Jedan od onih života

Vidiš? Godine nas obrade različito... Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi? Žalim, stara... Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli? Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu... Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim? Na sedamsto devetnaest, uglavnom, bio sam tačno naspram Carigrada, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen... Pola pet? Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava? Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal... Ako zazvoni i treći put, prekidam... - Halo? Ipak se javila... Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene... - Zvrrrc! Ko bi to mogao biti u ovo doba? - Molim? Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,mili, dobro da jesi. Stop... Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka... Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji... Glava, udovi, prsti, pipci i kraci? O, ne... Sve je to nekako spolja? Ovo fali iz sredine... Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe... Jer tamo zagluvim... Oči se prepune do vrha... I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske... Po sobi... Po meni... Po čitavom svetu... I ne mogu ih skupiti do jutra...