Poništena

Ovo je priča o žudnji; nepouzdan izvještaj o željama i nevoljama koje kao da su počele onog dana 1956. kada smo dobili televizor. Tako počinje ispovest Dolores Prajs, neobične junakinje Lemovog romana Poništena. Ona je prvoklasni primjerak emocionalne korpe za otpatke. A kako i ne bi bila? Pa doživjela je gotovo svaki vid zlostavljanja i naličja porodičnog života: otac joj nasilni, lažljivi ženskaroš; majka je emocionalno i mentalno čvrsta koliko i žele; muškarci u njenom životu spadaju u najgnusnija bića koja se još mogu nazivati ljudskima. Ali Dolores ne odustaje, već se s nedaćama nosi pomoću samopopustljivosti i proždrljivosti dostojne i samog Henrija Osmog. Za nju je srećno djetinjstvo tek pusti san. Dok joj većina vršnjaka razmišlja o istorijskom značaju posljednjeg singla Bitlsa ili se čudi što im se starija braća i sestre na fakultetu pretvaraju u hipike, Dolores mora da se bavi temama kao što su razvod, silovanje i mentalne bolesti. Bilo da ste zgroženi njenim budalaštinama ili dirnuti zaista jadnim smicalicama, naći ćete se prosto uvučeni u taj ušuškani, urnebesni svijet slatkiša i grickalica. ODLOMAK Među najstarijim mi je sećanjima ono kad mama i ja sa verande naše iznajmljene kuće u Aveniji Karter gledamo dvojicu dostavljača kako nam donose novi televizor. Uzbuđena sam jer sam dotle samo čula za televiziju. Uniforme su im iste boje kao kutija koju nose. Postrance se penju uz betonske stepenike, baš kao krabe u Ribarevoj uvali. Sad sledi nepouzdan deo priče: moje vizuelno pamćenje uporno tvrdi da su ta dvojica predsednik Ajzenhauer i potpredsednik Nikson. Ušli su u kuću, raspakovali tu kocku sa staklenom prednjom stranom i postavili je na postolje. „Samo pažljivo“, kaže majka, mada to ne liči na nju. Ona nikada nikoga nije učila njegovom poslu, a pogotovu ne muškarce. Tad mi se obraća predsednik Ajzenhauer: „Hajde, curice, okreni ovo dugme ovde.“ Majka klima glavom u znak odobravanja i ja mu prilazim. „Ovako“, kaže, pa polaže žuljevit dlan na moju ruku, provlači prste između mojih i okreće dugme slično žetonu iz očevog kompleta za igru dame. (Ponekad, kad otac viče na majku, odem u dnevnu sobu i stavim jedan taj žeton u usta, a onda ga sisam i jezikom pratim ivični žleb.) Čujem i osećam paljenje aparata. Iz kutije dopiru siktavi glasovi. „Dolores, vidi!“ – kaže majka. Na sredini zelene staklene površine pojavljuje se zvezdica, koja potom narasta i pretvara se u dve žene – vlasnice onih glasova – koje sede za kuhinjskim stolom. Počinjem da plačem. Ko ih je tako smanjio? Jesu li žive? Stvarno? Sve se dešava 19 . Imam četiri godine. Nisam to očekivala. Ona dvojica i mama smeše se mom strahu, uživaju u njemu. A možda je to saosećanje i želja da me smire? Sećanja na taj dan su mi, baš kao i sama televizija, jasna i glasna, ali nepouzdana....