Crveni Trg

Izuzetno uzbudljivo... Crveni trg je za glavu i ramena iznad većine trilera Independent Patolozi nisu mogli mnogo toga da zaključe na osnovu sprženih ostataka dilera čije automobil izgoreo na noćnoj crnoj berzi u predgrađu Moskve. Izgledalo je kao da je bomba, ali niko nije video ništa – svedoka nije bilo. Arkadij Renko, specijalni istražitelj Moskovskog tužilaštva, skinut je sa slučaja pre nego što je i načinio neki pomak. Međutim, on nije čovek koji tako lako diže ruke, pa nastavlja da sledi svoje mršave tragove koji će ga odvesti u Minhen i Berlin – i natrag u život njegove davno izgubljene voljene Irine. Za to vreme mafijaši su za korak ispred i čine sve kako bi ga potpuno uklonili sa scene. »Ovo je možda najbolji triler koji će se pojaviti u nekoliko narednih godina u SAD« Time »Njegova nova Moskva vrvi uzbuđenjima, pohlepom, nasiljem i očajem... Napet, sjajno osmišljen triler« Sunday Times ODLOMAK Letnja noć u Moskvi liči na požar. Zvezde i mesec blede. Parovi ustaju, oblače se i izlaze na ulice. Automobili kruže ugašenih farova. „Tamo.“ Jaak je ugledao „audi“ koji se približavao iz suprotnog smera. Arkadij je navukao slušalice i kucnuo po prijemniku. „Radio mu je isključen.“ Jaak je na bulevaru okrenuo auto za sto osamdeset stepeni i dodao gas. Detektiv je imao kose oči usađene na mišićavom licu; polegao je po volanu kao da hoće da ga savije. Arkadij je lupkanjem po kutiji izvadio cigaretu. Prvu tog dana. Doduše, bilo je jedan po ponoći, tako da to i nije bilo za pohvalu. „Bliže“, rekao je i skinuo slušalice. „Da budemo sigurni da je to Rudi.“ Pred njima su bleštala svetla kružnog puta koji je opasivao grad. „Audi“ je skrenuo ka rampi da bi se uključio u saobraćaj na autoputu. Jaak se uvukao između dva kamiona, čije su prikolice bile pune tabli lima koje su tandrkale pri prelasku preko svake neravnine na putu. Dok su preticali prednji kamion, „audi“ i cisternu, Arkadij je bacio pogled na vozačev profil, ali, u automobilu su bile dve osobe, a ne jedna. „Pokupio je nekoga. Da pogledamo još jednom“, reče. Jaak je usporio. Cisterna ih nije preticala, ali je nekoliko sekundi kasnije „audi“ projurio kraj njih. Vozač, Rudi Rozen – debeljko čije su mekane ruke počivale na volanu – bio je lični bankar mafijaša, sa željom da postane Rotšild u krugovima najprimitivnijih moskovskih kapitalista. Njegov saputnik je bila žena; ruske crte lica su joj od dijete dobile divalj izgled, nešto između senzualnosti i izgladnelosti; kratka, moderno ošišana plava kosa bila joj je začešljana unazad i gubila se u kragni crne kožne jakne. Dok je „audi“ prolazio, okrenula se i odmerila automobil u kome su bili detektivi, „žiguli 8“, kao da je đubre. Oko trideset joj je, pomislio je Arkadij. Imala je tamne oči i široka usta, pune usne bile su blago otvorene, kao da je izgladnela. „Audi“ je bio praćen rikom motora „suzukija 750“, koji se udenuo između dva automobila. Vozač je nosio crnu kacigu, crn u kožnu jaknu i crne čizme, koje su se presijavale na svetlosti farova. Jaak je odahnuo. Bio je to Kim, Rudijev telohranitelj. Arkadij se sagnuo i ponovo stavio slušalice. „I dalje ništa.“ „Vodi nas ka pijaci. Tamo ima ljudi koji će te ukokati ako te prepoznaju“, smejao se Jaak. „Tako ćemo bar znati da smo na pravom mestu.“ „Jamačno.“ Trebalo bi da Bog nekima zabrani mentalnu fiskulturu, pomisli Arkadij. Uostalom, ako me i prepoznaju, to će značiti da sam još živ. Sve saobraćajne trake ulivale su se u istu izlaznu rampu. Jaak je pokušao da prati „audi“, ali se kolona „rokera“ na motorima ugurala između njih. Leđa su im krasile svastike i carski orlovi; za sobom su ostavljali oblak dima koji je kuljao iz izduvnih cevi s kojih su skinuti prigušivači. Uz rampu su bili nanizani odbojnici. Automobil se truckao kao da se voze po krompirima. Arkadij je video siluete koje su se ocrtavale naspram bledog severnog neba. Kraj njih je prošao „moskvič“, čiji su prozori bili zapušeni krpama. Krov prastarog „renoa“ bio je pokriven mebl-štofom. Stop-svetla su čitav prizor bojila crveno. Rokeri su napravili krug na svojim motorima i horskom rikom mašina objavili da se zaustavljaju. Automobili i kamioni bili su razbacani po brežuljkastom terenu. Jaak je odmah zaustavio auto; „žiguli“ nema automatski menjač. Izvukao se iz automobila dok mu je na licu lebdeo osmeh krokodila koji posmatra plen. Arkadij je izašao napolje u postavljenoj jakni i s platnenom kapom na glavi. Imao je tamne podočnjake i zbunjen izraz lica, kao da je nedavno prekinuo dugotrajni boravak u dubokoj rupi i izašao na površinu da vidi šta ima novo, što i nije bilo daleko od istine. Bila je ovo nova Moskva. Siluete koje je video bili su soliteri; na vrhovima su imali crvene svetiljke, kao upozorenje avionima. U njihovom podnožju nalazili su se prašnjavi bageri, mešalice za beton, uredno naslagane nove cigle i pokraj njih gomile oštećenih, kao i šipke armature utonule u blato. Ljudi su se kretali između automobila, pristizalo i h je još, kao da se održava konferencija noćobdija. Ovde nije bilo dremeža; umesto toga čula se vreva i žamor crnoberzijanaca. Na neki način, sve to liči na san, pomislio je Arkadij. Bili su tu zidovi od naslaganih kutija „marlboroa“, „vinstona“, „rotmansa“, pa čak i prezrenih kubanskih cigara. Video-kasete s američkim akcionim filmovima i švedskim pornićima prodavane su na veliko. Poljski kristal se presijavao u fabričkim sanducima. Dva čoveka u šoferskim jaknama slagala su vetrobranska stakla, i to ne isečena s nekih krntija, nego nova novcata, dopremljena pravo iz fabrike. A tek hrana! Nisu to bila modrikasta pilad pocrkala od gladi, nego zamrznute goveđe polutke koje su visile u hladnjačama. Cigani su upalili petrolejke da osvetle zlatne rublje iz vremena Carstva, koje su izgledale kao da su tek iskovane i zapakovane u zapečaćene plastične kutije. Jaak je pokazivao ka bleštavobelom „mercedesu“. Njegovi farovi su se upalili i svetlost se rasula bazarom. Možda između automobila pasu kamile, pomislio je Arkadij, ili kineski trgovci razmotavaju tube svile. Ali umesto njih, bili su tu čečenski mafijaši, ljudi podbulih rošavih lica, koji su se baškarili u svojim automobilima kao paše u hamamima. Čak su i u takvim pozama ulivali strah u kosti. „Audi“ Rudija Rozena nalazio se u centralnom delu, kraj kamiona s koga su istovarivali video-rikordere. Pred automobilom se formirala mirna kolona, praćena budnim okom Kima, koji je stajao desetak metara dalje, nogom oslonjen na kacigu. Dugu kosu je sklonio sa sitnog, gotovo gracilnog lica. Jakna mu je bila postavljena kao oklop i raskopčana da bi se video „kalašnjikov“ zvani „mališ“, „dečačić“. „Staću u red“, reče Arkadij Jaaku. „Zašto Rudi radi ovo?“ „Pitaću ga.“ „Čuva ga korejski vampir koji će paziti na svaki tvoj pokret.“ „Zapiši brojeve tablica, a onda drži Kima na oku.“ Arkadij se pridružio koloni, a Jaak je odšetao iza kamiona. Video-rikorderi su izdaleka izgledali kao da su sovjetske proizvodnje. Minimizacija je bila simbol pres tiža u nekim drugim zemljama; većina Rusa je želela da se vidi šta su kupili, a ne da to kriju. Ali, jesu li bili novi? Jaak je prevukao prstom po ivicama tražeći ogrebotine koje bi ukazivale da je mašina korišćena. Nije bilo ni traga od zlatokose koja je došla s Rudijem. Arkadij je osetio kako ga neko hvata i okreće, a zatim se našao licem u lice s čovekom čiji je nos bio polomljen toliko puta da se na njemu formirala grba. „Kakav je kurs noćas?“, upita ovaj. „Ne znam“, priznao je Arkadij. „Ovde ti zavrnu muda ako imaš bilo šta osim dolara. Ili turističkih bonova. Izgledam li ja kao jebeni turista?“ Zavukao je ruke u džepove i izvukao svežnjeve zgužvanih novčanica. Podigao je jednu ruku. „Zloti.“ Zatim je podigao drugu. „Forinte. Možeš li da veruješ? Pratio sam tu dvojicu još od „Savoja“. Mislio sam da su Italijani, a ispalo je da su Mađar i Poljak.“ „Mora da je bilo mračno“, reče Arkadij.