoj i koji su, jedan za drugim, postigli zavidan uspjeh, prije svega u SAD i u Grckoj: Ognjena kapija i Plime rata uvršteni su u obaveznu lektiru americkih vojnih akademija i pripadnika specijalnih pomorsko-pješadijskih jedinica, a po romanu Posljednja Amazonka se trenutno snima film sa Umom Turman u glavnoj ulozi. U septembru 2003. godine Sparta (danas malo naselje na mjestu nekadašnje Leonidine kraljevine) je proglasila Stivena Presfilda svojim pocasnim gradaninom. Posljednji roman ovog pisca, objavljen u decembru 2004, Vrline rata, ima za junaka Aleksandra Makedonskog.
U romanu Plime rata pisali ste o izuzetnom atinskom vojskovodi Alkibijadu. Zašto Vam je on bio toliko intrigantan, toliko da mu posvetite cio roman?
- Za mene je Alkibijad bio jedan od najfascinantnijih likova u istoriji uopšte. On je bio najprije uvažavan kao najljepši covjek svoga doba, ne samo dok je bio djecak, vec i kasnije, kao mladic i zreo covjek. Više od pola Atinjana toga doba, i muškaraca i žena, trudili su se da ga zavedu. Sokrat ga je volio. Antis, covjek koji je Sokrata ganjao po sudu i odveo ga u smrt uobicavao je da se prema Alkibijadu odnosi kao prema mladuncu; jer kada je Alkibijad bio djecak Antis je bio odrastao covjek. Potom je on, Alkibijad, postao ratnik. Kao mladic postao je heroj. Kao vojskovoda i admiral nikada nije bio potucen od strane neprijatelja. Kada je poceo da pravi zbrku okolo u spoljnim poslovima (tada je bio dvadesetogodišnjak, prije nego što su Atinjani bili u zrelim godinama - cetrdesetim), sami njegovi postupci, bez icije pomoci, doveli su do velike bitke u Mantineji u kojoj je skoro razorena Sparta. Prema Atinskoj skupštini, Alkibijad je izdao ucesnike Sicilijanske ekspedicije, što je ispala najveca vojna propast u istoriji grada, ne samo što je Alkibijad oštro kritikovan što vodi tu operaciju (sa dvojicom drugih vojskovoda), vec su ga ljubomorni rivali povukli sa tog položaja. Da je on komandovao, ekspedicija bi imala velike izglede da uspije. Da je tako bilo Atinjani bi dobili Peloponeski rat, umjesto što su ga izgubili.
Šta je dovelo do toga da ga njegova zemlja osudi na smrt? Šta je to on ucinio?
- On je dezertirao na neprijateljsku stranu, kod Sparte, gdje je takode brzo postao najpopularniji covjek! On je u potpunosti promijenio boje, preobrativši se od najveceg Atinjanina medu Atinjanima u Spartanca veceg od pravih Spartanaca. On je zaveo ženu spartanskog kralja, kralj je u poredenju s njim bio dijete. On je ubijedio Spartu da preuzme korake koji bi naveli na propast atinske ekspedicione snage na Siciliji (iste one kojima je komandovao Alkibijad) i pokrenuo je citave plime rata u korist neprijatelja Atine. Drugom rijecju, bio je prevrtljivac i izdajica. Ali, cekajte: sada su ga Spartanci mrzjeli što je postao toliko popularan i toliko mocan u Sparti. Sada su oni željeli da ga ubiju. On je opet pobjegao, za dlaku, ispred dželata. Atinskim brodovima vratio se do Samosa, preuzeo je komandu i uzvratio plime rata ovog puta u korist Atine. U svoj dom vratio se sa slavom. Ali prica još nije gotova. Sada ga se Atinjani plaše jer je tu postao popularan i mocan! I poslali su ga u egzil po drugi put. Nije se mogao vratiti Spartancima, vec je otišao u Persiju gdje je takode brzo stekao veliku popularnost. Prihvatio je persijansku odjecu i manire i postao veci Persijanac od samih Persijanaca.
Na kraju, u njegovom posljednjem egzilu u Trakiji bio je u prilici da bude u pomorskoj bici koja ce odluciti tok rata. On je vidio da su Atinjani u rasporedu svojih brodova napravili fatalnu stratešku grešku. Sišao je do obale da zamoli komandante da izmijenjaju pozicije. Odbili su ga. Ne komanduješ više ovdje, Alkibijade, komandanti su ga izbacili iz kampa. Sljedeceg dana, atinska flota je izgubila bitku, baš kao što im je Alkibijad prorekao. Rat je završen. Atina je izgubila. Konacni rasplet za našeg heroja bio je tragican. Iako je u Atini poražen, Alkibijad je ostao upamcen lik, on je bio jedini koji se mogao uvijek vratiti Atini. Spatranci su znali da ce biti uklonjen. Ubice su ga pratile do Male Azije, (gdje je on bio na putu do per sijskog kralja, planirajuci da još jednom vaskrsne svoju karijeru) i tamo su ga ubili. Ali, bojali su se njegove hrabrosti i odvažnosti i nijesu se borili licem u lice s njim, vec su opkolili i zapalili kucu u kojoj se on skrivao. Kada ga je vatra istjerala vani pogodili su ga strijelama i proboli kopljima. Eto, zato je on interesantan momak. Pa, ko onda ne bi pisao o njemu?
Izmedu Sokrata i Alkibijada postojali su posebni odnosi. Kako se oni danas mogu razumjeti?
- Neko bi mogao napisati knjigu ili snimiti film o odnosima izmedu Sokrata i Alkibijada. Mogla bi se od toga napraviti velika prica. Postoji sjajna scena u Platonovoj Gozbi, gdje je Alkibijad opisan u pokušaju da fizicki zavede Sokrata. Alkibijad je bio mlad, bogat, hiperambiciozan i prelijep covjek. Sokrat je bio siromašan, bosonog, u svojim cetrdesetim godinama (iako je vec bio slavan kao tragac za istinom) i volio je Alkibijada. U Atini toga doba, Alkibijad je mogao zavesti bilo koga. Ali ne i Sokrata. Mladic je želio da posjeduje filozofovu moc. Ti pokušavaš da od mene dobiješ, rekao mu je Sokrat, nešto što ne propada, a zove se mudrost. A sve što ti možeš da ponudiš je prolaznost i površnost. Poslije toga, svjedoci nam Plutarh, Alkibijad je bio u stalnom strahu od svog starješine. On me je natjerao da osjetim jednu emociju za koju sam vjerovao da ne mogu da je osjetim - a to je sram, rekao je Alkibijad. Svaki put kada bih ga vidio osjecao bih se posramljeno. U trci za slavom i popularnošcu cinilo bi mi se da vodim pasji život, smatrao sam kako bi trebalo da se posvetim višem zvanju. Sokrat i Alkibijad su se borili u istoj pješadijskoj jedinici u bici kod Delijuma. Prica kaže da je Sokrat jednoga dana dobio nagradu za hrabrost, ali razgovarao je sa vojskovodama, pa su umjesto njemu dali priznanje Alikibijadu (mladic se takode veoma istakao u akciji), jer Sokrat se nadao da ce nagrada biti podsticaj za Alkibijada da se bori za više ciljeve, te bi tako svoju sujetu samo uzdigao.
Ovo je isti nita istorijska prica. Kako ste tako vjerno oživjeli Zlatni period stare Grcke?
- Krao sam koliko je to god bilo moguce. Od Tukidida, Ksenofonta, od Platona, iz svih antickih izvora koje sam uspio pronaci. Potom sam pokušao da dodam malo imaginacije, na isti nacin kako to cine i ostali pisci. Na primjer, u Plimi rata postoji jedna dugacka scena razgovora, koja se odvija u vojnom šatoru, medu atinskom vojskom kada su opkolili anticki grad Potidaeu. U toj sceni su Sokrat, Alkibijad i još nekoliko vojnika. Koristio sam Platonove dijaloge (koji nam tacno pokazuju kako je Sokrat uobicavao da razgovara, kako je on ispitivao i saslušavao svoje prijatelje, sa njegovim osjecajem za humor, njegovom filozofijom, itd.) i tako sam postigao pravi ton.
Ljudska priroda se nije promijenila još od Alkibijadovih dana. Mi se svi silimo, pravimo greške, isto kao što su oni nekada pravili. Planovi nam se izjalove, baš kao i njima davno. Dakle: istraživanje, detalji i pokušaji da scena izgleda što više životno. To je ono što ja radim i uspijeva mi.

Savremene ratne avanture

Da li možda nalazite slicnost izmedu Alkibijadovog vremena i našeg doba?
- Da, i to najviše u skandalu sa Monikom Levinski tokom Klintonovog predsjednickog mandata. Tada smo bili svjedoci kako su se americka štampa i Kongres veselo nadmetali zbog Klintona. To je sve mnogo podsjecalo na odnos Atinjana prema Alkibijadu i na svakog drugog lidera koji je prijetio da postane mocniji i uticajniji. I kao što jedan od likova u Plimama rata primjecuje, Atinjani su voljeli da uzdignu svoje vode u nebesa, a potom da ih tresnu o zemlju. Cini mi se da je to bolest svih demokratija. Razmotrimo sudbiine sljedecih brilijantnih lidera, protjeranih u egzil ili osudenih na smrt: Militijad (donio je pobjedu u bici kod Maratona), Kimon (nergov sin, porazio je Persijance u Egeju), Temistokle (ubijedio je Atinjane da izgrade flotu i pobijedio u bici kod Salamine), da ne pominjem Sokrata, Perikla (koji su izbjegli sudski progon zbog osude na smrt) i naravno Alkibijada (bio je dvaput u egzilu i dvaput osuden).
Sicilijanska ekspedicija, kojom su Atinjani poveli veliku flotu u namjeri da pokore Siciliju može se porediti sa nedavnom avanturom SAD i Velike Britanije u Iraku. Kriticari su vec nazvali americku invaziju imperijalistickim nadmudrivanjem. Ima dosta istine u svemu tome, ali ne mislim da su u ovoj prilici anticke i moderne paralele ispravne. Ono što se jasno opaža u vezi sa sicilijanskom ekspedicijom je to da je njen glavni tvorac, Alkibijad, bio osuden na smrt i povucen sa mjesta vode ekspedicije. Da je ostao voda, postojale bi velike šanse da poduhvat urodi plodom. Medutim, izbacen je, svoju energiju darivao je neprijateljskoj strani, te je tako istaknuto da je bio instrument koga su porazili njegovi sunarodnici. Osim što Džordž Buš nije na strani Iracana, pobuna i korišcenje njegove briljantnosti u porazu americkih trupa, ne može se mjeriti sa prvim slucajem.



Vujica OGNJENOVIC

  • Prevodilac: Tatjana Bižić
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2005
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

„Pažnja koju Presfild posvećuje istorijskim pojedinostima nema premca. Ovo je roman koji prati čitaoca još dugo pošto je pročitao poslednje poglavlje.“ Library Journal Presfild prikazuje ne samo prizore bitaka koji vas primoravaju da se naježite, nego i bezbrojne trenutke hrabrosti i kukavičluka, požude i sirovog humora... A još više od toga zadivljuju njegovi istančani portreti drevnih Atinjana. Esquire Drsko i izvanredno epsko delo, inteligentno i dirljivo. Kirkus Reviews Neprevaziđen u ratovanju, vješt u politici, neodoljiv ljubavnik, Alkibijad je bio najdraži sin i najveći vojskovođa Atine svog vremena. Odmetnuti Sokratov sljedbenik, oličavao je i najbolje i najgore strane Zlatnog doba Grčke. Vodio je svoje vojske iz pobjede u pobjedu i na kopnu i na moru, ali je, kao heroji velikih tragedija, postao žrtva sopstvene gordosti i oholosti, ispada i previsokih težnji. Optužen je za prestup protiv države i izgnan iz svoje voljene Atine, da bi se prihvatio oružja u službi svojih pređašnjih neprijatelja. Gotovo pune tri decenije bratoubilački rat hara Grčkom, a Alkibijad obijema stranama pomaže da se domognu pobjeda. Na kraju mu ne vjeruju ni na jednoj. Ispripovijedane iz osuđeničke ćelije Alkibijadovog tjelohranitelja i ubice, čovjeka čija ljubav i gnušanje prema svom bivšem zapovjedniku odražavaju izmješana osjećanja čitave Atine, Plime rata su istinska saga o jednom izuzetnom razdoblju, o ratu koji je izmjenio tok istorije i protivrječnoj ličnosti vođe koji je zaveo čitav narod. „Zapanjujuće vjerodostojna istorijska priča. Presfild je majstor pripovjedanja, posebno vješt u slikovitim opisima kopnenih i pomorskih bitaka, političkih spletki i živopisnih likova, što sve zajedno stvara snažan i uvjerljiv portret ratom rastrgane Grčke.“ Publishers Weekly ODLOMAK PROTIV POLEMIDA I MOJ DEDA JASON Moj deda Jason, sin Aleksija iz pokrajine Alopecije, umre u suton četrnaestog dana bedromiona pre godinu dana. Dva su mu meseca bila ostala da uzme devedeset treću. Bio je poslednji iz onog nezvaničnog ali žestoko predanog kruga sadrugova i prijatelja okupljenih oko filozofa Sokrata. Život moga dede proticao je od doba kad je Perikle postavio temelje velike atinske države, dana gradnje Partenona i Erehtejona, preko Velike kuge, uspona i pada Alkibijadovog, da bi se prepleo s onim pogibeljnim dvadesetsedmogodišnjim požarom koji u našem gradu zovemo Spartanskim ratom, a koji je po celoj Grčkoj poznat onako kako ga je istoričar Tukidid zabeležio, kao Peloponeski rat. U mladosti se deda borio kao pomorski starešina kod Sibote, Potideje i Skiona, a kasnije na Istoku kao zapovednik trireme i čitave eskadre u bitkama kod Kujinog groba, Abida (gde je stekao odličje za hrabrost, kljastu nogu, i slučajno ostao bez oka) i Arginuskih ostrva. Kao građanin, jedini se on, pored Euriptolema i Ahioha, usprotivio pred Većem svetini i stao u odbranu Desetorice vojskovođa. Za života je sahranio dve žene i jedanaestoro dece. Služio je svom gradu od vrhunca njegove premoći, kad je Atina bila gospodarica dve stotine država-vazala, do časa kad su je porazili najljući njeni neprijatelji. Ukratko, ne samo da je bio očevidac, nego je i učestvovao u većini značajnih zbivanja savremenog doba i poznavao je mnoge od najvažnijih njihovih učesnika. Kad je dedu na izmaku života već izdavala snaga i kad je mogao da se kreće samo uz nečiju potporu, odlazio sam mu svakodnevno. U svakoj porodici bude poneko raspoloživ, kako svedoče lekari, kome dopadne da pritekne ostarelom i onemoćalom čeljadetu. Ali za mene ovo nikada nije bio zadatak. Ne samo da sam dedu na-jvećma poštovao, nego mi je i prijalo njegovo društvo, toliko da se to ponekad bližilo ushićenju. Satima sam mogao da ga slušam dok mi priča i bojim se da sam ga nemilostivo zamarao zapitkiv anjima i saletanjem. Ličio mi je na našu žilavu atičku lozu, na koju godinu za godinom osvajači nasrću buktinjom i sekirom, koju leti prži sunce, zimi mrznu mrazevi, a ipak se ne da ubiti nego istrajava, crpeći snagu iz dubina zemljinih da donese ploda iz koga će poteći, uprkos svim lišavanjima, ili možda upravo zbog njih, najmednije i najpitkije vino. Živo sam osećao da će se njegovom smrću okončati jedno razdoblje, i ne samo razdoblje atinske veličine, nego i doba ljudi takvog dosega do koga mi, današnji pojedinci, više ne domašamo niti se možemo nadati da ćemo dostići njihova merila vrline. Ranije te godine tifus mi je odneo dvoipogodišnjeg sina mezimca, i to mi je u svemu izmenilo život. Nigde utehe nisam nalazio, izuzev u dedinom društvu. Krhkost tog stiska kojim se mi smrtnici držimo za postojanje, prolaznost naših časova pod suncem, nadneli su mi se poviše srca; samo sam uz dedu nalazio nekakvog uporišta, na tlu stenovitom, ali ipak donekle čvršćem. Tih sam jutara ustajao pre osvita, pa bih dozvao svog psa Čuvara (ili tačnije, odazivao sam mu se na pozive) i odjahao do pristaništa uz Teretni put, da se posle kroz pobrđe vratim do porodičnog imanja kod Hrastovog brega. Rani jutarnji sati bili su mi kao melem. S puta se videlo kako dole u luci mornarica već izvodi ratne vežbe. Mimoilazili smo se s drugim plemićima na putu za njihove posede, pozdravljali trkače što su se pripremali za takmičenja i mlade konjanike na vežbama u brdima. Pošto bih posvršavao jutarnje poslove po imanju, ostavio bih ždrepca u štali i produžio peške, sa Čuvarom uz sebe, uz maslinama prošarane, suncem sažežene padine do dedine kolibe. Poneo bih mu ručak. Pričali smo, na senovitom tremu, ili jednostavno sedeli jedan kraj drugog ćutke, dok je Čuvar leškario na prohladnim kamenim pločama između nas. „Čudnovata je boginja uspomena, darovi joj se promeću kako godine prolaze“, opazio je deda jednog takvog popodneva. „Čovek ne može da se priseti šta je bilo pre jedan sat, a vraća mu se što je prošlo pre sedamde set godina, kao da mu se ovog časa pred očima zbiva.“ Zapitkivao sam ga, često bezobzirno bojim se, za ta davnašnja blaga njegovog srca. Može biti da se on i radovao mladom slušaocu željnom njegovih priča, jer kad bi se jednom u njih otisnuo, pratio bi im tok onako neumoran kakav je u pohodima uvek bio, u tančine, sve do svršetka. U njegovo vreme pisarsko umeće još nije bilo zavladalo, i dar pamćenja još se čuvao netaknut. Ljudi su umeli po sećanju da govore čitave dugačke odlomke Ilijade i Odiseje, naizust da kazuju strofe stotina himni, i da navode delove tragedije koju su gledali pre mnogo dana. Još živopisnije se moj deda, čak i tada, prisećao ljudi. Ne samo prijatelja i junaka, već i robova, pa i konja i pasa, stabala i čokota loze koji su mu utisnuli pečat na srce. Mogao je da prizove u pamet neku davnu dragu, počivšu još od pre sedamdeset i pet leta, i da oživi njen lik u bojama tako neposrednim te se čoveku činilo da je gleda pred sobom, mladu i prekrasnu, od krvi i mesa. Pitao sam jednom dedu koga je od svih znanih mu ljudi držao najizuzetnijim. „Najplemenitijim“, odvratio mi je bez oklevanja, „Sokrata. Najodvažnijim i najizvrsnijim Alkibijada. Najhrabrijim Trasibula Ciglu. Najopakijim Anita.“ Sledeće mi se pitanje nametnulo samo po sebi. „Ima li među njima neko kome te sećanja najjače vuku? Neko kome ti se misli stalno vraćaju?“ Na ovo je deda ustuknuo. Baš čudno što pitam, odgovori mi, jer da, ima jedan čovek koji mu je odskora, iz razloga koje ne ume da naznači, počesto na umu. A taj nije, reče deda, ni slavljen ni čuven, nije ni zapovedao brodovljem niti je bio arhont, i njegovo ime nećeš naći u zapisima, izuzev možda u nekoj zamućenoj i punoj osude pribelešci. „Ne mogu a da ne nazovem ovog čoveka najprogonjenijim od svih koje sam znao. Bio je aristokratskog roda, Akarnjanin. Jednom sam ga branio, da ga ne osude na smrt.“ Ovo mi je odmah podstaklo znatiželju, pa sam tražio od dede da mi ispriča opširnije. Nasmešio se i kazao da će taj poduhvat možda izi skivati mnoge sate, jer se pripovest o tom čoveku rasprostire desetinama godina, preko zemalja i morâ većeg dela znanog nam sveta. Takvi me izgledi nisu odvratili, već još više razgoreli u meni želju da čujem tu priču. Molim te, preklinjao sam; dan je već poodmakao, ali da čujem makar početak. „Baš si lakomo štene, je li?“ „Na tvoje priče, deda, najlakomije.“ Nasmešio se. Da počnemo, onda, pa ćemo videti kuda će nas priča odvesti. „U to vreme“, otpočeo je, „još se nije bila uzdigla ova vrsta retoričara stručnih za sudske poslove. Na suđenju se svako sam branio. Mogao je, međutim, po želji, imenovati nekog bliskog – oca ili strica, prijatelja ili nekog uticajnog plemića – da mu pomogne da se pripremi. Ovaj je čovek za to zamolio mene, jednim pismom iz tamnice. Što je bilo čudno, jer nas dvojica nismo imali zajedničkih poznanika. Zatekli smo se istovremeno na nekoliko ratnih pozornica, i delili smo odgovornosti s mladim Periklom, sinom velikog Perikla i Aspazije, jer smo obojica imali tu povlasticu da ga nazivamo prijateljem; ovo, međutim, nije bilo neuobičajeno u to vreme, i ni po čemu nije moglo da stvori među nama vezu. A zatim, taj je čovek, najblaže rečeno, bio ozloglašen. Iako je kao starešina priznate hrabrosti imao iza sebe dugu i istaknutu službu državi, u Atinu je u času njene predaje ušao ne samo pod spartanskim stegom, nego i odeven u spartanski skerlet. Verovao sam, i to sam mu i rekao, da krivac za tako sramno delo mora pretrpeti najtežu kaznu, te da nikako ne mogu doprineti oslobađanju takvog zločinca. Ali on je, bez obzira na to, ostao istrajan. Posetio sam ga u zatočeništvu i saslušao njegovu priču. Iako je tada i sam Sokrat, osuđen na smrt, čekao izvršenje presude među zidovima iste tamnice, a njemu sam morao priteći pre svega, da i ne pominjem poslove moje vlastite porodice, pristao sam da pomognem ovom čoveku u pripremama za odbranu pred sudom. Ne zato što sam verovao da bi ga mogli osloboditi, niti što sam verovao da zaslužuje da ga oslobode (sam je spremno p otvrdio svoju krivicu), već stoga što sam osećao da njegova povest mora biti javno obznanjena, makar samo pred porotom, da bi se prinelo ogledalo licu demokratije koja je počinila nešto tako opako kao što je presuda najplemenitijem njenom građaninu svih vremena – mom gospodaru Sokratu, i time ovenčala i sprovela prinošenje same sebe na žrtvu.“ Ovde je deda zaćutao na nekoliko časaka. Oči je obratio nekud unutra, prizivajući u srcu sećanja na tog čoveka i glasove iz tih dana. „Kako je bilo ime tom čoveku, deda?“ „Polemid, sin Nikolin.“ Ime mi je odnekud bilo poznato, ali nisam mogao da mu dam ni mesto ni značenje. „To je onaj čovek“, nastavio je deda, „koji je ubio Alkibijada.“ II UBISTVO U MELISI Ubice su vodila [nastavio je moj deda] dvojica persijskih plemića, čija su naređenja potekla od carskog upravitelja nad Frigijom. Doplovili su iz Abida na Helespontu do tračke utvrde gde se Alkibijad beše povukao kad je poslednji put izgnan, a otuda su se, utvrdivši da je njihov plen utekao, dali u poteru za njim natrag preko moreuza u Aziju. S Persijancima su bila trojica jednakih iz Sparte čiji je vođa, Endije, bio Alkibijadov blizak prijatelj još od detinjstva. Njih su vlasti u njihovoj domovini imenovale ne da učestvuju u ubistvu, nego da budu očevici, da se rođenim očima uvere da je smaknut ovaj poslednji živi čovek od koga su strahovali. Toliko je čuven Alkibijad bio po bekstvima i izbavljenjima da mnogi verovahu kako je kadar da prevari i tog poslednjeg sudiju, Smrt. Profesionalni ubica, Telamon iz Arkadije, pridružio im se s pet-šest pomoćnika koje je odabrao da pomognu da se delo smisli i izvrši. Uz njega je bio i Atinjanin Polemid. Polemid je nekad bio Alkibijadov prijatelj. Dok je Alkibijad nizao veličanstvene pobede u Helespontskom ratu, Polemid je bio njegov pomorski starešina, a potom i telohranitelj kad se ovenčan pobedničkom slavom vratio u Atinu i stajao mu je uz desnicu kad je predvodio svečanu povorku za vreme praznovanja Ele usinskih misterija. Živo ga se sećam sa Samosa, posle Alkibijadovog povratka iz izgnanstva u mornaricu. Trenutak je bio krajnje škakljiv; dvadeset hiljada mornara, mornaričkih pešadinaca i pripadnika teške pešadije, izvan sebe od straha za sopstvenu sudbinu i opstanak svoje zemlje, pritislo je pristanište zvano Mala Homa kada je barka za iskrcavanje s broda pristala i Polemid iskoračio, zaklanjajući svog štićenika od rulje koja je izgledala podjednako spremna da ga kamenuje koliko i da stane u vojnički pozdrav. Proučavao sam izraz Alkibijadovog lica; na svetu ničeg očiglednijeg nije bilo od toga da je čoveku pokraj sebe s potpunim pouzdanjem poverio svoj život. A sada, otprilike sedam godina posle tog trenutka, Polemidova je dužnost bila da izmami žrtvu i s ubicom Telamonom obavi smaknuće. Za ovo su mu platili jedan srebrni talent iz persijske riznice. O svemu me je ovome, ne prikrivajući ništa, izvestio on sam već na početku našeg prvog razgovora, zato da bih, kako je tvrdio – ja, koga su bračne veze spajale s Alkmeonidima, Alkibijadovom rodbinom po majci, a s Alkibijadom samim Sokrat, jer je bliskost među njima dvojicom bila dobro znana – odmah saznao najgore, te da bih se mogao povući ako mi je tako volja. U optužbi protiv njega Alkibijad se zapravo nije ni pominjao. Polemida su optužili za smrt jednog nižeg pomorskog starešine po imenu Filemon, ubijenog nekoliko godina ranije u kavzi u nekom kurvinjaku na Samosu. I još ga je jedna optužba teretila: za izdaju. Pod ovom će stavkom, jasno, porotnici razmatrati ono drugo, kudikamo značajnije ubistvo. Ovakva prikrivanja ne behu neobična u to vreme; pa ipak, posrednost ove tužbe oblikovao je naročiti pravilnik pod kojim su tužioci priveli Polemida sudu. Da ga je teretila eisangelia, uobičajena optužba za izdaju, ili dike phonou, neposredna tužba za ubistvo, Polemid bi mogao svojevoljno da odabere izgnanstvo i spase život. Umesto toga, dvojica braće, čuveni probisveti i prirepci dobro poznatih neprijatelja demokratije, prijavili su ga z a endeixis kakourgias, mnogo opštiju kategoriju „prestupa“. Na prvi pogled ovo se činilo nerazborito, kao postupak tužitelja neupućenih u zakon. Kad se bolje razmotri, međutim, otkrivalo se lukavstvo ovog dela. Jer ovakav optuženik ne samo da je mogao biti zatvoren još pre suđenja i zadržan u tamnici dok ono traje, nego mu ni izlazak uz jamčevinu nije bio dozvoljen. Smrtna kazna ostajala je u igri, a suđenje se nije držalo pred Areopagom, već pred većem običnih građana, u kojima će reči kao „izdajnik“ i „spartanski prijatelj“ – na to se sa sigurnošću moglo računati – rasplamsati gnev. Polemidovi tužitelji očigledno su hteli da ga vide mrtvog, ovako ili onako. A po svemu se moglo predvideti da će im se želja i ostvariti. Jer ipak, koliko god da je bilo onih koji su mrzeli Alkibijada i krivili ga za naš pad, mnogi su ga još voleli. Njima neće biti ni najmanje krivo da vide pogubljenje onoga koji je izdao i ubio njihovog junaka. Svejedno, Polemid je bio siguran da su njegovi tužitelji pristalice one druge strane, onih što su šurovali s neprijateljima svoje zemlje ne bi li se sami spasli, pa i po cenu propasti sopstvenog naroda. Što se samog Polemida tiče, beše on lika upečatljivog i osobenog, tamnook, malčice niži od proseka, izvanredno mišićav, a u struku je, mada beše podobro prevalio četrdesetu, bio vitak kao momčić. Brada mu je bila čelične boje, a koža je, uprkos tamnovanju, ostala bronzana kao što biva kod onih koji su većinu života proveli na moru. Ožiljci od vatre, koplja i mača izbeležili su mu ruke, noge i leđa. Na čelu, iako su ga sile prirode izbledele, još se jasno video koppa, sirakužanski ropski žig, znamenje zarobljeništva kog su dopali preživeli kod Sicilije i njihovih neopisivih patnji. Da li sam ga se gnušao? Na to sam se bio spremio. Ali kad sam ga video od krvi i mesa, jasnost njegovih misli i izražavanja, njegova iskrenost i krajnja želja za rasterećenjem od krivice, razbili su mi predrasude. Uprkos njegovim zlodelima, mojoj se uobrazilji učinio nalik na Odiseja, kao da je istupio i z pesama Homerovih. Držanje mu nije bilo sirovo ni uvredljivo kao kod najamnika, već se, upravo suprotno, vladao i iskazivao kao plemić. Ono vina što je imao odmah mi je ponudio i zahtevao je da ja kao gost sednem na jedinu stolicu u ćeliji, na koju je prostro, da mi bude udobnije, kožuh kojim je inače pokrivao go ležaj, jedini u svom boravištu. Za sve vreme tog našeg prvog razgovora izvodio je različite gimnastičke vežbe, nameran da i u zatočeništvu ostane krepak. Mogao je da osloni petu na zid iznad glave dok mu je druga čvrsto položena na pod i da čelom s lakoćom dodirne cevanicu podignute noge. Jednom sam mu doneo nekoliko jaja, a on je stavio jedno u pesnicu kao u kavez i pozvao me da mu ili razdvojim prste ili da zdrobim jaje. Pokušao sam, ulažući svu svoju snagu, ali uzalud, a on mi se đavolasto smešio. Nijednom se nisam uplašio pored njega niti od njega. Zapravo, kako su dani promicali, razvio sam prema njemu nekakvo duboko saučešće, uprkos svim zlodelima koja je počinio, ne kajući se zbog njih nimalo. Njegovo ime, Polemid, znači kao što znaš „čedo rata“. Ali nije on bio čedo bilo kog rata, već jednog kakvom nikada pre nije bilo ravnog po obimu ni trajanju, i koji se od svih pređašnjih izdvajao gaženjem onog kodeksa časti, pravičnosti i voljnog suzdržavanja prema čijim su se načelima vodile sve ranije bitke među Helenima. Ovaj je rat, prvi rat naših vremena, zaista skovao sudbinu našeg pripovedača i upravljao je ka njenom svršetku. Počeo je kao vojnik, a okončao kao ubica. A zar sam ja bio iole drugačiji? Ko bi mogao tvrditi da se ja i svi drugi u skrovitosti sopstvenog srca nismo rešavali, po nečijoj zapovesti ili nečijem dopuštenju, na tu istu mračnu priču koju je na danjem svetlu odigrao naš zemljak Polemid? Kao i ja, on beše delo našeg doba. Kao što luka i put različito slede obalu, tako je njegova staza tekla naporedo s onom kojom smo išli ja i većina naših savremenika, samo kroz različite zemlje. INTERVJU Vijesti 06.08.05 Demokratija uvijek surovo kažnjava uticaj i moc Stiven Presfild Presfild Stiven Život atinskog politicara i vojskovode Alkibijada (450-404) i Peloponeski rat poslužio je americkom piscu Stivenu Presfildu kao grada za roman Plime rata. Alkibijad je bio neprevaziden u ratovanju, vješt u politici, neodoljiv ljubavnik, najveci vojskovoda Atine svog vremena. Odmetnuti Sokratov sljedbenik, olicavao je i najbolje i najgore strane Zlatnog doba Grcke. Bio je žrtva sopstvene gordosti i oholosti, ocito i previsokih težnji. Optužen je za prestup protiv države i izgnan iz svoje voljene Atine, da bi se prihvatio oružja u službi svojih predašnjih neprijatelja. Gotovo pune tri decenije bratoubilacki rat hara Grckom, a Alkibijad objema stranama pomaže da pobjeduju. Na kraju mu ne vjeruju ni prvi ni drugi. Ispripovijedan iz osudenicke celije Alkibijadovog tjelohranitelja i ubice, roman Plime rata je ubjedljiva saga o jednom izuzetnom razdoblju, o ratu koji je izmijenio tok istorije, o protivrjecnoj licnosti vode koji je zaveo citav narod. Kao i roman Ognjena kapija, Plime rata objavila je Laguna u prevodu Tatjane Bižic. Presfild je roden na Trinidadu 1943. Godine 1965. je diplomirao na Univerzitetu Djuk, potom je stupio u marince i bio pripadnik ovih elitnih vojnih trupa SAD-a sve do 1971. godine, kada se oženio, preselio u Njujork i zaposlio kao pisac reklamnih tekstova. Ali, ubrzo je dao otkaz i poceo da piše roman. Ta odluka mu je promijenila život. Tri godine kasnije se razveo i bez prebijene pare živio sam u jednoj prikolici pokraj rijeke, a za hranu je zaradivao kao berac voca i vozac taksija i traktora. U meduvremenu je napisao tri romana, od kojih nijedan nije objavljen. Odselio se u Holivud gdje je u narednih 15 godina napisao 34 scenarija. Tih godina, omiljena knjiga mu je postala Bhagavad-Gita, i u njoj je pronašao inspiraciju za svoj prvi bestseler Legenda o Bageru Vensu. Zatim slijede tri istorijska romana cija se radnja odigrava u antickoj Grckoj i koji su, jedan za drugim, postigli zavidan uspjeh, prije svega u SAD i u Grckoj: Ognjena kapija i Plime rata uvršteni su u obaveznu lektiru americkih vojnih akademija i pripadnika specijalnih pomorsko-pješadijskih jedinica, a po romanu Posljednja Amazonka se trenutno snima film sa Umom Turman u glavnoj ulozi. U septembru 2003. godine Sparta (danas malo naselje na mjestu nekadašnje Leonidine kraljevine) je proglasila Stivena Presfilda svojim pocasnim gradaninom. Posljednji roman ovog pisca, objavljen u decembru 2004, Vrline rata, ima za junaka Aleksandra Makedonskog. U romanu Plime rata pisali ste o izuzetnom atinskom vojskovodi Alkibijadu. Zašto Vam je on bio toliko intrigantan, toliko da mu posvetite cio roman? - Za mene je Alkibijad bio jedan od najfascinantnijih likova u istoriji uopšte. On je bio najprije uvažavan kao najljepši covjek svoga doba, ne samo dok je bio djecak, vec i kasnije, kao mladic i zreo covjek. Više od pola Atinjana toga doba, i muškaraca i žena, trudili su se da ga zavedu. Sokrat ga je volio. Antis, covjek koji je Sokrata ganjao po sudu i odveo ga u smrt uobicavao je da se prema Alkibijadu odnosi kao prema mladuncu; jer kada je Alkibijad bio djecak Antis je bio odrastao covjek. Potom je on, Alkibijad, postao ratnik. Kao mladic postao je heroj. Kao vojskovoda i admiral nikada nije bio potucen od strane neprijatelja. Kada je poceo da pravi zbrku okolo u spoljnim poslovima (tada je bio dvadesetogodišnjak, prije nego što su Atinjani bili u zrelim godinama - cetrdesetim), sami njegovi postupci, bez icije pomoci, doveli su do velike bitke u Mantineji u kojoj je skoro razorena Sparta. Prema Atinskoj skupštini, Alkibijad je izdao ucesnike Sicilijanske ekspedicije, što je ispala najveca vojna propast u istoriji grada, ne samo što je Alkibijad oštro kritikovan što vodi tu operaciju (sa dvojicom drugih vojskovoda), vec su ga ljubomorni rivali povukli sa tog položaja. Da je on komandovao, ekspedicija bi imala velike izglede da uspije. Da je tako bilo Atinjani bi dobili Peloponeski rat, umjesto što su ga izgubili. Šta je dovelo do toga da ga njegova zemlja osudi na smrt? Šta je to on ucinio? - On je dezertirao na neprijateljsku stranu, kod Sparte, gdje je takode brzo postao najpopularniji covjek! On je u potpunosti promijenio boje, preobrativši se od najveceg Atinjanina medu Atinjanima u Spartanca veceg od pravih Spartanaca. On je zaveo ženu spartanskog kralja, kralj je u poredenju s njim bio dijete. On je ubijedio Spartu da preuzme korake koji bi naveli na propast atinske ekspedicione snage na Siciliji (iste one kojima je komandovao Alkibijad) i pokrenuo je citave plime rata u korist neprijatelja Atine. Drugom rijecju, bio je prevrtljivac i izdajica. Ali, cekajte: sada su ga Spartanci mrzjeli što je postao toliko popularan i toliko mocan u Sparti. Sada su oni željeli da ga ubiju. On je opet pobjegao, za dlaku, ispred dželata. Atinskim brodovima vratio se do Samosa, preuzeo je komandu i uzvratio plime rata ovog puta u korist Atine. U svoj dom vratio se sa slavom. Ali prica još nije gotova. Sada ga se Atinjani plaše jer je tu postao popularan i mocan! I poslali su ga u egzil po drugi put. Nije se mogao vratiti Spartancima, vec je otišao u Persiju gdje je takode brzo stekao veliku popularnost. Prihvatio je persijansku odjecu i manire i postao veci Persijanac od samih Persijanaca. Na kraju, u njegovom posljednjem egzilu u Trakiji bio je u prilici da bude u pomorskoj bici koja ce odluciti tok rata. On je vidio da su Atinjani u rasporedu svojih brodova napravili fatalnu stratešku grešku. Sišao je do obale da zamoli komandante da izmijenjaju pozicije. Odbili su ga. Ne komanduješ više ovdje, Alkibijade, komandanti su ga izbacili iz kampa. Sljedeceg dana, atinska flota je izgubila bitku, baš kao što im je Alkibijad prorekao. Rat je završen. Atina je izgubila. Konacni rasplet za našeg heroja bio je tragican. Iako je u Atini poražen, Alkibijad je ostao upamcen lik, on je bio jedini koji se mogao uvijek vratiti Atini. Spatranci su znali da ce biti uklonjen. Ubice su ga pratile do Male Azije, (gdje je on bio na putu do per sijskog kralja, planirajuci da još jednom vaskrsne svoju karijeru) i tamo su ga ubili. Ali, bojali su se njegove hrabrosti i odvažnosti i nijesu se borili licem u lice s njim, vec su opkolili i zapalili kucu u kojoj se on skrivao. Kada ga je vatra istjerala vani pogodili su ga strijelama i proboli kopljima. Eto, zato je on interesantan momak. Pa, ko onda ne bi pisao o njemu? Izmedu Sokrata i Alkibijada postojali su posebni odnosi. Kako se oni danas mogu razumjeti? - Neko bi mogao napisati knjigu ili snimiti film o odnosima izmedu Sokrata i Alkibijada. Mogla bi se od toga napraviti velika prica. Postoji sjajna scena u Platonovoj Gozbi, gdje je Alkibijad opisan u pokušaju da fizicki zavede Sokrata. Alkibijad je bio mlad, bogat, hiperambiciozan i prelijep covjek. Sokrat je bio siromašan, bosonog, u svojim cetrdesetim godinama (iako je vec bio slavan kao tragac za istinom) i volio je Alkibijada. U Atini toga doba, Alkibijad je mogao zavesti bilo koga. Ali ne i Sokrata. Mladic je želio da posjeduje filozofovu moc. Ti pokušavaš da od mene dobiješ, rekao mu je Sokrat, nešto što ne propada, a zove se mudrost. A sve što ti možeš da ponudiš je prolaznost i površnost. Poslije toga, svjedoci nam Plutarh, Alkibijad je bio u stalnom strahu od svog starješine. On me je natjerao da osjetim jednu emociju za koju sam vjerovao da ne mogu da je osjetim - a to je sram, rekao je Alkibijad. Svaki put kada bih ga vidio osjecao bih se posramljeno. U trci za slavom i popularnošcu cinilo bi mi se da vodim pasji život, smatrao sam kako bi trebalo da se posvetim višem zvanju. Sokrat i Alkibijad su se borili u istoj pješadijskoj jedinici u bici kod Delijuma. Prica kaže da je Sokrat jednoga dana dobio nagradu za hrabrost, ali razgovarao je sa vojskovodama, pa su umjesto njemu dali priznanje Alikibijadu (mladic se takode veoma istakao u akciji), jer Sokrat se nadao da ce nagrada biti podsticaj za Alkibijada da se bori za više ciljeve, te bi tako svoju sujetu samo uzdigao. Ovo je isti nita istorijska prica. Kako ste tako vjerno oživjeli Zlatni period stare Grcke? - Krao sam koliko je to god bilo moguce. Od Tukidida, Ksenofonta, od Platona, iz svih antickih izvora koje sam uspio pronaci. Potom sam pokušao da dodam malo imaginacije, na isti nacin kako to cine i ostali pisci. Na primjer, u Plimi rata postoji jedna dugacka scena razgovora, koja se odvija u vojnom šatoru, medu atinskom vojskom kada su opkolili anticki grad Potidaeu. U toj sceni su Sokrat, Alkibijad i još nekoliko vojnika. Koristio sam Platonove dijaloge (koji nam tacno pokazuju kako je Sokrat uobicavao da razgovara, kako je on ispitivao i saslušavao svoje prijatelje, sa njegovim osjecajem za humor, njegovom filozofijom, itd.) i tako sam postigao pravi ton. Ljudska priroda se nije promijenila još od Alkibijadovih dana. Mi se svi silimo, pravimo greške, isto kao što su oni nekada pravili. Planovi nam se izjalove, baš kao i njima davno. Dakle: istraživanje, detalji i pokušaji da scena izgleda što više životno. To je ono što ja radim i uspijeva mi. Savremene ratne avanture Da li možda nalazite slicnost izmedu Alkibijadovog vremena i našeg doba? - Da, i to najviše u skandalu sa Monikom Levinski tokom Klintonovog predsjednickog mandata. Tada smo bili svjedoci kako su se americka štampa i Kongres veselo nadmetali zbog Klintona. To je sve mnogo podsjecalo na odnos Atinjana prema Alkibijadu i na svakog drugog lidera koji je prijetio da postane mocniji i uticajniji. I kao što jedan od likova u Plimama rata primjecuje, Atinjani su voljeli da uzdignu svoje vode u nebesa, a potom da ih tresnu o zemlju. Cini mi se da je to bolest svih demokratija. Razmotrimo sudbiine sljedecih brilijantnih lidera, protjeranih u egzil ili osudenih na smrt: Militijad (donio je pobjedu u bici kod Maratona), Kimon (nergov sin, porazio je Persijance u Egeju), Temistokle (ubijedio je Atinjane da izgrade flotu i pobijedio u bici kod Salamine), da ne pominjem Sokrata, Perikla (koji su izbjegli sudski progon zbog osude na smrt) i naravno Alkibijada (bio je dvaput u egzilu i dvaput osuden). Sicilijanska ekspedicija, kojom su Atinjani poveli veliku flotu u namjeri da pokore Siciliju može se porediti sa nedavnom avanturom SAD i Velike Britanije u Iraku. Kriticari su vec nazvali americku invaziju imperijalistickim nadmudrivanjem. Ima dosta istine u svemu tome, ali ne mislim da su u ovoj prilici anticke i moderne paralele ispravne. Ono što se jasno opaža u vezi sa sicilijanskom ekspedicijom je to da je njen glavni tvorac, Alkibijad, bio osuden na smrt i povucen sa mjesta vode ekspedicije. Da je ostao voda, postojale bi velike šanse da poduhvat urodi plodom. Medutim, izbacen je, svoju energiju darivao je neprijateljskoj strani, te je tako istaknuto da je bio instrument koga su porazili njegovi sunarodnici. Osim što Džordž Buš nije na strani Iracana, pobuna i korišcenje njegove briljantnosti u porazu americkih trupa, ne može se mjeriti sa prvim slucajem. Vujica OGNJENOVIC

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter