Sveta glad

“Prava retkost među knjigama - vrhunski istorijski roman... Ansvort govori o rivalstvu među ljudima; njegova tema je trgovina robljem sredinom osamnaestog veka... Sveta glad je remek-delo.” D. Dž. Tejlor, Sunday Times “Priča koja pleni... Sveta glad dešava se u vremenu između 1752. i 1765, a bavi se prepletenim i suprotstavljenim sudbinama dvojice rođaka, Erazmusa Kempa, sina lankeširskog trgovca, i Metjua Parisa, naučnika i lekara tek puštenog iz zatvora... Brod Liverpulski trgovac je okosnica celog romana; on nosi čitaoca duboko u prošlost čovekove nepravične pohlepe... nijedan skorašnji roman ne može ni da se približi Svetoj gladi.” Entoni Kvin, Independent “Najsnažniji roman koji sam pročitala u poslednjih nekoliko godina. Ima sve – uzbudljivu priču vešto građenu, izuzetno žive prizore. Knjiga koja se ne ispušta iz ruku.” Penelopa Lajvli, Spectator “Sveta glad svojom širinom stvara bojno polje dovoljno prostrano za poštenu bitku velikih sukobljenih priča jednog vremena. Iza tog zveketa leži tiha, neprihvatljiva činjenica o četrdeset miliona ukradenih života. Dve stotine godina posle te krađe sam domašaj ovog veličanstvenog romana prikazuje temu na najpravedniji mogući način.” Lorens Norfok, Daily Telegraph “Sveta glad mami čitaoca da zadovolji osnovnu potrebu – da sazna šta biva dalje? Vreme i mesto dočarani su tako snažno kao da su nam pokazane stvarne fotografije i karte, kao da su nam puštani zvučni efekti... Onog časa kad stignete do kraja ovako veličanstvenog romana osetite se kao da ste lišeni nečega, jer je doživljaj okončan.” Margaret Forster, Sunday Telegraph ODLOMAK Prema rečima Čarlsa Taunsenda Madera, mulat je bio boje tamnog ćilibara, sed i gotovo slep. Krhke građe, sitnih kostiju, imao je običaj da podigne glavu kad govori, kao da traži još svetlosti za zgrudvane kristale svojih očiju. Bio je to stari rob s plantaže u Karolini, oslobođen kad više nije mogao da radi i oteran sa zemlje. U proleće i leto 1832. prosio je svaki dan na ulicama Nju Orleansa i na dokovima. Čekao je na obali mornare kad prime platu, nadajući se nekom njihovom zamagljenom porivu milosrđa ili prezira. Bio je pričljiv; slušao ga neko ili ne, neprestano je mrmljao ili izvikivao pojedinosti svog života. Robovsko ime bilo mu je Luter, a onda su mu dodali Piljevina, zato što ga je jednom jedan nadzornik video kako jede piljevinu da mu ne bi odbrusio – izgleda da je oduvek bio brbljivac. Dakle, Luter Piljevina. Ali u barovima na dokovima bio je poznat kao Rajski Crnja. Živeo je od otpadaka, ono malo što je imao trošio je po barovima, gde su ga trpeli zbog njegovog zabavljačkog dara dok se suviše ne napije. Ljudi su mu plaćali rum; postao je neka vrsta institucije. Ponekad bi odsvirao nešto na staroj harmonici koju je nosio oko vrata, ili otpevao neku pesmu s plantaže, ali uglavnom je pripovedao – o liverpulskom brodu, o svom belom ocu koji je bio lekar na tom brodu i koji nikad nije umro, o čudesnom detinjstvu u zemlji večitog sunca, o brežuljcima džungle, o velikim jatima belih ptica što uzleću s poplavljene savane, o naselju u kom su beli i crni živeli savršeno skladno. Tvrdio je da ume da čita. Umeo je takođe – a Mader to potvrđuje – da navodi krpice poezije Aleksandra Poupa. U jednom od svojih povremenih članaka za Misisipi rekorder, Mader tvrdi da ga je zaista čuo kako recituje te stihove. Ovi članci kasnije su prikupljeni i privatno izdati pod naslovom Crtice iz stare Luizijane. Jedini zapis o Rajskom Crnji koji imamo nalazi se u ovom malo poznatom delu, u poglavlju pod naslovom Slikovite ličnosti s dokova. Mader kaže da, kad se posle godine odsustvovanja vratio u Nju Orleans, mulata više nije bilo i niko nije umeo da mu kaže šta se dogodilo s njim. Neprekidno posmatranje slikovitih ličnosti često je vodilo Madera niz podrumske stepenice, pa je vremenom i sam postao slikovita ličnost i prorok; umro je 1841. od alkoholnog ludila u lečilištu u Džeksonvilu. Njegova udovica, spremajući njegove zapise za zbirno objavljivanje, smatrala je za svoju dužnost da ukloni materijale o ljudima niskog položaja, pa je prosjak mulat odbačen, zajedno s Velikom Suzanom, gitaristom-transvestitom po imenu Anđelo i još mnogima. Nije baš izbrisan, ali je bačen na ivicu, u onaj limb sumnjivog postojanja u kom se i dalje skriva, prosi, razmeće se, priča o raju, negde između Maderova dva putovanja u Nju Orleans, između dva izdanja njegove knjige. Da li ga je Mader izmislio? Ali taj pisac je postao nesređen i melodramatičan tek u svojim poslednjim danima; mulat pripada opuštenijem vremenu. Osim toga, tu su i citati. Ne verujem da bi Mader izmislio nešto tako. Mulat je izmislio sam sebe – zato su ga trpeli u barovima. Iznad njega leži i aura moje mašte. Mešenjem sećanja stvara se testo mašte koje, kao što je poznato, može da raste doveka, a ja sam morao da se oslanjam na pamćenje jer je Misisipi rekorder odavno prestao da izlazi, a njegova arhiva je uništena ili prosto istrulila. Svoj primerak Crtica izgubio sam pre dosta godina i nisam uspeo da iskopam drugi, niti čak da pronađem da se iko negde poziva na to delo. Ali mulat i dalje opseda moju maštu, sa svojim pričama o izgubljenom raju, diže svoje slepo lice da izmoli nešto od mene. Ništa ga više ne može vratiti u Maderov tekst, ali on sedi na ulazu u lavirint moga… KNJIGA I 1752–1753. DEO PRVI JEDAN Brod na koji je mislio bio je Liverpulski trgovac, kapetana Sola Tersa, i on ga nikada nije video, iako je brod u svojoj utrobi nosio seme svih njegovih snova. Nosio je smrt trgovcu pamukom, svom vlasniku, ili je makar u to verovao njegov sin. Erazmus Kemp oduvek je smatrao da mu je brod ubio oca, i ta misa o trovala mu je uspomene. Bol rađa sopstvene izopačenosti i izdajstva; obris onoga što smo izgubili podložan je truljenju kao i smrtno telo, i Erazmus nikada više nije mogao da se otme pomisli kako je njegov otac namirisao sopstvenu smrt tog sivog popodneva u strugari na obali Mersija kad se, okružen bojama blata i šafrana, prilično nespretno sagnuo da onjuši tek isečene delove jarbola za svoj brod. Ne miris balsamovanja, ništa sveto; zadah sopstvene smrti. Bila je to ružna misao, a nekako su je potvrđivale i druge upamćene pojedinosti, mada ih je, naravno, samo Erazmus, njihov domaćin, prihvatao kao pravovaljane dokaze: miris vlažne piljevine i ugaženog blata – blato je bilo posuto piljevinom; hladni močvarni miris reke udaljene svega stotinak metara; još jedan miris, smrad zapuštenosti, kome tu nije bilo mesto, preseljen iz jednog drugog dana istim onim ružnim delanjem bola. Delovi jarbola bili su bledožuti; ležali su na nogarima ispod grubog krova od dasaka – baraka je sa strana bila otvorena. Padala je jaka kiša i ljudi su načinili stazu od drvenih blokova niz ugaženu strmu obalu. Erazmus se postideo zbog izveštačenosti s kojom je njegov otac nisko spustio lice da onjuši sirovo drvo. U dvadeset prvoj godini bio je uzdržan, nesklon upadljivom ponašanju, a te osobine pojačavala je njegova tadašnja preterana osetljivost, pošto je proživljavao rane dane neizrečene ljubavi prema Sari Volpert. „Vrhunski kvalitet.“ Kemp se ispravio radi ove izjave. „Kad je posečeno, ovo drvo je slatko pilo. To se oseća u mirisu soka. Ako želite da isprobate čvrstinu drveta, pomirišite sok. Je li tako, momci?“ Načinio je od sebe takođe i stručnjaka za drvnu građu. Bio je to bor uvezen s Baltika. „Borovina za jarbol“, reče Kemp. „Bor je jedna od stvari koje su bolje van Engleske, a tako mi Boga, nema ih mnogo.“ Oni oko njega se nasmejaše. Poznavali su ga. Viđali su ga po brodogradilištima, znali su njegove hitre pokrete, tamno zarumenjeno lice, nemaran, ali ne aljkav način na koji se odevao, njegovu kratku nenapuderis anu periku, dugi, četvrtasto skrojeni gornji kaput, obično raskopčan. „Pogledaj, dečko moj“, reče nezainteresovanom Erazmusu. „Priđi ovamo i pogledaj. Ti delovi su odsečeni i spremni. Ovo su dva dela čekrka. Vidiš li ove useke na njima? Spojiće ih ovde u sredini, a posle će ih učvrstiti stegom. Vidi ove velike komade s navojima, znaš li šta su oni? Pogledaj kako su tvrdi.“ Još je govorio s naglaskom seoske oblasti Lankešira koji je napustio kao dete, toplijim i bržim nego što je bilo uobičajeno ovde. Objasnio je sinu kako će majstori sastaviti čekrk i u njega uglaviti masivne ručke, kako će jarbol biti učvršćen uzduž i popreko daskama zvanim pete, a zatim i spolja, teškim gvozdenim prstenovima. Jarbol je u njegovoj glavi postajao čvršći sa svakom rečju koju je izgovorio, sa svakim znakom odobravanja onih oko njega, i njegov brod postajao je sve otporniji na nasilje ljudi i vremena, obezbeđivao mu brzu plovidbu i obilnu zaradu – a samo Kemp je znao koliko mu je očajnički ona potrebna. Erazmus to nije znao, pa mu je bilo dosadno i neprijatno – nije raspolagao prirodnom naklonošću prema nižima kao njegov otac. Obuzeće ga i kajanje zbog dosade, kad mu dođe vreme, čak i zbog neznanja, zbog toga što nije shvatio ovaj napor da se brod načini neuništivim. Znaci su bili vidljivi svakome. Kemp je bio zaposlen čovek, ali je nalazio vremena da se nekoliko puta nedeljno doveze iz svoje kuće u gradu ili iz kancelarije blizu doka Old Pul i proboravi malo u Diksonovom brodogradilištu na obali reke gde se gradio njegov brod, da zaviruje naokolo i ćaska s drvodeljama. Bogatstvo nije umanjilo njegovu potrebu da se dopadne, njegovu želju da deluje stručno, a svakom čoveku koji se sam uzdigao sa dna prijalo bi da zapoveda ovim poslom, da vidi kako bokovi njegovog broda iz dana u dan rastu na doku kao podsticani strpljivim dahom nekog boga. Brod ni po čemu nije bio neobičan. Odavno se brodovi nisu značajno menjali. Još su građeni od drveta, još su se kretali snagom vetra u jedrima od lanenog platna pričvršćeni m za jarbole i prečke užadima od konoplje. Kad bi postavili Kolumba na bilo koji brod tog vremena, malo šta bi ga zbunilo. Ipak, ovi liverpulski brodovi imali su neke posebnosti; krma im je bila visoka kako bi topovi postavljeni na zadnju palubu mogli lakše, zgodnije, kako se onda govorilo – a ta reč je zanimljivo tipična za to doba – da se upere nadole i uguše pobunu robova; palubne grede vrlo široke, tovarni prostor dubok, a ograda podebljana kako bi se onemogućili skokovi u smrt. Liverpulski trgovac nije se isticao ničim. Svrha ovog broda videla se na prvi pogled gotovo od samog početka, odavala ju je njegova građa, oblik kobilice, vitka rebra korita; bio je to liverpulski brig sa dva jarbola, predviđen za trgovinu i Atlantik. Ali Kempov urođeni optimizam narastao je do sujeverja podstican pritiskom dugova, a njegova nada u ovaj brod nije bila samo trgovačka. Bio je to plahovit, privlačan muškarac, tamne puti, pravih obrva, sjajnih, široko otvorenih crnih očiju i živahnih pokreta koji su postali šala među njegovim uglavnom uzdržanijim poznanicima. Slabašna šala, jer je Kemp, makar koliko su oni znali, bio uspešan u svojim poduhvatima i bogat, a nije oklevao da svoje bogatstvo i pokaže. Imao je lepu kamenu kuću među prvim trgovačkim domovima grada, u Ulici Red kros, i sopstvene kočije s livrejisanim konjušarom, a žena mu se skupo odevala, iako je izgledala ponešto slabašna – samouvereni muž i smrknuti sin kao da su je iscedili. Otac i sin su se gledali stojeći u velikoj radionici punoj promaje pored delova jarbola što su još krvarili, različito shvatajući ovu priliku, ali istih lepih obrva i tamnih očiju, široko otvorenih, sjajnih, pomalo začuđenih, sposobnih za isti nivo preterivanja. „Hiljadu hrastova da se načini ovaj moj brod“, reče Kemp zadovoljno. „Znaš li po čemu se vidi da li je srž hrasta zdrava? Pruge suvih vlakana su znak opasnosti, pokazuju da je drvo trulo. Pitaj ove momke, oni znaju. Šteta što kod ljudi nije isto, a, momci?“ Bio je privlačan, čak i u svojoj snishodljivosti; bilo je u njemu nečeg magnetskog. Ali, nisu svi mislili isto, pa je poseta radionici za jedra u potkrovlju bila manje uspešna. Erazmus nije upamtio koliko se kasnije ona odigrala, niti da li je zaista bila kasnije – njegova sećanja na te dane nisu tekla određenim redom. Ali sećao se da se osećao ogoljenim tamo, u velikoj četvrtastoj radionici prepunoj svetlosti s visokih prozora i odsjaja svetla sa sive površine reke, strogih i obilnih, što su neodređeno padali po licima i rukama, po prašnjavim daskama poda, dugačkim klupama, nakatranjenom stubu u sredini s užetom i koturačom za kačenje jedara. Iz stuba je virila vodoravna šipka preko koje je bio prevešen kvadrat tankog platna za jedra. Tri čoveka sedela su na stolicama, s platnom prebačenim preko kolenâ, dva najamna radnika i majstor, bled čovek retke kose. Njemu se Kemp i obratio, s prirodnom toplinom u ponašanju. „Pa, prijatelju moj, kako napreduje posao?“ Druga dvojica su ustala kad je trgovac ušao, stežući platno u krilu, ali majstor samo nakratko podiže pogled, pa nastavi da šije. „Dosta dobro, kako inače stvari stoje“, reče. Erazmus zapazi da majstor nije ustao, da nije izgovorio titulu poštovanja, da je svojim tonom nagovestio nezadovoljstvo. Ovo je neki bundžija, bezbožnik – brodogradilišta su ih puna. „Brini se ti za svoja jedra, najbolja su“, reče Kemp. „Pusti one stvorene za kancelariju da brinu o svemu ostalom.“ Čovek ne odgovori. Učvršćivao je ivicu jedra dodatnim slojem platna, obuzdavajući jedro malom gvozdenom kukom s uvučenom uzicom. „Ostavimo ovog dobričinu da šije“, reče Erazmus svom ocu. Kemp još nije odustao. „Praviš čvrsta jedra za moj brod, nadam se?“ „Ovo je najbolje platno od konoplje“, reče majstor jedva zastavši s poslom. Posle trenutak-dva, kao da se malo uvredio, Kemp se okrenu sinu. „Ova jedra, znaš“, reče namerno živahnim tonom, „seku ih po meri, dužinu i širinu odmere savršeno tačno, u zavisnosti od jarbola ili prečke na koje se kače. Treba ti vraški dobro oko za to, mogu ti reći. Loše skrojena je dra odvešće brod u propast, koliko god inače bio čvrst. Ovaj dobri čovek ovde opšiva ivice jedara sve...“ „Ne skroz unaokolo.“ Majstor je i dalje držao glavu tvrdoglavo pognutu. „Opšivamo samo uspravne ivice.“ „To sam i hteo da kažem.“ Kempov glas bio je oštar – nije voleo da ga prekidaju. Majstoru se izraz lica nimalo nije izmenio, ali je prestao da šije. „Zaista?“ – upita. „Aha, uspravne ivice, a neki kažu da treba i središta. Ima i onih koji bi opšili srednji deo svih križnih jedara i prednje ivice letnih jedara. Ne znam slažete li se s tim, gospodine?“ „Ne.“ Kempovo lice je potamnelo, ali nije mogao da prizna neznanje – to mu je ličilo na poraz. „Ja se slažem s uobičajenim postupcima“, reče. „Ima raznih uobičajenih postupaka, gospodine. Šta mislite da treba učiniti s trouglastim jedrima, ako smem da upitam?“ Erazmus oseti kako ga obuzima bes zbog ovog ljigavog sitničavca koji uspeva da njegovog oca dovede u nepriliku. Krivio je i svog voljenog oca, njegovu tvrdoglavost. S ovim čovekom nije trebalo razgovarati, nego ga odmah otpustiti – ili oboriti nogom sa stolice. Prišao je prozoru, okrenuo prostoriji leđa i zagledao se preko svetlucave sive vode Mersija u jarbole brodova ukotvljenih u Pulu. Po nebu su kružili galebovi. Perje im je izgledalo olovno naspram tmurnog neba, pa se činilo da lete poput kuršuma. Ova podudarnost, razboritost njegovog posmatranja, ostavile su dubok utisak na Erazmusa i oterale njegov gnev. Odlučio je da kasnije zapiše sve ovo. Ljubav ga je privolela pisanju, ne baš poezije, nego nekakvih propašću bremenitih beležaka. Ona je tamo, mislio je. Manje od osam kilometara od mesta na kom stojim. Otkako se zaljubio u Saru Volpert, njegovo biće ispunjavale su plime i oseke. Mogao je u svakom trenu da se ispuni Sarom, kanali su već postojali, useci koje je njegova strast tako hitro načinila. Trzaj uspomene, ubod osećaja, i plima njenog savršenstva bi pohrlila, čisto bledilo njene kože, laki pokreti ruku, slika njenih kapaka kada spusti pogled, zamišljani život nj enog tela u haljini s krinolinom... Znao ju je celog života, očevi su im bili poznanici i povremeno su zajedno poslovali, ali istinski ju je poznao tek pre deset dana, na proslavi punoletstva njenog brata – Čarls je bio nekoliko meseci mlađi od njega. Otišao je na slavlje preko volje; u gužvi mu je uvek bilo nelagodno, nije voleo da deli prostor s nekim, niti iskidane razgovore. Bio je plah i neukrotiv. Ali te večeri na oči mu se spustila milost. Smatrao ju je detinjastom i izveštačenom sve do tog poznanja, koje je i ona svakako osetila – slala mu je izvesne poglede. A opet, gledala je i druge... Skrećući misli s toga počeo je, s nekakvim povređenim strpljenjem, ponovo da sastavlja komadiće te večeri, svetlost lampi, gole mišice, melodije glasova, šapat svile. Fino tkanje čuda. Ona ga ponovo preplavi. Ostao je još neko vreme leđima okrenut prostoriji; i dalje je čuo glasove. Skrama svetlosti iz neke nevidljive pukotine u oblacima ležala je daleko na vodi. Ispod njega pljuskala je plima, blatnjava i turobna. Ovde, duž otvorene obale, leže liverpulske radionice u kojima se grade brodovi, među njima je i njihov, još bez kostura, jedva sastavljene kobilice, ali u mašti njegovog oca već natovaren, na putu ka jugu. Erazmus oseti navalu zapanjene ljubavi. On sam uopšte nije raspolagao tim preobražavajućim oduševljenjem. Njegova potreba za posedovanjem sadašnjosti bila je isuviše hitna. U poslednje vreme osećaj različitosti između njega i njegovog oca zamrsio mu je osećanja nekom vrstom tuge; da li zbog sebe ili oca – nije umeo da kaže. Okrenuo se; radionica je sada bila tiha. Postignut je nekakav sporazum – lice njegovog oca bilo je rumeno i spokojno. Majstora nije ni pogledao. Video je kako se komad platna na stubu meškolji i škripuće na struji vazduha. Iskustvo uvek porobljava pamćenje kombinacijama koje samo odabere. Novi okovi skovani su ovde, u radionici punoj svetlosti, među mirisima nauljenog platna, sirove konoplje i katrana, talasavim opšivima platna za jedra, njegovim osećanjima prema Sari Volp ert i prema ocu. vrh strane