Nirnberško putovanje

Naslov knjige ukazuje na to da je reč o putopisu, ali Nirnberško putovanje ne predstavlja samo to; pre svega, ovo prozno delo Hermana Hesea je u stvari izrazito autobiografsko štivo – jedno od malobrojnih koje je napisao čuveni književnik i nosilac Nobelove nagrade za književnost (1946) – i koje je, gledano sa tog aspekta, krajnje iskreno i, reklo bi se, autentično ispovedno. Jedna od odlika koja se jasno oseća pri čitanju Nirnberškog putovanja jeste samoironija koju poneki čitalac može pogrešno da tumači kao samokritiku, čime bi delimično i bio u pravu jer pisac bespoštedno govori o svojim manama i o neprilagođenosti realnom životu vremena u kojem živi, što je i razlog njegovog opredeljenja da, kako sam kaže, živi kao pustinjak, izolovan u svom unutra­šnjem svetu književnosti i umetnosti. Uprkos protivljenju svemu ukalupljenom i unapred određenom, on nije ogorčen, nego nastoji da, gde god je to moguće, utka humor jer on, po njemu, „čini da se život podnosi“. Kroz svoja putovanja i boravke tokom dva meseca opisanih u ovom delu, u raznim gradovima južne Nemačke Hese kao posmatrač diže glas protiv tekovina modernog doba koje narušavaju prirodni sklad i lepotu velikih gradova, tekovina koje se već tada, dvadesetih godina prošlog veka, odražavaju na kvalitet života zbog zagađivanja životne sredine. Kroz delo provejava njegova skromnost kao čoveka; njega ne fasciniraju grandiozne stvari, naprotiv – on uživa u običnim stvarima, detinje čistom dušom voli svoje prijatelje, raduje se susretu sa njima, on voli svoj zavičaj, njegovu prirodu i njegove lokalne nošnje, i lokalni dijalekt, verno nosi u sebi uspomene iz mladosti i veruje da taj „bedni život“, ne samo njegov, ipak može biti lep i da se može uživati u njemu.