Dnevnik jedne obične žene

Ničeg običnog nema u ovoj ženi. Pitam se, zaista, da li običan život uopšte postoji.” M. Forster Dnevnik Milisent King počinje uoči Prvog svetskog rata, kada trinaestogodišnja Mili, prerano sazrela za svoje godine, s dirljivom jasnoćom razumevanja zapisuje događaje koji će obeležiti njene mlade godine: ranjavanje njenog brata, porodične tragedije, napuštanje koledža da bi počela da radi u jednoj prodavnici. Taj posao joj muči dušu i ona se bori da postane nastavnica, očajnički želeći lepši život. Od boemskog književničkog Londona dvadesetih godina minulog veka pa do Rima, njena priča se kreće od tajnih ljubavi do bračnih ponuda, od znatiželje preko ambicija do društvenog rada i poslova vezanih za rat koji su obeležili tridesete. A onda stižu događaji koji će joj život izmeniti zauvek.... Milisent je prava žena XX veka – izvanredno prikazana izbliza – nezavisna, visprena, ranjiva, odlučna, spremna da se ponese s velikim i malim tragedijama i potresima svog veka i da ih preobrazi u pobede. ODLOMAK U maju 1999. godine dobila sam pismo od meni nepoznate Džoane King, za koje mi se u prvi mah učinilo da pripada onim prijatnim pismima poštovalaca kakva povremeno obraduju autore, ali se ispostavilo da je posredi nešto drugo. Muž Džoane King imao je tetku po imenu Milisent King, koja je u julu punila 98 godina, a koja je vodila dnevnik od svoje trinaeste do devedeset četvrte godine. Niti Džoani, niti njenom mužu, niti bilo kome iz familije nije dala da pročitaju jednu jedinu stranicu, ali ovo dvoje su verovali da će dnevnik biti zanimljiv, s obzirom na to da je ta njihova rođaka bila žena nepokolebljivog mišljenja. Glavni razlog iz kojeg mi je pisala bio je da zatraži od mene savet o tome šta bi se moglo uraditi s tim dnevnikom nakon smrti vlasnice. Džoana je čitala memoare koje sam ja napisala (Tajni životi, o mojoj babi i majci), a kako je to priča o dvema običnim ženama koje nisu žudele za slavom, zapitala se da li bih možda i ja smatrala da dnevnik Milisent King može imati izvesnu vrednost kao dokument o jednom društvu. Da li bih joj ja mogla dati ideju šta da učini s njim? Moja ideja je bila da bi neki od univerziteta koji imaju odsek za Ženske studije mogao biti zainteresovan da uzme taj dnevnik i priložila sam nekoliko imena i adresa. Rekla sam kako je i sama pomisao da je neko vodio dnevnik tokom toliko dugog perioda, koji obuhvata skoro čitav vek, sama po sebi izuzetna i da bih i lično volela da ga pročitam. Kao odgovor na to, stiglo je i drugo pismo od Džoane, u kojem se kaže da je to ono čemu se nadala, to jest, da će me dnevnik zaintrigirati do te mere da ću poželeti da „nešto od njega napravim“. Ja, u stvari, nisam baš tako mislila, ali kada sam već dobila takav predlog, mada pomalo izokola, počela sam da se poigravam tom mišlju. Ali, koju bi formu to „nešto“ moglo da ima? Kakav god da bude taj dnevnik, Milisent King svakako nije Virdžinija Vulf. Ako pokušam da ga objavim, suočiću se sa problemom kako od običnog da napravim neobično, ukoliko ne budem te sreće pa se ispostavi da njegova sadržina nije nimalo obična. Ili bih možda mogla da ga iskoristim da napišem biografiju? Ali, ko bi čitao biografiju nekoga za koga nikad nije ni čuo? Otpisala sam joj i rekla kako me vuče da pokušam da nekako iskoristim taj dnevnik, ali i kako smatram da Džoana treba vrlo pažljivo da razmisli o mogućim posledicama ukoliko mi ga da. Možda se njoj samoj, a što je još važnije, ni Milisent King neće dopasti ono što budem od njega napravila. Naglasila sam da je vrlo opasno dati autoru odrešene ruke u oblasti ličnog i privatnog – mogu da izgubim svaku kontrolu i grubo povredim ono što je najtananije. Rekla sam da u svakom slučaju sada nemam vremena, pošto završavam jednu knjigu pa neću moći da razmišljam ni o čemu drugom sledećih šest meseci, i zašto onda ne porazgovara s muževljevom tetkom o tome da li bi bilo pametno da mi sasvim prepusti dnevnike, i neka me obavesti u oktobru. Nedelju dana kasnije, pozvala me je telefonom lično Milisent King. Glas joj je bio jak i siguran, i da nisam znala, ne bih nikada naslutila da ima devedeset osam godina. Reče kako se oduševila kada je čula za moje mišljenje da njeni dnevnici mogu biti od vrednosti, ali kako brine da mi ih je Džoana možda prikazala kao uzbudljiv materijal, a boji se da to nije slučaj. „Možda sve to ništa ne vredi“, kazala je. Odgovorih kako sam sigurna da nije tako, ali mi ona reče da ne treba da budem toliko sigurna, kao i da želi da mi pošalje nekoliko strana kao uzorak, pa ću onda znati vredi li „boriti se sa osamdeset i kusur godina koje slede“. Ako vidim da vredi, mogu doći na jesen i odneti sve dnevnike. Uzorci su stigli posle nekoliko dana, sa propratnim pisamcetom od Milisent King lično. Rukopis je bio malo slabašan, ali čitak, mada se izvinjavala što je neuredan (uistinu, jeste šetao gore-dole preko čitave strane). Oni su, kaže, iz prvog dnevnika koji je u životu pisala, iz 1914, kada joj je bilo trinaest godina. Bile su to fotokopije nečeg nalik na školsku svesku s linijama, a datumi su bili ispisani na marginama. Dnevnici su me odmah fascinirali. Stil im je bio tečan i dinamičan, kao da ga je pokretala neka unutarnja energija koja im je, uprkos tome što je njihovu sadržinu činio svakidašnji život, davala dramski ton. I ja sam u tim godinama vodila dnevnik, i bilo me je stid da ga potražim i uporedim svoje pisanje sa pisanjem male Milisent. Ako je tako snažno umela da piše s trinaest godina, kako je pisala u dvadeset trećoj, trideset trećoj, sve do svoje devedeset treće godine? Odjednom me je ispunilo oduševljenje, pa sam napisala još jedno pismo i rekla kako mi ništa ne bi pružilo veće zadovoljstvo nego da pročitam sve dnevnike, pa možda i da pokušam da ih objavim. Mogu li doći u oktobru da ih uzmem? Milisent je odgovorila potvrdno, te se dogovorismo da datum utvrdimo kada se ja vratim iz Lejk Distrikta. Obećala sam porodici King da neću otkriti ime sela u kome još uvek žive (ili su živeli u vreme naše prepiske), osim što ću reći da je u zapadnoj Engleskoj. Ukrcala sam se u voz na stanici Padington i odvezla se do grada koji je najbliži njihovom selu, a tu me je sačekala Džoana King. Dok me je vozila kući Milisent King ispričala mi je ponešto o sebi; pričala mi je kako je upoznala svog muža Harija, a kako pak Milisent King, koja se, ispostavilo se, tek nedavno preselila iz Londona kako bi im bila bliže. Objasnila mi je da Milisent živi u kući na kraju puta koji vodi do njihovog imanja, pa im nije teško da na nju paze, a ona pak ne mora da se odrekne svoje nezavisnosti. Džoana prolazi pored njene kuće najmanje dvaput dnevno, kada vodi decu u školu i natrag, a Harija uvek tuda vodi put kada ide na farmu svojim poslom. Milisent je slaba, ali je savršeno sposobna da se stara o sebi i ne voli kad se pomene da će možda ubrzo doći vreme kad to više neće biti u stanju. Tu nedavno bila je u bolnici zbog jedne male hirurške intervencije (Džoana ne reče kakve) i pristala je, mada krajnje nevoljno, da posle toga ode u centar za oporavak. Rezervisali su joj mesto na dve nedelje, ali se odjavila posle jedne jedine tamo provedene noći, rekavši kako se odlično oseća i ka ko ne može da podnese tolike starce i bolesnike oko sebe, i vratila se kući taksijem. Neuništivog je duha, tako reče Džoana. Nije ni čudo što sam o Milisent, za vreme vožnje do njene kuće, izgradila sliku kao o sifražetkinji; zamišljala sam je kao ženu sjajnu i telom i duhom, mada sam znala da osobi od devedeset osam godina takav opis teško može pristajati. Zamišljala sam da je visoka i impozantna, pa sam se silno iznenadila kada je otvorila vrata i kada sam shvatila da je mala, čak vrlo sićušna, ne viša od nekih metar i po. Nije bila nimalo povijena ili pogrbljena, već se držala pravo, a dok se sa mnom pozdravljala, visoko uzdignute glave, kao da je iz sve snage ispravljala ramena. Nosila je naočari sa zlatnim okvirom, a video se i slušni aparat u levom uhu. Imala je na sebi ljupku cvetastu haljinu i džemper boje jorgovana koji se savršeno slagao s bojom cvetne šare. Kada se okrenula da me uvede u kuću, pridržala se jednom rukom za zid, ali je potom ušla (bez štapa) u dnevnu sobu vrlo sigurnim korakom. Odmah se videlo da Milisent ne želi da Džoana ostane s nama, a podjednako jasno beše kako je Džoani upravo to bila namera. Kao usput je napomenula kako je Džoana zauzeta, kako ima puno posla, a rekla je to takvim tonom da bi s Džoanine strane ispalo drsko da je pokušala da joj protivreči. Džoana, odista, pokuša da kaže kako je imala nameru da pripremi ručak, da nešto pojedem posle tolikog puta, ali Milisent reče da već ima nešto pripremljeno i da će Džoana taman imati vremena da ode u školu po decu pre nego što dođe oko tri po podne da me odveze na stanicu. I tako je Džoana otišla, mada nerado, a Milisent se osmehnu i kaza da je to dobra žena, samo što je sklona komplikovanju stvari. „Dobro“, reče, „hoćemo li sada na posao?“ Naredni sat smo zbilja provele u radu. Zamišljala sam kako ću da sedim, da pijuckam čaj i gledam albume s fotografijama dok Milisent kroz priču tumara po svojoj prošlosti. Ali ne. Prvo me je detaljno ispitala o mom životu, a potom šta i koliko čitam. Milisent je bila, to je iz nje zračil o, strastven čitalac čitavog svog života, te me je upozorila da su njeni dnevnici puni komentara o onom što je čitala, tako da će mi to možda biti dosadno. Rekoh da ću, naprotiv, biti oduševljena i da ću čitati naporedo s njom, onako kako sam to činila s Elizabet Baret Brauning dok sam radila na njenoj biografiji. Mislim da joj je to bilo milo. Tada je nastavila, pokrenuvši pitanje o tome šta ja mislim: čemu služi dnevnik? Šta mislim, pitala je, zašto je jedna obična žena poput nje vodila dnevnik sve te godine? Ovim je pitanjem očigledno htela da me proveri, tako da sam malo razmislila pre no što sam odgovorila, pa sam pažljivo navela nekoliko mogućih razloga i naglasila da meni to nije toliko neobično kao što se to možda drugima čini. Ja nisam vodila dnevnik u svakoj od proteklih pedeset godina, otkako sam još kao desetogodišnjakinja načinila prvi zapis, ali sam ih ipak pisala dovoljno da znam kakva neizlečiva navika to može postati i kakvo vam čudno ispunjenje može pružiti. Porazgovarale smo o tom osećaju, a ona reče da je nju to ponekad nerviralo jednako koliko joj je i godilo, i da je ponekad mrzela svoj dnevnik kao da je ta snažna potreba da ga piše mučenje. Počela sam da se pitam hoćemo li ikada doći do faze kada će mi pokazati te dnevnike, ali nakon što smo užinale sir i keks, i divni voćni kolač koji je Milisent sama napravila, odvela me je u jednu malu sobu u zadnjem delu, koju je zvala „moja šivaća soba“ (i u kojoj je zaista ispod prozora stajala jedna stara šivaća mašina, mada, s obzirom na to da je na njoj bilo nekoliko saksija sa cvećem, po svoj prilici nije više bila u upotrebi). Desno od prozora, od poda do tavanice protezao se ormar, koji Milisent otključa. Čudno je, pomislih, što neko oseća potrebu da zaključava ormar u kući u kojoj živi sam. Unutra su bile tri police, krcate školskim vežbankama tvrdih korica, većinom crvenim, mada su neke bile i crne. Ona se malo odmače, pa se zagleda u njih, i reče kako joj se čini, kad ih tako posmatra, da njen život, uprkos očiglednim činjenicama, ipak m ora da ima neki značaj. Rekla mi je da ima više od osamdeset dnevničkih svezaka (već mi je napomenula da je morala odustati od pisanja u devedeset i četvrtoj godini), zato što je tokom pojedinih godina ispunila više od jedne sveske. Nikada je nije privlačio dnevnik tipa štampane knjige, stranica za svaki dan, kao da svaki dan zaslužuje isti prostor, već je od samog početka više volela da na margini napiše datum, i da onda piše onoliko koliko želi, duže ili kraće. Stajala je i dalje ispred otvorenog ormara, zaljubljeno zagledana u njegovu sadržinu, kako mi se učinilo – poprilično dugo, a onda mi je ponudila da izvadim onoliko svezaka koliko mislim da mogu poneti. Džoana i Hari će mi doneti ostatak kada sledeći put budu išli kolima za London, što povremeno rade da bi posetili Džoaninu sestru, koja je, ispostavi se, stanovala u severnom Londonu, prilično blizu mene. Izvadila sam prvih deset svezaka s osećanjem da je gotovo bogohulno dotaći ih, i pažljivo ih spakovala u ruksak koji sam donela. Bilo je još prilično mesta, pa sam dodala još deset, a potom, kada sam podigla ruksak da ocenim težinu, još pet. Ona pak, pošto je očigledno brojala dok je gledala, dodade još jednu rekavši da će mi to biti do 1939, što je pravo mesto, značajna godina. Pretpostavila sam da misli na početak rata, ali ona kaza da, iako to zbilja jeste značajno, nije na to mislila, no ne reče na šta je zaista mislila. Zatvorila je ormar i ponovo ga zaključala, a onda dodade kako imamo vremena za šolju čaja pre nego što dođe Džoana da me vozi na stanicu. Izgledala je malo setna dok smo sedele i pijuckale čaj što ga je skuvala, pa se zabrinuh da je nastupio trenutak kad je zažalila što se makar i privremeno odvaja od svojih dragih dnevnika. Rekoh nešto u tom smislu, ali ona odmahnu glavom i reče da nije, milo joj je što ću ja da ih čitam i što ću možda moći da napravim nešto od njih (opet ista priča), i da samo razmišlja o tome šta njeni dnevnici mogu da znače nekome ko je ne poznaje. „Jedno je važno“, reče, „njih nikada nisam lagala.“ (Zapazih ono „njih“, ne „u njima“, kao da su dnevnici živi, kao da nisu predmeti bez duše.) Reče još da neću shvatiti važnost toga dok ih ne pročitam i ponovi da nikada nije lagala, nikada, nijednom nije slagala. Džoana se vratila tačno na vreme, u tri po podne, a tad je usledio prilično napet i dirljiv rastanak. Bilo mi je jasno, a rekla bih – i Džoani, da je došao onaj trenutak, i da Milisent zapravo nije želela da gleda kako njeni dnevnici odlaze, šta god da je maločas pričala. Upitala je da li je ruksak nepromočiv, a kada sam kazala da je, iako možda ne izgleda tako, izdržao sve pljuskove u Lejk Distriktu a da se ništa od njegovog sadržaja nije ukvasilo, dodala je: „Dobro je, jer mastilo se razliva, znate.“ Vodila sam računa da mi ruksak bude na kolenima kada sam ušla u Džoanin auto, da ga ne stavim na zadnje sedište ili u prtljažnik, i mislim da je osetila olakšanje kad je videla da ga pazim kao malo dete. Stajala je u dovratku i mahala dok smo odlazile, a ja sam odmahivala sve dok nismo sasvim nestale s vidika. Rekoh Džoani kako se nadam da se neće zbog ovog pokajati, a Džoana me je ubeđivala da sigurno neće, da se retko predomisli kad jednom nešto reši. * Tokom narednih nedelja, pošto mi je Džoana donela sve ostale dnevnike, odmah sam sve pročitala od početka do kraja i potpuno se unela u Milisentino odrastanje, svaki čas se iznenađujući čudnim obrtima u njenom životu. Tada još nisam ništa pribeležila, niti sam bila rešila šta ću od njih da „napravim“. Kada sam sve pročitala, bilo mi je jasno šta treba i šta želim da uradim: da ih objavim. Nikako ne bi išlo da se objavi sve – celokupni materijal je bio previše obiman i po zanimljivosti veoma neujednačen. Objavljivanje je podrazumevalo strogu selekciju koja, pošto bi bila isključivo po mom ukusu, možda ne bi zadovoljila Milisent. Takođe sam morala da dodam jedan broj tekstova koji bi premostili izostavljeno, a da bih to uradila morala bih da pretražujem po materijalu vezanom za porodičnu prošlost, o kojoj ili nisam znala ništa, ili sam znala samo najosno vnije. Ali nimalo se nisam dvoumila želim li „da napravim nešto“, samo ako mogu, od tako pedantno zabeleženog života jedne obične žene. Ugledala sam nit koja se kroz njega provlačila i koja me je privukla, a koja će, verujem, zaintrigirati i privući i druge. Nadam se da sam dopustila Milisent da sama ispriča sopstvenu priču i da moje priređivačke intervencije nisu preterano nametljive, kao i da nisam umanjila verodostojnost same priče. Nije uvek bilo moguće uzdržati se od komentara – ono što Milisent čini, ili kaže, ili misli, snažno izaziva na reakcije – ali sam se trudila da ih svedem na najmanji mogući broj. Osećam obavezu da kažem sledeće: nije bilo ničeg običnog u vezi s tom ženom. Štaviše, sada se pitam postoji li uopšte nešto što se zove običan život.