Tri Juna

DOBITNIK NATIONAL BOOK AWARD - KNJIGA GODINE U SAD TRI JUNA je skladan roman živopisne strukture, čija se radnja odvija sa obe strane Atlantika, a opisuje tri sudbonosna leta u jednoj škotskoj porodici. U junu 1989, Pol Meklaud, glava porodice, odlazi na proputovanje po Grčkoj, gde ga zanese mlada američka slikarka i on biva prisiljen da ponovo proživi tajne patnje svog braka. Šest godina kasnije, Polova smrt ponovo okuplja njegove sinove u Tilingu, njihovom idiličnom domu gde su proveli detinjstvo, a Feno, najstariji sin, dolazi u situaciju da mora da donese odluku koja je presudna za budućnost njegove porodice. Simpatični, pomalo potisnuti homoseksualac Feno vodi povučen iseljenički život u Vest Vilidžu u SAD i drži prodavnicu knjiga i opreme za osmatranje ptica. Veruje da je bezbedan od svih emotivnih peripetija - sve dok mu jedan komšija, svetski čovek, ne pokloni neobičan dar, i dok nesvesno ne postane model jednom zavodljivom fotografu. Oba muškarca odvlače Fena u kutke srca u koje se nikada pre nije usudio da kroči i to ga vodi do gotovo nepodnošljivog gubitka koji će mu otkriti prirodu ljubavi. Ljubav u svojim neograničenim oblicima - između muža i žene, između ljubavnika, između ljudi i životinja, između roditelja i dece - jeste sila koja pokreće živote ovih junaka, koji se ponovo susreću, u junu, na večeri u Long Ajlendu. Ovoga puta Feno upoznaje i očarava Fern, istu onu ženu koja je deset godina ranije očarala njegovog oca u Grčkoj. Sada i sama Fern, noseći sina, mora, kao i Pol i Feno pre nje, da se pomiri sa svojom prošlošću kako bi prihvatila budućnost. Sa mnogo elegantnih detalja, a ipak prepun emotivne neizvesnosti, često komičan koliko i tužan, roman Tri juna predstavlja izvanredan triptih o tome kako učimo da živimo, i to punim plućima, i da prevaziđemo neizlečive patnje i izdaje srca - o tome kako porodične veze, one koje smo zatekli po rođenju, kao i one koje sami stvaramo, mogu da nam pruže spas i radost. Talenat Džulije Glas je takav da me prolaze žmarci uz kičmu; njen roman Tri juna pravo je čudo. Ričard Ruso, autor romana Empire falls Roman Tri juna sjedinio je bogato zadovoljstvo romana devetnaestog veka i brzi život Njujorka u poslednjih deset godina. Džon Kejsi, autor knjige Half-life of happiness ODLOMAK Pol je odabrao Grčku zbog njene predvidive beline: vrelina pod kojom sve bledi danju, navala zvezda noću, svetlucanje okrečenih kuća načičkanih uz obalu. Zaslepljujuća, sažežena, dremljiva, okamenjena Grčka. Sam polazak na put bio je kocka, jer Pol nije društveni tip. Užasava se dobrotvornih zabava i koktel-partija, svih prilika gde mora da priča o sebi ljudima koje nikada više neće videti. Ipak, nepoznato društvo ima i svojih prednosti. Možete da im ispričate šta god poželite: možda ne baš laži, ali ni dirljive istine. Pol ne ume da izmišlja baš najbolje (mada je jednom, suludo, pomislio da ume) i jedina istina koju je kazao ovim slučajnim prijateljima – da je nedavno ostao bez žene – izazvala je teatralne izlive saučešća (ruka na njegovoj za stolom za vreme doručka u Atini, još prvog dana: „Vreme, vreme i samo vreme. Pustite Njegovo veličanstvo Vreme da polagano i neprimetno obavi svoj posao“, reče Mardžori, učiteljica iz Devona). Desetoro ih je, ne računajući Džeka. Pol je jedan od trojice muškaraca; druga dvojica, Rej i Soli, privezani su uz svoje žene. A pored Mardžori, tu su i četiri dame od najmanje sedamdesetak godina, koje putuju zajedno: iznenađujuće okretan ženski kvartet s prevelikim dvogledima kroz koje iz užasne blizine bulje u sve i svašta. Dok razgledaju znamenitosti, nose identične, nove novcijate cipele za šetnju; na zajedničke večere, bele, izvezene sandale sa plutanim đonovima. Pol na njih gleda kao na četvorke. U početku su svi iz pristojnosti pokušavali da se mešaju, ali onda, izvesno kao i sedimentacija, dva bračna para se združiše, a četvorke se, uglavnom, okrenuše jedna drugoj. Jedino Mardžori, profesionalno obučena da svima podjednako posvećuje pažnju, nastavlja da se prema svakome ophodi kao prema novom prijatelju, i s njom, svojom muzom, žene tetoše Pola kao dete. Njegova soba uvek ima najbolji pogled, njegovo sedište na brodu uvek je u hladu; žene uvek insistiraju. Muževi ga tretiraju kao da je leprozan. Džeku je sve to zanimljivo: „Divno je gledati te kako se grčiš.“ Džek im je vodič: mlad i, hvala Bogu, ne poštuje nikoga. Poštovanje bi izludelo Pola. Čak i ovako daleko od kuće, nađu se podsetnici, poput blica fotoaparata ili bola koji probada. Na ulicama, trgovima, na otvorenim trajektima, on stalno viđa Morin: u svakoj visokoj, živahnoj plavuši, u svakoj preplanuloj devojci, pomalo bestidnoj. Nemica ili Šveđanka ili Holanđanka, bila je tu, iznova i iznova. Danas je to jedna Amerikanka, jedna od dve devojke koje sede za obližnjim stolom. I Džek ih je primetio, zna to Pol, mada se obojica prave da čitaju novine koje razmenjuju – prekjučerašnji Tajms. Nimalo nije lepa, ta devojka, ali ima nekakav napadni duh, smeh koji ne pokušava da priguši. Nosi ekscentrični šešir širokog oboda privezan maramom pod bradom. („Gospođica Nostalgija za četrdesetim“, opisala bi je Morin. „Ove cure misle da su propustile neku ogromnu fenomenalnu zabavu.“) Međutim, šešir joj nije mnogo pomogao: ima opekotine od sunca i pocrvenela je kao zdravac, ruke su joj besomučno pegave. Druga devojka je lepotica sa savršenim belim tenom i gustom kosom boje kakaa; Džek će na ovu baciti oko. Devojke razgovaraju preglasno, ali Pol uživa da ih sluša. U srednjim dvadesetim, nagađa, deset godina mlađe od njegovih sinova. „Raj. Kažem ti, izvrsno“, govori crnokosa devojka promuklim glasom sveznalice. „Senzualni coup de foudre.“1 „Penjaćeš se na magarcu? Gde?“ – žudno pita plavuša. „Iznajmljuje ih jedan zgodni farmer. Izgleda kao Đankarlo Đanini. Samo one njegove tople, tužne pseće oči vredne su cene karte. Jaše i on pored, i udara ih štapom kad postanu svojeglavi.“ „Udara ih?“ „Oh, ma samo ih malo podbode, za ime boga. Ništa nehumano. Slušaj – sigurna sam da one što nose masline stvarno tuku. Po magarećim standardima, ovi žive kraljevski.“ Čangrlja po velikoj platnenoj torbi i vadi mapu koju širi na stolu. Obe se devojke naginju nad kartu. „Dolina leptira!“ – pokazuje plavuša. Džek tiho frkće iza svog dela Tajmsa. „Nemoj da kažeš lutkicama, ali to su noćni leptiri.“ Pol savija s voj deo i spušta ga na sto. On poseduje i izdaje Joumen, novine Damfriz-Galoveja. Kada je krenuo, obećao je da će se javljati svakog drugog dana. Za deset dana pozvao ih je jedanput i bio je zahvalan što im nije potreban. Dok čita novosti izdaleka, shvata da je umoran od svega toga. Umoran od Megi Tačer, od njenih ledenih očiju, od njene glupe frizure, od njenih otrovnih ukaza o poslovima, o porezima, o terorističkim akcijama. Umoran od prepirki oko tunela pod Lamanšom, oko neiskorišćenih izvora nafte na ostrvu Mal. Umoran od kiše, magle i olovnog neba. I ovde ima oblaka, ali oni su bezopasni, svaki je blag kao nevestinski veo. A vetar, vetar je topao i veselo leluja tende iznad stolova, nosi salvete kao ptice do ivice luke, talasa more koje snažno udara o trupove ribarskih čamaca. Pol zatvara oči i otpija gutljaj ledene kafe, jedno novo zadovoljstvo. Još nije upamtio kako se kaže; Džek, koji tečno govori grčki, naručuje umesto njega. Grčki je neuhvatljiv, zaluđuje. Posle deset dana, Pol zna da kaže tri reči. Zna da kaže da, ne, suprotno svakom očekivanju. Uveče, može prolazniku da poželi – kao što svi požele njemu – kalispera. I ume da promuca „molim vas“, nešto kao parikolo (to mora da je neki muzički izraz, veruje on, sa značenjem „veselo, ali oprezno“). Grčki je, misli Pol, više od francuskog i italijanskog jezik ljubavi: tečan, misaon, natopljen dramskim šaptajima. Jezik čije reči nemaju bodlje ni ivice. Otvorivši oči, zaprepasti se kad vidi da ona gleda u njega. Smeje se njegovoj zbunjenosti. „Nemate ništa protiv, nadam se.“ „Protiv?“ Pocrveni, ali onda ugleda da ona u jednoj ruci drži olovku, a drugom pridržava veliki blok na ivici stola. Njena prelepa drugarica je otišla. Pol ispravlja leđa, svestan koliko zgužvano i pogrbljeno izgleda. „Oh, ne. Vratite se kako ste bili. Molim vas.“ „Izvinite. Kako sam sedeo?“ Pol se smeje. „Je l’ ovako?“ Tone u stolicu i prekršta ruke. „Tako.“ Pregleda crtež. „Vi ste Škot, jesam li u pravu?“ „Pa, hvala Bogu da nas nije pomešala sa Švabama“, kaže Džek. „Ne vi. Vi ste Englez. Ali, vi jeste“, kaže Polu. „Rekla bih to po načinu kako ste rekli izvinite, po posebnom načinu kako vam se t gubi. Luda sam za Škotskom. Prošle godine išla sam na festival. Vozila sam bicikl oko jednog od jezera... Takođe, mada ne bi trebalo ovo da kažem, mislićete da sam prava nekulturna Amerikanka, ali izgledate, znate, kao da ste sišli pravo sa Djuarove reklame. One sa škotskim ovčarima, znate?“ „Sa škotskim ovčarima?“ Pol se ponovo uspravlja. „Oh, izvinite – glupost sa Avenije Medison. Prikazuju ovog pastira, mislim ovog modernog, vrlo neuglednog, grubog, pomalo smešnog, ali zanosnog, na vresištima s njegovim border kolijima. To je verovatno snimano u studiju negde u Los Anđelesu. Ali, volim da mislim da je stvarno. Pastir. Vres. Crvena telefonska govornica – kabina, je l’? ...Invernes.“ Izvlači ime kao pramen magle evocirajući nekakvu arkadijsku Škotsku. „Volela bih da imam jednog takvog ovčara, čula sam da su to najpametniji psi.“ „Voleli biste?“ – kaže Pol, ali ostaje na tome. Donedavno, on bi rekao: Moja žena odgaja ovčare – prvake države, otprema ih pravo na Novi Zeland. I jeste, zaista su najpametniji. Najveštiji, najpažljiviji. „Zdravo, a tu ste dakle, vi zabušanti.“ Mardžori, koja je došla iza Džeka, udara ga vodičem po ruci. „Odosmo da opljačkamo neke jadne vlasnike radnji koji ništa ne sumnjaju. Ručak, recimo, u pola dva, okupljanje u predvorju hotela?“ Pol maše ostalima koji čekaju izvan tende restorana. Izgledaju kao izgubljeni vod u svojim nabranim kaki pantalonama, mudro noseći šešire, nagnuti nad mapama, bulje i upiru prstom u svim pravcima. „Haj, Mardž!“ – kaže Džek. „Pola dva u predvorju. Pola tri, mala dremka; pola četiri, mala... avantura. Je li vam po volji?“ „Tako je!“ – kaže ona i salutira. Namiguje, prihvatajući njegovu šalu. Ovo im je postala rutina: prvog dana u novom mestu, Mardžori vodi ekspediciju po suvenire – kao da hoće da sakupi uspomene pre iskustva. I dok ostali srećno idu za njom, Džek i Pol čitaju u taverni, šetaju ulicama ili tumaraju među neodređenim lokalnim ruševinama i pričaju o bezveznim stvarima, podižući neobično kamenje, koje pregledaju i odbace. Pol ne kupuje suvenire. Trebalo bi da pošalje dečacima razglednice – i slao je kad su zaista bili dečaci – ali te poruke na razglednicama koje odrasli šalju jedni drugima, podsećaju ga baš na ono njemu toliko mrsko ćeretanje na zabavama ili kad u avionu sedite pored druge, još više uznemirujuće sorte stranaca: na one od kojih ne možete nikud da pobegnete osim u WC. Na svakom putovanju ima neko takav, kaže Džek za Mardžori: vođa izviđača, neko ko voli da obavlja njegov posao. A Mardž je dobar drugar, kaže Džek, nije loš putnik. Sviđa mu se. Ali, ona Pola razdražuje. Nalik je na junakinje iz romana Barbare Pim: knjiška, pouzdana, velikodušno tvrdoglava, a ispod svega toga, bez sumnje, duboko razočarana. U godinama u kojima bi bilo dobro da ofarba kosu, ona se ponosi njenom jednostavnošću kao da je takva iz nekakve velikodušnosti. Oblači se i hoda kao vojnik, kratko je podšišana oko ušiju. Proglasila se romantikom, ali je vrlo prizemna, strogo se pridržava rasporeda. Džek joj stalno govori da takav stav nije nimalo u skladu sa grčkim, ali ona nije tip turiste u-Rimu-Rimljanin. („Dobro onda: tačno u tri u proročištu, vreme za čaj!“ – kaže Mardžori merkajući Delfe.) Sad se okreće i maše svom odredu paradirajući kroz lavirint stolova. Džek se razdragano smeje. „Opašite se vi, trgovci minotaurskim krpama!“ Amerikanke se naglas smeju smehom čiste radosti.