Kaži kada

Grifin je srećan čovek. Udobno nastanjen u predgrađu Čikaga, on obožava osmogodišnju kćer Zoi, kao i svoju ženu, Elen – stidljivu, povučenu Elen, kojoj je oduvek trebao oslonac što ga je pronalazila u njegovoj sposobnosti da uređuje njihov svet. Ali, Grifinov pogled na život dramatično se menja kada jednog jutra sazna za ljubavnu vezu svoje supruge sa drugim čovekom, zbog koje ona želi razvod. Preko noći on će od njenog muža postati njen sustanar, od ljubavnika čovek kojem su uskraćeni strast i naklonost. Sada će morati ili da svemu okrene leđa ili da se bori za svoj brak, da oprosti svojoj ženi ili da je prezre zbog izdaje, suoči se sa svojim udelom u slomu naizgled savršenog života ili ga porekne. Ovo je sjajan roman koji govori o danima i noćima porodice čiji je normalan život razoren. Kaži kada prati čoveka na emocionalnom putu na kome će preispitati svoje poglede na ljubav i sreću, i postaviti sebi pitanja nezaobilazna za svaki savremeni par: kada je veza vredna spasavanja, a kada je bolje pomiriti se sa činjenicama? Mogu li muškarac i žena različito tumačiti izdajstvo? Koliko smo iskreni prema onima koji su nam najbliži? Kaži kada je nezaboravna priča koja čitaoca vodi u srce modernog braka, gde se intimnost i ljubav, razočaranje i bol tako često sudaraju. ODLOMAK Prvo poglavlje Naravno da je znao da se Elen viđa s nekim. A znao je i s kim. Pre šest meseci rekla je da joj treba novo životno usmerenje, da se umorila od toga što je bespomoćna i pred najmanjom popravkom na autu, da nema pojma čak ni kako se menja guma. Upisala je početni kurs za automehaničare pod nazivom Upoznajte svoj automobil. Po povratku s prvog časa rekla mu je kako je oduševljena i priznala da je živela u čvrstom uverenju da su automehaničari neuki, ali ovaj tako prefinjeno govori, a u učionicu je ušao s naramkom upravo kupljenih knjiga – u tvrdom povezu! Uglavnom neku savremenu beletristiku, objasnila je. Ali i Balzaka, jer ga do tada nije čitao. „Kako znaš?“, upitao je Grifin. „Šta to?“ „Kako znaš da ranije nije čitao Balzaka?“ „Sam mi je rekao. Pitala sam ga posle časa i tako smo započeli razgovor…“ „Šta si ga pitala?“ Zagledala se u njega kiselo se osmehnuvši. Zatim mu je odgovorila: „Pitala sam ga nešto o akumulatoru.“ „Šta o akumulatoru?“ Oborila je pogled, dovedena u nepriliku. „Pitala sam ga kako se čisti. U redu?“ „Zašto nisi pitala mene?“ „Zaboga…“ „Stvarno, zašto nisi pitala mene? Mogao sam i ja da ti objasnim.“ „Zato što“, polako i odmereno odvrati ona, „o tome nikada nismo razgovarali. A sada razgovaramo samo zato što pohađam kurs o automobilima. Htela sam da postavim pitanje predavaču. Zaboga Grifine, u čemu je problem?“ „Ni u čemu“, odvrati on. „Zaboravi.“ Grifin, naravno, nije zaboravio. Posmatrao je Elen kako se iz nedelje u nedelju sprema za odlazak na čas i svaki put sve više vodi računa o svom izgledu: jedne sedmice je pred sam polazak osvežila šminku, sledeće nedelje je pažljivije namestila frizuru. Po odlasku na poslednji čas, za sobom je ostavila oblak parfema – onog preskupog koji joj je, uzgred budi rečeno, Grifin poklonio za rođendan. Osećao se bespomoćno dok je hrlila u zagrljaj drugom muškarcu, osećao se kao da stoji u blizini i drži ruke u džepovima, a zapravo je trebalo da se iz petnih žila bor i za nju. Iskreno govoreći, očekivao je da će se nešto poput ovog dogoditi još pre deset godina, kada se oženio njom. Oduvek mu je pomalo izmicala, na ovaj ili onaj način. U stvari, pretpostavljao je da je upravo njena hladnokrvna rezervisanost jedna od osobina koje su ga njoj privukle. Nemoguće je da ozbiljno razmišlja o vezi s drugim muškarcem. Ako ništa drugo, uskoro će napuniti četrdeset godina. Dopustiće joj da bude po njenom, da se upusti u tu tajnu vezu, u tu očaravajuću malu romansu. Neka slobodno ode na kafu s gospodinom Mehaničarem i vodi sanjarske rasprave o Meri Oliver, Pablu Nerudi i Šejmusu Hiniju, o svim cenjenim Eleninim pesnicima. Neka slobodno razgovara dok se na kraju ne umori od svih onih gluposti o „crvenim kolicima od kojih štošta zavisi*“, od svih onih navodno velikih misli ljudi koji su nesumnjivo bili samo gomila prvorazrednih licemera. Elen je verovatno smatrala da njeni ispijeni bogovi provode ceo vek sedeći za radnim stolom i piskaraju guščjim perima u zanesenjačkom čemeru, dok se zapravo, kao i svi ostali, muvaju tu negde češući se po zadnjici i premišljajući šta imaju u frižideru. Mora da je za nju pravo olakšanje što je pronašla nekoga s kim može da razgovara o takvim temama, pa će tako konačno prestati da tera Grifina da se njima oduševljava – mada ga je u poslednje vreme sasvim retko terala da pročita bilo šta. Grifin je bio siguran da nije otišla u krevet s tim tipom. Nikada ne bi uradila tako nešto. Nagnuo se prema njoj i zagledao joj se u lice napola prekriveno rasutom kosom. Nije bila lepa, ali Grifin nikada nije upoznao nikoga ko ga je toliko privlačio. Iz nje je izbijala nekakva prirodna senzualnost, još primamljivija zato što je Elen nije bila svesna. „Volim da te gledam“, ponekad bi joj rekao. „Ti si prosto… savršena.“ „Zaboga, Grifine“, odvratila bi ona. „Prestani.“ Tiho je zastenjala u snu. Grifin joj položi ruku na rame, pa je pusti da sklizne niz leđa do njene karlice širine dlana. Na porođaju sa Zoi masirao ju je da bi ublažio nesnosne nalete bola. Kada je osetio karlicu, pomislio je da je bebina glava i prodrao se: „Beba izlazi!“ „Aaaaaah, stvarno?“, zastenjala je tada Elen. „Zaista?“ „Da, evo izlazi“, odvratio je on dobrih četrdeset pet minuta ili više pre porođaja, a onda je došao lekar i rekao mu da to uopšte nije bebina glava. Obojica su prasnuli u smeh zbog ove pogrešne pretpostavke. Elen se razbesnela. „Nije smešno!“, povikala je. Doktor je namignuo Grifinu. „Elen, osećaš li snažan bol?“ Usledila je gotovo opipljiva tišina. „Dosta dobro se drži“, reče Grifin, a zatim ponosno dodade: „Nije uzimala nikakve lekove!“ „U svakom slučaju, sada je prekasno za to“, dodade lekar. „A kada biste obojica prosto umuknuli?“, reče Elen, na šta mu lekar ponovo namignu. „U prelaznom je životnom dobu“, prošaputao je Grifinu. Potapšao ju je po nozi i izašao. Sada, osam godina kasnije, izgledalo je kao da je Elen ušla u drugi prelazni period. Bila je zabrinuta: delovala je tužno kada je mislila da je Grifin ne vidi, a uzdržano kada je pretpostavljala da je posmatra. U dva navrata, dok je ulazio u kuću, čuo je kako užurbano govori nekome preko telefona: „Moram da prekinem“. Nije htela da otvoreno razgovara s njim, osim kada mu je saopštavala neophodne informacije u vezi sa Zoi, kada ga je obaveštavala o tome koje račune treba najpre platiti, ko će odvesti mačku kod veterinara. Sada mu je sve postalo jasno. Pa dobro. U braku se javljaju takvi periodi, to je svima poznato. Treba samo sačekati da prođu, ništa više. Grifin nežno poljubi Elen u obraz i ustade iz kreveta da uzme kućni ogrtač. Bila je nedelja. Skuvaće kafu, napraviti restovani krompir i spremiti dobro pržena jaja. Zoi će spavati do kasno, po običaju, a Grifin i Elen će po navici sesti za kuhinjski sto i zajedno pročitati nedeljno izdanje novina. Možda će pronaći nešto na rasprodaji i otići u kupovinu. Seo je na krevet i obuo papuče. „Kuda ćeš?“, pospano upita Elen. Grifin se okrenu i pogleda je. „Dole.“ Nije odgovorila. „Idem da spremim doruč ak.“ „Ostani ovde sa mnom.“ Seks?, pomisli Grifin i oseti kako mu se penis blago ukruti u iščekivanju. Skinuvši ogrtač i papuče, vrati se u krevet. Bože, koliko je prošlo? Elen ga obujmi rukama, spusti glavu ispod njegove brade i duboko uzdahnu. Ah, znači, ništa od seksa. „Verovatno znaš da se nešto dešava?“ Zaustavio je disanje. „Zar ne?“ Okrenuo se na drugi bok i, ko zna zašto, pogledao na sat. Osam i deset. „Na šta ciljaš?“ „Grifine, ne čini to. Moramo da razgovaramo.“ Nije odgovorio. Iščekivao je. Ona zausti da nešto kaže, ali zaćuta. „O čemu?“ „Oh, ne znam kako da ti saopštim ovo!“ Pridigla se u krevetu. „Slušaj, ja sam… u redu, samo ću ti ovo reći: zaljubljena sam u nekog drugog. I… želim razvod. Žao mi je.“ Naslonio se na jastuk i sklopio oči. „Grifine?“ Ćutao je. „Sigurna sam da si svestan da već dugo nisam srećna.“ Govorila je tihim i pritvornim glasom. „Zato nema potrebe da te podsećam da…“ Otvorio je oči. „Zaboga, Elen.“ „Nikada se nismo u potpunosti slagali, i ti to dobro znaš.“ „Ne, nije mi poznato.“ „Pa dobro. Znala sam da ćeš celu situaciju učiniti težom.“ Nasmejao se. „A kako treba da reagujem?“ „Kako to misliš?“, počela je da crveni. Glas joj je zadrhtao. „Otežavam u odnosu na šta? Ovo bi trebalo da bude lako? Baciš bombu, i smatraš da treba da bude lako?“ „Smiri se! Zoi će te čuti!“ „Tvoja briga za našu ćerku je stvarno dirljiva. Hajde da se razvedemo, ali uradimo to tiho. Neka sve ide lagano.“ Nije htela da ga pogleda. Njene stisnute usne delovale su kao dve blede prave linije. „Samo da znaš, neću ti olakšati, Elen. Uradi ono što moraš. Ali ne očekuj od mene da ti pomognem u tome.“ Ustao je iz kreveta i sišao u kuhinju. Osećao se čudnovato rasterećeno, gotovo ispražnjeno. Otupelo, pretpostavljao je. Pod dejstvom neke posebne vrste anestezije. Pa dobro, uradiće sledeće: skuvaće kafu. Kao i obično. Šest šolja, mešavina Noćenje s doručkom. Spremiće uobičajeni n edeljni doručak. Nahranio je mačku Slinki, koja je ušla mjaučući. Jedna i po kesica s ukusom tunjevine. Otvorio je slavinu, a zatim se samo na trenutak uhvatio za rub sudopere. Iza sebe je začuo Elen kako ulazi i seda za kuhinjski sto. Neko vreme ga je posmatrala dok je kuvao kafu i vadio tiganj i nož za ljuštenje krompira. Zatim mu se tiho obratila: „U početku sam mislila da bi to mogao da bude samo flert.“ „Flert!“ „Osećala sam uznemirenost, ludilo, istinsku tugu, pa sam pomislila… Ah, ni sama ne znam, mislila sam, možda će mi biti bolje ako to uradim, možda ću osetiti nešto. Ali snažno sam se vezala za tog čoveka. Zaljubila se. Odmah sam htela da porazgovaram s tobom, da ti kažem… ko je on i sve ostalo. A onda sam shvatila da ti ionako znaš“. Oklevala je na trenutak, a zatim upita: „Je li tako?“ „Šta to?“ „Da li si znao?“ Prišao je stolu i seo naspram nje. „Znao sam da se viđaš s drugim, Elen. Da.“ Spustila je pogled i protrljala palčeve jedan o drugi. „Želim da znaš da sam bila veoma pažljiva. Koristili smo…“ Mi. „Do đavola, kakve to veze ima, Elen? Sećaš li se kada si poslednji put vodila ljubav sa mnom?“ „Pa upravo o tome govorim, Grifine! Već poduže se loše slažemo. Mi smo kao… brat i sestra. A kad sam s njim, osećam da sam napokon pronašla nešto što sam oduvek želela, a nisam ni sanjala da to mogu imati.“ Grifin je prestao da sluša. Posmatrao je Elenine usne kako se miču dok je rukama sklanjala kosu s lica. Pogledao je u gornje dugme na njenoj spavaćici, poluotkopčanoj, poluzakopčanoj. Kao da je video snažne ritmične pokrete drugog muškarca dok prodire u njegovu ženu. Pogleda kroz prozor. Počeo je sneg; krupne pahulje veličine novčića padale su na zemlju sporo i graciozno. Ako uhvatiš pahulju jezikom dok pada, to je kao da primaš pričest. Siguran je da je i Elen pomislila isto. Ipak, ni jedno ni drugo ništa ne rekoše, niti su hteli da probude Zoi da ih i ona vidi. Poslednji put je gledao kako sneg ovako pada mnogo godina ranije, dok su Elen i on bili studenti na Univerzitetu u Ilinoisu. Stanovao je u studentskom domu; Elen je živela u malom stanu s kosim podom. Njena sustanarka Aleksandra bila je mrzovoljna devojka dugačke, masne riđe kose. Nosila je isključivo crnu odeću, pisala mračnu poeziju za jedan neugledni časopis, govorila retko osim kada bi naglas čitala stihove i smatrala da je upotreba dezodoransa zapravo klanjanje sistemu. „Zašto ne nađeš drugu cimerku?“, pitao bi Grifin, a Elen bi uvek slegnula ramenima i odgovorila: „Plaća stanarinu. Zapravo, mislim da ne bih ni mogla da nađem nekog drugog.“ Tog dalekog zimskog dana Grifin se uputio kod Elen noseći grančicu jorgovana na poklon. Aleksandra je otvorila vrata. „Jorgovan!“, uzviknula je. „Gde si ga samo našao?“ „U cvećari“, odgovorio je Grifin dok je ulazio u stan, pomislivši: Gde sam drugo mogao da ga nađem? Elen je ušla u sobu direktno ispod tuša. „Šta si to doneo?“, upitala je nameštajući peškir kojim je umotala mokru kosu. „Jorgovan“, ponosno je odgovorio, pružajući joj buketić. „O, Bože. U ovo doba godine?“ Klimnuo je glavom, odjednom se osetivši glupavo. Dao je dvanaest dolara za jednu jedinu grančicu koja je sada mlohavo ležala u celofanu. „Ovaj… hvala ti“, rekla je Elen smejući se. Stavila je grančicu u duguljastu vazu i iznela je na kuhinjski sto. „Jorgovani u januaru!“, uzviknula je, a Grifinu se učini da je više iznenađena nego očarana. Gatara koju je posetio jednom kada se kladio s Elen rekla mu je: „Nisi baš vešt sa ženama. Sve radiš naopako.“ Elen je i dalje micala usnama; objašnjavala mu je, pravdala se. Naravno da je spavala s njim, pomislio je. Kako je mogao da samog sebe onako zavarava? Koliko puta su to uradili? U koliko poza? Sada je govorila nešto o Zoi, o tome kako njen životni ritam treba da bude što stabilniji. Grifin je s naporom pokušavao da je prati. „Ona treba da ostane u istoj kući, u istoj školi. Mnogo sam razmišljala o tome, Grifine. A pošto ja ostajem s njom kod kuće, logično je da se ti iseliš.“ Osetio je kako mu se želu dac steže, a srce počinje da udara. Pištavi zvuk automata označi da je kafa gotova, pa Elen ustade da naspe dve šolje. Jednu stavi ispred Grifina, a jednu ispred sebe. Grifin je posmatrao kako se para izdiže i izvija, a onda raspršuje u vazduhu. Tiho je rekao: „Ja nikuda ne idem.“ „Molim?“ „Rekao sam da ja ne idem nikuda. Neću da se selim.“ Klimnula je glavom. „Razumem. Pa, ni ja ne mogu. Moram biti ovde da se brinem o Zoi.“ Grifinu se pred očima pojavi lik ćerke, muškobanjaste riđokose devojčice koja će izrasti u pravu crvenokosu lepoticu i prevrnuti utrobu svakom muškarcu ako je prevari. „U redu, i ti možeš da ostaneš“, rekao je Elen. „Grifine, jedno od nas mora da ode.“ Uzeo je šolju i otpio gutljaj. „Pa dobro, da vidimo. To neću biti ja. Pokušaj da ukapiraš ostalo, Elen. I od sada me zovi Frenk. Ne želim da me zoveš Grifin. Tako me oslovljavaju prijatelji.“ Izašao je da uzme novine. Novosti iz celog sveta, a nijedna o njoj. Ili o njima. Kada se vratio, Elen je već bila otišla. Uze njenu punu šolju i prosu kafu u sudoperu. Zatim uze krompir i poče da ga ljušti.