Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

25.355

Facebook slicica

Katalog

Tragom Biblije

Tragom Biblije

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Brus Fejler


ISBN:

86-7436-082-3

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0065

Broj strana:

464

Težina:

588 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

18,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

INTERNACIONALNI BESTSELER
ZEMALJSKO PUTOVANJE KROZ PET KNJIGA MOJSIJEVIH

Knjiga koja će postati klasik... Pravo čitalačko uživanje

Washington Post Book World

»Briljantno napisano, promišljeno i prosvetljujuće«

Los Angeles Times

Avantura, ujedno i uzvišena misija, pretočena u knjigu. Tragom Biblije opisuje epsko putovanje jednog čoveka – pešice, džipom, čamcem i kamilom – kroz najveću priču ikad ispričanu.

Od prelaska Crvenog mora, preko penjanja na planinu Sinaj, do dodirivanja gorućeg grma, inspirativno putovanje Brusa Fejlera zauvek će promeniti vaš pogled na neke od najpoznatijih događaja ljudske istorije.

»Promišljeno, potkovano informacijama i pronicljivo... postavlja Bibliju na pravo tle i u prave istorijske okvire«

New York Times

»Uzbudljiva, dobro ispripovedana priča, oplemenjena Fejlerovom bezgraničnom intelektualnom radoznalošću i osećajem za avanturu«

Miami Herald

»Rečito duhovno hodočašće«

Entertainment Weekly

ODLOMAK

I reče Gospod Avramu:
idi iz zemlje svoje i od roda svojega
i iz doma oca svojega
u zemlju koju ću ti ja pokazati.
Postanje 12:1


Uvod

I BOG REČE

Idi iz ove zemlje

Čim je izbilo tri sata, odjeknu poziv na molitvu. Razlegao se sa minareta, proneo se među prodavničice, i zatekao me nasred ulice. Svuda oko mene, ljudi su zastajali u svojoj žurbi i okretali pažnju Bogu. Dvojica ili trojica starijih muškaraca ogrnuše se oko ramena i povukoše u dubinu radnji. Dva dečaka pojuriše preko ceste i iščezoše iza kamenog zida. Jedna žena podiže svoju korpu rotkvica i iskrade se van pogleda. Negde u sebi osećao sam se čudno jer započinjem ovo putovanje ka biblijskim korenima u zemlji toliko duhovno udaljenoj od moje vlastite. Ali produživši ka središtu gradića, shvatih da me moja nelagoda možda samo podseća na istinu skrivenu među stihovima Postanja: Avram isprva nije bio čovek kakav će postati. On nije bio Izrailjac, nije bio Jevrej. Nije čak ni verovao u Boga ? barem ne u početku. Bio je putnik, prizvan maglovitim glasom koji mu reče: Pođi, uputi se u tu zemlju, sledi ovaj put, i veruj onome što ćeš naći.
Za nekoliko minuta, popodnevna molitva je dovršena i ljudi se vratiše na ulice. Dogubajazit, na krajnjem istoku Turske, obeshrabrujuće je pust gradić od trideset hiljada duša, kroz koji se ukrštaju dve asfaltirane ceste. Na prilazu gradu, stotine praznih tankera za naftu, poređanih u dvostrukoj liniji, čekaju na prelazak preko granice s Iranom. Nad kamionima, nad gradom, i nad najvećim delom okoline, nadnosi se kupasti vrh što se uzdiže pokriven vekovečnom snežnom kapom.
Planina Ararat je savršena vulkanska piramida, 5.165 m visoka, sa mlađim vulkanskim uzdignućem, Malim Araratom, na svom boku. Najviši vrh na Srednjem istoku (i drugi po visini u Evropi), Ararat je svetinja za svakog živog u okolini. Turci ga zovu Agri Dagi, Planina bola. Kurdi ga zovu Planinom vatre. Jermeni takođe gaje strahopoštovanje prema ovoj planini, koja se nalazila u njihovoj domovini sve do okrutnog rata 1915. Docnije ću u Jerusalimu sresti jednog Jermena koji me je poveo u svoj dom, gde je čuvao najmanje 150 prikaza Ararata, između ostalog na ćilimima, šoljicama, kanijama, bocama konjaka i vitražima na prozorima. Na Ararat najpre pomisli svakoga jutra, rekao mi je, i Ararat je prvo što su nacrtala njegova deca dok su bila veoma mala.
Ali ja sam došao iz drugačijih razloga. Postanje, glava 8, kaže da je Nojeva arka, nakon sedmomesečnog potopa, počinula na „planini Araratu“. Ovo je prva lokacija pomenuta u Bibliji koju je moguće odrediti s ikolikom sigurnošću, te je stoga izgledalo ispravno da upravo od tog mesta otpočnem ponovno upoznavanje sa biblijskim pričama, sledeći niti prvih pet knjiga kroz pustinju. Topografija ovog dela Turske, zajedno s izvorištima Eufrata i Tigra, prepliće se kroz početne glave Postanja. Haos, Stvaranje, Eden i Eva potiču s plodnog tla Mesopotamije, „zemlje među rekama“ u kojoj je rođena Biblija.
U skorije vreme, međutim, ovo područje je najnestabilnije ? i najviše krvlju obliveno ? na Srednjem istoku. Više od četrdeset hiljada ljudi izginulo je u ratu o kome se malo zna, ratu koji su ovdašnji Kurdi vodili da bi od Iraka, Sirije i Turske izborili autonomiju. Autori svake od knjiga koju sam čitao o ovom području bili su hapšeni bar nakratko. Vodič što sam ga nabavio doslovno je označio čitavo područje kao neistraženu teritoriju, uz napomenu da je suviše rizično za njihove dopisnike. „Po našem mišljenju, putovanje se izričito ne preporučuje.“ U nekim slučajevima, kaže se još, snage bezbednosti uzvraćaju na pobune tako što „zavode policijski čas u pojedinim mestima, a ponekad čak dolazi i do pucnjave po ulicama“.
Iako je u Dogubajazitu danas mirno, prikrivena napetost jasno se oseća. Primičući se središtu gradića, minuo sam pored radnji sa jeftinim đinđuvama, kad mi neki čovek živahno priđe.
„Zdravo“, obrati mi se on na engleskom. Rukovasmo se. „To ste vi upravo prispeli u grad u onom smeđem automobilu, zar ne? I odseli u sobi 104 u hotelu .“
Tajna policija radi i prekovremeno, pomislih.
„Zbog čega ste došli ovamo?“, pitao me je.
„Mmm, došao sam da saznam nešto o Nojevoj barci“, rekoh.
„Nojevoj barci!?“, ponovio je. „Pa, ako želite da saznate nešto o arci, pođite u zelenu zgradu na kraju ove ulice. Popnite se uz stepenice i potražite jednu neosvetljenu prostoriju. Tamo ćete pronaći još jedno stepenište. Kad se njime popnete, naći ćete još jednu mračnu sobu. U njoj je čovek koji zna sve živo o Nojevoj barci.“
Pomislih najpre da je ovo nekakva šala, ili klopka. Zahvalio sam mu i nastavio da koračam. Čuo sam sasvim dovoljno stravičnih priča ? i video dovoljno tenkova na putevima ka gradu ? da se ne obazirem na uputstva poput ovih. Šetao sam naokolo neko vreme, kupio na pijaci šljive i zaputio se nazad ka hotelu, kad se zaustavih: zašto sam, zapravo, i dolazio ovamo?
U zelenoj zgradi nađoh uleknuto stepenište i popeh se na sprat. Prostorija je bila mračna i zaudarala na dopušene cigarete. Oklevao sam za časak, zakoračio napred, onda sam se predomislio. Baš sam bio nakanio da se vratim, kad se odozgo začu buka, zatim koraci. Trenutak kasnije ukaza se neki čovek. Bio je četrdesetih godina, mršav, crnokos, sa zamašnim, nakostrešenim brkovima koji su mu natkrivali usta. Oči mu u pomrčini nisam video. Kratko me je procenjivao, a onda je progovorio na izvanrednom engleskom: „Kako mogu da vam pomognem?“
„Rekli su mi da vi mnogo znate o Nojevoj barci“, odgovorih.
Razmatrao je to što sam mu rekao. „Ali trebalo je da se popnete i uz drugo stepenište.“
Složio sam se.
„Možda niste zaista zainteresovani.“
Povukao se isto onako tiho kako se i pojavio, ostavljajući me da stojim u tmini. Ovog puta nisam oklevao. Na gornjem spratu, čovek se upravo smeštao u nisku stolicu prekrivenu ćilimčetom. Pokazao mi je da sednem pored njega. Na stočiću između nas ležale su knjige i pregršt fotografija. Natočio mi je čašu čaja i razmenili smo učtivosti. Bio je Kurd rođen u Dogubajazitu. Pre deset godina odsedeo je svoje u zatv oru zbog učešća u pobuni. Odbio je da govori o ratu, a kad sam ga upitao za ime, pokazao je na svoje brkove: „Svi me zovu Padobran.“ Nosio je majicu na plavo-bele pruge, u kojoj je, onako crnokos, izgledao kao mletački gondolijer. Malo kasnije upitah ga da li je moguće popeti se na planinu.
„Zabranjeno je“, reče mi. „Od 1991. niko se nije popeo na vrh.“
„Ima li tamo nešto da se vidi?“
„Ako veruješ, videćeš. Ako ne veruješ, nećeš.“
„U šta vi verujete?“
„Verujemo. Dok smo mali, čujemo glasove. Oni nam govore da je ovo Nojev zavičaj. Čak i danas kad se nešto desi, ljudi kažu da je to Nojeva sreća.“
„Da li se i tebi tako nešto dešavalo?“
„Mi znamo da tamo nečeg ima. Našli smo tamo nešto.“
„Sad si me zbunio. Hoćeš da mi kažeš kako znaš nešto što niko ne zna?“
„Da.“ Oči su mu krupne, sa dubokim podočnjacima. Dok govori, uopšte se ne pomera. „Znam da je tamo.
Našao sam nešto tamo.“
„Šta?“
„Ah.“
„Nećeš da mi kažeš.“
„Hmmm.“
„Kada će se o tome čuti?“
„Jednog dana će se čuti.“
„I ti ćeš postati slavan u čitavom svetu?“
Prekrstio je ruke, prepredeno i samozadovoljno.

  • Prevodilac: Tatjana Bižić
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2003
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

INTERNACIONALNI BESTSELER ZEMALJSKO PUTOVANJE KROZ PET KNJIGA MOJSIJEVIH Knjiga koja će postati klasik... Pravo čitalačko uživanje Washington Post Book World »Briljantno napisano, promišljeno i prosvetljujuće« Los Angeles Times Avantura, ujedno i uzvišena misija, pretočena u knjigu. Tragom Biblije opisuje epsko putovanje jednog čoveka – pešice, džipom, čamcem i kamilom – kroz najveću priču ikad ispričanu. Od prelaska Crvenog mora, preko penjanja na planinu Sinaj, do dodirivanja gorućeg grma, inspirativno putovanje Brusa Fejlera zauvek će promeniti vaš pogled na neke od najpoznatijih događaja ljudske istorije. »Promišljeno, potkovano informacijama i pronicljivo... postavlja Bibliju na pravo tle i u prave istorijske okvire« New York Times »Uzbudljiva, dobro ispripovedana priča, oplemenjena Fejlerovom bezgraničnom intelektualnom radoznalošću i osećajem za avanturu« Miami Herald »Rečito duhovno hodočašće« Entertainment Weekly ODLOMAK I reče Gospod Avramu: idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati. Postanje 12:1 Uvod I BOG REČE Idi iz ove zemlje Čim je izbilo tri sata, odjeknu poziv na molitvu. Razlegao se sa minareta, proneo se među prodavničice, i zatekao me nasred ulice. Svuda oko mene, ljudi su zastajali u svojoj žurbi i okretali pažnju Bogu. Dvojica ili trojica starijih muškaraca ogrnuše se oko ramena i povukoše u dubinu radnji. Dva dečaka pojuriše preko ceste i iščezoše iza kamenog zida. Jedna žena podiže svoju korpu rotkvica i iskrade se van pogleda. Negde u sebi osećao sam se čudno jer započinjem ovo putovanje ka biblijskim korenima u zemlji toliko duhovno udaljenoj od moje vlastite. Ali produživši ka središtu gradića, shvatih da me moja nelagoda možda samo podseća na istinu skrivenu među stihovima Postanja: Avram isprva nije bio čovek kakav će postati. On nije bio Izrailjac, nije bio Jevrej. Nije čak ni verovao u Boga ? barem ne u početku. Bio je putnik, prizvan maglovitim glasom koji mu reče: Pođi, uputi se u tu zemlju, sledi ovaj put, i veruj onome što ćeš naći. Za nekoliko minuta, popodnevna molitva je dovršena i ljudi se vratiše na ulice. Dogubajazit, na krajnjem istoku Turske, obeshrabrujuće je pust gradić od trideset hiljada duša, kroz koji se ukrštaju dve asfaltirane ceste. Na prilazu gradu, stotine praznih tankera za naftu, poređanih u dvostrukoj liniji, čekaju na prelazak preko granice s Iranom. Nad kamionima, nad gradom, i nad najvećim delom okoline, nadnosi se kupasti vrh što se uzdiže pokriven vekovečnom snežnom kapom. Planina Ararat je savršena vulkanska piramida, 5.165 m visoka, sa mlađim vulkanskim uzdignućem, Malim Araratom, na svom boku. Najviši vrh na Srednjem istoku (i drugi po visini u Evropi), Ararat je svetinja za svakog živog u okolini. Turci ga zovu Agri Dagi, Planina bola. Kurdi ga zovu Planinom vatre. Jermeni takođe gaje strahopoštovanje prema ovoj planini, koja se nalazila u njihovoj domovini sve do okrutnog rata 1915. Docnije ću u Jerusalimu sresti jednog Jermena koji me je poveo u svoj dom, gde je čuvao najmanje 150 prikaza Ararata, između ostalog na ćilimima, šoljicama, kanijama, bocama konjaka i vitražima na prozorima. Na Ararat najpre pomisli svakoga jutra, rekao mi je, i Ararat je prvo što su nacrtala njegova deca dok su bila veoma mala. Ali ja sam došao iz drugačijih razloga. Postanje, glava 8, kaže da je Nojeva arka, nakon sedmomesečnog potopa, počinula na „planini Araratu“. Ovo je prva lokacija pomenuta u Bibliji koju je moguće odrediti s ikolikom sigurnošću, te je stoga izgledalo ispravno da upravo od tog mesta otpočnem ponovno upoznavanje sa biblijskim pričama, sledeći niti prvih pet knjiga kroz pustinju. Topografija ovog dela Turske, zajedno s izvorištima Eufrata i Tigra, prepliće se kroz početne glave Postanja. Haos, Stvaranje, Eden i Eva potiču s plodnog tla Mesopotamije, „zemlje među rekama“ u kojoj je rođena Biblija. U skorije vreme, međutim, ovo područje je najnestabilnije ? i najviše krvlju obliveno ? na Srednjem istoku. Više od četrdeset hiljada ljudi izginulo je u ratu o kome se malo zna, ratu koji su ovdašnji Kurdi vodili da bi od Iraka, Sirije i Turske izborili autonomiju. Autori svake od knjiga koju sam čitao o ovom području bili su hapšeni bar nakratko. Vodič što sam ga nabavio doslovno je označio čitavo područje kao neistraženu teritoriju, uz napomenu da je suviše rizično za njihove dopisnike. „Po našem mišljenju, putovanje se izričito ne preporučuje.“ U nekim slučajevima, kaže se još, snage bezbednosti uzvraćaju na pobune tako što „zavode policijski čas u pojedinim mestima, a ponekad čak dolazi i do pucnjave po ulicama“. Iako je u Dogubajazitu danas mirno, prikrivena napetost jasno se oseća. Primičući se središtu gradića, minuo sam pored radnji sa jeftinim đinđuvama, kad mi neki čovek živahno priđe. „Zdravo“, obrati mi se on na engleskom. Rukovasmo se. „To ste vi upravo prispeli u grad u onom smeđem automobilu, zar ne? I odseli u sobi 104 u hotelu .“ Tajna policija radi i prekovremeno, pomislih. „Zbog čega ste došli ovamo?“, pitao me je. „Mmm, došao sam da saznam nešto o Nojevoj barci“, rekoh. „Nojevoj barci!?“, ponovio je. „Pa, ako želite da saznate nešto o arci, pođite u zelenu zgradu na kraju ove ulice. Popnite se uz stepenice i potražite jednu neosvetljenu prostoriju. Tamo ćete pronaći još jedno stepenište. Kad se njime popnete, naći ćete još jednu mračnu sobu. U njoj je čovek koji zna sve živo o Nojevoj barci.“ Pomislih najpre da je ovo nekakva šala, ili klopka. Zahvalio sam mu i nastavio da koračam. Čuo sam sasvim dovoljno stravičnih priča ? i video dovoljno tenkova na putevima ka gradu ? da se ne obazirem na uputstva poput ovih. Šetao sam naokolo neko vreme, kupio na pijaci šljive i zaputio se nazad ka hotelu, kad se zaustavih: zašto sam, zapravo, i dolazio ovamo? U zelenoj zgradi nađoh uleknuto stepenište i popeh se na sprat. Prostorija je bila mračna i zaudarala na dopušene cigarete. Oklevao sam za časak, zakoračio napred, onda sam se predomislio. Baš sam bio nakanio da se vratim, kad se odozgo začu buka, zatim koraci. Trenutak kasnije ukaza se neki čovek. Bio je četrdesetih godina, mršav, crnokos, sa zamašnim, nakostrešenim brkovima koji su mu natkrivali usta. Oči mu u pomrčini nisam video. Kratko me je procenjivao, a onda je progovorio na izvanrednom engleskom: „Kako mogu da vam pomognem?“ „Rekli su mi da vi mnogo znate o Nojevoj barci“, odgovorih. Razmatrao je to što sam mu rekao. „Ali trebalo je da se popnete i uz drugo stepenište.“ Složio sam se. „Možda niste zaista zainteresovani.“ Povukao se isto onako tiho kako se i pojavio, ostavljajući me da stojim u tmini. Ovog puta nisam oklevao. Na gornjem spratu, čovek se upravo smeštao u nisku stolicu prekrivenu ćilimčetom. Pokazao mi je da sednem pored njega. Na stočiću između nas ležale su knjige i pregršt fotografija. Natočio mi je čašu čaja i razmenili smo učtivosti. Bio je Kurd rođen u Dogubajazitu. Pre deset godina odsedeo je svoje u zatv oru zbog učešća u pobuni. Odbio je da govori o ratu, a kad sam ga upitao za ime, pokazao je na svoje brkove: „Svi me zovu Padobran.“ Nosio je majicu na plavo-bele pruge, u kojoj je, onako crnokos, izgledao kao mletački gondolijer. Malo kasnije upitah ga da li je moguće popeti se na planinu. „Zabranjeno je“, reče mi. „Od 1991. niko se nije popeo na vrh.“ „Ima li tamo nešto da se vidi?“ „Ako veruješ, videćeš. Ako ne veruješ, nećeš.“ „U šta vi verujete?“ „Verujemo. Dok smo mali, čujemo glasove. Oni nam govore da je ovo Nojev zavičaj. Čak i danas kad se nešto desi, ljudi kažu da je to Nojeva sreća.“ „Da li se i tebi tako nešto dešavalo?“ „Mi znamo da tamo nečeg ima. Našli smo tamo nešto.“ „Sad si me zbunio. Hoćeš da mi kažeš kako znaš nešto što niko ne zna?“ „Da.“ Oči su mu krupne, sa dubokim podočnjacima. Dok govori, uopšte se ne pomera. „Znam da je tamo. Našao sam nešto tamo.“ „Šta?“ „Ah.“ „Nećeš da mi kažeš.“ „Hmmm.“ „Kada će se o tome čuti?“ „Jednog dana će se čuti.“ „I ti ćeš postati slavan u čitavom svetu?“ Prekrstio je ruke, prepredeno i samozadovoljno.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter