Vampirska posla

Sva čula sam napregao do maksimuma. U oči i uši sam se pretvorio. I vidim kako se kvaka na vratima lagano pomera. Fenjer je blizu vrata, osvetljava ih, jasno vidim kako se lagano spustila nadole. Onda su vrata kratko i tiho zaškripala, samo su se odškrinula. Srce mi više ne lupa, ne čujem ga, bubnji mi u glavi, gušim se, možda više nisam živ. I tada se vrata uz jezivo, glasno škripanje širom otvore. U kontrastu sa srebrnastom mesečinom vidim suvonjavu priliku u dugačkom ogrtaču, toj sablasti lice skriva kapuljača, stoji bez reči u okviru vrata, ne mrda. „Ko si ti, šta hoćeš od mene!“ razderem se krkljavo i promuklo, više da ohrabrim sebe, nego da uplašim onog ili ono na vratima. I uhvatim se obema rukama za onaj venac belog luka što mi visi oko vrata.