Ni heroji, ni lovci

I evo me, govorim. Strah nije uvek dovoljan da bismo se odrekli onoga što nasilno pokušavaju da nam oduzmu. Jer prošlost je promenljiva. Eventualno postoji samo kroz narative sećanja dok ne sklonimo svakog pojedinca koji se bilo čega seća. Kao što će svakog trenutka ućutkati mene. Neki od nas se zaista pod pritiskom straha, straha od kazne i javne sramote, straha za život, odriču svega. Kad kažem svega, mislim i na države u kojima živimo. Kada nestane sećanje, kao poslednji trag znanja o događajima koji su nas oblikovali, nestaćemo mi sami. I, šta ja onda imam da izgubim?