Havanski zaliv

Neodoljivo... prepuno neočekivanih preokreta... vrhunac je sjajno osmišljen i pravovremen... teško je pronaći triler koji toliko odiše autentičnom atmosferom USA Today U mutnim vodama Havanskog zaliva pronađen je leš nepoznatog Rusa i Arkadij Renko dolazi na Kubu da bi ga identifikovao. U potrazi za ubicom on otkriva grad tihe usamljenosti, neočekivanih opasnosti i nepojmljivih suprotnosti. Tokom svoje istrage on će upoznati lepu kubansku policajku, obrede santerije, američkog izbeglicu i grupu nemilosrdnih plaćenika. I baš na tom mestu gde je prezreno sve što je rusko, gde je Hemingvej ribario, a KGB cvetao, gde je muzika uvek u vazduhu, Arkadij pronalazi trag zavere koji vodi preko polovine sveta - i razlog da ponovo poveruje u život. Odiše ritmovima i tropskim žarom savremene Kube... Najvreliji roman godine Wall Street Journal Maestralno napisan triler... Još od Parka Gorki Smit nije napisao bolji roman s Arkadijem Renkom u glavnoj ulozi. Smitovi romani svojom širinom prevazilaze okvire bilo kog žanra Denver Post ODLOMAK 1. Policijski čamac usmerio je svetlo prema katranom premazanim stubovima i vodi, preobrazivši crn prizor u beo. Na drugoj strani zaliva ležala je Havana, nevidljiva, osim jednog jedinog niza svetiljki duž valobrana. Da nije bilo treperenja zvezda gore i svetlosti usidrenih brodova dole, luka bi bila obična mirna bara. Limenke od sokova, vrše za rakove, plovci za pecanje, dušeci i stiropor obrastao algama plutali su na vodi dok je istražiteljski tim Policía Nacional de la Revolución sevao blicevima fotografišući mesto zločina. Arkadij, u kašmirskom kaputu, čekao je s kapetanom Arkosom, čovečuljkom okruglim kao burence, utegnutim u vojnu uniformu, i narednikom Lunom, krupnim, crnim i ćoškastim. Detektivka Osorio, sitna smeđa ženica u plavoj policijskoj uniformi, prostrelila je Arkadija dugim pronicljivim pogledom. Kubanac po imenu Rufo bio je prevodilac ruske ambasade. „Vrlo je jednostavno“, preveo je kapetanove reči. „Vidite telo, identifikujete telo i onda idete kući.“ „Zvuči jednostavno.“ Arkadij se trudio da bude ljubazan, iako se Arkos držao kao da je svaki kontakt s Rusima zarazan. Na licu Osoriove spajale su se oštre crte dovitljive osobe i ozbiljan izraz dželata. Rufo rastumači ono što je rekla: „Detektivka kaže da je ovo kubanski metod, a ne ruski ili nemački. Kubanski metod. Videćete.“ Arkadij je do sada malo šta video. Samo što je stigao na aerodrom utonuo u tamu kada ga je Rufo poveo sa sobom. U taksiju kojim su krenuli ka gradu Rufo je preko mobilnog primio poziv zbog kojeg su skrenuli ka zalivu. Arkadij je već imao osećaj da nije ni dobrodošao niti omiljen. Rufo je nosio raskopčanu havajsku košulju i pomalo je podsećao na ostarelog, omekšalog Mohameda Alija. „Detektivka se nada da vam ne smeta što ćete naučiti kubanski metod.“ „Unapred se tome radujem.“ Arkadij je bio uljudan gost u svakom pogledu. „Pitajte je, molim vas, kada je telo otkriveno?“ „Pre dva sata, iz čamca.“ „Ambasada mi je juče poslala poruku da je Pribljuda u nevolji. Zašto su to rekli pre nego što ste pronašli telo?“ „Kaže da pitate ambasadu. Svakako nije očekivala islednika.“ Činilo se da je ovde na kocki profesionalna čast i Arkadij se osetio prilično deklasirano. Kao Kolumbo na palubi, kapetan Arkos je nestrpljivo osmatrao mrak, s Lunom kao vernom i nezgrapnom senkom pored sebe. Osoriova je postavila nogare i razvukla traku na kojoj je pisalo NO PASEO. Kada je stigao policajac na motociklu, s belom kacigom na glavi i čizmama s mamuzama na nogama, podviknula mu je glasom koji bi i čelik presekao. Čim je traka odmotana, odnekud se uz nju pojaviše nekakvi ljudi u majicama. Šta je to u nasilnoj smrti privlačnije i od snivanja?, pitao se Arkadije. Posmatrači su većinom bili tamnoputi; Havana je bila više afrička nego što je Arkadij očekivao, iako su natpisi na majicama bili američki. Neko pored trake je nosio radio s kog se čula pesma: „La fiesta no es para los feos. Qué feo es, seńor. Super feo, amigo mío. No puedes pasar aquí, amigo. La fiesta no es para los feos.” „Šta to znači?“, pitao je Arkadij Rufa. „Pesma? Kaže: ’Fešta nije za ružne. Izvini, prijatelju moj, ne možeš ući.’“ Ipak sam ovde, pomislio je Arkadij. Na nebu se pojavio srebrnast trag pare, a usidreni brodovi su počinjali da se naziru tamo gde su se koji trenutak ranije videla samo svetla. Na suprotnoj strani, valobran i velike kuće Havane izranjali su iz vode, pristanište se prostiralo, kranovi su se osovljavali na noge duž unutrašnjosti zaliva. „Kapetan je osetljiv čovek“, rekao je Rufo, „ali ko god da je njegovu poruku protumačio ne baš sasvim tačno, evo vas ovde, a tu je i telo.“ „Dakle, nije moglo bolje da se dogodi?“ „Na izvestan način, da.“ Osoriova je naredila ljudima u čamcu da se povuku da ne bi zapljuskivali telo. Pod svetlima s čamca i nebom u zoru, lice joj se zarilo. Rufo reče: „Kubanci ne vole Ruse. Nema to veze s vama, jednostavno, ovde nije dobro za Ruse.“ „A gde je za njih dobro?“ Rufo je slegao ramenima. Ova strana luke, ovakva kakvom ju je Arkadij sada video, ličila je na selo. Padina obrasla bananinim palmama nadvijala se iznad napuštenih kuća okrenutih ka nečemu što je pre bilo betonski ivičnjak nego pravi valobran između dokova za istovar uglja i pristaništa za trajekt. Drveni mostić poduprt crnim stubom zarobljavao je sve što bi doplutalo do njega. Dan će biti topao. Mogao je to da namiriše. „Vaya a cambiar su cara, amigo. Feo, feo, feo como horror, seńor.“ U januaru bi u Moskvi sunce puzalo kao bleda svetiljka iza pirinčanog papira. Ovde je bilo kao baklja koja žuri i pretvara vazduh i zaliv u ogledala, najpre boje nikla, a posle u treperavo, ustalasano ružičasto. Mnogo šta je iznenada postalo vidljivo. Slikoviti trajekt koji se spremao za iskrcavanje. Ribarski čamčići vezani gotovo nadohvat ruke. Arkadij opazi da u selu iza njega ne rastu samo bananine palme; sunce je otkrilo i kokosovo drveće, hibiskus, crvena i žuta stabla. U vodi oko stubova ukazaše se naftne šare nalik paunovom perju. Naređenje detektivke Osorio da se počne snimanje video-kamerom bilo je znak posmatračima da se nagnu preko trake. Pristanište se ispunilo putnicima s trajekta, sva lica su se okretala ka stubovima, gde je pod brzo promičućom svetlošću plutalo telo, crno i naduveno, kao i unutrašnja guma na kojoj je počivalo. Kako se telo nadulo, košulja i šorc su popucali. Ruke i noge su lelujale u vodi; peraje na nozi bi se povremeno zanjihalo. Glava je bila bezoka i naduvana kao crni balon. „Gumar“, rekao je Rufo Arkadiju. „Gumar je ribar koji lovi sedeći u unutrašnjoj gumi. Zapravo u ribarskoj mreži prostrtoj preko gume. Kao u visećem krevetu. To je vrlo dovitljivo, vrlo kubanski.“ „Unutrašnja guma je njegov čamac?“ „Bolji nego pravi čamac. Pravom treba nafte.“ Arkadij je razmotrio tu mogućnost. „Mnogo bolji.“ Ronilac u mokrom odelu kliznuo je iz policijskog čamca, dok se jedan policajac u gumenim ribarskim čizmama spustio s valobrana. Koprcali su se i gazali preko vrša za rakove i dušeka iz kojih su izbile opruge, svesni skrivenih eksera i septičke vode, da bi priterali unutrašnju gumu u ugao da ne otpluta. S valobrana je bačena mreža, koju su rastegli ispod gume da bi je podigli zajedno s telom. Do sada ni Arkadij ne bi učinio ništa drugačije. Ponekad su događaji samo pitanje sreće. Ronilac je zakoračio u rupu i spustio se pod vodu. Izronio je, zagrcnut, uhvatio se najpre za unutrašnju gumu, a onda za stopalo koje je visilo preko nje. Stopalo je otpalo. Guma pritisnuta na oprugu dušeka pukla je i počela da se izduvava. Dok se stopalo pretvaralo u želatinastu masu, detektivka Osorio dozivala je policajca da ga dobaci na obalu. Klasičan sukob između vlasti i vulgarne smrti, pomisli Arkadije. Posmatrači duž trake tapšali su i smejali se. Rufo reče: „Vidite, obično je naš nivo kompetencije prilično visok, ali Rusi imaju ovakav uticaj. Kapetan vam nikada neće oprostiti.“ Dok je kamera nastavljala da snima debakl, i drugi detektiv skočio je u vodu. Arkadij se nadao da je sočivo uhvatilo zrake izlazećeg sunce na prozorima trajekta. Guma je tonula. Jedna ruka se odvojila. Osoriova se dovikivala s onima na policijskom čamcu. Što se čovek u vodi očajnije trudio da spase situaciju, utoliko je ona postajala gora. Kapetan Arkos je izdavao naređenja za podizanje tela. Pri roniočevom pokušaju da fiksira glavu, lice se pod pritiskom njegovih ruku pretvaralo u tečnost i klizilo s lobanje kao kožica sa zrna grožđa, dok se sama lobanja sasvim odvojila od vrata; bilo je to kao da pokušavaš da podigneš čoveka koji perverzno svlači deo po deo svog tela, ne stideći se smrada svog truljenja u poodmakloj fazi. Pelikan je preletao nebo, crven kao flamingo. „Mislim da će identifikacija biti malo komplikovanija nego što je kapetan zamišljao“, reče Arkadij. Ronilac je žonglirao lobanjom i vilicom koju je uhvatio čas pošto se odvojila, dok su detektivi navrat-nanos gurali preostale pocrnele i naduvene udove u smežuranu gumu. „Feo, tan feo. No puedes pasar aquí, amigo. Porque la fiesta no es para los feos.“ Ritam je bio... koja bi reč odgo varala?, pitao se Arkadije. Neumoljiv. Preko zaliva zlatna kupola je izgledala kao da plamti, a kuće Malekona počinjale su da pokazuju svoje neverovatne boje – limun-žutu, ružičastu, kraljevsku purpurnu, marinskoplavu. Zaista divan grad, pomislio je.