Monah Hokaj

Nema i ne može biti ničega što bi ublažilo moj grijeh i krivicu. Ako ikad iko ovo bude čitao, molim ga da i ne pomisli da pokušavam da pribavim ičije sažaljenje ili da se branim od počinjenih zala. Nikako, nikako. Počeo sam ovu ispovijest rečenicom da sam sebi samome i tužilac, i branilac, i sudija. Povlačim je. Ja sam sebi samome samo tužilac i sudija. Branioca nemam, niti zrno odbrane, od ma koga, zaslužujem... „Najpregnantniji Draškovićev roman Monah Hokaj maestralno zatvara krug od Noža do Snajpera. Njegovo čitanje nalik je posmatranju erupcije vulkana u čijoj lavi, nadomak apokalipse, gore ljudi, ideje, ideologije, politike, istorije, države i narodi. Ovo je Draškovićevo beskompromisno traganje za opasnim, bogohulnim istinama i kužnim lažima istorije u našem vremenu i prostoru. U auri romana su Dostojevski, Tolstoj, Kazancakis, Saramago… Višedecenijska žrtva satanizovanja i pokušaja ubistva, sve uvereniji da otvaranja arhiva i obelodanjivanja istina o zločinima i počiniocima na ovom tlu nikada neće biti, Vuk Drašković je odlučio da književnosti još jednom dodeli ulogu nosioca istorijske istine, a istoriji oduzme drevni kompliment da je učiteljica života. Neumoljivi rendgenski zraci osvetljavaju sramnu i kriminalnu ulogu crkvene, državno bezbednosne i vojne vrhuške u ratovima devedesetih, ali i najmračnije kutke ljudskog bića koje izgubi kompas a potom i identitet u mengelama institucija koje dresiraju ubice… Monah Hokaj je urlik do neba i nazad, uključno sa prvim nedvosmislenim određenjem prema ratu u Ukrajini u našoj današnjoj književnosti.“ – Ljiljana Šop