Rođena u uglednoj arapsko-američkoj porodici, nakon povlašćenog detinjstva, Lisa Halabi je bila član prve generacije žena primljenih na koledž Prinston. Diplomirala je 1974. u oblasti arhitekture i urbanog planiranja. Dve godine kasnije, tokom posete svom ocu u Jordanu, neobavezno je na aerodromskoj pisti predstavljena kralju Huseinu. Opšte poštovan u arapskom svetu kao glas umerenosti i kao neposredni Muhamedov potomak, Husein će uskoro, nakon tragične smrti svoje žene, postati najtraženija svetska bračna prilika. Kada su se ponovo sreli, Husein se do ušiju zaljubio u sportski građenu, neizveštačenu kćer svog dugogodišnjeg prijatelja. Posle burnog i tajnog udvaranja Lisa Halabi postaje Nur al Husein, kraljica Jordana.
Rečito i iskreno, kraljica Nur govori o preprekama s kojima se suočila kao naivna mlada nevesta na kraljevskom dvoru, o pobuni protiv nesnosnog zagrljaja telesne straže i dvorskog života i o svojoj uspešnoj borbi da stvori sebi aktivnu humanitarnu ulogu na dvoru koji je od nje očekivao samo da usreći Huseina. Kako je postepeno zaogrtala kraljevski plašt, tako su rasle njene radosti i izazovi. Nakon pobačaja koji joj je zamalo slomio srce, rodila je četvoro dece. Preplitanje materinskih zahteva sa obavezama položaja često se pokazalo napornim, ali trudila se da što više vremena provodi sa decom, čak i leteći po svetu s mužem u njegovoj neumornoj izgradnji mira. Ovaj zadatak donosiće zadovoljavajuće rezultate, među njima čvršće arapsko jedinstvo i mirovni sporazum s Izraelom, ali će trpeti i užasne udarce, kao što su Zalivski rat i ubistvo premijera Rabina.
Prst sudbine je izuzetan dokument. To je priča o mladoj Amerikanki koja postaje supruga i saradnik arapskog vladara. Knjiga dočarava zanimljiv portret pokojnog kralja Huseina i govori o njegovom doživotnom naporu da donese mir tom ratom istrzanom regionu, i pogled iznutra na rastući jaz između Sjedinjenih Država i arapskih zemalja. Ovo je takođe i osvežavajuće iskrena priča o ženi i majci koja uspeva da pomiri zahteve uloge kralja i svetskog državnika i intimnog porodičnog života. Ali pre svega, ovo je ljubavna priča – intimna pripovest o ženi koja je dala svoje srce kralju i njegovom narodu.
ODLOMAK
Prvi utisci
SVOG BUDUĆEG SUPRUGA upoznala sam kroz objektiv fotoaparata. Stajala sam s ocem na pisti aerodroma u Amanu, u Jordanu, kada je kralj Husein prišao da nas pozdravi. Moj otac nikada nije bio stidljiv, pa mi je u ruke gurnuo aparat. „Slikaj me s kraljem“, rekao je. Bila sam preplašena, ali sam ipak predano fotografisala dva muškarca jednog uz drugog, s najstarijom kraljevom ćerkom Alijom u pozadini. Nakon toga, moj otac i kralj razmenili su nekoliko reči. Zatim je kralj Husein pozvao svoju ženu, kraljicu Aliju, da se upozna s nama. Bila je zima 1976. Otac me je pozvao da mu se pridružim u kraćoj poseti Jordanu, kuda je pozvan da bi prisustvovao ceremoniji povodom kupovine prvog boinga 747 u toj zemlji. Moj otac Nagib Halabi, nekadašnji direktor vazduhoplovstva i šef Nacionalne vazduhoplovne administracije, bio je predsednik Međunarodnog savetodavnog odbora za jordansko vazduhoplovstvo. U Aman je došao i da bi postavio temelje za arapski vazduhoplovni univerzitet, ambiciozan projekat čiji je cilj bio smanjenje zavisnosti te zemlje od strane radne snage i obuke. Ovaj poduhvat, još u povoju, bio je zamisao kralja Huseina, mog oca i drugih avijatičarskih sanjara na Bliskom istoku. Pošto sam bila slobodna, budući da sam nedavno završila posao u Teheranu, rado sam prihvatila priliku da doputujem u Jordan, koji sam prvi put nakratko posetila ranije te godine. Nadala sam se da će me još jedno putovanje do ovog dela Bliskog istoka povezati s arapskim korenima moje porodice Halabi.
* * *
Jasno se sećam prvih utisaka o Jordanu. Putovala sam za Sjedinjene Države iz Irana, gde sam radila za jednu britansku urbanističku firmu. Kroz prozor mog aviona očaralo me je uzvišeno prostiranje pustinjskog predela, preliveno zlatom zalazećeg sunca u sumrak. Savladalo me je izrazito osećanje pripadanja i skoro mistični osećaj mira.
Bilo je proleće, čarobno doba u Jordanu, kada brda i doline potamneli od zime ozelene od zimske kiše, a divlje anemone niknu iz zemlje kao crvene tačkice na tkanini. Narandže , banane, jagode, paradajz i salata prodavani su duž puta kroz bujna polja i voćnjake doline reke Jordan, a gradske porodice s visoke i hladne Amanske visoravni uživale su u izletu uz tople obale Mrtvog mora. U svemu sam videla toplinu i radost i bila sam opčinjena predivnom harmonijom prošlog i sadašnjeg, ovcama koje pasu na poljima i praznim placevima odmah do modernih poslovnih zgrada i vrhunskih bolnica. Posebno se sećam studenata u poljima na granici Amana, što koračaju s knjigama u rukama, potpuno zaokupljeni učenjem za tavdžihi, državni ispit koji Jordanci polažu poslednje školske godine.
Zahvaljujući kartama znala sam koliko je Jordan blizu Izraelu i okupiranim palestinskim teritorijama, ali sam to u potpunosti razumela tek kada sam stala na jordansku obalu Mrtvog mora i ugledala drevni grad Jerihon na okupiranoj Zapadnoj obali. Jordan, zapravo, s Izraelom ima dužu granicu nego s bilo kojom drugom zemljom. Ona vodi nekih 650 kilometara sa severa od Tiberijevog, odnosno Galilejskog jezera, do Akabskog zaliva na jugu. Nasuprot postojanoj lepoti predela, nakon Drugog svetskog rata, tri arapsko-izraelska sukoba i nebrojenih graničnih okršaja, mirna zona između Jordana i Izraela, sveti komad zemlje kojim su nekada hodili proroci, prošarana je nagaznim minama.
Moje poznavanje Jordana svodilo se na ono što sam mogla da pročitam u novinama ili dočujem iz razgovora, ali bila sam svesna jedinstvene pozicije kralja Huseina u tom regionu. Panarabista koji dobro razume zapadnu kulturu, bio je uvek umeren političar, predan član Nesvrstanih. Znala sam da je Jordan osovina mirovnih pregovora na Bliskom istoku, strateški postavljen između Izraela, Saudijske Arabije, Sirije i Iraka. U Jordanu sam naučila i da je kralj hašemit, direktan potomak proroka Muhameda, Mir neka je s njim, i samim tim uživao je posebno poštovanje muslimana.
Jordan koji sam prvi put posetila početkom 1976. bio je neverovatna mešavina modernog i tradicionalnog. Transjordanski emirat osnovan je 1921. godine, a nezavisna Hašemitska Kralj evina Jordan postao je 1946. Zemlju je izmenio njen osnivač, kralj Abdulah, a zatim njegov unuk Husein, da bi se polako razvila u modernu državu. Pošto je izgubio istorijski pristup trgovačkim pristaništima Mediterana kroz Palestinu usled nastanka Izraela, Jordan je razvio Akabu kao luku prema Crvenom moru, i dalje prema Indijskom okeanu.
Kada sam upoznala Jordan, vlada je upravo pokretala ambiciozan projekat preuređenja telekomunikacija. U to vreme bili su potrebni sati za poziv unutar Amana, a međunarodni pozivni broj glavni grad nije ni imao. Ptice koje bi sletele na bakarne žice sistema mogle su preseći komunikacije, ali ubrzo se pojavila vrhunska mreža telefonskih usluga, koja je povezivala čak i najudaljenije krajeve zemlje.
Izgrađeni su novi ravni putevi, uglavnom sa severa na jug, kao dodatak tradicionalnim trgovačkim putevima prema zapadu, kroz Palestinu. Lako ste mogli, kao što sam ja radila, voziti od severne jordanske granice sa Sirijom modernim Pustinjskim putem sve do Akabe. Na putu kroz pustinju videla sam nomadske beduine kako vode svoju stoku i decu kako istrčavaju iz karakterističnih crnih šatora od kozje dlake, nazivanih beit esh-sha’ar. Kako je dan tonuo u noć, opčinio me zlatnocrveni sjaj zalazećeg sunca na stenovitim brdima, po kojima krda ovaca kao da su se prelivala na nestajućem dnevnom svetlu.
Pustinjski put bio je najbrži i najdirektniji put prema jugu, ali ja sam najviše volela slikoviti Carski put, koji je pratio drevne trgovačke putanje. Veruje se da su Tri mudraca barem jednim delom putovala ka Vitlejemu Carskim putem i da je njime Mojsije vodio svoj narod u Hanaan. „Na Carskome putu ostaćemo dok zemlju vašu ne napustimo“, kažu Brojevi 21:21-22, povodom Mojsijeve molbe kralju Sionu za dozvolu da pređe njegovo kraljevstvo, koja je odbijena. Naizmenično koristeći dva nikona koja sam neprestano nosila oko vrata, nizala sam fotografije gore Nebo, u čijoj je blizini sahranjen Mojsije, i veličanstvenih mozaika koje sam viđala u obližnjim crkvama, odmah uz Carski put.
P ređašnje civilizacije čistile su prašnjavi put od kamenja da bi se ubrzalo kretanje magaraca i karavana kamila natovarenih zlatom i začinima, a Rimljani su popločali delove Carskog puta ne bi li omogućili putovanje kočijama. Dokazi deset hiljada godina istorije rasuti duž Carskog puta ili u njegovoj blizini, od upadljivih krečnjačkih statua zatamnjenih očiju iz neolita, najstarijih prikaza ljudskog tela, do Rabat-Amona, glavnog grada Amonita iz gvozdenog doba, koji čini jezgro Amana, današnje prestonice Jordana.
Arheološka blaga koja sam videla za vreme te prve posete bila su zadivljujuća. Među njima je i Džeraš, klasični grad s bedemima u brdima Galada, u kome ćete naći ulice s kolonadama, hramove i pozorišta. Nekada su istočnu pustinju pokrivala jezera i tu se u pesku mogu naći fosilizovani lavlji zubi i slonovske kljove. Na putu prema Bagdadu, nadnose se hiljadu trista godina stari islamski „pustinjski dvorci“ Omajada – islamske dinastije koju je osnovao kalif Muavija 661. godine nove ere – sa šarenim freskama i mozaicima ptica, životinja i voća i unutarnjim toplim bazenima.
Na nekoliko sati puta na jug nalazi se drevni nabatejski grad Petra, usečen u raznobojne litice peščara. Bila je sakrivena od zapadnog sveta sedamsto godina, sve dok 1812. godine na nju nije naleteo švajcarski istraživač Johan Burkhart. Do Petre se dolazi kroz kilometar i po dugačak uski Sik, prirodni klanac što proseca litice i izlazi na čudesne oltare, hramove i grobnice urezane u kamen. Tu paletu prirodnih boja i šara nijedan umetnik ne bi mogao da ponovi. U podovima i zidovima drevnih pećina i spomenika blešte krivudave crvene, plave, žute, ljubičaste i zlatne vene stena.
Na prvom putovanju, Aman sam istraživala pešice. Pastiri su sa svojim stadima prelazili ulice u centru, vodeći ih s jedne travnate površine na drugu. Bili su tako uobičajen deo života u Amanu da niko nije trubio niti gubio strpljenje u čekanju da se ulice raščiste – životinje i njihovi čuvari imali su prvenstvo. Lutala sam pijacom i divila se predivnim predmetima s intarzijama od sedefa – ramovima, škrinjama, tablama za bekgemon – i kobaltnoplavim, zelenim i jantarnim vazama poznatim kao hebronsko staklo.
Aman je izgledao klasično mediteranski, s belim zgradama i vilama od krečnjaka na čuvenih sedam brda koja je rimski zapovednik Ptolomej Drugi Filadelfije osvojio u trećem veku pre nove ere. U svojoj sobi u hotelu Interkontinental na brdu između dve doline, ležala sam svakog jutra budna u tišini pred zoru i slušala poziv na jutarnju molitvu, Al Fajr. Potpuno me je opčinjavao ritmički glas mujezina koji je dozivao vernike i odjekivao s okolnih brda. Prestonica Jordana bila je tiha i mirna, potpuno drugačija od ćudljivosti koju sam doživljavala poslednjih meseci dok sam radila u Teheranu.
Tog sudbonosnog dana na pisti, kada me je otac predstavio kralju Huseinu, gusta skupina ljudi okruživala je monarha – članovi njegove porodice, dvorani i državni zvaničnici, uključujući i Alija Gandura, izvršnog direktora Jordanskog aerotransporta, starog prijatelja mog oca koji nas je pozvao na ovu ceremoniju. Kao predani avijatičar, kralj je slavio uzbudljiv korak napred za svoje voljeno vazduhoplovstvo, koje je smatrao vitalnom vezom Jordana sa svetom. Nema sumnje da je jednostavno čeznuo da uđe u kabinu prvog 747 u zemlji i poleti. Umesto toga bio je okružen dvoranima, zvaničnicima, stražarima i porodicom. Kao da su ih nevidljive niti držale na okupu; kada bi se kralj pomerio, čitava grupa se vodila za njim.
Dok sam posmatrala, iznenadilo me je kako je kralj neprestano bio staložen i nasmejan, uprkos strašnoj buci i gužvi. Mnogo godina me je fotografija koju me je otac zamolio da snimim podsećala na taj dan. Dok smo bili vereni i nakon venčanja držala sam je u svojoj kancelariji, i dalje u običnom papirnom ramu iz foto-radnje. Nažalost, izgubljena je pre više od decenije, kada sam zamolila da se napravi kopija. I dalje se nadam da će ispasti iz neke knjige ili se pojaviti u nekoj fioci. Nemate često uspomenu na one prve trenutke koje ste proveli s nekim ko će postati najdragoceniji deo vašeg života.
Ta kratka poseta Jordanu završila se ručkom u kraljevoj kući, izuzetno jednostavnoj, pored mora u Akabi. Umesto da žive u zadivljujućoj palati za odmor, kralj i njegova porodica obitavali su u prilično skromnoj kući na plaži okrenutoj ka moru. Gosti i drugi članovi porodice bili su smeštani u niz malih dupleks bungalova, koji su činili ostatak kraljevskog imanja.
Kralj je trebalo da otputuje, ali je zamolio Alija Gandura da „izvede dobrog prijatelja Nagiba u Akabu na ručak“. Uz mezzah, predjelo od tabula1, humusa2 i mariniranog povrća, razgovor je brzo skrenuo na politiku – na Liban i krvavi građanski rat koji je tamo vođen. Pažljivo sam slušala i postavljala mnoga pitanja, opčinjena komplikovanim političkim događajima u tom kraju.
Akaba je bila divna, ali našem boravku u Jordanu bližio se kraj. Uskoro ću ponovo biti u Njujorku i loviti neki novinarski posao. Nisam ni zamišljala da ću se samo tri meseca kasnije vratiti u Jordan, niti sam imala predosećaj koliko će taj povratak biti sudbonosan. Možda je trebalo ozbiljnije da shvatim zanimljivo predviđanje jedne od mojih poslednjih večeri u Teheranu, samo nekoliko meseci ranije. Na kraju oproštajne večere u restoranu u centru grada, poznanik za stolom proricao mi je sudbinu na tradicionalni način Bliskog istoka, gledanjem u šolju. Vrteo je gusti talog, prevrnuo šolju, ponovo je okrenuo i proučavao šare u njoj. „Vratićeš se u Arabiju“, predvideo je. „I udaćeš se za nekog visokog roda, aristokratu iz zemlje tvojih predaka.“
DUGI OPIS
Rečito i iskreno, kraljica Nur govori o preprekama s kojima se suočila kao naivna mlada nevesta na kraljevskom dvoru, o pobuni protiv nesnosnog zagrljaja telesne straže i dvorskog života i o svojoj uspešnoj borbi da stvori sebi aktivnu humanitarnu ulogu na dvoru koji je od nje očekivao samo da usreći Huseina. Kako je postepeno zaogrtala kraljevski plašt, tako su rasle njene radosti i izazovi. Nakon pobačaja koji joj je zamalo slomio srce, rodila je četvoro dece. Preplitanje materinskih zahteva sa obavezama položaja često se pokazalo napornim, ali trudila se da što više vremena provodi sa decom, čak i leteći po svetu s mužem u njegovoj neumornoj izgradnji mira. Ovaj zadatak donosiće zadovoljavajuće rezultate, među njima čvršće arapsko jedinstvo i mirovni sporazum s Izraelom, ali će trpeti i užasne udarce, kao što su Zalivski rat i ubistvo premijera Rabina.
Prst sudbine je izuzetan dokument. To je priča o mladoj Amerikanki koja postaje supruga i saradnik arapskog vladara. Knjiga dočarava zanimljiv portret pokojnog kralja Huseina i govori o njegovom doživotnom naporu da donese mir tom ratom istrzanom regionu, i pogled iznutra na rastući jaz između Sjedinjenih Država i arapskih zemalja. Ovo je takođe i osvežavajuće iskrena priča o ženi i majci koja uspeva da pomiri zahteve uloge kralja i svetskog državnika i intimnog porodičnog života. Ali pre svega, ovo je ljubavna priča – intimna pripovest o ženi koja je dala svoje srce kralju i njegovom narodu.
Learn More
Proizvoda u bazi
