Autobiografija

A kad je prošlo šest punih decenija – vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu. Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta: – Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige! – A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu? – Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu. – A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao? – Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu. Uze reč zatim onaj što je plakao: – Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima! – A jesi li bar iskupio ljudske bolove? – Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života. – A jesi li bar poznao i video život taj? – Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.