Rut se davi

Vješto napisan i emocionalno snažan roman Rut se davi predstavlja upečatljivu sliku veza koje spajaju sestre i sila koje ih razdvajaju, opasnosti čuvanja tajni i posledica njihovog razotkrivanja. Zima, 1919. godine. Amanda Starki provodi svoje vreme starajući se o vojnicima ranjenim u Svetskom ratu. Kada shvati da više ne može da podnosi breme obaveza ona se povlači na porodično imanje na jezeru Nagavoki, tražeći utehu kod svoje mlađe sestre Matilde i njene trogodišnje kćeri Rut. Ali, veoma brzo Amanda uviđa da njen stari porodični dom više ne predstavlja utočište – ona je svoje nevolje donela sa sobom. Jedne užasne noći, gotovo godinu dana kasnije, Amanda gubi ono što joj je najdraže kada joj sestra na misteriozan način nestane, da bi je kasnije pronašli utopljenu ispod leda koji prekriva jezero. Kada se Matildin muž vrati iz rata, i sam ranjen i psihički slomljen, otkriće da je Amanda preuzela staranje o Rut i o imanju, prihvatajući svoje obaveze sa zastrašujućom srčanošću. Zatvorena i povučena, Amanda pripoveda o svojoj porodici u pažljivo odmerenim dozama, trudeći se da sakrije i od sebe i od čitaoca tajne svoje prošlosti kao i istinu o onoj kobnoj noći. ODLOMAK Prvo poglavlje Rut je pamtila davljenje. „To nije moguće“, rekla je tetka Amanda. To je bio samo san. Ali Rut je istrajala u tvrdnji da se udavila, insistirajući na tome čak i kada je već trebalo da bude svesna koliko je to besmisleno. Amanda Naravno da sam lagala Rut. Pa bila je samo dete. Šta je trebalo da joj kažem? Da joj je majka bila nesmotrena? Da sam morala da je spasavam, dam joj novi život, odgajam je kao svoju? Takvim stvarima deca ne smeju da se opterećuju. Pretpostavljam da će ljudi mene okriviti: da ja nisam otišla kući tog marta 1919, Matilda, moja jedina sestra, još bi bila živa. Ali ja se jesam vratila. Tada nisam videla drugi izbor. „27. mart 1919.“ Dobro je da se tako započne. To sam napisala u vrhu desnog ugla strane. Pero je zadrhtalo dok sam ga podizala, rasipajući mastilo. „27. mart 1919“, napisala sam na čistom tabaku. „Draga Mati.“ U stvari, nisam joj čak ni pisala. Znala sam da ću biti dobrodošla. Najzad, Mati me je mesecima molila da dođem kući. A šta i da kažem? Nisam umela da objasnim. Nisam imala nijedno objašnjenje osim istine, a nju nisam bila spremna da kažem. Istina je bila da je bolnica tražila od mene da odem. Ne zauvek, razume se. „Naravno da ne želimo da zauvek odete, gospođice Starki“, rekao je dr Nikols. Nije baš bilo jasno na koga to misli kad kaže „mi“, iako smo bili sami u kancelariji. Postala sam nervozna kad sam shvatila da su i drugi govorili o meni, možda šaputali na hodnicima, kloneći me se po uglovima, kada bi videli da dolazim. Možda su se skupljali i u ovoj prostoriji, pijuckali kafu i ogovarali me. Ko li je sve to mogao biti? Dr Nikols je pomerao neke papire po svom stolu. Nije gledao u mene. „Kad sve to prođe...“, pročistio je grlo. „Kad se povratite, ponovo ćemo razmatrati vaš slučaj.“ Govorio je, pretpostavljam, o mojim halucinacijama, iako je mogao da misli i na nesvestice i nezgode. Posmatrao je ploču stola, uzdahnuo i skoro ljubazno rekao: „Mnogo bolje ćete se os ećati daleko od sveg ovog smrada, verujte.“ A bolnica jeste smrdela. Bukvalni smrad gangrenoznog mesa i povraćanja, amonijaka, pregorele ovsene kaše i kamfora, urina i fekalija. Ali medicinska sestra se navikne na mirise i krike, na slike ljudi kojima nedostaju delovi tela. A ja sam bila sjajna sestra. Imala sam smisla, svi su to govorili. Ljudi su me obožavali. Oni koji su još imali lica, dizali su ih kad bih se nagla preko njihovog kreveta. Oni koji su imali ruke, pružali su ih. Volela sam što sam anđeo. Ali morala sam sve to da napustim. Dr Nikols je imao pravo. Nekako sam izgubila kontrolu. Jednog jutra sam se probudila sigurna, potpuno uverena da su mi noge odsečene od tela i, iako sam brzo uvidela da sam samo sanjala – noge su bile na svom mestu, dva uzdignuća ispod ćebeta – nisam mogla da ih pomaknem bez obzira na sve napore. Moja sobna drugarica, Ilajza Foks, morala je da me izvuče iz kreveta. Drugi put, sram me je da priznam, onesvešćena sam klonula na grudi vojnika kog sam prala sunđerom. Nekoliko puta sam morala da istrčim sa odeljenja kako bih povraćala. Izbljuvala bih, svakog jutra, čitav sadržaj svog stomaka, u noćne posude i kofe za čišćenje, u na brzinu savijene fišeke od novina i nanose snega iza živice hortenzija. Dva puta sam ogluvela na levo uvo, a jednom sam presedela četiri sata na stepeništu čekajući da mi se vrati vid. Injekcije su se zaletale da me ubodu u ruku, epruvete su prskale između mojih prstiju, fioke su me štipale za jagodice prstiju. Zaboravljala sam imena vojnika i svrhu započetih poslova. Tri dana uzastopce sam se zaključavala u sobi koju sam delila sa Ilajzom. I uvek sam bila umorna, toliko umorna da prosto nisam mogla da ostanem budna, bez obzira na pljuskanje hladnom vodom ili količinu kafe koju sam pila. Najzad sam se predala i savila sebi gnezdo od peškira u sobi ekonomata. Tamo sam spavala svako popodne od pola dva do dva, sve do dana kada je na odeljenju F ponestalo sapuna, pa je Frensis Paterson bila poslata da ga donese. Sve u svemu, moram pri znati da su bili u pravu – postala sam bolji pacijent nego sestra. Sopstveno telo me je nadvladalo i nije mu se više moglo verovati. Iskreno, samu sebe više nisam prepoznavala. I tako, složila sam se da odem kući, ne u pansion za neudate sestre u Milvokiju, gde smo Ilajza i ja pažljivo podelile ledenu sobu boje senfa, na njenu i moju polovinu, već da se vratim na farmu na kojoj sam odrasla i gde je moja sestra uljuljkivala svoju devojčicu u san pored kuhinjske peći, dok je čekala da joj se muž vrati iz rata. Znala sam, u domu koji je bio moj, mogla sam da se oporavim. Ispred železničke stanice udahnula sam gradski vazduh, kiselkast od pivara i gorkosladak od fabrike čokolade, i već sam se bolje osećala. Čvrsto sam držala torbu. Niti sam kasnila niti previše poranila. I sada, po prvi put posle mnogo nedelja, osetila sam glad ili, tačnije, proždrljivost. Ušla sam u stanicu, stala za pult i kupila kesicu dobro zasoljenog kikirikija i šolju kafe, koja mi nije oprljila jezik. Kada sam sve pojela, i dalje sam bila gladna. „Da li biste mi zapakovali pola salate sa šunkom?“, upitala sam. „Ne, bolje mi dajte celu. I malo te piletine. I komad pite. Sa višnjama, molim.“ Neko je, niz pult, pio milkšejk od čokolade koji je, naprosto, sjajno izgledao, i došla sam u iskušenje da ga naručim. „To volim“, rekao je prodavac, ukucavajući brojeve u kasu, „žena koja može da pojede.“ Tako sam se predomislila oko milkšejka. Dok sam plaćala, najavljivali su moj voz. „U jednom pravcu, gospođice? ’Oćemo li kući?“, pitao je kondukter, zaustavljajući se bokom uprtim o naspramno sedište. Skoro da sam počela da objašnjavam kako ne bi bilo ispravno, zaista, smatrati to i dalje domom, čak iako je, pravno gledano, pola farme bilo moje. Sve je to pripadalo mojoj sestri, budući da je ona tamo živela, tamo podizala porodicu, a ja sam samo išla u posetu ozdravljenja, jer se moje telo previše osamostalilo. Želela sam da priznam da sam prognana zato što nisam uspela kao sestra, i zato što niko, uključujući i mene , nije verovao da mogu navesti vojnike da se vrate normalnom životu, kada sam sama bila u takvom haosu. Ali ja nisam u stanju da takve stvari kažem glasno. „Tako je“, rekoh. On je namignuo. „Karte!“, zavikao je i oteturao se niz vagon koji se klatio. Te godine proleće se još slabije primećivalo na selu nego u gradu, i kada smo konačno stali na zaleđeni peron Nagavokija, nebo je već bilo otežalo od snega. Vetar me je ugrizao za lice tako jako da sam morala da sagnem glavu. Gledala sam u vrhove svojih čizama dok sam stupala niz klizave stepenice perona i tražila put kroz sneg, čiji su nanosi prekrivali ulicu i izgledali kao melasa. Moji sopstveni koraci su me odveli nekoliko kuća niže od perona, i ja sam zastala pred vratima Hinclmanovih mamaca i udica – „Tuce larvi za peni“. Ušla sam. Zvono iznad vrata se oglasilo, a ugljevlje u peći u uglu, odgovorilo je sjaktanjem na iznenadnu promaju. Onda se zavesa iza pulta razmakla i Meri Luiz Lindgren se pojavila iz stražnje sobe.. Nasmešila se kada me je ugledala, mogli biste reći – zasijala, na svoj nervozni način otrla ruke o pregaču i požurila ka meni. „Mandi! Šta ti tražiš kod kuće?“ Ruke je stavila na moja ramena i pritisla svoj obraz uz moj. „Joj, pa ti si se smrzla. Santa leda!“ Grejala mi je lice šakama na časak, zatim zgrabila moj zglavak i malo povukla ne čekajući odgovor. „Dođi uz peć. Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem da si to ti! Baš sam se pitala – kad sam čula zvono – pitala sam se ko bi to mogao biti u ovaj sat, i pomislih, to mora da je Heri Stolc, ali, naravno, to je nemoguće, pošto je on u Votertonu, a onda pomislim...“ I nastavila bi ona tako o svemu što je pretpostavila i pomislila, i šta je posle uradila, ali ja sam je prekinula. „Uzela sam odmor“, rekoh. „Da odahnem.“ I to je, na određeni način, bilo tačno. „Matilda će se tako radovati!“ Namrštila se. „Ali zašto mi ništa nije rekla? Svratila je pre dva dana.“ „Mati još ne zna.“ Samo to je trebalo da kažem, odmah me je prekinula. „Iznenađenje! Sja jno! Ali, Mandi“, nagla se prema meni i diskretno spustila glas tako da niko drugi nije mogao da nas čuje. „I ja imam iznenađenje za tebe.“ Sačekala je moju punu pažnju. „Džordž i ja ćemo imati bebu.“ Značajno se potapšala po kecelji. Nisam znala šta da kažem na ovo. Meri Luiz je bila trudna svake od pet godina, koliko je bila u braku sa Džordžom Lindgrenom, izgubila je svaku od pet beba, i to posle samo nekoliko meseci trudnoće. Neko bi shvatio kada treba da se odustane, pomislila sam, kada da se ne izaziva nesreća. Bar bi trebalo biti oprezan. Trebalo bi da se malo susprežu osećanja. Ali Meri Luiz je nesposobna da se uzdrži i ne poseduje prednosti naučnog treninga, kao ja. Uvek se ponašala kao da ništa loše ne može da se desi, kao da su rođenja dece zapisana u zvezdama i dovoljno je samo sačekati blaženi događaj. Samo su joj ruke, koje su zaštitnički lebdele iznad njenog trbuha, odavale prikrivenu brigu. Ono za šta je mislila da raste, moglo je i da ne bude ništa. „Sada ga osećam sasvim drugačije“, rekla je braneći se, iako nisam izrazila svoju zabrinutost. „Nadam se da je tako.“ Zaista, šta bih drugo rekla. Složile smo se kako bi trebalo da krenem, dok je još svetlo. Na nekoliko koraka od radnje, znajući da gleda, okrenula sam se da je pogledam. Podigla je ruku, što sam ja ponovila, kao u ogledalu. Pomislila sam na vreme kada smo bile slične, Meri Luiz i ja: obe srećne kada bi škola bila gotova za taj dan, trčale i klizale se niz ovaj isti put, osmatrajući kulu ludnice Svetog Mihajla i tragajući na njoj za svetiljkom za koju smo verovali da signalizira bekstvo ludaka, pretresajući zašto Neti Klefštat ne govori sa Ramonom Miler; i kako smo znale da je Bobi Vajs prepisivao na testu iz spelovanja; i šta da se radi sa penijem kad si njime natrljala bradavicu i, ponekad, pevale. Naravno, to je bilo pre Mati. Kada je Mati dorasla za školu, Meri Luiz i ja smo hodale istim putem pristojno, pritiskajući knjige na grudi, ali Matilda je trčala ispred nas bacajući se na sneg, kao što smo to mi nekada radile. „Gledaj me, Amanda! Gledaj, me Meri Luiz!“, zvala nas je. Ili bi se vukla za nama proučavajući oblike snežnih pahuljica na rukavicama bez prstiju, i pozivala me zapovednički: „Mandi, pogledaj ovu! Požuri, dok se ne istopi!“ Nikada nisam uspela da objasnim svojoj sestri kako Meri Luiz i ja moramo da se bavimo mnogo važnijim stvarima. Jedno pet minuta Matilda bi bila uz mene, zamotana sa mnom u vuneni šal, ali bi se zatim neumitno otrgla, trčala i klizala se dok se ne bi izmorila i molila me da je nosim. „Krkače!“, tražila je. Da, tražila, iako je bila preteška. „Već si velika, Mati.“ Bunila sam se. Uzdisala sam. Prevrtala sam očima na Meri Luiz, kojoj osmoro braće i sestara, čak ni svi zajedno, nikada nisu pravili toliko problema. Ali Matilda je trupkala nogom. Zavijala je i visila po meni tako da bih ja, najzad, savila kolena i ona bi skočila na moja leđa, stegla ruke oko mog vrata dovoljno čvrsto da me zadavi. Matilda je uvek prekidala, uvek zahtevala, a ja sam uvek popuštala. Uvek sam činila ono što je htela. Osim, taj poslednji put. Kada se Matilda rodila, bilo mi je osam godina i, po mišljenju gospođa iz susedstva, nisam baš bila dete koje obećava. „Kako je to lepa beba“, rekla je gospođa Jungblut, dok su se ona, gospođa Tali i gospođa Menigold naginjale nad Matildinu kolevku i gugutale nad njenim slatkim usnama i bradicom. Pošto su njih tri zajedno imale sedamnaestoro dece, mogli biste pomisliti da su videle više nego dovoljno beba. Ali upravo je Matilda bila nešto posebno. „Amanda će biti ljubomorna, zar ne“, reče gospođa Tali, „na ovako lepu sestru?“ Ali moja majka je rekla: „Ne, Amanda voli svoju sestru.“ I posadila je bebu u moje krilo da to dokaže. Zašto bih bila ljubomorna? Matilda je bila moja. Beba koju su svi želeli, bila je moja. Fotograf je došao u našu kuću da nas slika na dan Matinog krštenja. Poseli su me u veliku zelenu stolicu – noge su mi već bile dovoljno duge da dohvate pod, pod uslovom da se sasvim ne zavalim – a ja sam je držala, dok se njena haljinica belo slivala ispred mene, jedan od njenih majušnih vlažnih prstića mrsio se u moju pletenicu, a napolju su se aprilski oblaci jurili preko sunca, tako da je soba bila čas svetla, čas u senci. „Smešak“, fotograf je molio, ali ja sam odbila. U kući Meri Luiz videla sam sliku Madone kako njiše svoju bebu, i nameravala sam da izgledam upravo kao ona, svečano i plemenito. Ali prasak, bljesak i dim naterali su Matildu da zaplače. Moja majka je počela da mi je podiže iz krila, ali sam ja bila odlučna u nameri da bebu zadržim. Ja sam ta koja će je utešiti. A Mati je, opet, još jače zapetljala prstiće u moju kosu. Nije se pustila sve dok joj moja majka nije otvorila prste, savijene kao kuke, jedan po jedan. Sada sam skrenula na Glečerski put, koji se uspinje uz brdo iznad jezera Nagavoki. Na vrhu, vetar me je udario punom snagom, šmirglajući mi obraze i cimajući kaput. Zadahtala sam i uprla uzbrdo, pognute glave, sve do kućice od leda. Tamo sam odahnula, trupkajući nogama po slami i razgibavajući prste, odmotavajući svoju maramu i otresajući je od smrznutog daha. Vrata sam ostavila otvorenim zbog svetlosti. Preda mnom, dok sam gledala kroz njih, tlo je klizilo niz strmu padinu, a jezero se kroz drveće pružalo kao beli ožiljak po zemlji. Pomerila sam se udesno, blago podešavajući ugao, a stabla su se razmakla i otkrila poznatu tamnu mrlju usred beline, polumesec krunisan čipkom golih grana u severoistočnom uglu Tejlorovog zaliva, ostrva koje je jednom bilo moje. Pomerila sam se ponovo i uspela da razaznam zeleni krov kuće na ostrvu u kojoj su Mati i Karl živeli pre rata.