Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

26.529

Facebook slicica

Katalog

Devojka sa Zanzibara

Devojka sa Zanzibara

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Rodžer King


ISBN:

86-7436-288-5

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0211

Broj strana:

296

Težina:

405 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

17,50 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

„Ovaj roman je prava bomba, tornado koji se zakovitlao kroz haos naše današnjice, knjiga sa više života nego mačka – a svaki od njih vam budi jezu, i nijedan nije tipičan.“
Širli Hazard, autorka knjige Grin na Kapriju: Memoari

„Prelijepo i prefinjeno preplitanje priče o Marselinoj sadašnjici sa slojevima njene prošlosti potpuno je čudesno. Čitanje ove knjige me je naprosto usrećilo.“
Andrea Baret, autorka knjiga Servantes sa mape i Brodska groznica

Kad čujete za Zanzibar, to vam zvuči egzotično – ali za ovu pametnu djevojku lišenu svih iluzija njena rodna zemlja je varljiva i puna bura. Roman o njoj, pažljivo promišljen i napisan tako da će vam čvrsto držati pažnju, priča je o izgnanstvu, odanosti i granici između prijestupa i pogrešno protumačene vrline. Svaka stranica ove opčinjavajuće knjige Rodžera Kinga naučila me je nečemu novom.
Rozlin Braun, autorka knjiga Prije i poslije i Građanski ratovi

ODLOMAK

ZANZIBAR
…kaljuga zla,
istočnjački u svojoj pojavnosti,
muhamedanski po svojoj religiji,
arabljanski u svom moralu…
prava prestonica za Crni kontinent

Henri Dramond u Tropskoj Africi, 1888. godine.
Navedeno u 11. izdanju enciklopedije Britanika, 1910–1911. godine


ŽIVOT PRE


Sad razumem zašto su me hteli u koledžu Mur. Zadovoljavala sam sve njihove norme: žena, Azijatkinja, Afrikanka, Arapkinja, Evropljanka, crna, smeđa, obojena. Savršeno sam pakovanje samo zato što nisam kao oni. Prema formularima koje su otposlali vladi, upražnjeno mesto je, nakon svega, čekalo mene. Da li je postojala i rubrika za bivše osuđenike, da li su i to, možda, proveravali? Ako bih pokušala da ih uverim u svoju nevinost, bojim se da bi se moje kolege samo razdražljivo nasmejale i rekle mi da nema potrebe, jer njima moja krivica ne smeta.
Ovde je strašno hladno, sneg cijuče kao da gaziš po miševima. Jutros sam obukla stari Harodsov kaput koji je ostao čitav još od Londona, nove svetle timberlend čizme, jarkocrvenu beretku, meki vuneni šal – ovde ga zovu vratna marama – i rukavice, pa odšetala do polja iza kuće samo da mu oslušnem zvuk. Okrenula sam se i zastala, čudeći se tišini. Bila sam daleko, sama i bezbedna. Udahnula sam duboko i osetila kako mi se nozdrve slepljuju od mraza, a zatim otvaraju.
Kad sam konačno pažnju preusmerila s nosa na oči, shvatila sam da su se usredsredile na drvenu kućicu koju mi je koledž dodelio. Uočila sam predivni sjaj ledenica što su visile sa strehe i primetila da se tu moja očaranost nije okončala, već se sad usredotočila na dimnjak i na kolut dima koji je iz njega izbijao. Onda sam se setila – zaprepastivši se kako se nešto tako davno i sitno može pamtiti – da nas je kad sam bila devojčica, u novoj školi, u Zanzibaru, jedna kaluđerica Evropljanka terala da crtamo takve kuće, male, kockaste, s tajanstvenim perjanicama. Slušali smo je, ali mora da je ova čudnovata slika na nas ostavila utisak: kuće z a kakve smo znali u Zanzibaru bile su visoke, zbijene jedna uz drugu, sagrađene od masivnog kamena. Zanzibar još i sad uspeva da me obuzme. Ponekad seže čak i do Vermonta, kao da se londonski deo slagalice nikad nije umetnuo između.
Ovde sam dovoljno dugo da postanem ranjiva pred uspomenama. Tri meseca vermontske tišine, a sad još i lagana težina snega, obavili su ovaj svet i zarobili me samu sa sopstvenim mislima. Dekan koledža Mur misli da je ljubazan što mi daje vremena da se sredim pre nego što počnem da predajem, ali ja sam već spremna za promene.
Kad sam sa dvadeset pet godina otišla iz Zanzibara u Englesku, nadala sam se da uspomena neće biti, ne znajući da će mi kasnije biti potrebne radi boljeg razumevanja. Htela sam da povučem crtu iznad prošlosti i kažem: moj život počinje ovde, svetlost ide iznad, a tama ispod crte. Sanjala sam mladu ženu – sebe – koja stoji na prozoru jarko osvetljene sobe na spratu moderne londonske kuće. Tamo je bila zabava. Držala sam piće. Haljina, skupa, otkrivala mi je ramena. Smešila sam se i ćaskala. Verovatno sam bila domaćica. Takva slika mogla je da mi se ureže samo iz filmova i časopisa. Čudno je što sam u ovom maštanju videla sebe istovremeno i kao zamišljenu, natmurenu devojku koja stoji dole na ulici i gleda u ženu na prozoru. To je bilo sve što sam od Evrope imala, svetlo obećanje nejasne sreće i nepoznatu mogućnost da se borim protiv duhova Zanzibara.
Bila je 1983.* kad sam otišla, a sve što se tada po Zanzibaru kretalo bili su njegovi duhovi. Vlada je bila finansijski propala i bespomoćna. Istočnoevropski komunistički savetnici napustili su ostrvo, a niko se nije pojavio da ih zameni. U telefonskim govornicama koje su izgradili nije bilo telefona, u cevima nije bilo vode. Narodni zabavni park je zakatančen, a naš jedini moderni hotel, Bvavani, zatvoren. Turisti nisu dolazili da ljubavišu pod našim palmama i na tropskim plažama i da nam govore kako smo raj na zemlji. Nismo imali hrane za njih, niti su imali gde da odsednu. Posedovali smo samo kostur e preostale od trgovine robljem, živa sećanja na krvavu revoluciju,* strah i užas od veštičarenja i sve moguće glasine koje su sekte i podsekte Afrikanaca, Azijata i Arapa uspevale da puste. Meni je bilo dvadeset pet godina i nisam htela da budem tamo.
Već sam jednom bila pobegla i vratila se protiv sopstvene volje. Čim mi se ukazala prilika, četiri godine pre toga, zamenila sam ostrvo i porodicu za kopno i tanzanijsku prestonicu Dar es Salam. Dosta dobro mi je išlo. Bila sam vlasnik taksija. Imala sam dečka Francuza. Sad sam htela pasoš da bih otišla dalje, ali u vladi su uporno tvrdili da se moram vratiti na Zanzibar i tamo podneti zahtev. Dok je avion sletao, zamišljala sam sebe kao dugonogog flaminga koji lagano dotiče tle pre nego što opet uzleti na mnogo dužu seobu. Brzo sam spustila poklone za majku – stvarčice koje nije mogla da nabavi na ostrvu: mirišljavi sapun, zubnu pastu, zdravu hranu, konzerve usoljene govedine – i požurila u kancelariju Omara Ćatiba, opunomoćenog službenika zanzibarske pasoške službe. I tako sam glavačke uletela u jedan od onih odlučnih trenutaka kad se tok ljudskog života sukobljava s neprirodnim vladinim ograničenjima i izaziva savršenu ukočenost.
Bio je crnoputi Afrikanac, niži od mojih metar i šezdeset pet, sa smešnim stomačićem koji mu je iskakao ispod razdrljene košulje. Lice mu je bilo izrovašeno rupicama, kao da ga je majka odmah po rođenju izudarala četkom za kosu. Da budem pravedna, osmeh mu je bio prijatan. Dobar musliman, rekla bih; porodični čovek, mali čovek na malom poslu. Nipošto loš čovek.
Možda sam bila pomalo nadmena, ali ta nezdrava mirnoća me je prestrašila, mene koja sam bila željna pokreta, a samopouzdanje mi je bilo sveže i krhko. Još sam bila očarana sobom što sam u Daru uspela da otpočnem novi život, što imam novca za trošenje i prijatelje Evropljane. Sad kad sam se vratila kući, prigrlila sam taj lomni kosmopolitski identitet samo za sebe. Za svoju prvu posetu pasoškom odeljenju obukla sam plave leviske, bledu svilenu bluzu, stavila minđ uše, zadenula koralnu ukosnicu u kosu, zakačila slušalice Sonijevog vokmena oko vrata. Mislim da sam posedovala jedini vokmen na ostrvu.
Pružila sam mu lična dokumenta i popunila formulare, tražeći dovoljno mesta za sebe među visokim gomilama pohabanih smeđih registratora na stolu gospodina Ćatiba. Gledao me je s druge strane, zaštićen u svom utvrđenju. Bila sam brza, okretna i Evropljanka; stavio je ruke preko stomaka i zadržao svoju muslimansku smirenost.
„Pa, Marsela“ – pogledao je u formular – „hoćete da nas napustite? Ne zadugo, nadam se?“
„Samo za odmor“, morala sam da lažem.
„Dobro je. Nedostajaćete nam, vi jedan od zanzibarskih cvetova. Znate za valutna ograničenja, naravno.“
„Vlada mi neće dozvoliti da iznesem svoj novac. Da. Koliko ću dugo čekati na pasoš? Uskoro treba da putujem.“
„Zavisi. Mora da ide preko Dar es Salama.“
„Ali u Daru su mi kazali da moram doći ovamo! Živim u Dar es Salamu. Rekli su mi da zahtev moram podneti ovde pošto sam se rodila na Zanzibaru. I da je zanzibarska pasoška služba odvojena od kopnene.“
„Bili su u pravu. Sve što su vam kazali sasvim je tačno. Pasoške službe nam jesu odvojene, ali izdavanje pasoša nije. Sve ovo je Tanzanija. Takvo je ustrojstvo Tanzanijske unije. Vaši papiri moraju da idu na kopno.“
„Hoće li to trajati duže od nedelju dana? Moram da se vratim na posao u Dar.“
„Možda će trajati i duže.“
„Onda ću se vratiti tamo dok ne bude gotovo.“
„Nažalost, to bi bio problem. Moram da pošaljem vaše papire na kopno, pa nećete moći da napuštate Zanzibar. Ali radujemo se što ste se vratili, siguran sam da se raduje i vaša porodica. Mislim da vam je majka u poslednje vreme prilično usamljena.“
Preslišala sam se i pogledala u njega. Poznajem li ga? Zanzibar je mali. Upitala sam: „Može li to potrajati mnogo duže od sedam dana? Mesec dana?“
Omar Ćatib mi se osmehnu svojim prijatnim smeškom i rukama mi pokaza da je na nekom višem, možda njegovom šefu ili Alahu, da to odredi. „Da pošaljem vaš za htev?“ Vratio mi ga je.
„Ima li drugog načina?“
„Bojim se da ne. Nema drugog načina.“

Nedelje su se otegle, potkopavajući moje krhko i tanko samopouzdanje. Posle prvog sastanka s Omarom, posećivala sam ga svakog četvrtka ujutro. Insistirao je da ga zovem samo Omar. Dok su duž cele istočne Afrike Azijati bili napadani, proganjani, pa čak i deportovani kao ekonomski paraziti, on mi je s opreznim zadovoljstvom upućivao komplimente, veličajući moje stalno prisustvo. „Svako zlo ima svoje dobro, Marsela“, kazao mi je nakon već uobičajenog čaja i izliva skrušenosti. „Dok svet pati, ja sam na dobitku.“
Ostatak vremena provodila sam u svojoj nekadašnjoj dečjoj sobi, krijući se od nametljivih pogleda, puštajući disko muziku i piljeći u zid oblepljen nekada dragocenim, a sada izbledelim i požutelim slikama filmskih zvezda iz časopisa. Moja starija sestra Marija otisnula se na kopno pošto se dobro udala za jednog vrlo dosadnog goanskog računovođu. Sve školske drugarice koje su imale makar i trun duha otišle su, a one što su ostale ovde postale su uzorne supruge. Moj dečko iz školskih dana, Arapin Ali, moj prvi ljubavnik, otišao je u Oman da postane poslovni čovek, i sada je u mom životu postojao samo u vidu povremenih, nespretno ispisanih pisamca na kojima se uvek potpisivao s Tvoj verenik Ali. Šala, razmišljala sam. Ležala sam sva znojava u svojoj sobi na četvrtom spratu, sa slušalicama na ušima, u nadi da će se nešto pokrenuti, makar to bio i povetarac što dosađuje zavesama koje su zadržavale sunčevu svetlost. Možda je Ali i bio ozbiljan. Inače sam ga predstavljala kao verenika samo onda kad je trebalo da otkačim nepoželjne muškarce. Sad sam maštala da se udam za njega kad se sledeći put vrati, pa da onda prebegnem u Oman. Dok bih tako sanjarila i dosađivala se, mama bi obično bila negde u kući. Bila je lepa žena čiju lepotu muškarci više nisu primećivali. Viđale smo se samo za obedima, a i tad gotovo da nismo pričale. Živela je srećno u svom kitnjastom svetu, u kome je o svemu odlučivala sest ra moga oca, tetka Stela, alijas gospođa Fernandez, svima – pa i meni – poznatija kao gospođa F.
Za teškoće u kojima sam se našla pokušavala sam da okrivim Didijea, svog dečka Francuza, ali nisam baš uspevala da u sebi probudim bes. Iako sam pasoš tražila da bih se pridružila njemu u Francuskoj, nisam neprestano mogla bežati od pomisli da je Didije samo izgovor. Kad smo se upoznali, bio je zaposlen u Pežoovom predstavništvu u Daru, a ja sam upravo bila kupila dva ofucana pežoa 304 za taksiranje. Završili smo u krevetu i u to vreme sam, za promenu, bila srećna. Moj prethodni dečko bio je Arapin, kao i svi moji ostali momci pre njega. Arapi su za mene imali ono nešto; volela sam ih više od Goanaca,* koji su sa sobom nosili opasnost od robovanja kući i braku. Ali Evropljanin je nagoveštavao mnogo veće odvajanje, pa sam stoga i bila prijemčiva kad mi je Didije objašnjavao kako je sve što je francusko bolje od svega ostalog, a onda me uputio u oralni seks. Moj prethodni dečko voleo je da mi prodire ispod pazuha, a ja sam mislila da je to prirodno sve dok mi Didije nije kazao da nije.
Na zabavama na koje me je odvodio Didije i u disko klubovima hotela Kilimandžaro u Daru upoznala sam mlade evropske humanitarce-dobrovoljce, i stekla čudno iskustvo jer su i na mene gledali kao na mladog posetioca Afrike. Oblačila sam se isto kao oni, pretvarala se da upražnjavam istu veru, uživala u istoj hrani i piću. Moj engleski je obično bio bolji od njihovog, dok je njihov svahili često bio bolji od mog. Isprva sam se stidela; pažljivo sam ih posmatrala i pitala se ima li, na kraju krajeva, nečega u zagonetnoj tvrdnji gospođe F. da smo mi Goanci stvarno Evropljani, samo što smo prerušeni. Shvatila sam da se ti mladi ljudi vrednuju po meni nepoznatom redu i poretku, prema značaju svog posla i obrazovanja. Iako je Didije imao više novca od ostalih, nije bio najpoštovaniji. Bilo je nečega u toj Evropi što je svemu davalo dublje značenje, a humanitarci su očekivali da ih ovde smatraju za nešto više nego što su obični radnici fabrike automobila. Za te Evropljane Afrika je bila samo kratak izlet, a njihovi stvarni životi bili su negde drugde. Tada sam i ja počela da čeznem za pravim životom. Da sam samo uspevala jasno da razmišljam u svom znojavom zanzibarskom krevetu, shvatila bih da za svoje teškoće treba da krivim to, a ne Didijea.
Malo-malo pa bi zauvek otišao neki novi dragi prijatelj, da nastavi svoj život u Danskoj, Nemačkoj ili Holandiji. Odlazila sam na aerodrom po zagrljaje, suze i poljupce, i uvek je to bilo ono: „Marsela, kad stigneš u Evropu, moraš da dođeš kod mene.“ Smešila sam se svojim glupim smeškom i bilo me je sramota da im kažem kako čak ni pasoš nemam.
Kad je Didijea Pežo kratkom porukom pozvao nazad, opet je bilo suza – ovoga puta mojih; iako daleko od toga da sam ga volela, imala sam osećaj kako mi se svet ruši. „Kad se sredim“, rekao mi je Didije, „poslaću ti avionsku kartu.“ Onda je nabacio: „Zašto da ne?“ – misteriozno pitanje koje sam shvatila kao francusku verziju onog „Nema problema“. Sutradan sam otišla da podnesem zahtev za pasoš i shvatila da se, kao Josif i Marija, moram vratiti u svoje rodno mesto radi sređivanja papira. Umesto da pronađem novi svet, zatekla sam sebe kako se vraćam u onaj koji sam već rešila da napustim.


Ovde dobro spavam. Za drvenu kuću koju mi je koledž dao ispostavilo se da ni oni sami ne znaju koliko je stara, najmanje stotinu godina, možda dve stotine, mnogo je starija od mog viktorijanskog stana u Bejsvoteru koji sam nekada toliko volela, u kome sam Bendžija toliko volela, jedinog doma koji sam ikad posedovala. Kad sam prvi put osmotrila kuću i uselila se među drvene zidove, mislila sam da je to letnjikovac, nešto privremeno i sezonski, ništa ozbiljno. Nisam navikla na drvene kuće. U Londonu je sve bilo od cigle; drvo se koristilo za šupe. A u gradu Zanzibaru bio je kamen, toliko zadivljujući da su ljubomorni Britanci grad prozvali Kamengrad samo da bi umanjili njegovu raskoš. To što se grejem na drva u drvenoj kući deluje čudesno perverzno. Uživam u prilagođavanju na dom koji je postao prijatan zahvaljujući onima što su tu boravili pre mene, ostavljam tvrdoglavost po strani i pripitomljavam se kao mačka.
U mesecima otkad sam stigla, pravo s aerodroma, da bih postala Marsela d’Soza, docent multikulturalnih studija – kakav vic! – na Koledžu Mur, nisam ni dodavala niti oduzimala bilo šta od nameštaja. Nameštaj je bio masivan, drven i topao; štaviše, dobre je izrade i sve radi savršeno. Fioke se izvlače, teška vrata se zatvaraju laganim pritiskom na bravu, brojne lampe pale se i gase besprekorno. Kad kuvam, nalazim sve lonce i šerpe koji mi trebaju, iako ih nema mnogo. Neočekivano se ispostavilo da je Amerika tiha, stara i stvorena da traje.
***
Kolege su mi užasno diskretne. Ima ih samo dvadeset petoro, a naselje u kome živimo obuhvata tek nešto malo više od zgrada Koledža Mur: profesorske kuće, belu drvenu crkvicu s malim tornjem i belu dvoranu za sastanke. Ima i jednu prodavnicu. U svoj toj tišini i belini, jedina sam strankinja i jedina, osim četvoro ili petoro studenata, imam smeđu put. Ako im to i pobuđuje radoznalost, dobro paze da je ne pokažu.
Nisam ih podsticala. Samo sam dvaput prihvatila poziv na večeru i najveća radoznalost na koju sam naišla potekla je od suseda za stolom na jednoj večeri. Bradati kolega sa odseka za engleski upitao me je glasom koji se čuo za celim stolom: „Marsela, tvoje prezime D’Soza, nije li špansko?“
„Portugalsko.“ Uputila sam mu svoj čuveni osmeh, ali bez dodatnog objašnjenja, pa je klimnuo glavom i oklevao pre nego što se usudio da se osmeli još više; verovatno se pitao jesu li svi Portugalci ovoliko tamni.
„I… živela si u Portugalu?“
Taj čovek je hteo nešto više. Iza naočara se nazirao blesak zanimanja, prosev muževnosti. Pobliže sam ga pogledala: možda polako zalazi u četrdesete kao i ja, pomalo tmuran, ružnjikav – s malim nosem, velikim naočarima i bradom, neopeglane odeće kao i svi ostali muškarci. Svidelo mi se samo to što je u izražavanju posedovao izvesnu upornost, kao i d rskost da me saleće – iako sam ja odmeravala kako da izbegnem njegovu radoznalost.
Pre nego što sam stigla pošteno da sročim šta ću reći, u razgovor se udenu profesorka Čen, mršava plavuša prodornog glasa. „Rone, ne budi znatiželjan. I ja imam kinesko prezime, a nikad nisam živela u Kini.“ Meni je objasnila: „To mi je nasleđe ostavio bivši muž.“
„Umeju to muževi“, složila sam se s njom, iako muža nikad nisam imala.
U svakom slučaju, ovo moje slaganje utvrdilo je moje ug-lavnom diskretne kolege u uverenju da sam se razvela od nekog Portugalca koga sam ostavila tamo negde, verovatno u Engleskoj, i da o njemu radije ne bih pričala. Ima u meni još preostalog opreza koji i dalje tvrdo veruje da je prednost kad ostali ne znaju baš celu istinu. To je bilo razborito pri kovanju planova na Zanzibaru, u Londonu je pod Bendžijevim uticajem preraslo u jedan vid umetnosti, a ispostavilo se kao korisno za opstanak u vreme mog školovanja u „Kukam koledžu“, poznatijem kao Kukam Vud, ženski zatvor Njenog veličanstva. Ipak, volela bih da budem otvorena i slobodna, kadra da znam istinu i izreknem je.
Ron je uporno tvrdio da mi je potrebna vožnja do kuće, koja se nalazi na kraju nepopločanog druma, oko osam stotina metara od naselja. Ja sam više bila raspoložena za šetnju. Putevi su se beleli od novih nanosa snega, a sjaj snežnog krajolika mi je još i sad neverovatan. Ovde je toliko bezbedno da čak i mrak deluje prijateljski. Rekla sam mu da bi mi prijalo da malo razmišljam putem do kuće, ali on je uporno ponavljao kako još ne shvatam smrtnu opasnost od vermontske studeni.
U svom džipu Ron je mogao da govori ne gledajući me, a to ga je, izgleda, ohrabrilo. „Pomislio sam da treba da znaš“, reče, „kako se okolo vrti besmislena priča da si deportovana iz Engleske pre nego što si stigla ovamo. To ti je muka s malim koledžom. Ljudi nemaju ništa pametnije da rade, pa ogovaraju jedni druge. Možda bi volela da raskrstiš s tom pričom pre nego što ti izmakne iz ruku. Saseci to u korenu.“ Vozio je veoma sporo, kon ačno je prevalio tih osam stotina metara.
„A kažu li zašto sam deportovana?“
„To nisam čuo.“
Preispitala sam sve mogućnosti da me istina saplete. U Americi nikog nisam poznavala. Verovatnoća da se moj stari svet i ovaj novi na Koledžu Mur sudare bila je ravna mogućnosti da asteroid udari o Zemlju i smrska je u paramparčad. Ono što mi je Ron rekao bilo je onoliko koliko je predsednik koledža znao ili hteo da zna. A to je trebalo da ostane tajna. Prisetila sam se da je moja politika držanja na odstojanju uvek palila.
„Da, istina je. Ja sam međunarodni zločinac. Terorizam, trgovina oružjem, drogom i tako to. Možda bi na kraju ipak voleo da krenem peške?“
„Ne, molim te, nemoj me pogrešno razumeti! Nisam nameravao da zabadam nos. Samo sam mislio da treba da znaš.“
„Pa, hvala ti, Rone.“
Dozvolila sam da nas tišina preplavljuje sve dok nismo stali na čistinu omeđenu snežnim nasipima, koju je vozilo koledža prokrčilo ispred mog ulaza. Odškrinula sam vrata nekoliko centimetara i pogledala u njega. Usne su mu se dvaput pomerile zbog nečeg što se lomio da izusti, ali nije mogao. Nasmejala sam se i smilovala mu se, pa ga potapšala po ramenu dok sam izlazila. „Ne brini, Rone. Nije ništa ozbiljno. Sitan problemčić s londonskom policijom. Protestovala sam protiv rasizma.“ Ovo je za njega bilo dovoljno.
„I mislio sam da je tako nešto.“
„A ja sam mislila da uopšte nisi poverovao.“
„Pa, u glasinama uvek nečega ima, zar ne? Makar zrnce istine. Glasine su zanimljiv fenomen.“
„Vrlo interesantan. Laku noć, profesore.“
Kad sam zalupila vratima i mahnula mu za rastanak, videla sam da i dalje nešto govori, ali se kroz stakla džipa nije čulo, pa sam se pravila da ništa ne primećujem.

Dok sam otresala sneg s nogu na kućnom otiraču, vratila mi se jedna tvrdnja izrečena na večeri, i još me i sad izjeda. Nakon što je moja lažna priča o braku s Portugalcem ispitana i ostavljena po strani, razgovor je s mene prešao na priču o odsutnom kolegi koga je odrasla ćerk a naknadno optužila da je, dok je bila mala, imao s njom seksualne odnose. Uvidela sam da tom razgovoru nemam šta da dodam: optužba sa zakašnjenjem od trideset godina, uporna priča o nanesenoj šteti kao da je reč o dragulju, intimno prisustvo oca u mladosti, seksualno uzbuđenje koje su svi, izgleda, nalazili u ovoj temi, način izlaganja same teme – sve je to za mene bilo nastrano i tuđe. Napokon, posle još vina, Din Gudrič, najstariji među prisutnima i čovek s najdubljim glasom, zaključio je raspravu. „Ne zanima me da li je nevin ili kriv“, izjavio je. „Poznavali smo ga dvadeset godina kao prijatelja i kolegu i zavoleli ga. Ako se ispostavi da je incestuozni silovatelj, e pa, onda je naš incestuozni silovatelj!“
Ta tvrdnja me još izjeda, mada nikad nisam upoznala dotičnog čoveka. Mislim samo na poslednju rečenicu, sa sugestivnim prazninama koje treba popuniti: ona možda jeste… ali ona je naša… i dalje to čujem. Ne mogu da smislim reči za svoj prestup, niti pak mogu da zamislim ko bi, za ime sveta, mogao da me optuži ili mi bilo šta oprosti na račun moje pripadnosti.

U Zanzibaru, te 1983, gospođa F. me je prisvojila i tada sam se zbog toga na nju naljutila. Uvek odlučna, jednog dana je zaključila da treba da se pozabavi mojim problemima, pa mi je uletela u sobu i izjavila: „Marsela, vreme je da se pokažeš. Moraš se prošetati s nama do vrtova Džamituri. Ljudi se pitaju da ti se nije dogodilo nešto loše.“ Njen pogled je govorio, tako barem ja mislim, kako mogu da budem lenjivica, koketa, bezbožna i blesava Goanka, ali sam ipak njena Goanka.
Bilo mi je isuviše dosadno, bila sam isuviše usamljena i isuviše malodušna da bih joj se odlučno oduprla. Na kraju krajeva, gospođa F. mi je pozajmila novac za početak posla s taksijima. Bila je vlasnica jedinog bara na Zanzibaru, i jedna od retkih koji su na ostrvu još zarađivali. Od dana kad je moj otac – njen brat – preminuo, u mojoj četvrtoj godini, ona ni na trenutak nije posumnjala kako je odgovorna za sve što se u našoj porodici radi, niti je ijedno g trenutka pokazala da tu odgovornost snosi iz ljubavi prema nama.
Nedavno sam, u svom vermontskom krevetu za dvoje, sanjala gospođu F. Usnila sam njeno stameno telo na karti Zanzibara, kako pluta Indijskim okeanom kao kakav debeli fetus. Bila je smirena, nežno se smešila, mada je za života to retko činila, pa i tad nimalo nežno. Ako bi i uspela da se na silu osmehne, to je bilo u onim retkim prilikama kada bi neki belac svratio u njen bar Elefant, a rezultat je bio sasvim suprotan od očekivanog – usta su joj se razvlačila u kiseo osmeh. Dok su se svi ostali, kako je vreme odmicalo, smanjivali, gospođa Fernandez je bivala sve krupnija.
I sad kao da nas gledam: tri Azijatkinje u noćnoj skitnji koje nesvesno pokazuju svu kulturološku kolebljivost nas Goanaca i naše male zajednice luzitaniziranih* katolika iz Indije. Gospođa F., naravno, stupa na čelu, šepureći se ponosno u svom sariju, izbacujući stomak kao oklop. Njoj zdesna, uvek korak ili dva iza, ide mama, sva rasejana, u jednoj od onih laganih pamučnih haljinica koje su britanski misionari doneli svuda gde su došli. S njene leve strane, isto pomalo iza, idem ja u majičici kratkih rukava i farmerkama, sa slušalicama vokmena – za koji više nisam imala baterije – oko vrata. Zaostajem u znak blagog protesta, a mama pak zato što je tako navikla.
Deceniju i po kasnije, još mogu da prizovem u misli ovu ritualnu večernju šetnju, krajem dana kad letnja žega umine, nizbrdo kroz drvorede crnogorice do ogoljenog parkića uz luku koji je pre revolucije bio vrt sultanove palate. Svi su išli tamo; to je bilo jedino događanje u toku dana i zato sam ga mrzela. Na putu ka moru prolazile smo tik pored obližnje goanske katedrale svetog Josifa, koja nam je izgledala prevelika i previše veličanstvena, a već to je za gospođu F. bilo dovoljan izgovor da svoj monolog začini redovnim primedbama na račun mog neodlaženja u crkvu. „To ti je dužnost“, uporno je ponavljala, „Goa je Rim Istoka“, kao da to već ranije nisam čula. Moje oči govorile su same za sebe, streljajući je ljutitim pogledom u leđa dok je klizila neravnim stazicama, graciozno očešavajući uglove trošnih građevina.
U katedrali svetog Josifa, iz koje pamtim onu istu šećernoružičastu i plavu boju kao na ocvalim zidovima moje sobe, čuvale su se mošti svetog Franje Ksavera,* sveca zaštitnika Goanaca. Prolazeći pored, pomislila sam koliko je jezivo bilo odseći mu prst i poslati ga čak iz Indije da bi se utešila šačica iseljenih katolika na muhamedanskom Zanzibaru, a još je čudnije kako nikad pre o tome nisam razmišljala. Mora da su svojevremeno Portugalci u svom Rimu Istoka posmatrali Zanzibar kao plen i mislili da bi ga Goanci mogli osvojiti za njih. Bilo je to pre nego što su Gou, Zanzibar, pa čak i Portugal, prestali shvatati ozbiljno. Onda sam se zapitala grešim li, i samo sam zamišljala prst.
Dok sam ja išla za sopstvenim mislima, gospođa F. je govorila, upućujući nam reči preko ramena da bismo je što bolje čule. Šetnje do vrtova Džamituri služile su joj da pretresa stanje i moral njenih Goanaca. Govorila je o kršenju pravila ponašanja – to se često odnosilo na prekomerno piće i na mog omiljenog ujaka, ujka Džona – o raspuštenim članovima društva koje treba popritegnuti brakom i poslom. Takođe se osvrtala i na neprijatelja: na neophodno međusobno prilagođavanje vlada Zanzibara i Tanzanije, na skretanje političkih vetrova, na ono što indijski Hindusi i muslimani pričaju o nama, pitala se hoće li afrički muslimani pojačati svoje fundamentalističke zahteve i licemerne prigovore na račun alkohola, vagala je od koga se treba čuvati i kome treba ugađati, razmatrala mogućnosti za oživljavanje poslova na ostrvu i opasnosti od ponovnog izbijanja nasilja u ovom delu sveta. Istim žarom i žestinom protkivala je, ne tražeći odgovor, i besede o meni: smetale su joj moje farmerke i frizura, moje slobodno ponašanje, moja glupost što imam dečka Arapina ili Francuza, moje blesave fantazije o bekstvu. Ovog puta se ispostavilo da je ovaj preteći refren zapravo bio priprema za nužan ali neprijatan zadatak: kompliment meni.
„Marsela!“, viknu glasno, trgnuvši me iz sanjarenja na javi a da me nije ni pogledala. „Dovoljno si pametna devojka, samo kad hoćeš, a mislim da si po prirodi poslovna žena. Neki ljudi se rađaju s tim, a neki ne. Tvoja majka nema tu žicu, nema je ni tvoja sestra, ali mislim da je ti imaš. Dok si ovde, mogla bi baš da radiš i nešto korisno.“
Pogledala sam preko nje u majku, koja joj se nalazila s druge strane. Zaokupljena sopstvenim mislima, ostala je potpuno ravnodušna prema ovom omalovažavanju. U godinama koje su usledile otkako smo Marija i ja napustile kuću, devojaštvo je ponovo postalo deo njenog držanja. Digla je ruke od svih briga, trajno ih prepuštajući gospođi F. Lice joj je, međutim, starilo za svoj groš; obrazi su joj bili iznureniji nego što sam pamtila, put bezbojnija.
Dok sam ja ćutala, gospođa F. nastavi gde je stala: „Pa, imaš li nekakvih ideja?“
„Ni na trenutak nisam o tome razmišljala. Ne nameravam da ostanem. Vraćam se u Dar, a onda idem u Evropu.“
„I još ti nisu dali pasoš?“ Dok mi se obraćala, nije se ok-retala; sipala je za sobom reči, a na meni je ostajalo da ih pokupim.
„Nisu još.“
„A je l’ ti se javio dečko, onaj Francuz?“
„Jeste.“
U izvesnom smislu, to je bila istina. U moje poštansko sanduče stigla je jedna jedina razglednica – Didije mi se žalio da naporno radi otkad se vratio u Francusku i sećao se kako smo lepo zajedno provodili vreme u Daru. U odgovor sam mu napisala dugačko pismo, a ponos mi nije dopustio da mu napišem još jedno.
Ignorišući moj odgovor, gospođa F. je i dalje navaljivala. „Pa, kad si već ovde i imaš nešto novca, mogla bi pametno da ga upotrebiš. S kopna mi je stigla mašina za sladoled, onaj na točenje. Mislila sam da je postavim u vrtove Džamituri, pored vode. Narod tamo nema šta da kupi osim komadića šećerne trske, manioke* i one čorbe što je kuvaju Afrikanci. Mašina nije nova, ali odlično radi. Samo treba da kupuješ sastojke i vodiš računa kuda ide novac. Sladoled će ti prodavati moj sinovac Luis, plaćaćeš mu koliko misliš da treba. Bolje išta nego ništa, jer sad ionako ništa ne zarađuje. Da nisam toliko zauzeta, sama bih se prihvatila posla. A ti si jedna od malobrojnih kojima bih smela to da poverim.“ Hvatala je vazduh glasno ga udišući.
Uvalila mi je vruć krompir odveć neočekivano da bih mogla da ga ispustim. Dok sam ja dane provodila sanjareći u vreloj izmaglici, gospođa Fernandez me je spuštala na zemlju. Gubila sam ravnotežu, bilo mi je vruće i dosadno. Stigle smo do najstarijeg dela grada, u kome su kuće najgušće zbijene jedna uz drugu, no umesto da uspori, gospođa F. je ubrzala hod. Majka i ja, kao krhkije saputnice, ostavljene smo da se same izborimo sa zanzibarskom gužvom: ćoškovi zgrada koji štrče na ulicu, kameni trgići po kojima čuče vlasnici dućana ako još uopšte imaju šta da prodaju, čuvena velika izrezbarena zanzibarska vrata prepuštena nemaru, poneko palmino drvo što među zgradama vapi za svetlom, muškarci koji landraju naokolo dok se žene s maramama na glavi tiskaju uz zidove kao da kupuju krišom, veš okačen po konopcima raširenim među zgradama, slučajni biciklista, čudan i neskladan saobraćajni znak – dečji prelaz – preostao još od Britanaca, koji su blesavo pokušavali da nam nametnu red. Kola, naravno, nije bilo; za njih se nije imalo novca, mesta, a ni benzina. Osećala sam se istrošeno, uzrujano, gubitnički. U Daru sam, ipak, bila neko. Moji taksiji su zarađivali dve hiljade šilinga – stotinu dolara – dnevno!
„Gospođo F., molim te, uspori!“
„Ne možemo da usporimo, Marsela. Ko zna ko nas sve prisluškuje!“ Gospođa F. živahno mahnu rukom ka višestrukim zatvorenim kapcima, pokazujući ka nebu. „Prozori imaju uši. Zar si sve zaboravila?“
„Ne ostajem na Zanzibaru.“
„Ako odeš, mašinu opet možeš da mi prodaš. Ko zna kad ćeš dobiti pasoš?“
„Pogledajte!“, uzviknula je mama trgnuvši se iz svog sveta. „More!“ Svakog dana kad bismo tuda prolazile, ugledale bismo more.
Put se ovde otvarao, izbijajući kroz gradske zidine u vrtove Džamituri. Iza parka smo ugledale vodu naše široke luke, u to vreme puste, bez brodova, izuzimajući dve-tri nasukane olupine. Na pučini se naziralo nekoliko izduženih arapskih lađica, manjih i zapuštenijih nego što sam ih upamtila iz detinjstva. Zanzibar je išao unazad. Bilo je uobičajenih govorkanja o tome da su Sovjetski Savez i Sjedinjene Države spremni da se sukobe oko prava na korišćenje naše luke kao pomorske baze. Verovali smo da nas čitav svet pohlepno želi, istovremeno uvereni da nas je čitav svet zaboravio.
Pažnju su mi privukli mali Afrikanci koji su s gomile razvaljenih dasaka izvodili uzbudljive i raskošne skokove u vodu, a zatim dvoje lepo obučene gudžaratske dece pod roditeljskim nadzorom kako gledaju skakače strastveno im se diveći. Na sredini poljane bili su neuredno načičkani preprodavci hrane, i tad sam pomislila da bi kiosk sa sladoledom mogao da stoji zasebno, uz ivicu vode, baš tu gde stoje ta dva mala Indijca.
Kad sam sustigla gospođu F., rekoh: „Trebaće ti partijska dozvola da staviš mašinu u park.“
„Imam je.“
Imala je neočekivano mnogo veza i uticaja.
„A od čega se uopšte pravi sladoled? Ne znam ništa o sladoledu.“
„Pretpostavljam da je najvažnije mleko. Na Zanzibaru ima krava, a Svetska organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija poslala je neke Dance da opet otvore istočnonemačko postrojenje. Trebalo bi da obiđemo Dance. Oni su, pored nas, jedini Evropljani ovde.“
Rekoh: „Zašto uvek to pričaš, da smo mi Evropljani? Nismo Evropljani. Ubeđena sam da Danci ne misle da smo Evropejci. Mi smo Indijci. Vidi se s kilometra.“
„Imamo evropska imena, u venama nekih od nas teče ev-ropska krv. Bili smo Evropljani četiri stotine godina. Jedemo govedinu, pijemo alkohol. Plešemo na igrankama. Mi jesmo Evropljani.“
„Činjenica da su naše čukunbabe prve uskočile u krevet s Portugalcima, čim su ovi stigli u Indiju, ne čini nas Evropejcima.“
Gospođa F. nije odustajala od posla. „Naravno, trebaće ti benzin za generator. To će ti biti najveći problem.“
Uspešno vođenje posla s taksijima u Daru zavisilo je isključivo od izvanredne snalažljivosti s kojom sam dobavljala benzin, pa sam se i sad nehotično pohvalila: „Benzin uvek mogu da nabavim.“ Videla sam samo kako se lice gospođe F. razvuklo u pobednički smešak.

Ispostavilo se da je, u mom sumornom i maglovitom iščekivanju, mašina za sladoled bila jedina svetla tačka. Morala sam priznati da je zamisao dobra. Moj um se probudio iz obamrlosti i bodro se upustio u proračunavanje cena i prihoda, potencijalnog tržišta, logističkih problema koje treba prevazići. Sve ovo me je vratilo u život. Nisam mogla da ponađem nijedan argument protiv ideje gospođe F.
Tako se i dogodilo nekoliko meseci kasnije, pošto su prošli hladni monsunski vetrovi koji pristižu iz istočne Afrike, a u septembru i oktobru opet počele da nastupaju sve veće vrućine – moje sedmične posete Omaru nisu urodile nikakvim plodom – da sam se pri prvom izlasku u parkove Džamituri naprosto sudarila s mekom stražnjicom gospođe F. koja je iznenadno zastala. Posmatrala sam, sa zbrkanim osećanjem ponosa, kako se ispred mog kioska stvara red. Sad je to već bilo najveselije mesto u parku. Štaviše, obuzelo me je zadovoljstvo što su jedine plastične stvarčice na vidiku dva ukrasna korneta za sladoled koja su krasila ceradu iznad Luisove glave.
„Novi Evropejac!“, prosiktala je gospođa F. Boja njenog glasa nagoveštavala je da je novi Evropljanin, po svoj prilici, neopaženo prošao kroz pasošku kontrolu da bi ovamo došao bez njenog znanja.
Osmotrila sam park. Na prostoru između grada i mora ljudi su mileli u grupicama; sve ih je iz kuća izmamilo sunce koje podjednako, zaštitnički, sija nad svima. Afrikanci i Širaziji odenuli su svoje odore, Arapi pak svoje. Skupine Indijaca bile su u svojim uobičajenim nošnjama. Svaka podgrupa svake grupe imala je sopstvenu, posebnu nošnju; međusobno su bile izuzetno slične, a opet su ih izdvajale. Čak bih umela da ucrtam i pobrojim granice među njima: sećanje na pokolj iz ’64; hiljadugodišnje suparništvo u trgovini; osećaj društvene nadmoći; verska mržnja; ljaga negdašnjeg ropstva; međusobna sumnjičenja za potkazivanje vlastima; sumnjičenja za snovanje pobune. A na sasvim drugom kraju, nepomičan i sasvim usamljen, stajao je novi Evropljanin gospođe F., čovek od svojih tridesetak godina, u šorcu i sandalama. Leđima okrenut moru, zurio je u zid tvrđave, pomalo nalik na nekog ko je otišao u bioskop, a zagledao se u kino-projektor.
„Dobrovoljac?“, upita majka, nadajući se suprotnom odgovoru.
„Ekspert!“, uteši je gospođa F. „Vidi, eno mu kola!“ Znale smo sve o položajima koje zauzimaju naši Evropljani.
„Možda je Amerikanac.“ Majka se razveselila pri pomisli da bi se neobjašnjivo strančevo prisustvo moglo objasniti na ovaj način.
„Nemoj da si blesava, Izabela. Amerikanci su prestali da dolaze još pre dvadeset godina. Ne idu u socijalističke zemlje. Šta ti misliš, Marsela? Ti si stručnjak za evropske muškarce. Da nije Francuz?“
Pogledala sam ga. Kratke pantalone bile su mu široke i izgužvane, a dugi rukavi košulje neujednačeno zavrnuti. Kosa mu je padala preko lica. „Nije Francuz. Ne deluje dovoljno elegantno. Danac nije – nije dovoljno lep. Nije Nemac, a nije ni Italijan.“
„Rus!“
„Hladno.“
„Pa šta je onda? Ne drži nas u neizvesnosti!“
„Možda je Englez.“
„Englez? Je l’ se to vraćaju?“, upita mama.
„Videćemo“, odvrati gospođa F. Ponovo je izbila u prvi plan dok smo mu se približavale, hodajući tiho i koncentrisano. Tri bezazlene Azijatkinje u šetnji.
Stajao je podno zidina gledajući uvis, kao da kamenje od kog je utvrđenje sazdano sadrži neki za njega ključni podatak. Otkad smo ga prvi put ugledale, nijednom se nije okrenuo prema nama. Ali dok smo prolazile, preprečio nam je put i, ne gledajući i dalje u nas, upitao: „Je li ovo zid sultanove palate?“
Pitanje je moglo da bude upućeno jedino nama, mada nam se učinilo da to nikako ne može biti. Ljudi na Zanzibaru nikad ovako ne započinju razgovor. Ne traže informacije. Ne počinju s pričom dok ne ispipaju teren tako što će razmeniti pozdrave. Ne obraćaju se potpunim neznancima, niti razgovaraju okrenuti sagovorniku leđima. Stepen prefinjenosti i odmerenosti koji smo negovali u našem međusobnom društvenom ophođenju ličio je na šunjanje oko usnulog lava. U vrtovima Džamituri, usamljeni muškarac se apsolutno nikad nije obraćao ženama bez pratnje, pogotovo ne ako su druge rase. Predmet naše pažnje oživeo je protivno svim prirodnim zakonitostima i sablaznio nas. Gospođa F. je zanemela. To je bilo divno. Usporile smo i stale, potpuno pometene.
Trenutak kasnije, okrenuo se ka nama pokazujući na zidine. „Sultanova palata?“, ponovio je još glasnije. A onda je, opazivši našu zbunjenost, promrmljao: „O, oprostite, pa vi ne govorite engleski.“
„Naravno da govorimo engleski!“ Ali čim je to potvrdila, gospođa F. je nekoliko puta otvorila i zatvorila usta, ne izustivši više nijednu reč. Mislim da je htela da mu održi predavanje o tome kako su Goanci Evropljani. No tek tada je shvatila svu bezizlaznost svog položaja.
„Nije, ovo je tvrđava. Sultanova palata je tamo dole. Ili ste, verovatno, hteli da vidite staru palatu, Kuću čuda“, prozborih.
„Oh…“ Pomerio je nazad metalne naočari koje su mu spale na vrh nosa, otirući znoj. „Hvala vam.“ Buljio je u mene isto kao maločas u zidine, kao da sam sad ja novo mesto na kome se krije tajna šifra. „Izvinite. Odlično govorite engleski.“
„Vi takođe“, odgovorih poletno dok sam sa zadovoljstvom gledala kako mu se od vrata pa naviše širi rumenilo. „Sultana nema već mnogo godina“, rekoh tek da nešto kažem.
„Znam, znam. Od 1964. Proteran je u talasu Okelove pobune, koja je i dovela Karumea na vlast. To je bio kraj arapske dinastije Omana. Poubijano je najmanje pet hiljada Arapa. Onda je zaključen savez između Zanzibara i Tanganjike i stvorena je Tanzanija.“
Posmatrala sam kako se na licu gospođe F. ukazuje nov zabezeknut izraz, kao da joj je naš novi poznanik upravo velikodušno prepričao sve tehničke pojedinosti svoje prve bračne noći. Nikad nismo razgovarale o ovak vim stvarima. Ni u javnosti, ni kod kuće – ama baš nigde. Nikad pre je nisam videla ovoliko zatečenu. Posrnula je, lako ošamućena. „Moramo da krenemo“, promuca tihim glasom meni i majci, naglo prekinuvši našeg sagovornika.
„Ova udubljenja“, obratio se on meni, ponovo preusmerivši pažnju na zidine, „jesu li to tragovi što su ih ostavila britanska topovska đulad u razaranju 1890?“
Gospođa F. je odmakla još nekoliko koraka, a onda je shvatila da ni majka ni ja nismo zauzele svoja mesta.
„Jeste li vi Englez?“, upita iznenadno i razgovetno moja majka, iako se već jasno videlo da ovaj to jeste.
„Oh… jesam.“
„Ne znam ništa što se tiče topovske đuladi“, dodadoh ja.
„Ja sam Izabela d’Soza“, obznani majka kao da je to tek sad otkrila.
„O, da. Džefri Saton.“ Obrisao je ruku o šorc, ali nam je nije pružio.
„Ja sam Marsela. A ono je“, dodadoh dok smo se polako odmicale da se pridružimo gospođi F., koja nas je popreko gledala, „moja tetka, gospođa Fernandez.“

  • Prevodilac: Vladimir Matković
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2005
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

„Ovaj roman je prava bomba, tornado koji se zakovitlao kroz haos naše današnjice, knjiga sa više života nego mačka – a svaki od njih vam budi jezu, i nijedan nije tipičan.“ Širli Hazard, autorka knjige Grin na Kapriju: Memoari „Prelijepo i prefinjeno preplitanje priče o Marselinoj sadašnjici sa slojevima njene prošlosti potpuno je čudesno. Čitanje ove knjige me je naprosto usrećilo.“ Andrea Baret, autorka knjiga Servantes sa mape i Brodska groznica Kad čujete za Zanzibar, to vam zvuči egzotično – ali za ovu pametnu djevojku lišenu svih iluzija njena rodna zemlja je varljiva i puna bura. Roman o njoj, pažljivo promišljen i napisan tako da će vam čvrsto držati pažnju, priča je o izgnanstvu, odanosti i granici između prijestupa i pogrešno protumačene vrline. Svaka stranica ove opčinjavajuće knjige Rodžera Kinga naučila me je nečemu novom. Rozlin Braun, autorka knjiga Prije i poslije i Građanski ratovi ODLOMAK ZANZIBAR …kaljuga zla, istočnjački u svojoj pojavnosti, muhamedanski po svojoj religiji, arabljanski u svom moralu… prava prestonica za Crni kontinent Henri Dramond u Tropskoj Africi, 1888. godine. Navedeno u 11. izdanju enciklopedije Britanika, 1910–1911. godine ŽIVOT PRE Sad razumem zašto su me hteli u koledžu Mur. Zadovoljavala sam sve njihove norme: žena, Azijatkinja, Afrikanka, Arapkinja, Evropljanka, crna, smeđa, obojena. Savršeno sam pakovanje samo zato što nisam kao oni. Prema formularima koje su otposlali vladi, upražnjeno mesto je, nakon svega, čekalo mene. Da li je postojala i rubrika za bivše osuđenike, da li su i to, možda, proveravali? Ako bih pokušala da ih uverim u svoju nevinost, bojim se da bi se moje kolege samo razdražljivo nasmejale i rekle mi da nema potrebe, jer njima moja krivica ne smeta. Ovde je strašno hladno, sneg cijuče kao da gaziš po miševima. Jutros sam obukla stari Harodsov kaput koji je ostao čitav još od Londona, nove svetle timberlend čizme, jarkocrvenu beretku, meki vuneni šal – ovde ga zovu vratna marama – i rukavice, pa odšetala do polja iza kuće samo da mu oslušnem zvuk. Okrenula sam se i zastala, čudeći se tišini. Bila sam daleko, sama i bezbedna. Udahnula sam duboko i osetila kako mi se nozdrve slepljuju od mraza, a zatim otvaraju. Kad sam konačno pažnju preusmerila s nosa na oči, shvatila sam da su se usredsredile na drvenu kućicu koju mi je koledž dodelio. Uočila sam predivni sjaj ledenica što su visile sa strehe i primetila da se tu moja očaranost nije okončala, već se sad usredotočila na dimnjak i na kolut dima koji je iz njega izbijao. Onda sam se setila – zaprepastivši se kako se nešto tako davno i sitno može pamtiti – da nas je kad sam bila devojčica, u novoj školi, u Zanzibaru, jedna kaluđerica Evropljanka terala da crtamo takve kuće, male, kockaste, s tajanstvenim perjanicama. Slušali smo je, ali mora da je ova čudnovata slika na nas ostavila utisak: kuće z a kakve smo znali u Zanzibaru bile su visoke, zbijene jedna uz drugu, sagrađene od masivnog kamena. Zanzibar još i sad uspeva da me obuzme. Ponekad seže čak i do Vermonta, kao da se londonski deo slagalice nikad nije umetnuo između. Ovde sam dovoljno dugo da postanem ranjiva pred uspomenama. Tri meseca vermontske tišine, a sad još i lagana težina snega, obavili su ovaj svet i zarobili me samu sa sopstvenim mislima. Dekan koledža Mur misli da je ljubazan što mi daje vremena da se sredim pre nego što počnem da predajem, ali ja sam već spremna za promene. Kad sam sa dvadeset pet godina otišla iz Zanzibara u Englesku, nadala sam se da uspomena neće biti, ne znajući da će mi kasnije biti potrebne radi boljeg razumevanja. Htela sam da povučem crtu iznad prošlosti i kažem: moj život počinje ovde, svetlost ide iznad, a tama ispod crte. Sanjala sam mladu ženu – sebe – koja stoji na prozoru jarko osvetljene sobe na spratu moderne londonske kuće. Tamo je bila zabava. Držala sam piće. Haljina, skupa, otkrivala mi je ramena. Smešila sam se i ćaskala. Verovatno sam bila domaćica. Takva slika mogla je da mi se ureže samo iz filmova i časopisa. Čudno je što sam u ovom maštanju videla sebe istovremeno i kao zamišljenu, natmurenu devojku koja stoji dole na ulici i gleda u ženu na prozoru. To je bilo sve što sam od Evrope imala, svetlo obećanje nejasne sreće i nepoznatu mogućnost da se borim protiv duhova Zanzibara. Bila je 1983.* kad sam otišla, a sve što se tada po Zanzibaru kretalo bili su njegovi duhovi. Vlada je bila finansijski propala i bespomoćna. Istočnoevropski komunistički savetnici napustili su ostrvo, a niko se nije pojavio da ih zameni. U telefonskim govornicama koje su izgradili nije bilo telefona, u cevima nije bilo vode. Narodni zabavni park je zakatančen, a naš jedini moderni hotel, Bvavani, zatvoren. Turisti nisu dolazili da ljubavišu pod našim palmama i na tropskim plažama i da nam govore kako smo raj na zemlji. Nismo imali hrane za njih, niti su imali gde da odsednu. Posedovali smo samo kostur e preostale od trgovine robljem, živa sećanja na krvavu revoluciju,* strah i užas od veštičarenja i sve moguće glasine koje su sekte i podsekte Afrikanaca, Azijata i Arapa uspevale da puste. Meni je bilo dvadeset pet godina i nisam htela da budem tamo. Već sam jednom bila pobegla i vratila se protiv sopstvene volje. Čim mi se ukazala prilika, četiri godine pre toga, zamenila sam ostrvo i porodicu za kopno i tanzanijsku prestonicu Dar es Salam. Dosta dobro mi je išlo. Bila sam vlasnik taksija. Imala sam dečka Francuza. Sad sam htela pasoš da bih otišla dalje, ali u vladi su uporno tvrdili da se moram vratiti na Zanzibar i tamo podneti zahtev. Dok je avion sletao, zamišljala sam sebe kao dugonogog flaminga koji lagano dotiče tle pre nego što opet uzleti na mnogo dužu seobu. Brzo sam spustila poklone za majku – stvarčice koje nije mogla da nabavi na ostrvu: mirišljavi sapun, zubnu pastu, zdravu hranu, konzerve usoljene govedine – i požurila u kancelariju Omara Ćatiba, opunomoćenog službenika zanzibarske pasoške službe. I tako sam glavačke uletela u jedan od onih odlučnih trenutaka kad se tok ljudskog života sukobljava s neprirodnim vladinim ograničenjima i izaziva savršenu ukočenost. Bio je crnoputi Afrikanac, niži od mojih metar i šezdeset pet, sa smešnim stomačićem koji mu je iskakao ispod razdrljene košulje. Lice mu je bilo izrovašeno rupicama, kao da ga je majka odmah po rođenju izudarala četkom za kosu. Da budem pravedna, osmeh mu je bio prijatan. Dobar musliman, rekla bih; porodični čovek, mali čovek na malom poslu. Nipošto loš čovek. Možda sam bila pomalo nadmena, ali ta nezdrava mirnoća me je prestrašila, mene koja sam bila željna pokreta, a samopouzdanje mi je bilo sveže i krhko. Još sam bila očarana sobom što sam u Daru uspela da otpočnem novi život, što imam novca za trošenje i prijatelje Evropljane. Sad kad sam se vratila kući, prigrlila sam taj lomni kosmopolitski identitet samo za sebe. Za svoju prvu posetu pasoškom odeljenju obukla sam plave leviske, bledu svilenu bluzu, stavila minđ uše, zadenula koralnu ukosnicu u kosu, zakačila slušalice Sonijevog vokmena oko vrata. Mislim da sam posedovala jedini vokmen na ostrvu. Pružila sam mu lična dokumenta i popunila formulare, tražeći dovoljno mesta za sebe među visokim gomilama pohabanih smeđih registratora na stolu gospodina Ćatiba. Gledao me je s druge strane, zaštićen u svom utvrđenju. Bila sam brza, okretna i Evropljanka; stavio je ruke preko stomaka i zadržao svoju muslimansku smirenost. „Pa, Marsela“ – pogledao je u formular – „hoćete da nas napustite? Ne zadugo, nadam se?“ „Samo za odmor“, morala sam da lažem. „Dobro je. Nedostajaćete nam, vi jedan od zanzibarskih cvetova. Znate za valutna ograničenja, naravno.“ „Vlada mi neće dozvoliti da iznesem svoj novac. Da. Koliko ću dugo čekati na pasoš? Uskoro treba da putujem.“ „Zavisi. Mora da ide preko Dar es Salama.“ „Ali u Daru su mi kazali da moram doći ovamo! Živim u Dar es Salamu. Rekli su mi da zahtev moram podneti ovde pošto sam se rodila na Zanzibaru. I da je zanzibarska pasoška služba odvojena od kopnene.“ „Bili su u pravu. Sve što su vam kazali sasvim je tačno. Pasoške službe nam jesu odvojene, ali izdavanje pasoša nije. Sve ovo je Tanzanija. Takvo je ustrojstvo Tanzanijske unije. Vaši papiri moraju da idu na kopno.“ „Hoće li to trajati duže od nedelju dana? Moram da se vratim na posao u Dar.“ „Možda će trajati i duže.“ „Onda ću se vratiti tamo dok ne bude gotovo.“ „Nažalost, to bi bio problem. Moram da pošaljem vaše papire na kopno, pa nećete moći da napuštate Zanzibar. Ali radujemo se što ste se vratili, siguran sam da se raduje i vaša porodica. Mislim da vam je majka u poslednje vreme prilično usamljena.“ Preslišala sam se i pogledala u njega. Poznajem li ga? Zanzibar je mali. Upitala sam: „Može li to potrajati mnogo duže od sedam dana? Mesec dana?“ Omar Ćatib mi se osmehnu svojim prijatnim smeškom i rukama mi pokaza da je na nekom višem, možda njegovom šefu ili Alahu, da to odredi. „Da pošaljem vaš za htev?“ Vratio mi ga je. „Ima li drugog načina?“ „Bojim se da ne. Nema drugog načina.“ Nedelje su se otegle, potkopavajući moje krhko i tanko samopouzdanje. Posle prvog sastanka s Omarom, posećivala sam ga svakog četvrtka ujutro. Insistirao je da ga zovem samo Omar. Dok su duž cele istočne Afrike Azijati bili napadani, proganjani, pa čak i deportovani kao ekonomski paraziti, on mi je s opreznim zadovoljstvom upućivao komplimente, veličajući moje stalno prisustvo. „Svako zlo ima svoje dobro, Marsela“, kazao mi je nakon već uobičajenog čaja i izliva skrušenosti. „Dok svet pati, ja sam na dobitku.“ Ostatak vremena provodila sam u svojoj nekadašnjoj dečjoj sobi, krijući se od nametljivih pogleda, puštajući disko muziku i piljeći u zid oblepljen nekada dragocenim, a sada izbledelim i požutelim slikama filmskih zvezda iz časopisa. Moja starija sestra Marija otisnula se na kopno pošto se dobro udala za jednog vrlo dosadnog goanskog računovođu. Sve školske drugarice koje su imale makar i trun duha otišle su, a one što su ostale ovde postale su uzorne supruge. Moj dečko iz školskih dana, Arapin Ali, moj prvi ljubavnik, otišao je u Oman da postane poslovni čovek, i sada je u mom životu postojao samo u vidu povremenih, nespretno ispisanih pisamca na kojima se uvek potpisivao s Tvoj verenik Ali. Šala, razmišljala sam. Ležala sam sva znojava u svojoj sobi na četvrtom spratu, sa slušalicama na ušima, u nadi da će se nešto pokrenuti, makar to bio i povetarac što dosađuje zavesama koje su zadržavale sunčevu svetlost. Možda je Ali i bio ozbiljan. Inače sam ga predstavljala kao verenika samo onda kad je trebalo da otkačim nepoželjne muškarce. Sad sam maštala da se udam za njega kad se sledeći put vrati, pa da onda prebegnem u Oman. Dok bih tako sanjarila i dosađivala se, mama bi obično bila negde u kući. Bila je lepa žena čiju lepotu muškarci više nisu primećivali. Viđale smo se samo za obedima, a i tad gotovo da nismo pričale. Živela je srećno u svom kitnjastom svetu, u kome je o svemu odlučivala sest ra moga oca, tetka Stela, alijas gospođa Fernandez, svima – pa i meni – poznatija kao gospođa F. Za teškoće u kojima sam se našla pokušavala sam da okrivim Didijea, svog dečka Francuza, ali nisam baš uspevala da u sebi probudim bes. Iako sam pasoš tražila da bih se pridružila njemu u Francuskoj, nisam neprestano mogla bežati od pomisli da je Didije samo izgovor. Kad smo se upoznali, bio je zaposlen u Pežoovom predstavništvu u Daru, a ja sam upravo bila kupila dva ofucana pežoa 304 za taksiranje. Završili smo u krevetu i u to vreme sam, za promenu, bila srećna. Moj prethodni dečko bio je Arapin, kao i svi moji ostali momci pre njega. Arapi su za mene imali ono nešto; volela sam ih više od Goanaca,* koji su sa sobom nosili opasnost od robovanja kući i braku. Ali Evropljanin je nagoveštavao mnogo veće odvajanje, pa sam stoga i bila prijemčiva kad mi je Didije objašnjavao kako je sve što je francusko bolje od svega ostalog, a onda me uputio u oralni seks. Moj prethodni dečko voleo je da mi prodire ispod pazuha, a ja sam mislila da je to prirodno sve dok mi Didije nije kazao da nije. Na zabavama na koje me je odvodio Didije i u disko klubovima hotela Kilimandžaro u Daru upoznala sam mlade evropske humanitarce-dobrovoljce, i stekla čudno iskustvo jer su i na mene gledali kao na mladog posetioca Afrike. Oblačila sam se isto kao oni, pretvarala se da upražnjavam istu veru, uživala u istoj hrani i piću. Moj engleski je obično bio bolji od njihovog, dok je njihov svahili često bio bolji od mog. Isprva sam se stidela; pažljivo sam ih posmatrala i pitala se ima li, na kraju krajeva, nečega u zagonetnoj tvrdnji gospođe F. da smo mi Goanci stvarno Evropljani, samo što smo prerušeni. Shvatila sam da se ti mladi ljudi vrednuju po meni nepoznatom redu i poretku, prema značaju svog posla i obrazovanja. Iako je Didije imao više novca od ostalih, nije bio najpoštovaniji. Bilo je nečega u toj Evropi što je svemu davalo dublje značenje, a humanitarci su očekivali da ih ovde smatraju za nešto više nego što su obični radnici fabrike automobila. Za te Evropljane Afrika je bila samo kratak izlet, a njihovi stvarni životi bili su negde drugde. Tada sam i ja počela da čeznem za pravim životom. Da sam samo uspevala jasno da razmišljam u svom znojavom zanzibarskom krevetu, shvatila bih da za svoje teškoće treba da krivim to, a ne Didijea. Malo-malo pa bi zauvek otišao neki novi dragi prijatelj, da nastavi svoj život u Danskoj, Nemačkoj ili Holandiji. Odlazila sam na aerodrom po zagrljaje, suze i poljupce, i uvek je to bilo ono: „Marsela, kad stigneš u Evropu, moraš da dođeš kod mene.“ Smešila sam se svojim glupim smeškom i bilo me je sramota da im kažem kako čak ni pasoš nemam. Kad je Didijea Pežo kratkom porukom pozvao nazad, opet je bilo suza – ovoga puta mojih; iako daleko od toga da sam ga volela, imala sam osećaj kako mi se svet ruši. „Kad se sredim“, rekao mi je Didije, „poslaću ti avionsku kartu.“ Onda je nabacio: „Zašto da ne?“ – misteriozno pitanje koje sam shvatila kao francusku verziju onog „Nema problema“. Sutradan sam otišla da podnesem zahtev za pasoš i shvatila da se, kao Josif i Marija, moram vratiti u svoje rodno mesto radi sređivanja papira. Umesto da pronađem novi svet, zatekla sam sebe kako se vraćam u onaj koji sam već rešila da napustim. Ovde dobro spavam. Za drvenu kuću koju mi je koledž dao ispostavilo se da ni oni sami ne znaju koliko je stara, najmanje stotinu godina, možda dve stotine, mnogo je starija od mog viktorijanskog stana u Bejsvoteru koji sam nekada toliko volela, u kome sam Bendžija toliko volela, jedinog doma koji sam ikad posedovala. Kad sam prvi put osmotrila kuću i uselila se među drvene zidove, mislila sam da je to letnjikovac, nešto privremeno i sezonski, ništa ozbiljno. Nisam navikla na drvene kuće. U Londonu je sve bilo od cigle; drvo se koristilo za šupe. A u gradu Zanzibaru bio je kamen, toliko zadivljujući da su ljubomorni Britanci grad prozvali Kamengrad samo da bi umanjili njegovu raskoš. To što se grejem na drva u drvenoj kući deluje čudesno perverzno. Uživam u prilagođavanju na dom koji je postao prijatan zahvaljujući onima što su tu boravili pre mene, ostavljam tvrdoglavost po strani i pripitomljavam se kao mačka. U mesecima otkad sam stigla, pravo s aerodroma, da bih postala Marsela d’Soza, docent multikulturalnih studija – kakav vic! – na Koledžu Mur, nisam ni dodavala niti oduzimala bilo šta od nameštaja. Nameštaj je bio masivan, drven i topao; štaviše, dobre je izrade i sve radi savršeno. Fioke se izvlače, teška vrata se zatvaraju laganim pritiskom na bravu, brojne lampe pale se i gase besprekorno. Kad kuvam, nalazim sve lonce i šerpe koji mi trebaju, iako ih nema mnogo. Neočekivano se ispostavilo da je Amerika tiha, stara i stvorena da traje. *** Kolege su mi užasno diskretne. Ima ih samo dvadeset petoro, a naselje u kome živimo obuhvata tek nešto malo više od zgrada Koledža Mur: profesorske kuće, belu drvenu crkvicu s malim tornjem i belu dvoranu za sastanke. Ima i jednu prodavnicu. U svoj toj tišini i belini, jedina sam strankinja i jedina, osim četvoro ili petoro studenata, imam smeđu put. Ako im to i pobuđuje radoznalost, dobro paze da je ne pokažu. Nisam ih podsticala. Samo sam dvaput prihvatila poziv na večeru i najveća radoznalost na koju sam naišla potekla je od suseda za stolom na jednoj večeri. Bradati kolega sa odseka za engleski upitao me je glasom koji se čuo za celim stolom: „Marsela, tvoje prezime D’Soza, nije li špansko?“ „Portugalsko.“ Uputila sam mu svoj čuveni osmeh, ali bez dodatnog objašnjenja, pa je klimnuo glavom i oklevao pre nego što se usudio da se osmeli još više; verovatno se pitao jesu li svi Portugalci ovoliko tamni. „I… živela si u Portugalu?“ Taj čovek je hteo nešto više. Iza naočara se nazirao blesak zanimanja, prosev muževnosti. Pobliže sam ga pogledala: možda polako zalazi u četrdesete kao i ja, pomalo tmuran, ružnjikav – s malim nosem, velikim naočarima i bradom, neopeglane odeće kao i svi ostali muškarci. Svidelo mi se samo to što je u izražavanju posedovao izvesnu upornost, kao i d rskost da me saleće – iako sam ja odmeravala kako da izbegnem njegovu radoznalost. Pre nego što sam stigla pošteno da sročim šta ću reći, u razgovor se udenu profesorka Čen, mršava plavuša prodornog glasa. „Rone, ne budi znatiželjan. I ja imam kinesko prezime, a nikad nisam živela u Kini.“ Meni je objasnila: „To mi je nasleđe ostavio bivši muž.“ „Umeju to muževi“, složila sam se s njom, iako muža nikad nisam imala. U svakom slučaju, ovo moje slaganje utvrdilo je moje ug-lavnom diskretne kolege u uverenju da sam se razvela od nekog Portugalca koga sam ostavila tamo negde, verovatno u Engleskoj, i da o njemu radije ne bih pričala. Ima u meni još preostalog opreza koji i dalje tvrdo veruje da je prednost kad ostali ne znaju baš celu istinu. To je bilo razborito pri kovanju planova na Zanzibaru, u Londonu je pod Bendžijevim uticajem preraslo u jedan vid umetnosti, a ispostavilo se kao korisno za opstanak u vreme mog školovanja u „Kukam koledžu“, poznatijem kao Kukam Vud, ženski zatvor Njenog veličanstva. Ipak, volela bih da budem otvorena i slobodna, kadra da znam istinu i izreknem je. Ron je uporno tvrdio da mi je potrebna vožnja do kuće, koja se nalazi na kraju nepopločanog druma, oko osam stotina metara od naselja. Ja sam više bila raspoložena za šetnju. Putevi su se beleli od novih nanosa snega, a sjaj snežnog krajolika mi je još i sad neverovatan. Ovde je toliko bezbedno da čak i mrak deluje prijateljski. Rekla sam mu da bi mi prijalo da malo razmišljam putem do kuće, ali on je uporno ponavljao kako još ne shvatam smrtnu opasnost od vermontske studeni. U svom džipu Ron je mogao da govori ne gledajući me, a to ga je, izgleda, ohrabrilo. „Pomislio sam da treba da znaš“, reče, „kako se okolo vrti besmislena priča da si deportovana iz Engleske pre nego što si stigla ovamo. To ti je muka s malim koledžom. Ljudi nemaju ništa pametnije da rade, pa ogovaraju jedni druge. Možda bi volela da raskrstiš s tom pričom pre nego što ti izmakne iz ruku. Saseci to u korenu.“ Vozio je veoma sporo, kon ačno je prevalio tih osam stotina metara. „A kažu li zašto sam deportovana?“ „To nisam čuo.“ Preispitala sam sve mogućnosti da me istina saplete. U Americi nikog nisam poznavala. Verovatnoća da se moj stari svet i ovaj novi na Koledžu Mur sudare bila je ravna mogućnosti da asteroid udari o Zemlju i smrska je u paramparčad. Ono što mi je Ron rekao bilo je onoliko koliko je predsednik koledža znao ili hteo da zna. A to je trebalo da ostane tajna. Prisetila sam se da je moja politika držanja na odstojanju uvek palila. „Da, istina je. Ja sam međunarodni zločinac. Terorizam, trgovina oružjem, drogom i tako to. Možda bi na kraju ipak voleo da krenem peške?“ „Ne, molim te, nemoj me pogrešno razumeti! Nisam nameravao da zabadam nos. Samo sam mislio da treba da znaš.“ „Pa, hvala ti, Rone.“ Dozvolila sam da nas tišina preplavljuje sve dok nismo stali na čistinu omeđenu snežnim nasipima, koju je vozilo koledža prokrčilo ispred mog ulaza. Odškrinula sam vrata nekoliko centimetara i pogledala u njega. Usne su mu se dvaput pomerile zbog nečeg što se lomio da izusti, ali nije mogao. Nasmejala sam se i smilovala mu se, pa ga potapšala po ramenu dok sam izlazila. „Ne brini, Rone. Nije ništa ozbiljno. Sitan problemčić s londonskom policijom. Protestovala sam protiv rasizma.“ Ovo je za njega bilo dovoljno. „I mislio sam da je tako nešto.“ „A ja sam mislila da uopšte nisi poverovao.“ „Pa, u glasinama uvek nečega ima, zar ne? Makar zrnce istine. Glasine su zanimljiv fenomen.“ „Vrlo interesantan. Laku noć, profesore.“ Kad sam zalupila vratima i mahnula mu za rastanak, videla sam da i dalje nešto govori, ali se kroz stakla džipa nije čulo, pa sam se pravila da ništa ne primećujem. Dok sam otresala sneg s nogu na kućnom otiraču, vratila mi se jedna tvrdnja izrečena na večeri, i još me i sad izjeda. Nakon što je moja lažna priča o braku s Portugalcem ispitana i ostavljena po strani, razgovor je s mene prešao na priču o odsutnom kolegi koga je odrasla ćerk a naknadno optužila da je, dok je bila mala, imao s njom seksualne odnose. Uvidela sam da tom razgovoru nemam šta da dodam: optužba sa zakašnjenjem od trideset godina, uporna priča o nanesenoj šteti kao da je reč o dragulju, intimno prisustvo oca u mladosti, seksualno uzbuđenje koje su svi, izgleda, nalazili u ovoj temi, način izlaganja same teme – sve je to za mene bilo nastrano i tuđe. Napokon, posle još vina, Din Gudrič, najstariji među prisutnima i čovek s najdubljim glasom, zaključio je raspravu. „Ne zanima me da li je nevin ili kriv“, izjavio je. „Poznavali smo ga dvadeset godina kao prijatelja i kolegu i zavoleli ga. Ako se ispostavi da je incestuozni silovatelj, e pa, onda je naš incestuozni silovatelj!“ Ta tvrdnja me još izjeda, mada nikad nisam upoznala dotičnog čoveka. Mislim samo na poslednju rečenicu, sa sugestivnim prazninama koje treba popuniti: ona možda jeste… ali ona je naša… i dalje to čujem. Ne mogu da smislim reči za svoj prestup, niti pak mogu da zamislim ko bi, za ime sveta, mogao da me optuži ili mi bilo šta oprosti na račun moje pripadnosti. U Zanzibaru, te 1983, gospođa F. me je prisvojila i tada sam se zbog toga na nju naljutila. Uvek odlučna, jednog dana je zaključila da treba da se pozabavi mojim problemima, pa mi je uletela u sobu i izjavila: „Marsela, vreme je da se pokažeš. Moraš se prošetati s nama do vrtova Džamituri. Ljudi se pitaju da ti se nije dogodilo nešto loše.“ Njen pogled je govorio, tako barem ja mislim, kako mogu da budem lenjivica, koketa, bezbožna i blesava Goanka, ali sam ipak njena Goanka. Bilo mi je isuviše dosadno, bila sam isuviše usamljena i isuviše malodušna da bih joj se odlučno oduprla. Na kraju krajeva, gospođa F. mi je pozajmila novac za početak posla s taksijima. Bila je vlasnica jedinog bara na Zanzibaru, i jedna od retkih koji su na ostrvu još zarađivali. Od dana kad je moj otac – njen brat – preminuo, u mojoj četvrtoj godini, ona ni na trenutak nije posumnjala kako je odgovorna za sve što se u našoj porodici radi, niti je ijedno g trenutka pokazala da tu odgovornost snosi iz ljubavi prema nama. Nedavno sam, u svom vermontskom krevetu za dvoje, sanjala gospođu F. Usnila sam njeno stameno telo na karti Zanzibara, kako pluta Indijskim okeanom kao kakav debeli fetus. Bila je smirena, nežno se smešila, mada je za života to retko činila, pa i tad nimalo nežno. Ako bi i uspela da se na silu osmehne, to je bilo u onim retkim prilikama kada bi neki belac svratio u njen bar Elefant, a rezultat je bio sasvim suprotan od očekivanog – usta su joj se razvlačila u kiseo osmeh. Dok su se svi ostali, kako je vreme odmicalo, smanjivali, gospođa Fernandez je bivala sve krupnija. I sad kao da nas gledam: tri Azijatkinje u noćnoj skitnji koje nesvesno pokazuju svu kulturološku kolebljivost nas Goanaca i naše male zajednice luzitaniziranih* katolika iz Indije. Gospođa F., naravno, stupa na čelu, šepureći se ponosno u svom sariju, izbacujući stomak kao oklop. Njoj zdesna, uvek korak ili dva iza, ide mama, sva rasejana, u jednoj od onih laganih pamučnih haljinica koje su britanski misionari doneli svuda gde su došli. S njene leve strane, isto pomalo iza, idem ja u majičici kratkih rukava i farmerkama, sa slušalicama vokmena – za koji više nisam imala baterije – oko vrata. Zaostajem u znak blagog protesta, a mama pak zato što je tako navikla. Deceniju i po kasnije, još mogu da prizovem u misli ovu ritualnu večernju šetnju, krajem dana kad letnja žega umine, nizbrdo kroz drvorede crnogorice do ogoljenog parkića uz luku koji je pre revolucije bio vrt sultanove palate. Svi su išli tamo; to je bilo jedino događanje u toku dana i zato sam ga mrzela. Na putu ka moru prolazile smo tik pored obližnje goanske katedrale svetog Josifa, koja nam je izgledala prevelika i previše veličanstvena, a već to je za gospođu F. bilo dovoljan izgovor da svoj monolog začini redovnim primedbama na račun mog neodlaženja u crkvu. „To ti je dužnost“, uporno je ponavljala, „Goa je Rim Istoka“, kao da to već ranije nisam čula. Moje oči govorile su same za sebe, streljajući je ljutitim pogledom u leđa dok je klizila neravnim stazicama, graciozno očešavajući uglove trošnih građevina. U katedrali svetog Josifa, iz koje pamtim onu istu šećernoružičastu i plavu boju kao na ocvalim zidovima moje sobe, čuvale su se mošti svetog Franje Ksavera,* sveca zaštitnika Goanaca. Prolazeći pored, pomislila sam koliko je jezivo bilo odseći mu prst i poslati ga čak iz Indije da bi se utešila šačica iseljenih katolika na muhamedanskom Zanzibaru, a još je čudnije kako nikad pre o tome nisam razmišljala. Mora da su svojevremeno Portugalci u svom Rimu Istoka posmatrali Zanzibar kao plen i mislili da bi ga Goanci mogli osvojiti za njih. Bilo je to pre nego što su Gou, Zanzibar, pa čak i Portugal, prestali shvatati ozbiljno. Onda sam se zapitala grešim li, i samo sam zamišljala prst. Dok sam ja išla za sopstvenim mislima, gospođa F. je govorila, upućujući nam reči preko ramena da bismo je što bolje čule. Šetnje do vrtova Džamituri služile su joj da pretresa stanje i moral njenih Goanaca. Govorila je o kršenju pravila ponašanja – to se često odnosilo na prekomerno piće i na mog omiljenog ujaka, ujka Džona – o raspuštenim članovima društva koje treba popritegnuti brakom i poslom. Takođe se osvrtala i na neprijatelja: na neophodno međusobno prilagođavanje vlada Zanzibara i Tanzanije, na skretanje političkih vetrova, na ono što indijski Hindusi i muslimani pričaju o nama, pitala se hoće li afrički muslimani pojačati svoje fundamentalističke zahteve i licemerne prigovore na račun alkohola, vagala je od koga se treba čuvati i kome treba ugađati, razmatrala mogućnosti za oživljavanje poslova na ostrvu i opasnosti od ponovnog izbijanja nasilja u ovom delu sveta. Istim žarom i žestinom protkivala je, ne tražeći odgovor, i besede o meni: smetale su joj moje farmerke i frizura, moje slobodno ponašanje, moja glupost što imam dečka Arapina ili Francuza, moje blesave fantazije o bekstvu. Ovog puta se ispostavilo da je ovaj preteći refren zapravo bio priprema za nužan ali neprijatan zadatak: kompliment meni. „Marsela!“, viknu glasno, trgnuvši me iz sanjarenja na javi a da me nije ni pogledala. „Dovoljno si pametna devojka, samo kad hoćeš, a mislim da si po prirodi poslovna žena. Neki ljudi se rađaju s tim, a neki ne. Tvoja majka nema tu žicu, nema je ni tvoja sestra, ali mislim da je ti imaš. Dok si ovde, mogla bi baš da radiš i nešto korisno.“ Pogledala sam preko nje u majku, koja joj se nalazila s druge strane. Zaokupljena sopstvenim mislima, ostala je potpuno ravnodušna prema ovom omalovažavanju. U godinama koje su usledile otkako smo Marija i ja napustile kuću, devojaštvo je ponovo postalo deo njenog držanja. Digla je ruke od svih briga, trajno ih prepuštajući gospođi F. Lice joj je, međutim, starilo za svoj groš; obrazi su joj bili iznureniji nego što sam pamtila, put bezbojnija. Dok sam ja ćutala, gospođa F. nastavi gde je stala: „Pa, imaš li nekakvih ideja?“ „Ni na trenutak nisam o tome razmišljala. Ne nameravam da ostanem. Vraćam se u Dar, a onda idem u Evropu.“ „I još ti nisu dali pasoš?“ Dok mi se obraćala, nije se ok-retala; sipala je za sobom reči, a na meni je ostajalo da ih pokupim. „Nisu još.“ „A je l’ ti se javio dečko, onaj Francuz?“ „Jeste.“ U izvesnom smislu, to je bila istina. U moje poštansko sanduče stigla je jedna jedina razglednica – Didije mi se žalio da naporno radi otkad se vratio u Francusku i sećao se kako smo lepo zajedno provodili vreme u Daru. U odgovor sam mu napisala dugačko pismo, a ponos mi nije dopustio da mu napišem još jedno. Ignorišući moj odgovor, gospođa F. je i dalje navaljivala. „Pa, kad si već ovde i imaš nešto novca, mogla bi pametno da ga upotrebiš. S kopna mi je stigla mašina za sladoled, onaj na točenje. Mislila sam da je postavim u vrtove Džamituri, pored vode. Narod tamo nema šta da kupi osim komadića šećerne trske, manioke* i one čorbe što je kuvaju Afrikanci. Mašina nije nova, ali odlično radi. Samo treba da kupuješ sastojke i vodiš računa kuda ide novac. Sladoled će ti prodavati moj sinovac Luis, plaćaćeš mu koliko misliš da treba. Bolje išta nego ništa, jer sad ionako ništa ne zarađuje. Da nisam toliko zauzeta, sama bih se prihvatila posla. A ti si jedna od malobrojnih kojima bih smela to da poverim.“ Hvatala je vazduh glasno ga udišući. Uvalila mi je vruć krompir odveć neočekivano da bih mogla da ga ispustim. Dok sam ja dane provodila sanjareći u vreloj izmaglici, gospođa Fernandez me je spuštala na zemlju. Gubila sam ravnotežu, bilo mi je vruće i dosadno. Stigle smo do najstarijeg dela grada, u kome su kuće najgušće zbijene jedna uz drugu, no umesto da uspori, gospođa F. je ubrzala hod. Majka i ja, kao krhkije saputnice, ostavljene smo da se same izborimo sa zanzibarskom gužvom: ćoškovi zgrada koji štrče na ulicu, kameni trgići po kojima čuče vlasnici dućana ako još uopšte imaju šta da prodaju, čuvena velika izrezbarena zanzibarska vrata prepuštena nemaru, poneko palmino drvo što među zgradama vapi za svetlom, muškarci koji landraju naokolo dok se žene s maramama na glavi tiskaju uz zidove kao da kupuju krišom, veš okačen po konopcima raširenim među zgradama, slučajni biciklista, čudan i neskladan saobraćajni znak – dečji prelaz – preostao još od Britanaca, koji su blesavo pokušavali da nam nametnu red. Kola, naravno, nije bilo; za njih se nije imalo novca, mesta, a ni benzina. Osećala sam se istrošeno, uzrujano, gubitnički. U Daru sam, ipak, bila neko. Moji taksiji su zarađivali dve hiljade šilinga – stotinu dolara – dnevno! „Gospođo F., molim te, uspori!“ „Ne možemo da usporimo, Marsela. Ko zna ko nas sve prisluškuje!“ Gospođa F. živahno mahnu rukom ka višestrukim zatvorenim kapcima, pokazujući ka nebu. „Prozori imaju uši. Zar si sve zaboravila?“ „Ne ostajem na Zanzibaru.“ „Ako odeš, mašinu opet možeš da mi prodaš. Ko zna kad ćeš dobiti pasoš?“ „Pogledajte!“, uzviknula je mama trgnuvši se iz svog sveta. „More!“ Svakog dana kad bismo tuda prolazile, ugledale bismo more. Put se ovde otvarao, izbijajući kroz gradske zidine u vrtove Džamituri. Iza parka smo ugledale vodu naše široke luke, u to vreme puste, bez brodova, izuzimajući dve-tri nasukane olupine. Na pučini se naziralo nekoliko izduženih arapskih lađica, manjih i zapuštenijih nego što sam ih upamtila iz detinjstva. Zanzibar je išao unazad. Bilo je uobičajenih govorkanja o tome da su Sovjetski Savez i Sjedinjene Države spremni da se sukobe oko prava na korišćenje naše luke kao pomorske baze. Verovali smo da nas čitav svet pohlepno želi, istovremeno uvereni da nas je čitav svet zaboravio. Pažnju su mi privukli mali Afrikanci koji su s gomile razvaljenih dasaka izvodili uzbudljive i raskošne skokove u vodu, a zatim dvoje lepo obučene gudžaratske dece pod roditeljskim nadzorom kako gledaju skakače strastveno im se diveći. Na sredini poljane bili su neuredno načičkani preprodavci hrane, i tad sam pomislila da bi kiosk sa sladoledom mogao da stoji zasebno, uz ivicu vode, baš tu gde stoje ta dva mala Indijca. Kad sam sustigla gospođu F., rekoh: „Trebaće ti partijska dozvola da staviš mašinu u park.“ „Imam je.“ Imala je neočekivano mnogo veza i uticaja. „A od čega se uopšte pravi sladoled? Ne znam ništa o sladoledu.“ „Pretpostavljam da je najvažnije mleko. Na Zanzibaru ima krava, a Svetska organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija poslala je neke Dance da opet otvore istočnonemačko postrojenje. Trebalo bi da obiđemo Dance. Oni su, pored nas, jedini Evropljani ovde.“ Rekoh: „Zašto uvek to pričaš, da smo mi Evropljani? Nismo Evropljani. Ubeđena sam da Danci ne misle da smo Evropejci. Mi smo Indijci. Vidi se s kilometra.“ „Imamo evropska imena, u venama nekih od nas teče ev-ropska krv. Bili smo Evropljani četiri stotine godina. Jedemo govedinu, pijemo alkohol. Plešemo na igrankama. Mi jesmo Evropljani.“ „Činjenica da su naše čukunbabe prve uskočile u krevet s Portugalcima, čim su ovi stigli u Indiju, ne čini nas Evropejcima.“ Gospođa F. nije odustajala od posla. „Naravno, trebaće ti benzin za generator. To će ti biti najveći problem.“ Uspešno vođenje posla s taksijima u Daru zavisilo je isključivo od izvanredne snalažljivosti s kojom sam dobavljala benzin, pa sam se i sad nehotično pohvalila: „Benzin uvek mogu da nabavim.“ Videla sam samo kako se lice gospođe F. razvuklo u pobednički smešak. Ispostavilo se da je, u mom sumornom i maglovitom iščekivanju, mašina za sladoled bila jedina svetla tačka. Morala sam priznati da je zamisao dobra. Moj um se probudio iz obamrlosti i bodro se upustio u proračunavanje cena i prihoda, potencijalnog tržišta, logističkih problema koje treba prevazići. Sve ovo me je vratilo u život. Nisam mogla da ponađem nijedan argument protiv ideje gospođe F. Tako se i dogodilo nekoliko meseci kasnije, pošto su prošli hladni monsunski vetrovi koji pristižu iz istočne Afrike, a u septembru i oktobru opet počele da nastupaju sve veće vrućine – moje sedmične posete Omaru nisu urodile nikakvim plodom – da sam se pri prvom izlasku u parkove Džamituri naprosto sudarila s mekom stražnjicom gospođe F. koja je iznenadno zastala. Posmatrala sam, sa zbrkanim osećanjem ponosa, kako se ispred mog kioska stvara red. Sad je to već bilo najveselije mesto u parku. Štaviše, obuzelo me je zadovoljstvo što su jedine plastične stvarčice na vidiku dva ukrasna korneta za sladoled koja su krasila ceradu iznad Luisove glave. „Novi Evropejac!“, prosiktala je gospođa F. Boja njenog glasa nagoveštavala je da je novi Evropljanin, po svoj prilici, neopaženo prošao kroz pasošku kontrolu da bi ovamo došao bez njenog znanja. Osmotrila sam park. Na prostoru između grada i mora ljudi su mileli u grupicama; sve ih je iz kuća izmamilo sunce koje podjednako, zaštitnički, sija nad svima. Afrikanci i Širaziji odenuli su svoje odore, Arapi pak svoje. Skupine Indijaca bile su u svojim uobičajenim nošnjama. Svaka podgrupa svake grupe imala je sopstvenu, posebnu nošnju; međusobno su bile izuzetno slične, a opet su ih izdvajale. Čak bih umela da ucrtam i pobrojim granice među njima: sećanje na pokolj iz ’64; hiljadugodišnje suparništvo u trgovini; osećaj društvene nadmoći; verska mržnja; ljaga negdašnjeg ropstva; međusobna sumnjičenja za potkazivanje vlastima; sumnjičenja za snovanje pobune. A na sasvim drugom kraju, nepomičan i sasvim usamljen, stajao je novi Evropljanin gospođe F., čovek od svojih tridesetak godina, u šorcu i sandalama. Leđima okrenut moru, zurio je u zid tvrđave, pomalo nalik na nekog ko je otišao u bioskop, a zagledao se u kino-projektor. „Dobrovoljac?“, upita majka, nadajući se suprotnom odgovoru. „Ekspert!“, uteši je gospođa F. „Vidi, eno mu kola!“ Znale smo sve o položajima koje zauzimaju naši Evropljani. „Možda je Amerikanac.“ Majka se razveselila pri pomisli da bi se neobjašnjivo strančevo prisustvo moglo objasniti na ovaj način. „Nemoj da si blesava, Izabela. Amerikanci su prestali da dolaze još pre dvadeset godina. Ne idu u socijalističke zemlje. Šta ti misliš, Marsela? Ti si stručnjak za evropske muškarce. Da nije Francuz?“ Pogledala sam ga. Kratke pantalone bile su mu široke i izgužvane, a dugi rukavi košulje neujednačeno zavrnuti. Kosa mu je padala preko lica. „Nije Francuz. Ne deluje dovoljno elegantno. Danac nije – nije dovoljno lep. Nije Nemac, a nije ni Italijan.“ „Rus!“ „Hladno.“ „Pa šta je onda? Ne drži nas u neizvesnosti!“ „Možda je Englez.“ „Englez? Je l’ se to vraćaju?“, upita mama. „Videćemo“, odvrati gospođa F. Ponovo je izbila u prvi plan dok smo mu se približavale, hodajući tiho i koncentrisano. Tri bezazlene Azijatkinje u šetnji. Stajao je podno zidina gledajući uvis, kao da kamenje od kog je utvrđenje sazdano sadrži neki za njega ključni podatak. Otkad smo ga prvi put ugledale, nijednom se nije okrenuo prema nama. Ali dok smo prolazile, preprečio nam je put i, ne gledajući i dalje u nas, upitao: „Je li ovo zid sultanove palate?“ Pitanje je moglo da bude upućeno jedino nama, mada nam se učinilo da to nikako ne može biti. Ljudi na Zanzibaru nikad ovako ne započinju razgovor. Ne traže informacije. Ne počinju s pričom dok ne ispipaju teren tako što će razmeniti pozdrave. Ne obraćaju se potpunim neznancima, niti razgovaraju okrenuti sagovorniku leđima. Stepen prefinjenosti i odmerenosti koji smo negovali u našem međusobnom društvenom ophođenju ličio je na šunjanje oko usnulog lava. U vrtovima Džamituri, usamljeni muškarac se apsolutno nikad nije obraćao ženama bez pratnje, pogotovo ne ako su druge rase. Predmet naše pažnje oživeo je protivno svim prirodnim zakonitostima i sablaznio nas. Gospođa F. je zanemela. To je bilo divno. Usporile smo i stale, potpuno pometene. Trenutak kasnije, okrenuo se ka nama pokazujući na zidine. „Sultanova palata?“, ponovio je još glasnije. A onda je, opazivši našu zbunjenost, promrmljao: „O, oprostite, pa vi ne govorite engleski.“ „Naravno da govorimo engleski!“ Ali čim je to potvrdila, gospođa F. je nekoliko puta otvorila i zatvorila usta, ne izustivši više nijednu reč. Mislim da je htela da mu održi predavanje o tome kako su Goanci Evropljani. No tek tada je shvatila svu bezizlaznost svog položaja. „Nije, ovo je tvrđava. Sultanova palata je tamo dole. Ili ste, verovatno, hteli da vidite staru palatu, Kuću čuda“, prozborih. „Oh…“ Pomerio je nazad metalne naočari koje su mu spale na vrh nosa, otirući znoj. „Hvala vam.“ Buljio je u mene isto kao maločas u zidine, kao da sam sad ja novo mesto na kome se krije tajna šifra. „Izvinite. Odlično govorite engleski.“ „Vi takođe“, odgovorih poletno dok sam sa zadovoljstvom gledala kako mu se od vrata pa naviše širi rumenilo. „Sultana nema već mnogo godina“, rekoh tek da nešto kažem. „Znam, znam. Od 1964. Proteran je u talasu Okelove pobune, koja je i dovela Karumea na vlast. To je bio kraj arapske dinastije Omana. Poubijano je najmanje pet hiljada Arapa. Onda je zaključen savez između Zanzibara i Tanganjike i stvorena je Tanzanija.“ Posmatrala sam kako se na licu gospođe F. ukazuje nov zabezeknut izraz, kao da joj je naš novi poznanik upravo velikodušno prepričao sve tehničke pojedinosti svoje prve bračne noći. Nikad nismo razgovarale o ovak vim stvarima. Ni u javnosti, ni kod kuće – ama baš nigde. Nikad pre je nisam videla ovoliko zatečenu. Posrnula je, lako ošamućena. „Moramo da krenemo“, promuca tihim glasom meni i majci, naglo prekinuvši našeg sagovornika. „Ova udubljenja“, obratio se on meni, ponovo preusmerivši pažnju na zidine, „jesu li to tragovi što su ih ostavila britanska topovska đulad u razaranju 1890?“ Gospođa F. je odmakla još nekoliko koraka, a onda je shvatila da ni majka ni ja nismo zauzele svoja mesta. „Jeste li vi Englez?“, upita iznenadno i razgovetno moja majka, iako se već jasno videlo da ovaj to jeste. „Oh… jesam.“ „Ne znam ništa što se tiče topovske đuladi“, dodadoh ja. „Ja sam Izabela d’Soza“, obznani majka kao da je to tek sad otkrila. „O, da. Džefri Saton.“ Obrisao je ruku o šorc, ali nam je nije pružio. „Ja sam Marsela. A ono je“, dodadoh dok smo se polako odmicale da se pridružimo gospođi F., koja nas je popreko gledala, „moja tetka, gospođa Fernandez.“

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter