Imprimatur

Rim, septembar 1683. Dok turska vojska nadire na granice Zapada i opseda Beč, iznenadna smrt jednog putnika u gostionici u centru Svetog grada seje paniku: otrov ili kuga? Iz straha od zaraze, u gostionici je zaveden karantin i gosti su zatvoreni u svojim sobama; među njima je i opat Ato Melani, kastrat i tajni agent u službi Luja XIV, odlučan da otkrije šta se krije iza te neobične smrti. Njegova istraga će, međutim, izneti na videlo strašnu tajnu, međunarodnu zaveru u kojoj se krvavo prepliću vera, politika i špijunaža. U atmosferi baroknog Rima punoj neizvesnosti, među tajnim podzemnim hodnicima i alhemijskim laboratorijama, lovcima na relikvije i ilegalnim štamparijama, čudnim lekarskim i kulinarskim receptima, na videlo izbija jedan nezamislivi aspekt istorije Evrope, velika, oduvek prikrivana zavera, koju su autori ovog romana – sa uspehom prevedenog na preko dvadeset jezika – uspeli da rekonstruišu posle višegodišnjih istorijskih istraživanja. Rita Monaldi je diplomirala klasičnu filologiju i stručnjak je za istoriju religija. Frančesko Sorti je muzikolog i stručnjak za muziku XVII veka. Bilo im je potrebno deset godina istraživanja da bi napisali ovaj roman neobične snage koji otkriva jednu od najstrože čuvanih tajni u istoriji papstva. Imprimatur je već postao evropski i svetski bestseler. Drugo lice crkve U atmosferi baroknog Rima, u ovom romanu, krvavo se prepliću vjera, tajne, međunarodne zavjere, politika i špijunaža Tajanstvena smrt u krčmi na rubu Vatikana pokreće lanac događaja u čijem će se središtu naći jedna od najbolje čuvanih tajni 17. vijeka. Ovako u jednu rečenicu staje siže romana Imprimatur italijanskog bračnog para Rite Monaldi i Frančeska Sortija. Iako je Imprimatur objavljen 2002. godine kod poznate italijanske kuće Mondadori već je postao evropski i svjetski bestseler, preveden na preko dvadeset jezika. Da i kod nas ova knjiga bude čitana pobrinula se beogradska izdavačka kuća Laguna, objavivši roman u prevodu Gordane Breberine. Glavna radnja Imprimatura dešava se u Rimu, septembra mjeseca 1683. godine. Dok turska vojska nadire na granice Zapada i opsjeda Beč, iznenadna smrt jednog putnika u gostionici u centru Svetog grada sije paniku: da li je to otrov ili kuga? Ubistvo ili zaraza? Iz straha od epidemije, u gostionici je zaveden karantin i gosti su zatvoreni u svojim sobama; među njima je i opat Ato Melani, kastrat i tajni agent u službi Luja HIV, odlučan da otkrije šta se krije iza te neobične smrti. Njegova istraga će, međutim, iznijeti na vidjelo strašnu tajnu, međunarodnu zavjeru u kojoj se krvavo prepliću vjera, politika i špijunaža. U atmosferi baroknog Rima punoj neizvjesnosti, među tajnim podzemnim hodnicima i alhemijskim laboratorijama, lovcima na relikvije i ilegalnim štamparijama, čudnim ljekarskim i kulinarskim receptima, na vidjelo izbija jedan nezamislivi aspekt istorije Evrope, velika, oduvijek prikrivana zavjera. Priča ovoga romana baca nove, tamne sjenke na papu Inoćentija HI, dovodi u pitanje čistotu papine duše i časnost njegovih namjera. Pored pomenute glavne radnje koja se odvija od 11. septembra (simbolika datuma!) do 25. septembra, 1683. godine, u romanu ima dešavanja iz 1688. i 1699. godine, a u cilju osvjetljavanja događaja iz 1683. godine. Ali, na početku romana postoji jedna vrsta okvirne priče, koja sa velikom vremenskom distancom (februar 2040. godine) govori o nastanku ove knjige. Naime, pripovijedač ove uvodne priče je biskup Lorenco del Ađo, koji piše prijatelju o bračnom paru Riti i Frančesku, koje je upoznao prije 40 godina, jer su stanovali u njegovoj blizini i on ih je potom i vjenčao. Bračni par je sve svoje vrijeme posvećivao proučavanju rukopisa iz kolekcije jednog rimskog aristokrate bibliofila s početka 18. vijeka. U toj staroj kolekciji prionašli su obimne, rukom pisane memoare, čiji je anonimni autor tvrdio da je bio sluga u jednoj rimskoj gostionici i pisao je o događajima koji su se 1683. godine odigrali u Parizu, Rimu i Beču. U potrazi za pričom, bračni par Rita i Frančesko odlaze u Beč, odakle će biskup Lorenco del Ađo dobiti od njih roman nastao na osnovu istraživanja. Međutim, biskupu Lorencu del Ađu neće uspjeti da pronađe nekadašnje prijatelje u Beču. Ovim postupkom, pisci Imprimatura kao da su htjeli da ukažu na svoj dugotrajni proces stvaranja ovog djela. U Imprimaturu čitaoci će svakako osjetiti tragove italijanskih klasika, prvenstvno Bokačovog Dekamerona, jer radnja i jednog i drugog dijela dešava se u karantinu; potom i Imena ruže Umberta Eka, po zavjerama, špijunaži, detektivskoj priči, drugom licu crkve. I još jedno zapažanje, tiče se naslova. Riječ imprimatur ľ na latinskom znači: neka se štampa, a danas se tako naziva blagoslov crkvenih vlasti da se neka knjiga može štampati. Međutim, postoji jedna latinska izreka koja bi bolje odgovarala duhu ovoga romana, a to je: Imprimatur secretum, veritas mysteruim. Što bi u slobodnom prevodu odgovaralo: sve tajne na svijetu mogu se objaviti, ali istina ostaje misterija. Kako je najavila Rita Monaldi, oni planiraju da napišu još tri romana koji će nositi naslove - Secretum, Veritas i Mysteruim. Autori romana Imprimatur bračni par Rita Monaldi i Frančesko Sorti su uspjeli da rekonstruišu, poslije višegodišnjih istorijskih istraživanja, misteriju i pretočili je u roman, po kome će se uskoro snimiti i film. Rita Monaldi je diplomirala klasičnu filologiju i stručnjak je za istoriju religija, a Frančesko Sorti je muzikolog i stručnjak za muziku 17. vijeka. Bilo im je potrebno deset godina istraživanja da bi napisali ovaj roman neobične snage koji otkriva jednu od najstrože čuvanih tajni u istoriji papstva. Vujica Ognjenović ODLOMAK Komo, 14. februar 2040. Njegovoj ekselenciji Mons. Alesiju Tanariju Sekretaru Kongregacije za pitanja svetaca Rim – Vatikan In nomine Domini Ego, Lorenzo Dell’Agio, Episcopus Comi, in processu canonizationis beati Innocentii Papae XI, iuro me fideliter diligenterque impleturum munus mihi commissum, atque secretum servaturum in iis ex quorum revelatione preiudicium causae vel infamiam beato afferre posset. Sic me Deus adiuvet. Dragi Alesio, Oprostite mi, molim Vas, što ovo pismo započinjem formulom iz obredne zakletve: prećuti ono sramno što si saznao o nekoj uzvišenoj duši. Znam da ćete svom nekadašnjem profesoru iz semeništa oprostiti što u pismu koristi stil u manjoj meri ortodoksan od onog na koji ste navikli. Prošle su tri godine otkako ste mi pisali na zahtev Svetog oca da biste me pozvali da rasvetlim navodno čudesno izlečenje koje je pre više od četrdeset godina u mojoj dijecezi izveo blaženi papa Inokentije XI – onaj Benedeto Odeskalki iz Koma, za koga ste možda prvi put čuli od mene dok ste bili mali. Kao što se sigurno sećate, taj slučaj mira sanatio odnosio se na jedno dete – siroče sa sela kome je pas odgrizao prstić. Detetova baka, pobožna žena privržena papi Inokentiju, odmah je uzela okrvavljeni patrljak, umotala ga u papinu svetačku sliku i tako predala lekarima hitne pomoći. Posle operacije prišivanja, dete je odmah moglo normalno da koristi prstić, koji je povratio osetljivost, što je izazvalo čuđenje kako hirurga, tako i njegovih pomoćnika. U skladu s Vašim uputstvima i željom Njegove svetosti, pokrenuo sam proces super mira sanatione, koji po mišljenju mog prethodnika nije trebalo započinjati. Neću se dalje zadržavati na tom procesu, koji sam upravo okončao, uprkos tome što su već pomrli gotovo svi svedoci tog događaja, a bolnički kartoni uništeni kad je prošlo deset godina, dok je dete sada pedesetogodišnjak stalno nastanjen u Sjedinjenim Državama. Dokumentaciju ću vam poslati naknadno. Znam da ćete je, u skla du s procedurom, podneti na razmatranje Kongregaciji i da ćete zatim sastaviti izveštaj za Svetog oca. Znam, naime, koliko je našem voljenom papi stalo do toga da sada, gotovo vek posle beatifikacije pape Inokentija XI, ponovo pokrene proces njegove kanonizacije da bi ga konačno proglasio za sveca. I upravo zato što namera Njegove svetosti i meni leži na srcu, prelazim pravo na stvar. Sigurno ste primetili oveći svežanj priložen uz ovo moje pismo – to je rukopis knjige koja nikada nije objavljena. Biće mi teško da vam detaljno objasnim kako je on nastao, pošto je dvoje autora nestalo bez traga nakon što su mi poslali jedan primerak. Siguran sam da će Svetog oca i Vas, kad pročitate ovo delo, Gospod navesti na najpravičnije rešenje dileme: secretum servare aut non? Ćutati ili objaviti ovaj tekst? Ono što bude odlučeno za mene će biti svetinja. Pošto se moj duh tek sada oslobodio trogodišnjeg mukotrpnog istraživanja, unapred se izvinjavam ako moje pero ponekad bude letelo po papiru previše slobodno. Dvoje autora, mladi verenički par, upoznao sam pre četrdeset tri godine. Upravo sam bio izabran za župnika u Rimu, gde sam došao iz svog Koma, u koji sam se, božjom milošću, kasnije vratio kao biskup. Dvoje mladih, Rita i Frančesko, bili su oboje novinari; stanovali su nedaleko od moje crkve i meni su se, dakle, obratili za pomoć u vezi s pripremama za venčanje. Razgovor s mladim parom veoma je brzo izašao iz okvira običnog odnosa učitelj–učenici i vremenom je postao srdačniji i poverljiviji. Slučaj je hteo da se, samo petnaest dana pre datuma za koji je bilo zakazano venčanje, sveštenik određen za tu svečanost razboli. Bilo je sasvim prirodno da Rita i Frančesko zamole mene da obavim obred. Venčao sam ih jednog sunčanog popodneva sredinom juna, u čistoj i uzvišenoj svetlosti crkve San Đorđo in Velabro, na nekoliko koraka od čuvenih ruševina rimskog Foruma i Kapitola. Bila je to veličanstvena i dirljiva ceremonija. Svim srcem sam molio Svevišnjeg da mladom paru podari dug i spokojan ž ivot. Posle venčanja smo nastavili da se viđamo još nekoliko godina. Tako sam saznao da Rita i Frančesko nisu prekidali studije, mada im je posao ostavljao malo slobodnog vremena. Iako su se posle sticanja diplome iz književnosti oboje usmerili ka dinamičnijem i ciničnijem svetu štampe, stara interesovanja nikada nisu u potpunosti zaboravili. Naprotiv, i dalje su, kad god su mogli, čitali knjige, išli u muzeje i obilazili biblioteke. Jednom mesečno bi me pozvali na večeru ili popodnevnu kafu. Često bi, da bih mogao da sednem, u poslednjem trenutku morali da oslobode stolicu zatrpanu fotokopijama, mikrofilmovima, reprodukcijama starih gravira i knjigama. Ta hrpa papira je pri svakoj mojoj narednoj poseti postajala sve veća. Zaintrigiran, pitao sam ih čime se to bave s tolikim zanosom. Ispričali su mi onda da su u privatnoj kolekciji jednog rimskog aristokrate bibliofila naišli na osam svezaka rukopisa s početka XVIII veka. Zahvaljujući nekim zajedničkim prijateljima, vlasnik kolekcije, markiz *** ***, dozvolio im je da prouče te stare spise. To je bio pravi pravcati dragulj za ljubitelje istorije. Tih osam tomova sadržalo je prepisku opata Ata Melanija, člana stare plemićke toskanske porodice muzičara i diplomata. Ali pravo otkriće je tek sledilo – u jednom od osam tomova pronašli su obimne, rukom pisane memoare. Datirali su iz 1699. i ispisala ih je sitnim krasnopisom ruka koja očigledno nije bila ista ona što je napisala ostatak dela. Anonimni autor memoara tvrdio je da je bio sluga u jednoj rimskoj gostionici i pričao je u prvom licu o neverovatnim događajima koji su se 1683. odigrali u Parizu, Rimu i Beču. Memoarima je prethodilo kratko uvodno pismo prilično nejasnog sadržaja, bez datuma i imena pošiljaoca i primaoca. Tada mi nije pružena prilika da saznam sve. Mladi par je bio krajnje suzdržan u pogledu onoga što su pronašli. Naslutio sam jedino da su upravo posle otkrića tih memoara usledila istraživanja kojima su pristupili s najvećim žarom. Međutim, pošto su oboje zauvek nap ustili univerzitetske krugove, tako da njihova istraživanja ne bi mogla da dobiju naučni značaj, dvoje mladih su kovali plan da napišu roman. Pričali su mi u šali, ili gotovo u šali, kako će slugine memoare pretočiti u roman. U prvi mah sam bio pomalo razočaran, pošto sam ja – koji sam sebe zamišljao kao strastvenog istraživača – tu ideju smatrao neprimerenom i površnom. Kasnije, posle jedne posete, shvatio sam da stvar postaje ozbiljna. Ni godinu dana nisu bili u braku, a već su tome posvećivali sve svoje slobodno vreme. Posle su mi priznali da su gotovo ceo medeni mesec proveli po bečkim arhivima i bibliotekama. Nikada nisam postavljao pitanja, zadovoljavao sam se time da budem nemi i diskretni svedok njihovih napora. U to vreme, nažalost, nisam pažljivo pratio izveštaje koje su mi dvoje mladih podnosili o napredovanju svog rada. U međuvremenu, podstaknuti rođenjem lepe ćerkice i umorni od građenja kula u pesku u našoj siromašnoj zemlji, iznenada su na početku novog veka odlučili da se presele u Beč, grad koji im je možda prirastao za srce i zbog lepih uspomena koje su iz njega poneli kao mladenci. Pre nego što su definitivno napustili Rim, pozvali su me da se oprostimo. Obećali su mi da će mi pisati i da će me posećivati kad budu dolazili u Italiju. Ništa od svega toga nisu uradili i ja sam izgubio vezu s njima. Sve dok jednoga dana, pre nekoliko meseci, nisam dobio koverat iz Beča. U njemu je bio rukopis koji Vam šaljem. Bio je to onaj toliko iščekivani roman. Srećan što sam barem saznao da su uspeli da ga dovrše, želeo sam da im zahvalim. Ali iznenadio sam se utvrdivši da mi nisu poslali svoju adresu, pa čak ni nekoliko propratnih rečenica. Na naslovnoj strani je stajala štura posveta: „Pobeđenima“. Na poleđini koverte flomasterom je bilo napisano samo „Frančesko & Rita“.