Ljubavni

Na trotoaru, ispred jedne galerije, Lili upoznaje Markusa, arhitektu magnetske privlačnosti. Za manje od nedelju dana ona se useljava u njegov stan u Istočnom Londonu. Ali ništa nije moglo da je pripremi za ono što će tamo pronaći. Osećaj prisustva neke neodređene osobe kao da ispunjava čitav stan, žene koja je u žurbi napustila sve, ostavivši samo jednu haljinu na vešalici u ormaru, tajanstveni znak na zidu i težak sveprisutan miris jasmina. Markus, duboko u svom bolu, odbija da priča o tome. Čini se da samo Ejdan, čovek s kojim Markus deli ovaj stan, može da razume nelagodnost koju Lili oseća, ali on ne želi da objasni, pa čak ni da priča o onome što se dešavalo pre njenog dolaska. Ko je bila ta žena? I pod kakvim okolnostima je tako iznenada nestala? Neće proći dugo dok Lilina radoznalost ne preraste u opsesiju. Od jednog od najtalentovanijih pisaca nove generacije (Kada si otišao) dolazi senzualna i potresna priča o strasti, odanosti i čudnim, neraskidivim nitima koje nas povezuju sa bivšim ljubavima naših partnera. Ljubav moje ljubavi je briljantan i nezaobilazan roman o tome kako je čak i na kraju sve daleko od završetka. Learn More

»Topla, dirljiva, duhovita i uverljiva priča. Nik Hornbi će morati da se pomeri u stranu jer stigao je Nil Rouz i doneo je perece!« Moris Gren, The New Statesman Marek Eliot je savršen momak za ženidbu – ma samo pitajte njegovu majku. Mareku, međutim, potraga za Onom Pravom ne ide baš tako lako. Za njega, žene su kao autobusi: nema ih čitavu večnost, a onda dva naiđu u isto vreme. Melani je simpatična, dobrodušna devojka koja zadovoljava sve kriterijume njegove majke za buduću snaju. A Debora, svakako zadovoljava neke Marekove... Razapet između svog srca i donjeg veša, Marek čini ono što bi svaki razuman muškarac i uradio: viđa se sa obe istovremeno. Njegova najbolja prijateljica Rejčel zgrožena je njegovim ponašanjem. Ako tome dodamo još i njegovu majku koja je krajnje nestrpljiva da u praksi isproba znanja koja je skupila desetogodišnjim čitanjem revije Vi i vaše venčanje onda je jasno da se Marek izložio milosti i nemilosti većeg broja žena nego što može da podnese... Komentari čitalaca Da li želite muškarca sa posesivnom mamom? Muškarca koji ne zna šta hoće, a dugogodišnji Vam je drug? Promenićete ga? Naučite kako. pošiljalac Dusica ODLOMAK Ako mislite da je novine nemoguće čitati na preteći način, onda ne poznajete moju majku. Ne radi se samo o šuškanju, listanju, savijanju i popravljanju. Tu je i uzdisanje, coktanje i odmahivanje glavom nad razočaranjima sveta koja svako jutro otkriva uz perece. Ali to mogu da podnesem. Znam da je sve to samo priprema za doručak petkom, kada stiže Jevrejska hronika. Ovim novinama ona rukuje s naročitim šuškanjem, s uvežbanom lakoćom okreće stranu Društvene i lične vesti i usredsređuje se na svoje najveće razočaranje. „Vidim, Malkolm Bornštajn se oženio. Zar on nije tvoj prijatelj?“, pitala je ove nedelje, sa svojim već legendarnim poznavanjem svih sa kojima sam ikada progovorio. U isto vreme stručno je spustila novine ispod nivoa oka i nagnula se prema meni, za dlaku ali preteći. Molio sam se da samo jedne sedmice ne pronađe nikoga koga poznajem. „Oh, mama“, rekao sam s lažnom bezbrižnom vedrinom. „Njegova sestra išla je sa mnom u osnovnu školu. Teško da smo po tome nerazdvojni drugovi.“ „Ipak“, rekla je s očiglednim bolom, kao što čini svake sedmice, „sigurna sam da su njegovi roditelji veoma srećni.“ Zagledala se u mene niz nos pre nego što je podigla novine, nesposobna da ijedan trenutak više podnosi uznemirujući prizor svog neoženjenog sina. Nekada sam joj iznosio dobre strane svog bračnog stanja. Prihvatao se gorkog sarkazma i oštre logike. Jednom sam joj rekao da joj zapravo činim uslugu. „Tvoj život bio bi besmislen kad ne bi morala da brineš kad ću se oženiti“, rekao sam joj veselo i video kako se novine u odgovor lako ispravljaju. Nije uspelo. Nikad ne uspeva. Ne nasuprot nepokolebljivom verovanju „ja znam šta je najbolje za tebe“. Zato sam davno digao ruke. Sada samo tiho frknem i usredsredim se na poleđinu paketa ovsenih pahuljica, očajnički se trudeći da upijem nova obaveštenja o sadržaju riboflavina. Razgovor me svake nedelje nagrize malo više. Što bi mama rekla – i govori i doveka će govoriti: „Marek Eliot. Imaš dvadeset osam godina, velika si advokatska zverka, poti češ iz dobre porodice. Šta svaka devojka više da poželi?“ Pa, mnogo šta, izgleda. Da pogledamo ovo stanje neoženjenog Mareka malko podrobnije. Prvo: Moje ime vam kazuje sve što treba da znate o mojoj majci. Želela je da me nazove po svom pokojnom dedi, zvao se Mark, ali to je bilo suviše, suviše prostački. Utrpaš jedno „e“ i odjednom dobiješ ime koje je neobično, nema ni trunke prizvuka radničke klase i ima istočnoevropski ukus, u skladu s našim etničkim poreklom. Drugo: Zašto dvadesetosmogodišnjak živi s mamom i tatom u svakako prefinjenom severozapadnom kraju Londona, predgrađu Hampsted Garden? Zbog pogodnosti uglavnom, otkako je zgrada u kojoj sam živeo izgorela do temelja. Zakratko sam sumnjao na mamu, s obzirom na njenu očajničku želju da zadrži kontrolu nada mnom, ali to nikada nisam rekao policiji. Cementni zidovi i rešetke ipak nisu njen stil. Bilo je mnogo odmahivanja glavom, coktanja jezikom i neme radosti dok je ispitivala ostatke, jedva skrivajući oduševljenje srećom koju joj je donela moja nesreća. Te večeri me je tešila mojim omiljenim špagetima, a tokom večere je s odobravanjem govorila o italijanskoj praksi da muškarci žive sa svojim majkama do kasnih tridesetih godina, čak i nakon ženidbe. Moj povratak kući trebalo je da bude privremen, ali uskoro je postao depresivno stalan, pošto je moje osiguravajuće društvo tvrdoglavo insistiralo da izraz „svi rizici“ nekako ne obuhvata požar. Da li se povezala s njima? Imao sam dovoljno pameti da ne odbacim sasvim tu mogućnost. U paranoidnijim trenucima bio sam siguran kako u njihovim pismima mogu da otkrijem podtekst koji kaže „ionako ti je bolje kod kuće s majkom, zar ne?“ Treće: Velika advokatska zverka? Pa, teško. Mnogi moji prijatelji izabrali su da rade u krupnim advokatskim firmama što se poput crnih rupa gnezde po Sitiju. Ove firme usisavaju najgore, najrazmetljivije i najdosadnije pravne poslove koji se daju zamisliti i nekoliko godina kasnije bljuju najgore, najrazmetljivije i najdosadnije advokate – bogate, da naglasim. Ja, pak, radim u maloj kancelariji u Golders Grinu, srcu jevrejskog severozapadnog Londona. Tokom razgovora za posao moj šef, Artur Gold, izneo mi je svoje viđenje javne službe. „Mi radimo malo ovo, malo ono. Da budem iskren, dečko, sve što prođe kroz vrata.“ Počeo sam od samog vrha. Velika pravna firma u Sitiju, puna uglačanih stolova i soba s faksovima, ali nije to bilo za mene. Po prvi put – a mnogi obavešteni komentatori tvrdili bi i jedini – krenuo sam levo dok me je majka oštro usmeravala desno, i napustio taj posao. Želeo sam da se bavim „narodnim pravom“, a ne „pravom od kog se drugi bogate“, objašnjavao sam pun sebe svojim zapanjenim prijateljima advokatima, makar onda kad bi od brojanja svojih brda gotovine izdvojili malo vremena za mene. Kakav kreten. Ono što nisam shvatio bilo je da bi „pravo od kog se drugi bogate“ i mene učinilo bogatim, dok je „narodno pravo“ učinilo da budem siromašan poput većine. A opet, kad si visok preko metar i osamdeset, zašto bi želeo da se grčiš u nekim glupim sjajnim sportskim kolima? Četvrto: Dobra porodica? U kom rečniku si pronašla reč „dobra“? U Oksfordskom rečniku za psihopate? Moja majka je komandant jednočlane vojske u krstaškom pohodu „Marekova ženidba“ i pretplatila se na časopis Vi i vaše venčanje čim sam napunio osamnaest kako bi obezbedila da njen ljubljeni jedinac ima sve na svoj veliki dan. Nema ničega, doslovno ničega što ona ne zna o savršenom cvetu u rupici mladoženjinog revera. U odgovor, moj otac se povukao u svoju veru i ostavio je na miru. Otkrio je da je, kao što to biva s vrhovnim bićima, mnogo lakše imati posla s Bogom nego s mojom majkom. I šta bi onda devojka više poželela? Jesi li ti luda, majko? Da parafraziram Gruča Marksa, ne želim da se zabavljam s devojkom koja bi htela da se zabavlja sa mnom. Learn More

»Preciznom i istančanom prozom pisac jednakom snagom opisuje tiho očajavanje devojke koja odrasta u Americi pedesetih godina kao i ono što je vanvremensko!« The New Yorker Imala sam rođaka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti pričala? Tako počinje predivan i dirljiv roman Kejt Volbert o Elen, devojci koja sazreva u dubokoj senci Drugog svetskog rata. Četrdeset godina kasnije ona se priseća događaja koji su se odigrali u ovm periodu, počevši od smrti svog omiljenog rođaka Rendala s kojim je delila uskršnje subote, dečje tajne i, možda, prvi ukus ljubavi. Kada on pogine na Ivo Džimi, ona se okreće onome što joj je ostalo od njega: njegovom dnevniku i knjizi pod nazivom Vrtovi Kjota. Svaki od ovih predmeta na svoj način utiče na njeno poimanje svog mesta u svetu koji je okružuje i prirodu pamćenja koje nam je podareno. Krećući se tamo-amo kroz vreme i prostor, Kejt Volbert oživljava svet dodirnut senkama rata i društvo u kojem su žene svoje želje ostvarivale kroz unapred zadate uloge. Lirskim i zavodljivim pripovedanjem roman Vrtovi Kjota pretvara se u istraživanje međuigre ljubavi i smrti koje ostaje u sećanju čitavog života. “… izuzetno ostvarenje.” The Washington Post “Čitaoci zaljubljeni u jezik obožavaće ovu knjigu.” USA Today “Ima u prozi Volbertove nečeg tako istančanog i elegantnog što ovaj roman čini neiscrpnim izvorom tema za razmišljanje.” Los Angeles Times “Delikatna proza Kejt Volbert odzvanja glasovima koje više ne možemo da čujemo… Vrtovi Kjota je priča o duhu, misterija i ljubavna priča.” Ejmi Blum “Ovaj predivni, jedinstveni roman istražuje tananu mrežu priča koje tkamo da bismo zaštili naše voljene od neugodnih istina iz prošlosti.” Elle ODLOMAK Imala sam rođaka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti pričala? Poslednji koji je poginuo na tom ostrvu, rekoše. Poginuo je kad su borbe već prestale, a preostali vojnici preneti u bolnice ili u vreće za leševe. Čišćenje poginulih. Tako su je nazvali – „Operacija čišćenja“. Sećam se da je mama sela za sto u kuhinji kad je primila vest. Stiglo je pismo od Rendalovog oca, mog deda-ujaka Sterlinga, napisano tamnim mastilom, slovima iskošenim i ljutitim kao da su bila svesna značenja reči koje tvore. Bila sam u kuhinji kad ga je majka otvorila i uzeh i ja da ga pročitam. Pisalo je da se pretpostavlja da je Rendal mrtav iako nisu imali tačne podatke o tome gde se nalazi njegovo telo, da se posle predaje Japanaca prijavio kome je već trebalo da se prijavi, da je, u svakom slučaju, nestao. Nisam ga naročito dobro poznavala, ali sam ga posećivala kad sam bila mala. Živeli su s druge strane zaliva, preko puta Baltimora, kraj Sadlersvila. Sadlersvil i nije bio pravi grad. Samo raskrsnica, pošta i farme okružene kukuruznim poljima. Njihova velika, ciglom zidana kuća, bila je udaljena od puta i nikako se nije uklapala u okolinu, kao da je preneta iz Savane ili Luisvila da bi se izdvojila od ostalih. Stajala je u večitoj senci drvoreda hrastova koji je vodio do nje. Sećam se naše prve posete, kako smo se polako vozili kroz taj tunel od hrastova, po prohladnom, tmurnom danu. Sterling nije bio veseo čovek, žovijalan, kako smo mi tada govorili. Žena mu je odavno umrla, ostavivši ga da se sam stara o detetu kome je mogao da bude deda. Dugo već nije uzvraćao majčine pozive, ali nas je te godine – bilo je to pred rat, ’39. ili ’40. – pozvao da sa njim proslavimo Uskrs. Dopisao je poruku na božićnoj čestitki. Majka je nosila uvek isti uskršnji šešir i mantil koji je čuvala u najlonu, u ormanu na kraju hodnika, ali je zato svakoj od nas sašila novu uskršnju haljinu i zahtevala da tata obuče čistu košulju i veže kravatu, što je s njegove stane zaista bila žrtva. Rita reče kako se tata ponaša kao da će mu odeća popucati ako bude udahnuo. Tata je zaustavio auto i svi smo sedeli slušajući zvuk motora. Da se mama pokolebala i predložila da se odmah vratimo, svi bismo se složili. „Pa“, reče ona ispravljajući haljinu. To je bio njen način da malo dobije u vremenu. Mi devojčice ionako se nismo pomerale. Bile smo suviše umorne, duga je vožnja od Pensilvanije. „Probudite me kad stignemo“, reče Rita. Uvek bi izgovorila neku takvu rečenicu. Sklupčala se i prebacila svoje duge noge preko Beti i mene, izazivajući svađu. Beti ju je uhvatila za stopalo i počela da ga uvrće sve dok Rita nije zavrištala: „Za ime Boga!“ Mama je mazala usne novim slojem karmina koji je uvek nosila pod rukavom mantila i nije obraćala pažnju na njih dve. Ja sam gledala kroz prozor. Ne znam šta je tata radio. Niko nije hteo prvi da se pokrene. Beti je sve više uvrtala Ritino stopalo. Rita je vrištala: „Za ime Boga, sklanjaj svoje proklete ruke s mene!“ Mama se okrenula govoreći Riti da prestane da koristi takav rečnik i da se ponaša u skladu sa svojim godinama. Ovaj poslednji prekor uvredio je Ritu do srži. Brzo se uspravila i naglo otvorila vrata. Jesam li rekla hrastovi? Možda su bili i orasi. Čini mi se da smo tada, stojeći pored kola, čuli umirujuće lupkanje orahovog granja po limenom krovu. Pucanje balona koji je Rita naduvala oslobodilo nas je da se porodično uputimo ka ulazu gde nas je Rendal već čekao. Utrljao je u kosu nekakvu sladunjavu mirišljavu vodicu. Toga se sećam. Bilo je to prvo što biste primetili. I on je, kao i ja, bio riđokos i imao je pegice po celom licu. Stajao je tamo, kao progutan vratima, podižući ruku u znak pozdrava. Imao je najnežnije prste koje sam ikada videla kod dečaka, mada je tada bio skoro tinejdžer. Od tada se pitam da li su mu nokti bili nalakirani, jer su bili sjajni, skoro kao mokri. Seti se da je to bilo dete bez majke, što je zaista strašno, i da je ujka Sterling bio čvrst kao i ime koje je nosio. U svakom slučaju, Rita i Beti nisu mnogo obraćale pažnju na njega. Ušle su za mamom i tatom u kuću da pronađu Sterlinga, a nas dvoje smo iznenada ostali sami. Rendal je slegnuo ramenima kao da sam mu predložila partiju karata i pitao me da li želim da vidim njegovu sobu. Niko, izgleda, nije mario mnogo za nas, pa rekoh – što da ne. Išli smo niz hodnik po čijim je zidovima izbijala vlaga, a koji je on zvao „Galerija karti“. Nazvao ga je po nekom hodniku u Vatikanu o kome je čitao, oslikanom mapama iz doba kad zemlja još nije bila okrugla. Uglavnom, stajao je tu pokazujući mi razne zemlje, ukazujući posebno na krizna žarišta, kako ih je zvao. Još mogu da zamislim te nekako šiljate prste sa vrhovima toliko bledim kao da je predugo bio u kadi. Nastavili smo, prolazeći pored jedne od onih starinskih naprava koje su služile za dozivanje posluge, nekakvog interfona. Rendal je nešto radio oko tajanstvenih, podmazanih ručica, a zatim ozbiljno izgovorio u mikrofon: „Nemam ništa da vam ponudim osim krvi, suza, znoja i napornog rada.“ Čerčil, naravno, mada to tad nisam znala. Jednostavno sam stajala i čekala, gledajući kako Rendal vraća mikrofon na mesto. Ponovo je slegnuo ramenima i otvorio vrata koja su vodila na zadnje stepenište, toliko usko da smo na zavojima morali da idemo postrance. „Nekada su bili manji“, reče Rendal, a onda, možda zato što mu ništa nisam odgovorila, stade i okrenu se ka meni. „Ko?“, upitah. „Ljudi“, reče on. „Oh!“, izgovorih čekajući. Nikada pre nisam bila sama u mraku sa dečakom njegovih godina. „Produži“, reče on. Stigli smo do uskih vrata i izašli na drugo odmorište, a zatim nastavili drugim, dužim hodnikom. Kuća kao da se sastojala od stotine malenih odeljaka, sa majušnim vratima i prolazima, niskim nadstrešnicama i redom stepenica. I sve to sumorno, mada Rendal to, izgleda, nije primećivao. Sve vreme je pričao o robovima iz Luizijane koji su prolazili ovuda podzemnom železnicom, o porodici koja je živela u ovoj kući iza lažnog zida koji još nije uspeo da pronađe. A on o svemu tome ništa nije čitao niti mu je ko pričao, već je jednostavno n ekako znao. Rekao mi je da viđa ponekad njihove duhove. Bilo ih je petoro – otac, majka i troje dece. Muške ili ženske, nije znao. Ali pronaći će on njihovo skrovište, reče. Osećao je to. Ne znam šta me je više zainteresovalo. Da li priča o robovima i tajnim sobama ili priča o duhovima. Ne zaboravi da smo u Merilendu, na istoku. U to doba, ako bi se vozio trajektom do Anapolisa, obojeni su sedeli na desnoj, a belci na levoj strani broda. A ukrcavanje je ličilo na dve reke koje teku naporedo i nikad se ne ulivaju jedna u drugu. U Pensilvaniji crnci su bili crnci. Jedan od najboljih prijatelja tvog dede bio je crnac, doktor Tejt Vilijams, koga su svi zvali Tejt Bili. Meni je to uvek bilo smešno, jer nikad nisam čula da neko koristi nadimak umesto prezimena. Uglavnom, Rendal je najzad otvorio vrata koja su ličila na još jedna od onih što vode na stepenište, kad, nađosmo se u njegovoj sobi. Bila je to velika, četvrtasta prostorija prepuna knjiga naslaganih po policama i podu. Malo dalje nalazio se niz krovnih prozora sa kojih se pružao pogled na hrastove, ili orahe. Pod prozorima se čula prigušena cika mojih sestara. Prišla sam da vidim, ali smo bili suviše visoko, a i prozori su bili prljavi. Po prljavim staklima bile su ispisane reči. Još ih se sećam: fenomenalan, epistemološki, protivrečiti. „Kakve su ovo reči?“, upitah. „Reči koje treba da naučim“, reče Rendal. Stajao je iza mene. „Oh!“, uzdahnuh. Ovo uopšte nije bilo ono što sam očekivala. Kao da sam sa popela na planinu, a zatekla samo vrh obavijen maglom. Rendal toga uopšte nije bio svestan. Počeo je da kopa po gomili knjiga. Posmatrala sam ga neko vreme, a zatim po staklu ispisala U POMOĆ! Upitah Rendala šta to radi, a on mi reče da budem strpljiva. Tražio je jedan određeni odlomak. Hteo je da me nauči umetnosti „dramskog izražavanja“. Zar nije smešno? Uopšte se ne sećam šta je na kraju pronašao, a još kao da ga čujem kako mi govori da su ljudi nekad bili manji. A da me pitaš šta smo recitovali pre nego što su nas pozvali na večeru, sedeći na prozoru podignutih nogu, sa prašnjavim pogledom na staro drveće i tek pozelenelo lišće koje najavljuje dolazak novog proleća i Uskrsa, rekla bih ti da nemam pojma. Znam da sam sigurno svoje rečenice izgovarala sa onom profesorskom strogošću u glasu koje nikad nisam mogla da se oslobodim, a on sa prirodnom toplinom, kao da svaku reč daruje time što će je izgovoriti naglas. Znam samo da su nam se kolena ponekad dodirivala i da smo ih povlačili, a možda i nismo. Volela bih da imam sliku. Sigurno smo izgledali prelepo pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz prozor. Povijenih kolena, oslonjeni o prozorski ram i sa knjigama u ruci, izgledali smo kao neko nezgrapno slovo W. Learn More

En Tejlor Fleming je napisala dve snažne novele, priče koje bi mogle da se koriste i kao uputstva za brak. Stil njenog pisanja je opor i radostan, prepun detalja koji čine vezu između dvoje ljudi. Tema ove knjige je neverstvo i njegove posledice. Ako ste ikada bili u stituaciji da prevarite ili da budete prevareni znaćete da Flemingova iznosti duboku istinu. Svako ko je pomišljao na brak, ili je duboko zagazio u njega, ili, pak, pokušava da se domogne razvoda trebalo bi nekoliko puta da iščita ovu knjigu. Čitajte je polako – ona zadire dublje nego što mislite. Frenk Mekort, autor knjige Anđelin pepeo Darom kakav poseduje malo pisaca, En Tejlor Fleming sva naša čula stavlja u stanje pripravnosti u ovom znalački napisanom delu o ljudskom poduhvatu o kojem se tako malo zna: opstanku u braku. Džudi Vudruf, CNN ODLOMAK „Je li tata?“, reče Kejt. „Nije“, reče njen brat. „Zar ne može da pričeka? Moram da stignem na konferenciju za štampu za tri.“ Hteo je da upita: „Tri čega?“ Beše naučila da sve tako skraćuje, izostavljajući poslednju reč. Vidimo se za dva. Pozvaću te za pet. Ponekad je mislila na minute, ponekad na sate, ponekad na dane. To ga je izluđivalo. Kao da nema vremena da dovrši rečenicu. Kao da je u nekoj strašnoj žurbi. Kao da je ne pitaj koliko važna, ne pitaj koliko tražena. Ipak, bila mu je potrebna. Bila je jedina koja može da razume, jedina na kugli zemaljskoj. „Mama je u pitanju.“ „Kako to misliš?“ „Čudno se ponaša.“ „Naravno da se čudno ponaša. Muž joj leži u komi, a ona sedi u onoj bolničkoj sobi dan za danom i gleda ga nepomičnog.“ „Nije to.“ „Jeste to.“ „Ponaša se čudno u drugačijem smislu.“ „U kakvom ? plače, doživljava nervni slom, besni ? prolazi sve faze jada? Pročitao si knjigu koju sam ti poslala, jesi li?“ „Jesam. Nije to. Nije to to. Ponaša se čudno u drugačijem smislu.“ „Daj, Stivi! Pređi na stvar! Rekla sam ti da moram da budem tamo za…“ „Da, za tri. Neka bude i za dva… u redu?“ „O-kej, u redu.“ Tu uze vazduh. Čuo ju je kroz slušalicu, a mogao je i da je zamisli sa tim majušnim pljosnatim čudom ? najnovijim od najnovijih među najnovijima, tehnologija nje dostojna ? prislonjenim na uvo, ututkanim pod glatku bob-frizuru. Tako je tu frizuru nazivala njihova mama, ali mu se odnekud činilo da bi Kejt na taj izraz samo prezrivo šmrknula. „Dušo“, izgovori ona drugačijim tonom, „možemo li da prekratimo sve ovo bespotrebno jedenje govana? Šta se to događa s mamom?“ „Izgleda sjajno.“ „Izgleda kako?“ „Odjednom izgleda sjajno. Niti plače, niti besni. Sedi tamo mirno, iz dana u dan, takoreći radosna. Ali, nije ni samo to. Stvarno izgleda, kako da kažem, lepo.“ „Pa šta. Uvek je i bila lepa.“ „Ne, sad se doteruje.“ „Kako to misliš?“ „U stvari, mislim da šminka oči. Tako mi deluje.“ „Ta ti vest ima b radu. Jaka stvar.“ „Možda i nije, ali se i farba.“ „Šta radi?! Sada?! Bože, to stvarno jeste čudno. Uvek sam je ganjala da se ofarba. Stalno sam je zavitlavala da ona i tata izgledaju kao oni blizanci sa reklame ? s onim jednakim sedim kosama.“ „A ima i nešto još čudnije.“ „Zar?“ „Sve to radi nasred bolnice.“ „Kako to misliš ? radi tamo?“ „Farba se upravo tamo, u njegovom kupatilu, dok on leži u potpunoj komi. Zatekao sam je na delu, znaš, sa sve zamazotinama u smeđoj boji, po celom čelu. I usred onog odvratnog smrada. Zbog njega sam i zavirio. Otišao sam juče u bolnicu i nisam je zatekao u sobi, a onda sam nanjušio taj čudni miris, miris hemikalija, pa sam virnuo u kupatilo i video je tamo sa peškirom preko ramena i s onim smeđim govnima po glavi. Nije me videla. Bar mislim da nije.“ „Isuse! O tome ništa nisam našla u onoj knjizi, a ti?“ Nasmejaše se istovremeno. „Možda se kreše sa doktorom. Ne izgleda loše.“ „Pobogu, Kejt!“ „Izvini. Samo sam se šalila.“ „Jeste, lako je tebi. Nisi ti ovde da to gledaš.“ „U redu. Kapiram. Imaš sve adute. Hoćeš da skoknem do vas? „Ako možeš.“ „Sačekaćeš da vidim mogu li bar nešto da otkačim. Probaću da dođem ovog vikenda, bar na jedan dan. Sranje. Imam toliko posla. Ali, uvaliću ga već drugima.“ „Javi mi broj leta i dolazim po tebe. Možda ti je zgodnije sa Burbanka. Laks* ti je luda kuća. Naravno, odavde je lakše kad se vraćaš u univerzitetski centar.“ „Razumem. Zvaću te kasnije. Poljubi mamu umesto mene. I tatu.“ Nastade tajac. Ona pričeka da brat kaže bar još nešto. „Oprosti, Stivi. Znam da ti je teško. Doći ću.“ Learn More

Suzi se zaljubila u Harija Ficalana u trenutku kada mu je pokazala uzorak sperme svoga muža. Naravno, uzorak nije stvarno pripadao njenom mužu. Uglavnom zato što ona nije bila udata. To i nije bio uzorak sperme, već Mekdonaldsova kartonska čaša sa ostacima milkšejka od jagode. Ali ako su vašeg brata upravo zaustavili zbog prebrze vožnje, a on stvarno, ali stvarno ne želi da izgubi vozačku dozvolu – pa, ponekad jednostavno morate da se snalazite, da spasavate stvari kako znate i umete. A da, to iskreno uopšte nije bila ljubav na prvi pogled. Mada, nesumnjivo, jeste bio zdravi napad požude. Suzi je devojka koja ima sve: posao iz snova, rasturenu porodicu, crveni rols-rojs i bivšeg muža – bivšu rok-zvezdu.Potom upoznaje Harija i njegovog veoma sumnjičavog brata Lea - i neće proći još dugo a ona će dobiti još mnogo štošta. Topao, duhovit i nepopravljivo romantičan, novi roman Džil Mensel je nezaobilazan za sve one koji imaju srce. ODLOMAK O, super, baš mi je ovo trebalo.“ Rori Kertis, koji nikada nije psovao, zastenjao je prigušeno kad su policijska kola lagano kliznula ispred njega, trepćući „uhvaćen-si“ znakom. Vozač je lenjim mahanjem ukazivao da bi Rori trebalo da bude toliko ljubazan da se zaustavi u sporednoj traci. „Kopile!“ Za razliku od svog starijeg brata, Suzi Kertis nije imala ništa protiv malo prostakluka. „Stvarno, čime se bave ovi foliranti? Zar ne mogu da rade nešto korisno, na primer da hvataju provalnike? Kada će već jednom prestati da proganjaju nevine vozače koji...“ „Ovo je stvarno loše.“ Rori je odsečno presekao njenu tiradu. „Već sam nakupio deset poena. Sada sigurno gubim dozvolu.“ Uzdahnuo je iz dubine duše. „Kako mogu da radim svoj posao bez automobila?“ Bio je jedan od onih vazdan zabrinutih radoholičara. Suzi, koja to nije bila, osećala je njegovu uzrujanost dok je kočio da bi stao sa strane na sporedan put. Igrala se kartonskom čašom od milkšejka u svom krilu, u iskušenju da svoju frustraciju iskali na njoj i zdrobi je kao praznu limenku od koka-kole. Samo, jedino što bi iz tog pokušaja dobila bile bi mrlje od milkšejka po tamnoplavoj Agnes B. suknji. Rori se neodlučno zaustavio iza policijskog automobila a onda su zajedno posmatrali policajca kako izlazi. „Sto mu gromova“, izustila je Suzi, trenutno preusmerivši svoju pažnju, i zazviždala od iznenađenja jer je njegov izgled bio tako neočekivan. „Ovom bih rado rodila decu.“ „Možeš odmah da počneš.“ Rorijeva vilica bila je stisnuta, a glas pun rezignacije. „To bi ga možda sprečilo da me kazni.“ Nije se moglo poreći da je ovaj policajac bio apsolutno predivan. Suzi je, upijajući svaki detalj, počevši od jasnoplavih očiju s boricama u uglovima, pa do tela koje je, iskreno, bilo izvanredno u svakom pogledu, morala da napravi svesni napor da bi zatvorila usta. Nema ničeg iole privlačnog na devojci kojoj cure bale. Prsti su joj se bespomoćno zgrčili oko čaše s milkšejkom. Rorijevo disanje se ubrzalo, a vena na slepoočnici počela da pulsir a. Dok je policajac koračao prema njima, Suzi je hitro zamislila kako bi to bilo imati njegovu decu. Pogledala je u čašu koju je držala, a zatim uklonila slamku. „Eto, to je to, gotov sam“, kukumavčio je Rori trljajući bolno čelo. „Psst, pusti da pokušam nešto.“ Suzi ga je potapšala po ruci, otvorila vrata, izašla na travu pored puta i pogledala u najlepšeg policajca koga je ikada videla u životu... Briznula je u plač lijući pravu bujicu suza. On je delovao šokirano. „Nemojte...“ „Molim vas, gospodine, molim vas, znam da smo vozili malo prebrzo, ali...“ „Malo prebrzo? Sto šezdeset kilometara na sat prema našem radaru.“ „Ali svaka sekunda je važna, a ovo je naš poslednji p-p-pokušaj“, grcala je Suzi. „Šest godina agonije, četiri pokušaja veštačke oplodnje i mi jednostavno ne možemo sebi da priuštimo više nijedan. Gospodine, preklinjem vas...“ Drhteći, podigla je veselo obojenu čašu milkšejka na kojoj je bila reklama za najnoviji Diznijev film. „Imamo trideset minuta da stignemo do bolnice. Svi doktori su tamo, u pripravnosti. Ja sam isprimala sve te injekcije... Ovo je moja poslednja šansa da zatrudnim i ako nas vi ovog trenutka ne pustite...“ privila je čašu na svoje zadihane grudi, „oni će svi umreti!“ Suzi je zatreptala, hrabro stisnutih usana, očima punim neprikrivene patnje. Pa, to bi bilo to, ne može se reći da nije dala sve od sebe. Nebesa, kako je on divan. Sada se smiri, opomenula je sebe. Šta god da se desi, ja jednostavno ne smem da flertujem s njim. „Hoćete da kažete...“ Potpuno zbunjen, pokazao je na čašu, a onda na Rorija na vozačkom mestu. „On je... u čašu od milkšejka?“ Suzi se molila u sebi da ne zatraži od nje da podigne poklopac. Ipak je šejk bio od jagode. „Pa, to mora da se stavi u nešto.“ Zazvučalo je kao ogorčeni vapaj. „Šta biste vi upotrebili, čašu za vino?“ Ugrizla se za usnu i obrisala suze. „Oh, slušajte, žao mi je, oprostite mi, ali sve je to bilo užasno naporno. U bolnici imaju posebnu sobu gde muškarci mogu da... ali moj muž ne može... ovaj... sve je to tako bezlično, znate... on radije to radi kod kuće. Hajde, evo pogledajte ako mi ne verujete!“ Blefirajući, Suzi je zakoračila prema njemu i s entuzijazmom mu ponudila čašu. „Ali molim vas, šta god da uradite, samo nemojte da je ispustite. To unutra su moje bebe.“ Dok je on oklevao, na patrolnim kolima otvorila su se suvozačeva vrata i drugi policajac se izvukao napolje. Bio je debeljuškast, pedesetih godina i sipljivog daha, s licem koje je imalo boju babunove zadnjice. Hmm, tu ne postoji rizik nesvesnog flerta. „Ima li nekih problema?“ „Oh, molim vas, molim vas, pustite nas“, preklinjala je Suzi, dok joj se lice još jednom grčilo u bolnu grimasu – doduše ne tako neprivlačnu. „Kako ne shvatate? Svaka sekunda je važna!“ Zgodni policajac je pogledao preko ramena u svog kolegu. Okrećući se ka Suzi, klimnuo je glavom ka kolima. „Onda bi bilo bolje da požurite. Nema vremena za gubljenje.“ „O, hvala vam, hvala vam gospodine!“ Suzi je bila toliko radosna da je zamalo odbacila čašu s milkšejkom i bacila mu se u zagrljaj, ali se zadovoljila maštanjem o tome kakav bi osećaj bio kada bi svila ruke oko njega. Golicava plava tkanina pripijena uz njeno toplo golo telo – nebesa, definitivno postoji nešto kod muškarca u uniformi. „Ne znate koliko mi ovo znači!“ „Srećno.“ Nasmešio joj se osmehom u kojem je bilo žaljenja, kao da – naravno, pod drugim okolnostima – ne bi imao ništa protiv da sam otkrije kakav bi osećaj bio snažno pritisnuti njeno toplo golo telo na svoje grudi prekrivene plavom tkaninom. „Nećeš čak ni da ih kazniš?“ Ružni policajac je izgledao razočarano. Potpuno ga ignorišući, Suzi je rekla: „Morate mi reći kako se zovete.“ „Ficalan.“ „Mislila sam na vaše ime.“ „Oh.“ Nasmešio se neznatno pocrvenevši. „Hari.“ Rori joj je ostavio vrata otvorena. Suzi je imala osećaj kao da su Boni i Klajd koji se upravo spremaju da lukavo zbrišu, pa je skliznula u kola i otvorila prozor. „Ako dobijemo dečaka, daćemo mu ime po va ma“, viknula je mašući mu dok su se udaljavali velikom brzinom. Learn More

Grifin je srećan čovek. Udobno nastanjen u predgrađu Čikaga, on obožava osmogodišnju kćer Zoi, kao i svoju ženu, Elen – stidljivu, povučenu Elen, kojoj je oduvek trebao oslonac što ga je pronalazila u njegovoj sposobnosti da uređuje njihov svet. Ali, Grifinov pogled na život dramatično se menja kada jednog jutra sazna za ljubavnu vezu svoje supruge sa drugim čovekom, zbog koje ona želi razvod. Preko noći on će od njenog muža postati njen sustanar, od ljubavnika čovek kojem su uskraćeni strast i naklonost. Sada će morati ili da svemu okrene leđa ili da se bori za svoj brak, da oprosti svojoj ženi ili da je prezre zbog izdaje, suoči se sa svojim udelom u slomu naizgled savršenog života ili ga porekne. Ovo je sjajan roman koji govori o danima i noćima porodice čiji je normalan život razoren. Kaži kada prati čoveka na emocionalnom putu na kome će preispitati svoje poglede na ljubav i sreću, i postaviti sebi pitanja nezaobilazna za svaki savremeni par: kada je veza vredna spasavanja, a kada je bolje pomiriti se sa činjenicama? Mogu li muškarac i žena različito tumačiti izdajstvo? Koliko smo iskreni prema onima koji su nam najbliži? Kaži kada je nezaboravna priča koja čitaoca vodi u srce modernog braka, gde se intimnost i ljubav, razočaranje i bol tako često sudaraju. ODLOMAK Prvo poglavlje Naravno da je znao da se Elen viđa s nekim. A znao je i s kim. Pre šest meseci rekla je da joj treba novo životno usmerenje, da se umorila od toga što je bespomoćna i pred najmanjom popravkom na autu, da nema pojma čak ni kako se menja guma. Upisala je početni kurs za automehaničare pod nazivom Upoznajte svoj automobil. Po povratku s prvog časa rekla mu je kako je oduševljena i priznala da je živela u čvrstom uverenju da su automehaničari neuki, ali ovaj tako prefinjeno govori, a u učionicu je ušao s naramkom upravo kupljenih knjiga – u tvrdom povezu! Uglavnom neku savremenu beletristiku, objasnila je. Ali i Balzaka, jer ga do tada nije čitao. „Kako znaš?“, upitao je Grifin. „Šta to?“ „Kako znaš da ranije nije čitao Balzaka?“ „Sam mi je rekao. Pitala sam ga posle časa i tako smo započeli razgovor…“ „Šta si ga pitala?“ Zagledala se u njega kiselo se osmehnuvši. Zatim mu je odgovorila: „Pitala sam ga nešto o akumulatoru.“ „Šta o akumulatoru?“ Oborila je pogled, dovedena u nepriliku. „Pitala sam ga kako se čisti. U redu?“ „Zašto nisi pitala mene?“ „Zaboga…“ „Stvarno, zašto nisi pitala mene? Mogao sam i ja da ti objasnim.“ „Zato što“, polako i odmereno odvrati ona, „o tome nikada nismo razgovarali. A sada razgovaramo samo zato što pohađam kurs o automobilima. Htela sam da postavim pitanje predavaču. Zaboga Grifine, u čemu je problem?“ „Ni u čemu“, odvrati on. „Zaboravi.“ Grifin, naravno, nije zaboravio. Posmatrao je Elen kako se iz nedelje u nedelju sprema za odlazak na čas i svaki put sve više vodi računa o svom izgledu: jedne sedmice je pred sam polazak osvežila šminku, sledeće nedelje je pažljivije namestila frizuru. Po odlasku na poslednji čas, za sobom je ostavila oblak parfema – onog preskupog koji joj je, uzgred budi rečeno, Grifin poklonio za rođendan. Osećao se bespomoćno dok je hrlila u zagrljaj drugom muškarcu, osećao se kao da stoji u blizini i drži ruke u džepovima, a zapravo je trebalo da se iz petnih žila bor i za nju. Iskreno govoreći, očekivao je da će se nešto poput ovog dogoditi još pre deset godina, kada se oženio njom. Oduvek mu je pomalo izmicala, na ovaj ili onaj način. U stvari, pretpostavljao je da je upravo njena hladnokrvna rezervisanost jedna od osobina koje su ga njoj privukle. Nemoguće je da ozbiljno razmišlja o vezi s drugim muškarcem. Ako ništa drugo, uskoro će napuniti četrdeset godina. Dopustiće joj da bude po njenom, da se upusti u tu tajnu vezu, u tu očaravajuću malu romansu. Neka slobodno ode na kafu s gospodinom Mehaničarem i vodi sanjarske rasprave o Meri Oliver, Pablu Nerudi i Šejmusu Hiniju, o svim cenjenim Eleninim pesnicima. Neka slobodno razgovara dok se na kraju ne umori od svih onih gluposti o „crvenim kolicima od kojih štošta zavisi*“, od svih onih navodno velikih misli ljudi koji su nesumnjivo bili samo gomila prvorazrednih licemera. Elen je verovatno smatrala da njeni ispijeni bogovi provode ceo vek sedeći za radnim stolom i piskaraju guščjim perima u zanesenjačkom čemeru, dok se zapravo, kao i svi ostali, muvaju tu negde češući se po zadnjici i premišljajući šta imaju u frižideru. Mora da je za nju pravo olakšanje što je pronašla nekoga s kim može da razgovara o takvim temama, pa će tako konačno prestati da tera Grifina da se njima oduševljava – mada ga je u poslednje vreme sasvim retko terala da pročita bilo šta. Grifin je bio siguran da nije otišla u krevet s tim tipom. Nikada ne bi uradila tako nešto. Nagnuo se prema njoj i zagledao joj se u lice napola prekriveno rasutom kosom. Nije bila lepa, ali Grifin nikada nije upoznao nikoga ko ga je toliko privlačio. Iz nje je izbijala nekakva prirodna senzualnost, još primamljivija zato što je Elen nije bila svesna. „Volim da te gledam“, ponekad bi joj rekao. „Ti si prosto… savršena.“ „Zaboga, Grifine“, odvratila bi ona. „Prestani.“ Tiho je zastenjala u snu. Grifin joj položi ruku na rame, pa je pusti da sklizne niz leđa do njene karlice širine dlana. Na porođaju sa Zoi masirao ju je da bi ublažio nesnosne nalete bola. Kada je osetio karlicu, pomislio je da je bebina glava i prodrao se: „Beba izlazi!“ „Aaaaaah, stvarno?“, zastenjala je tada Elen. „Zaista?“ „Da, evo izlazi“, odvratio je on dobrih četrdeset pet minuta ili više pre porođaja, a onda je došao lekar i rekao mu da to uopšte nije bebina glava. Obojica su prasnuli u smeh zbog ove pogrešne pretpostavke. Elen se razbesnela. „Nije smešno!“, povikala je. Doktor je namignuo Grifinu. „Elen, osećaš li snažan bol?“ Usledila je gotovo opipljiva tišina. „Dosta dobro se drži“, reče Grifin, a zatim ponosno dodade: „Nije uzimala nikakve lekove!“ „U svakom slučaju, sada je prekasno za to“, dodade lekar. „A kada biste obojica prosto umuknuli?“, reče Elen, na šta mu lekar ponovo namignu. „U prelaznom je životnom dobu“, prošaputao je Grifinu. Potapšao ju je po nozi i izašao. Sada, osam godina kasnije, izgledalo je kao da je Elen ušla u drugi prelazni period. Bila je zabrinuta: delovala je tužno kada je mislila da je Grifin ne vidi, a uzdržano kada je pretpostavljala da je posmatra. U dva navrata, dok je ulazio u kuću, čuo je kako užurbano govori nekome preko telefona: „Moram da prekinem“. Nije htela da otvoreno razgovara s njim, osim kada mu je saopštavala neophodne informacije u vezi sa Zoi, kada ga je obaveštavala o tome koje račune treba najpre platiti, ko će odvesti mačku kod veterinara. Sada mu je sve postalo jasno. Pa dobro. U braku se javljaju takvi periodi, to je svima poznato. Treba samo sačekati da prođu, ništa više. Grifin nežno poljubi Elen u obraz i ustade iz kreveta da uzme kućni ogrtač. Bila je nedelja. Skuvaće kafu, napraviti restovani krompir i spremiti dobro pržena jaja. Zoi će spavati do kasno, po običaju, a Grifin i Elen će po navici sesti za kuhinjski sto i zajedno pročitati nedeljno izdanje novina. Možda će pronaći nešto na rasprodaji i otići u kupovinu. Seo je na krevet i obuo papuče. „Kuda ćeš?“, pospano upita Elen. Grifin se okrenu i pogleda je. „Dole.“ Nije odgovorila. „Idem da spremim doruč ak.“ „Ostani ovde sa mnom.“ Seks?, pomisli Grifin i oseti kako mu se penis blago ukruti u iščekivanju. Skinuvši ogrtač i papuče, vrati se u krevet. Bože, koliko je prošlo? Elen ga obujmi rukama, spusti glavu ispod njegove brade i duboko uzdahnu. Ah, znači, ništa od seksa. „Verovatno znaš da se nešto dešava?“ Zaustavio je disanje. „Zar ne?“ Okrenuo se na drugi bok i, ko zna zašto, pogledao na sat. Osam i deset. „Na šta ciljaš?“ „Grifine, ne čini to. Moramo da razgovaramo.“ Nije odgovorio. Iščekivao je. Ona zausti da nešto kaže, ali zaćuta. „O čemu?“ „Oh, ne znam kako da ti saopštim ovo!“ Pridigla se u krevetu. „Slušaj, ja sam… u redu, samo ću ti ovo reći: zaljubljena sam u nekog drugog. I… želim razvod. Žao mi je.“ Naslonio se na jastuk i sklopio oči. „Grifine?“ Ćutao je. „Sigurna sam da si svestan da već dugo nisam srećna.“ Govorila je tihim i pritvornim glasom. „Zato nema potrebe da te podsećam da…“ Otvorio je oči. „Zaboga, Elen.“ „Nikada se nismo u potpunosti slagali, i ti to dobro znaš.“ „Ne, nije mi poznato.“ „Pa dobro. Znala sam da ćeš celu situaciju učiniti težom.“ Nasmejao se. „A kako treba da reagujem?“ „Kako to misliš?“, počela je da crveni. Glas joj je zadrhtao. „Otežavam u odnosu na šta? Ovo bi trebalo da bude lako? Baciš bombu, i smatraš da treba da bude lako?“ „Smiri se! Zoi će te čuti!“ „Tvoja briga za našu ćerku je stvarno dirljiva. Hajde da se razvedemo, ali uradimo to tiho. Neka sve ide lagano.“ Nije htela da ga pogleda. Njene stisnute usne delovale su kao dve blede prave linije. „Samo da znaš, neću ti olakšati, Elen. Uradi ono što moraš. Ali ne očekuj od mene da ti pomognem u tome.“ Ustao je iz kreveta i sišao u kuhinju. Osećao se čudnovato rasterećeno, gotovo ispražnjeno. Otupelo, pretpostavljao je. Pod dejstvom neke posebne vrste anestezije. Pa dobro, uradiće sledeće: skuvaće kafu. Kao i obično. Šest šolja, mešavina Noćenje s doručkom. Spremiće uobičajeni n edeljni doručak. Nahranio je mačku Slinki, koja je ušla mjaučući. Jedna i po kesica s ukusom tunjevine. Otvorio je slavinu, a zatim se samo na trenutak uhvatio za rub sudopere. Iza sebe je začuo Elen kako ulazi i seda za kuhinjski sto. Neko vreme ga je posmatrala dok je kuvao kafu i vadio tiganj i nož za ljuštenje krompira. Zatim mu se tiho obratila: „U početku sam mislila da bi to mogao da bude samo flert.“ „Flert!“ „Osećala sam uznemirenost, ludilo, istinsku tugu, pa sam pomislila… Ah, ni sama ne znam, mislila sam, možda će mi biti bolje ako to uradim, možda ću osetiti nešto. Ali snažno sam se vezala za tog čoveka. Zaljubila se. Odmah sam htela da porazgovaram s tobom, da ti kažem… ko je on i sve ostalo. A onda sam shvatila da ti ionako znaš“. Oklevala je na trenutak, a zatim upita: „Je li tako?“ „Šta to?“ „Da li si znao?“ Prišao je stolu i seo naspram nje. „Znao sam da se viđaš s drugim, Elen. Da.“ Spustila je pogled i protrljala palčeve jedan o drugi. „Želim da znaš da sam bila veoma pažljiva. Koristili smo…“ Mi. „Do đavola, kakve to veze ima, Elen? Sećaš li se kada si poslednji put vodila ljubav sa mnom?“ „Pa upravo o tome govorim, Grifine! Već poduže se loše slažemo. Mi smo kao… brat i sestra. A kad sam s njim, osećam da sam napokon pronašla nešto što sam oduvek želela, a nisam ni sanjala da to mogu imati.“ Grifin je prestao da sluša. Posmatrao je Elenine usne kako se miču dok je rukama sklanjala kosu s lica. Pogledao je u gornje dugme na njenoj spavaćici, poluotkopčanoj, poluzakopčanoj. Kao da je video snažne ritmične pokrete drugog muškarca dok prodire u njegovu ženu. Pogleda kroz prozor. Počeo je sneg; krupne pahulje veličine novčića padale su na zemlju sporo i graciozno. Ako uhvatiš pahulju jezikom dok pada, to je kao da primaš pričest. Siguran je da je i Elen pomislila isto. Ipak, ni jedno ni drugo ništa ne rekoše, niti su hteli da probude Zoi da ih i ona vidi. Poslednji put je gledao kako sneg ovako pada mnogo godina ranije, dok su Elen i on bili studenti na Univerzitetu u Ilinoisu. Stanovao je u studentskom domu; Elen je živela u malom stanu s kosim podom. Njena sustanarka Aleksandra bila je mrzovoljna devojka dugačke, masne riđe kose. Nosila je isključivo crnu odeću, pisala mračnu poeziju za jedan neugledni časopis, govorila retko osim kada bi naglas čitala stihove i smatrala da je upotreba dezodoransa zapravo klanjanje sistemu. „Zašto ne nađeš drugu cimerku?“, pitao bi Grifin, a Elen bi uvek slegnula ramenima i odgovorila: „Plaća stanarinu. Zapravo, mislim da ne bih ni mogla da nađem nekog drugog.“ Tog dalekog zimskog dana Grifin se uputio kod Elen noseći grančicu jorgovana na poklon. Aleksandra je otvorila vrata. „Jorgovan!“, uzviknula je. „Gde si ga samo našao?“ „U cvećari“, odgovorio je Grifin dok je ulazio u stan, pomislivši: Gde sam drugo mogao da ga nađem? Elen je ušla u sobu direktno ispod tuša. „Šta si to doneo?“, upitala je nameštajući peškir kojim je umotala mokru kosu. „Jorgovan“, ponosno je odgovorio, pružajući joj buketić. „O, Bože. U ovo doba godine?“ Klimnuo je glavom, odjednom se osetivši glupavo. Dao je dvanaest dolara za jednu jedinu grančicu koja je sada mlohavo ležala u celofanu. „Ovaj… hvala ti“, rekla je Elen smejući se. Stavila je grančicu u duguljastu vazu i iznela je na kuhinjski sto. „Jorgovani u januaru!“, uzviknula je, a Grifinu se učini da je više iznenađena nego očarana. Gatara koju je posetio jednom kada se kladio s Elen rekla mu je: „Nisi baš vešt sa ženama. Sve radiš naopako.“ Elen je i dalje micala usnama; objašnjavala mu je, pravdala se. Naravno da je spavala s njim, pomislio je. Kako je mogao da samog sebe onako zavarava? Koliko puta su to uradili? U koliko poza? Sada je govorila nešto o Zoi, o tome kako njen životni ritam treba da bude što stabilniji. Grifin je s naporom pokušavao da je prati. „Ona treba da ostane u istoj kući, u istoj školi. Mnogo sam razmišljala o tome, Grifine. A pošto ja ostajem s njom kod kuće, logično je da se ti iseliš.“ Osetio je kako mu se želu dac steže, a srce počinje da udara. Pištavi zvuk automata označi da je kafa gotova, pa Elen ustade da naspe dve šolje. Jednu stavi ispred Grifina, a jednu ispred sebe. Grifin je posmatrao kako se para izdiže i izvija, a onda raspršuje u vazduhu. Tiho je rekao: „Ja nikuda ne idem.“ „Molim?“ „Rekao sam da ja ne idem nikuda. Neću da se selim.“ Klimnula je glavom. „Razumem. Pa, ni ja ne mogu. Moram biti ovde da se brinem o Zoi.“ Grifinu se pred očima pojavi lik ćerke, muškobanjaste riđokose devojčice koja će izrasti u pravu crvenokosu lepoticu i prevrnuti utrobu svakom muškarcu ako je prevari. „U redu, i ti možeš da ostaneš“, rekao je Elen. „Grifine, jedno od nas mora da ode.“ Uzeo je šolju i otpio gutljaj. „Pa dobro, da vidimo. To neću biti ja. Pokušaj da ukapiraš ostalo, Elen. I od sada me zovi Frenk. Ne želim da me zoveš Grifin. Tako me oslovljavaju prijatelji.“ Izašao je da uzme novine. Novosti iz celog sveta, a nijedna o njoj. Ili o njima. Kada se vratio, Elen je već bila otišla. Uze njenu punu šolju i prosu kafu u sudoperu. Zatim uze krompir i poče da ga ljušti. Learn More

U svom briljantnom prvom romanu Gospođa Kimbl, Dženifer Hejg kazuje priču koja čitaoca zaokuplja od prvog trena: priču o tri žene koje se udaju za istog čoveka. Ken Kimbl se razotkriva kroz oči žena koje jednu po jednu zavodi: njegova prva žena je Berdi, koja se s teškom mukom bori da stane na svoje noge nakon što ju je suprug napustio; druga je Džoana, usamljena bogata naslednica obeshrabrena ličnom tragedijom, koja u Kimblu vidi poslednju priliku da oseti životnu radost; treća – i poslednja – jeste Dina, lepotica čije lice kvari urođena mana, dvostruko mlađa od svoga muža. Kroz čitav roman provlači se priča o Kimblovom sinu Čarliju, čiji je život za sva vremena poremetio otac koga se Čarli jedva i seća. Kimbl je kameleon, čovek koji poseduje sposobnost da, makar i nakratko, opčini ženu koju poželi – princ na konju, junak kome se mogu uputiti sve najsnažnije žudnje i bezimene čežnje. Tek mnogo kasnije, njegove porodice sagledaće pravu istinu o ovom naizgled zagonetnom, nedokučivom čoveku. ODLOMAK Čarlijeva majka je sedela prekrštenih nogu na podu dnevne sobe, sa spavaćicom zadignutom poviše kolena, među fotografijama rasutim po izbledelom tepihu. Godinama će se on sećati zvuka makaza koje seku sjajni papir, kmečanja sestrice Džodi iz pozadine, odlučnog izraza lica njihove majke. Pila je; zubi su joj bili crni od vina. Radila je sistematično, vrška jezika isturenog u uglu usana. Slike bez lica sakupila je na urednu gomilu: Božići, porodični izleti, Četvrti juli, svaka sa po ovalnom reckastom rupom tamo gde je do maločas bilo lice njegovog oca. Vraćala je jednu po jednu sliku u njihove ramove. Nesigurno se podigla na noge i postavila ramove natrag na ispust iznad kamina, na stočić, na prazne kukice raštrkane po napuklom malterisanom zidu. „Ovako je bolje“, rekla je tiho. Uzela je Džodi za ruku i povela je u kuhinju. Čarli se spustio na kolena i pokupio gomilu otpadaka s poda. Napravio je skup očevih glava, nekih nasmejanih, nekih s kapom ili naočarima. Napunio je džepove malim glavama i istrčao na zadnja vrata. Otac je bio tu, a onda ga više nije bilo. Jednom davno vodio ih je u crkvu. Čarli se sećao da ga je podigao na tvrdu klupu i zakrilio mu čitava leđa krupnom rukom s pegama. Sećao se i da se igrao zlatnom narukvicom časovnika koja je virila ispod očevog rukava i ostavljala crven trag na koži. Njegov otac je jeo na poseban način. Zavrnuo bi rukave košulje, namazao buterom dve kriške hleba i postavio ih na ivicu tanjira. Potom bi pomešao svu hranu u veliku hrpu – grašak, pečenje, krompir-pire – i glasno pojeo čitav obrok za nekoliko minuta. Čarli je probao da i sam pomeša hranu, ali je uvideo da ne može da je jede; različita jela su mu se gadila čim bi se međusobno dotakla, a majka se ljutila zbog nereda u njegovom tanjiru. Njegov otac je pravio palačinke, sisao pepermint bombone i zviždukao dok vozi auto. Na dnu svog plakara držao je konzervu od kafe punu sitniša. Čarli bi svake večeri, ležeći u krevetu, čekao na zvuk sitnine koju otac vadi iz džepova i ubacuje u konzervu. Novčići od pet i deset centi padali su uz prepoznatljiv zvuk, čas limen, čas suv i prašnjav. To je uvek bilo ono što se poslednje dešavalo. Kada bi čuo da su novčići popadali, Čarli bi zaspao. Berdi se osećala loše. Bila je već sredina prepodneva i sunce je ispunjavalo sobu kada je otvorila oči. Okrenula se i osetila oštar bol iznad desnog oka. Druga polovina kreveta bila je sređena, s jastukom uredno podvučenim pod plišani prekrivač. I dalje je spavala puna obzira, kao da njeno uspavano ja još ne shvata da joj je čitav krevet na raspolaganju. Ležala je tako i treptala. Upravo beše sanjala o svom detinjstvu. U snu je bila mala, mlađa od Čarlija; ona i Kertis Mabri, sin kućne pomoćnice, sakrili su se u korpe za veš. „Umalo da dobijem srčku zbog vas“, rekla je kućna pomoćnica kada ih je otkrila. „Imaš sreće što neću kažem tvojoj majki.“ Kroz tanke zidove čulo se kretanje i vedra, zvonka muzika prepodnevnih crtaća. Ustala je iz kreveta, s najlonskom spavaćicom prilepljenom za leđa. Kada uđe u dnevnu sobu, deca odvratiše poglede od televizije. „Mamice!“ ciknu Džodi, skoči s divana i pritrča da joj zagrli noge. Imala je na sebi bebi-dol s plavim margaretama. Berdi se zapita ko je obukao ovo dete za krevet. Ne pamti da je ona to učinila. „Mogu li da idem napolje?“ upita Čarli. Bio se prućio po krpari, preblizu televizora. „Smem li da idem napolje, molim te“, ispravi ga ona. „Da, smeš.“ On se hitro diže na noge, već obuven u čarape i patike. Za njim glasno lupiše spoljna vrata s komarnikom. Berdi oslobodi nogu Džodinih ručica. „Da ti donesem nešto za doručak“, reče. Deca kao da su je čekala u zasedi i zaskakala je onog časa kada ispuzi iz kreveta, deca puna snage i gorućih potreba. U takvim trenucima – tada bi joj se i zgrčio želudac, znak da se sprema jedno teško prepodne – to je, sve zajedno, bilo i previše za jednu osobu. Povela je Džodi u kuhinju. Berdi se njome veoma ponosila: kuhinja joj je uvek bila u besprekornom stanju. A u stvari, ta se prostorija nije ni koristila. Ne deljama već nije kuvala, nije išla ni u nabavke, osim što bi trknula do Bekvitove prodavnice na uglu da kupi vino i preskupe vekne hleba. U ormariću pronađe kutiju sa žitaricama i usu ih u Džodinu plastičnu zdelu ukrašenu slikama mačke iz crtanog filma. Potom otvori frižider, a kuhinjom se raširi nakiseo smrad. Pokvarilo se mleko. „Uh!“ uzviknu i vedro se osmehnu. Trebalo bi da ga prospe u slivnik, ali stomak joj se prevrnu i na samu pomisao na prokislo mleko; ostavi ga zato gde ga je i našla. Zagleda se u vinsku bocu koju beše zapušila papirnom salvetom. Pored nje je stajala neotvorena boca, ona do koje nije stigla sinoć. Zatvorila je vrata. „Izgleda da ćemo jesti tost.“ Na to stavi dve kriške hleba u toster. Nije dokrajčila ni prvu bocu. Pa zašto se onda oseća tako jadno? U nedelju uveče je popila pune dve boce, a samo ju je glava bolela kada se sutradan probudila. Tost iskoči, a od tog zvuka je štrecnu srce. Možda i nije preterala, možda je samo pila nerazumno. Već je odavno primetila da je crno vino najjače hvata, a da joj neko meze – tost ili krekeri – lepo oblaže želudac i omogućuje joj da popije više. Mimo ovoga, dejstvo alkohola je za nju i dalje bilo zagonetno. Kao da ju je jače pogađalo u izvesnim periodima njenog mesečnog ciklusa; nije, međutim, imala predstave zašto. Zanimalo ju je da li je tako i kod ostalih žena. Nije imala koga da pita. Majka joj je umrla, a ionako nikada nije liznula ništa jače od limunade. Nova žena njenog oca verovatno pije, ali Berdi nije mogla ni da pomisli da s Helenom razgovara o tome ili o bilo čemu drugom. „Buter?“ upita je Džodi. „Žao mi je, dugmence.“ Berdi po hlebu razmaza sulc od grožđa, ali misli su joj letele vinu. Tog utorka bi joj bilo osam godina braka. Learn More

Priča o tome kako jedna kći bez majke otkriva šta zapravo znači porodica – i o neobičnim i čudesnim mestima na kojima nalazimo ljubav Washington Post Smešten na američki jug u burnim šezdesetim godinama prošog veka, Tajni život pčela priča priču o Lili Ovens, čiji je čitav život oblikovan nejasnom uspomenom na dan kada joj je majka poginula. Kada Rozalin, srčana crnkinja koja Lili zamenjuje majku uvredi trojicu najgorih rasista u gradu, Lili shvata da moraju da beže. Put ih vodi u Tiberon u Južnoj Karolini – grad u kome se krije tajna prošlosti njene majke. Pošto ih prime tri neobične crne sestre-pčelarke, Lili zaranja u čudesni svet pčela i meda, i crne Madone. Ovo je izuzetan roman o božanskoj ženskoj snazi, i preobražaju do koga se dolazi kroz ljubav – priča koju će žene deliti među sobom i prenositi na svoje kćeri. »Potpuno dočarano... Srž ove priče je Lilina potraga za majkom, i tome kako je nalazi tamo gde je najmanje očekivala« New York Times Book Review »Dirljiv roman... Lili je autentičan i neodoljiv lik, a njena priča je savršeno napisana« USA Today »Knjiga koja nadahnjuje« Baltimor Sun »Istinski nov i svež glas« Anita Šriv »Roman koji naprosto zrači« Atlanta Journal-Constitution ODLOMAK Prvo poglavlje Noću bih ležala u krevetu i gledala predstavu: pčele kako se provlače kroz pukotine u zidu moje spavaće sobe, uz taj zvuk nalik propeleru, visoko zzzzzz koje mi zuji po koži. Gledala sam njihova krila kako svetlucaju u mraku kao komadići hroma i osećala kako mi u grudima narasta čežnja. Sam njihov let, to što nisu čak ni tražile cvet, već samo letele da bi osetile vetar, cepao mi je srce nadvoje. Preko dana sam ih čula kako se probijaju kroz zidove moje sobe – zvučale su kao loše podešen radio u susednoj prostoriji – i zamišljala sam ih kako iznutra pretvaraju zidove u saće, i kako iz njih samo što nije pocurio med za mene. Pčele su došle u leto šezdeset i četvrte, leto kada sam napunila četrnaest godina, i kada mi se život otkačio i odleteo u potpuno novu orbitu, i to mislim najozbiljnije, potpuno novu orbitu. Kada se prisetim svega, hoću da kažem da su mi pčele poslane. Hoću da kažem da su se pojavile kao što se anđeo Gavrilo prikazao Devici Mariji, da su pokrenule događaje o kojima nisam mogla ni da sanjam. Znam da je uobraženo porediti moj mali život s njenim, ali imam razloga da verujem da joj to ne bi smetalo; o tome ću kasnije. Zasada je dovoljno reći da, uprkos svemu što se desilo toga leta, i danas osećam nežnost prema pčelama. Prvi jul, 1964, ležim u krevetu, čekam pčele da se pojave, mislim o onome što mi je Rozalin rekla kada sam joj ispričala o njihovim noćnim posetama. „Pčele se roje pred smrt“, rekla je. Rozalin je radila za nas od smrti moje majke. Moj tata – koga sam zvala Ti Rej, zato što mu „tata“ nikada nije pristajalo – doveo ju je iz svog voćnjaka, gde je radila kao beračica breskvi. Imala je široko, okruglo lice i telo koje se iz vrata širilo kao šator, i bila je tako crna da se činilo kao da se iz njene kože širi noć. Živela je sama u maloj kući zavučenoj u šumu, nedaleko od nas, i svakog dana je dolazila da kuva, čisti i meni zamenjuje majku. Sama Rozalin nikada nije imala dece, tako da sam ja poslednjih deset godina bila njeno omil jeno zamorče. Pčele se roje pred smrt. Stalno je imala tako neke lude ideje, i ja sam se trudila da na njih ne obraćam previše pažnje, ali sam o ovoj razmišljala dok sam ležala, i pitala sam se da li su došle zbog moje smrti. Iskreno, ta pomisao me nije preterano uznemiravala. Te pčele, sve do poslednje, mogle su da se spuste na mene poput jata anđela i izubadaju me nasmrt, i to ne bi bilo najgore što može da mi se desi. Ljudi koji misle da je smrt nešto najgore pojma nemaju o životu. Majka mi je umrla kada mi je bilo osam godina. To je jednostavno životna činjenica, ali kada god bih to spomenula, ljude bi naprasno počele da zanimaju zanoktice, ili neke daleke tačke na nebu, i pravili bi se da me ne čuju. Ponekad, međutim, neka brižna duša bi rekla: „Samo zaboravi na to, Lili. Bio je to nesrećan slučaj. Nisi to htela da uradiš.“ Te noći sam ležala u krevetu i razmišljala o smrti i odlasku u raj, gde bih bila s majkom. Srela bih je i rekla: „Majko, oprosti. Molim te, oprosti“, a ona bi me obasula poljupcima i rekla mi da nisam kriva. To bi mi ponavljala prvih deset hiljada godina. Narednih deset hiljada godina bi mi doterivala kosu. Napravila bi od nje takvu prelepu kulu da bi ljudi po čitavom nebu ostavljali harfe samo da joj se dive. Po kosi se jasno vidi koja devojka nema majku. Moja kosa neprestano štrči na sve moguće strane, a Ti Rej, naravno, nije hteo da mi kupi viklere, tako da sam čitave godine morala da navijam kosu na konzerve Velčovog soka od grožđa, zbog čega umalo nisam počela da patim od nesanice. Stalno sam morala da biram između pristojne kose i poštenog sna. Odlučila sam da narednih četiri ili pet vekova provedem pričajući joj o tome koliko je jadno živeti s Ti Rejom. On je čitave godine bivao mrzovoljan i nakrivo nasađen, ali posebno u leto, kada je od sumraka do svitanja radio u voćnjaku. Ja sam mu se uglavnom sklanjala s puta. Umeo je da bude dobar samo prema svom psu ptičaru Njušci, koji mu je spavao u krevetu, i koga je češkao po stomaku kada god bi se ovaj izvalio n a svoja čupava leđa. Jednom sam videla Njušku kako mu piški na čizmu, a Ti Rej nije ni trepnuo. Stalno sam tražila od Boga da uradi nešto s Ti Rejom. Četrdeset godina je išao u crkvu, a postajao je samo sve gori. To je Bogu valjda trebalo da nešto kaže. Strgla sam čaršave sa sebe. Soba je bila savršeno mirna, na vidiku nije bilo ni jedne jedine pčele. Svaki čas sam gledala sat na noćnom stočiću i pitala se šta ih je zadržalo. Napokon, negde oko ponoći, kada su mi kapci skoro sasvim otežali, iz ugla je počeo da dopire tih i treperav zvuk, gotovo nalik na predenje mačke. Tren kasnije, preko zidova su se pokrenule senke, kao isprskana boja, prelamajući svetlo dok su prolazile ispred prozora, tako da sam im videla obrise krila. Zvuk je narastao u tami, sve dok čitava soba nije treperila, sve dok sâm vazduh nije postao živ i mutan od pčela. Omotale su se oko mog tela, pretvorile me u samo središte uskovitlanog oblaka. Od silnog zujanja nisam mogla da čujem sopstvene misli. Čvrsto sam stegla pesnice. Nokti su mi utisnuli male polumesece u kožu dlanova. U sobi punoj pčela možete biti nasmrt izbodeni. A ipak, prizor je bio istinski veličanstven. Iznenada sam morala s nekim da ga podelim, makar jedina osoba u blizini bio Ti Rej. A ako se desi da ga jedno stotinak pčela ubode – pa, žalim slučaj. Kliznula sam ispod prekrivača i jurnula kroz pčele ka vratima. Probudila sam ga dodirujući mu ruku prstom, isprva lagano, pa onda sve jače i jače, sve dok mu nisam upirala u mišiće, čudeći se kako su tvrdi. Ti Rej je skočio iz kreveta, samo u donjem vešu. Odvukla sam ga ka sobi, dok se on drao kako bi mi bolje bilo da za to imam neki jak razlog, da kuća gori ili nešto slično, a Njuška je lajao kao da smo u lovu na golubove. „Pčele!“ – povikala sam ja. „Roj pčela mi je ušao u sobu!“ Ali kada smo stigli, one su bile nestale, sakrile su se u zidove kao da su znale da on dolazi, kao da nisu htele da svoje letačke vratolomije izvode pred nekim kao što je on. „Sunce mu žarko, Lili, to nije smešno .“ Dobro sam odmerila zidove. Pogledala sam pod krevet i molila samu prašinu i opruge mog madraca da stvore bar jednu jedinu pčelu. „Malopre su bile tu“, rekla sam. „Letele su po čitavoj sobi.“ „Jeste, kao i prokleto krdo bizona.“ „Slušaj“, rekla sam. „Čućeš kako zuje.“ Nagnuo je glavu ka zidu i napravio se da je ozbiljan. „Ne čujem nikakvo zujanje“, rekao je i zavrteo prstom kraj slepoočnice. „Mora da su izletele iz te tvoje lude tikve. Probudiš li me ponovo, Lili, izvadiću Martu Vajt, čuješ li me?“ Marta Vajt je bila kazna kakvu je samo Ti Rej mogao da smisli. Smesta sam zaćutala. Ipak, nisam mogla tek tako da odustanem – i pustim Ti Reja da misli kako sam toliko očajna da izmišljam najezde pčela ne bih li skrenula pažnju na sebe. Tako sam došla na sjajnu ideju da nahvatam pčele u teglu, pokažem je Ti Reju i kažem: „Da vidimo sada, ko izmišlja svašta?“ Moja prva i jedina uspomena na majku jeste dan njene smrti. Dugo sam pokušavala da prizovem neku njenu raniju sliku, makar i trunčicu nečega, kako me, na primer, ušuškava u krevet, čita bajke pred spavanje, ili u neko ledeno jutro kači moj veš pored grejalice. Prijalo bi mi čak i sećanje na nju kako seče prut sa žbuna forzicije da bi me kaznila. Dan njene smrti bio je treći decembar pedeset i četvrte. Peć je bila toliko ugrejala vazduh da je majka skinula džemper i stajala u majici kratkih rukava, cimajući prozor u svojoj spavaćoj sobi, zalepljen od osušene boje. Napokon je odustala i rekla: „Šta da se radi, izgleda da ćemo morati da se skuvamo.“ Kosa joj je bila crna i bujna, gusti uvojci okruživali su joj lice, lice koje nikako nisam mogla da prizovem, bez obzira na to koliko sam sve ostalo jasno videla. Pružila sam ruke ka njoj, i ona me je podigla, govoreći da sam prevelika devojčica da me tako diže, ali me je ipak digla. Čim sam joj se našla u naručju, obujmio me je njen miris. Miris se u meni skrio zauvek, i imao je svu određenost i jasnoću cimeta. Redovno sam odlazila u silvansku trgovinu i mirisala svaku bočicu parfema koju su imali, pokušavajući da je prepoznam. Svaki put kada bih se pojavila, prodavačica parfema glumila je iznenađenje, govoreći: „Vidi, vidi, ko nam je to došao!“ Kao da nisam bila tu i prošle nedelje, i isprobala sve bočice. Šalimar, Šanel No. 5, Bela ramena. Upitala bih: „Imate li nešto novo?“ Nikada nije imala. Zato me je zaprepastilo kada sam se susrela s mirisom svoje učiteljice u petom razredu, i kada je ona rekla da je to samo najobičnija Pondsova hladna krema. Tog popodneva kada mi je majka umrla, na podu je ležao otvoren kofer, blizu zaglavljenog prozora. Ona je odlazila do plakara, uzimala i bacala razne stvari u kofer, ne pazeći da ih složi. Krenula sam za njom u plakar i ušunjala se između rubova sukanja i nogavica pantalona, u tamu i pramenčiće prašine i među male mrtve moljce, tamo gde su blato iz voćnjaka i plesnivi miris breskvi još uvek izbijali iz Ti Rejovih čizama. Gurnula sam šake u par belih cipela s visokom potpeticom i udarila jednom o drugu. Pod plakara je poigravao kada god bi se neko peo uz stepenice ispod njega, i tako sam znala da Ti Rej dolazi. Iznad glave sam čula majku kako skida stvari s vešalica, šuštanje platna, čegrtanje žica. Požuri, rekla je. Kada su njegove cipele zakloparale u sobu, uzdahnula je, dah je iz nje izleteo kao da su joj se pluća iznenada zgrčila. To je poslednje čega se sećam s potpunom jasnoćom – njen dah kako leluja dole, do mene, poput sićušnog padobrana, i nestaje bez traga među gomilom cipela. Ne sećam se šta su govorili, već samo besa njihovih reči, kako je vazduh postao crven i pun podliva. Kasnije će me to podsećati na ptice zarobljene u zatvorenoj sobi koje se bacaju na prozore i zidove, i jedne na druge. Ustuknula sam dublje u plakar, osećajući prste u ustima, ukus cipela, stopala. Istrgnuta napolje, isprva nisam znala čije su me ruke izvukle, a onda sam se zatekla u majčinom naručju, udisala sam njen miris. Pogladila me je po kosi, rekla: „Ne brini“, ali dok je to govorila, Ti R ej me je oteo. Odneo me je do vrata i spustio u hodnik. „Idi u svoju sobu“, rekao je. „Neću“, viknula sam, pokušavajući da se probijem kraj njega, nazad u sobu, tamo gde je bila ona. „Marš u svoju sobu!“ – zaurlao je on i gurnuo me. Udarila sam u zid, a onda pala napred, na šake i kolena. Digavši glavu i pogledavši kraj njega, videla sam je kako trči preko sobe, kako viče. „Ostavi je – na – miru!“ Skupila sam se na podu kraj vrata i gledala kroz vazduh koji je izgledao sav izgreban. Videla sam kako je steže za ramena i trese, kako joj glava leti napred-nazad. Videla sam belinu njegove usne. A onda – mada tu sve počinje da mi se magli – ona je jurnula od njega, ka plakaru, dalje od njegovih grabljivih ruku, tražeći nešto visoko na polici. Kada sam videla pištolj u njenoj ruci, potrčala sam ka njoj, nespretno i teturavo, želeći da je spasem, da nas spasem sve. Onda je vreme počelo da teče čudnim tokom. U glavi su mi ostali jasni ali nepovezani delići. Pištolj u njenoj ruci, sjajan kao igračka, on kako joj ga otima i maše njime po vazduhu. Pištolj na podu. Saginjem se da ga dignem. Strašan prasak, svuda oko nas. To je ono što znam o sebi. Ona je bila sve što sam želela. A ja sam joj oduzela život. Learn More

Očaravajuće, ali u isto vreme i vrlo eksplicitno... priča je sasvim ubedljiva Booklist Priča o ljubavi između Ketrin i Majkla je uzbudljiva i ispunjena čudesnošću onog prvog puta. Oni se upoznaju na dočeku Nove godine i potpuno se zaljubljuju. Veza je idilična – sve dok se tog leta ne razdvoje... Ketrin se suočava sa večitom dilemom: kako se može biti zaljubljen u jednu osobu, a ipak osećati privlačnost druge?... Ubedljiv prikaz prve ljubavi. The New York Times Book Review Džudi Blum je pisac kultnog tinejdž romana Bože da l’ si tu? Ja sam, Margaret. ODLOMAK Sibil Dejvison je genije, i kresnula se s najmanje šestoricom tipova. To mi je lično rekla, kada je poslednji put bila kod svoje rođake Erike, koja mi je super prijateljica. Erika kaže da je to zbog Sibilinog problema s gojaznošću i potrebe da se oseća voljenom – to s kresanjem. Koeficijent inteligencije genija je samo sreća, ili geni, ili već nešto. Nisam baš sigurna da su ta objašnjenja potpuno tačna, ali Erika obično veoma dobro proceni čoveka. Ne poznajem Sibil baš dobro, pošto ona živi u Samitu, a mi u Vestfildu. Erika i ja smo iz dva razloga odlučile, u poslednjem trenutku, da odemo za Novu godinu kod nje – najpre jer nas je tada pozvala, a i nismo ni imale nešto pametnije u planu. Ispostavilo se da je to bila sedeljka. Bilo nas je možda dvadesetak. Sedeli smo na podu oko niskog stočića u Sibilinoj dnevnoj sobi. Na stolu je bilo nekoliko posuda vrelog rastopljenog švajcarskog sira i korpice s kockicama hleba. Svi smo imali dugu dvokraku viljušku kojom se hleb nabada, a onda se umoči u sir. Bilo je prilično ukusno. Smazala sam otprilike dva zalogaja kad mi neki tip reče: „Ostalo ti je malo na bradi.“ Bio je pored Erike, i nekako se nagnuo preko nje. „Hoćeš da obrišem?“ I pruža mi maramicu. Nisam mogla da ocenim da li me zeza, ili šta već. Kažem mu: „Mogu sama da obrišem bradu“, i pokušam da progutam hleb. „Ja sam Majkl Vagner“, reče mi on. „Pa?“ – odgovorih, a Erika me značajno pogleda. Predstavila se Majklu, a onda me potapšala po glavi i rekla: „Ovaj idiot je moja prijateljica Ketrin. Ne obraćaj pažnju na nju... pomalo je neobična.“ „Primetio sam“, reče Majkl. Nosi naočare, ima gomilu riđeplave kose i mali mladež na levom obrazu. Spopade me neki ludi poriv da ga dodirnem. Skrenula sam pogled i nastavila da bockam hleb. Tip pored mene reče: „Ja sam Fred. Živim odmah do Sibil. Brucoš sam na Dartmutu.“ Nažalost, bio je i odvratan. Posle nekog vremena potpuno sam ga isključila, ali on toga nije bio svestan, pa je nastavio da blebeće. Daleko me je više zanimalo šta j e Majkl pričao Eriki. Pitala sam se gde li ide u školu i nadala se da je to negde blizu, Ratgers, na primer. Erika mu je rekla da smo iz Vestfilda, da smo maturanti, i da ćemo prespavati kod Sibil. A onda joj je Majkl predstavio neku devojku po imenu Elizabet, i ja sam se okrenula taman na vreme da vidim kako grli bledu tamnokosu curu pored sebe. Ipak sam se pretvarala da me zanima Odvratni Fred. Sibil je u ponoć upalila i ugasila svetla, i Fred mi je poželeo srećnu Novu godinu, a onda pokušao da mi nagura jezik u usta. Ja sam čvrsto stisnula usne. Dok me je ljubio, posmatrala sam kako Majkl ljubi Elizabet. Bio je mnogo viši no što sam isprva mislila, i mršav, ali ne žgoljav. Nakon žurke pomogle smo Sibil i njenim roditeljima da raščiste lom i negde oko tri ujutru odvukle smo se na spavanje. Sibil se zanesvestila čim je spustila glavu na jastuk, ali Erika i ja nismo mogle da zaspimo. Možda zato što smo bile u vrećama za spavanje na podu, a možda zato što se Sibil odvaljivala od hrkanja. Erika šapnu: „Majkl je sladak dečko... šta ti misliš?“ „Previsok je za tebe“, rekoh joj. „Bila bi mu do pupka.“ „To bi mu se možda i svidelo.“ „Oh, Erika!“ Ona nasloni glavu na lakat i reče: „Sviđa ti se, zar ne?“ „Ne budi šašava... nismo ni dve reči prozborili.“ Okrenula sam se ka zidu. „Da... ali ipak ti se sviđa.“ „Ma, spavaj više!“ „Pitao me je za tvoj broj telefona i kako se prezivaš.“ Okrenula sam se nazad. „Stvarno?“ „Aha... ali valjda te to ne zanima.“ Uvukla se u svoju vreću za spavanje. Šutnula sam je u šali, a onda smo se obe nasmejale i zaspale. Erika i ja smo prijateljice od osmog razreda. Dobro se slažemo, jer je ona otvorena i opuštena, a ja nisam. Kaže da mora biti takva da bi kompenzovala to što je niska. Visoka je jedva metar i po – pa se nisam šalila kada sam rekla da bi Majklu bila do pupka. Čitava porodica joj je tako sićušna. Tako joj je pradeda dobio prezime. Došao je iz Rusije a da nije znao ni reč engleskog. Kada su ga, pošto se i skrcao, pitali kako se zove, nije razumeo. Umesto da ga samo nazovu Koen ili Goldberg, kako su imigracioni službenici često radili s jevrejskim izbeglicama, taj čovek ga je odmerio i zapisao g. Smol. Erika se kune da će, ako se ikada bude udala, to biti za nekog tako ogromnog da će im deca, ako ih budu imali, bar imati prilike da porastu do neke normalne veličine. Mada, to što su bili mali nikome u njenoj familiji nije naškodilo. Njena majka je Džulijet Smol, filmski kritičar. Njeni prikazi se objavljuju u tri velika časopisa. Zahvaljujući njoj Erika je sigurna da će se upisati na Redklif, iako joj ocene nisu toliko jake. Meni je prosek 92, pa me je skoro šlog strefio kada sam videla rezultate prijave. Bili su ispod proseka. Erika je prošla znatno bolje. Ja se stalno bojim da ću se nad zaista bitnim stvarima raspasti, a to se njoj nikad ne dešava. I po tome se razlikujemo. Sutradan u podne zazvonio je telefon. To me je probudilo. Sibil je skočila i potrčala da digne slušalicu. Kad se vratila, rekla je: „Zvao je Majkl Vagner. Doći će da uzme svoje ploče.“ Zevnula je i sručila se nazad u krevet. Erika je i dalje bila u komi. Upitah Sibil: „Je l’ se on zabavlja s onom devojkom, Elizabet?“ „Ne, koliko ja znam... zašto, da nisi zainteresovana?“ „Ne... samo radoznala.“ „...pošto bih mogla da mu dam mig, ako hoćeš...“ „Ne... nemoj.“ „Znam ga od obdaništa.“ „Ide s tobom u razred?“ „U odeljenje.“ „Oh... Mislila sam da je stariji.“ „Isto godište kao mi.“ „Oh...“ Delovao je starije. „Pa... mogla bih da se obučem, kad sam već budna“, rekoh, pošavši ka kupatilu. Kad se oglasilo zvono na vratima, Sibil i ja smo bile u kuhinji. Ja sam vadila grožđice iz peciva i slagala ih na kraj tanjira. Sibil se naslonila na frižider i kusala voćni jogurt s jagodama pravo iz tetrapaka. Otvorila je vrata i povela Majkla u kuhinju. „Sećaš se Ketrin, zar ne?“ – pitala ga je. „Svakako... zdravo...“ – rekao je Majkl. „Oh... zdravo“, uzvratila sam. „Ploče s u ti još dole“, rekla mu je Sibil. „Idem da ih donesem.“ „U redu je“, odvrati Majkl. „Ja ću ih pokupiti.“ Nekoliko trenutaka kasnije doviknu: „Ko je K.D.?“ „Ja“, odgovorih. „Neki albumi su moji.“ Sišla sam dole i počela da prebiram po gomili. „Da li su tvoji obeleženi?“ „Ne.“ Slagala sam one sa oznakom K.D., kad on reče: „Vidi...“ – i uhvati me za ruku. „Svratio sam jer sam hteo da te ponovo vidim.“ „Oh, pa...“ Videla sam svoj odraz u njegovim naočarima. „Zar ćeš samo to reći?“ „A šta bi trebalo da kažem?“ „Zar ja moram da pišem scenario?“ „Dobro... Drago mi je što si svratio.“ On se nasmeši. „To je već bolje. Šta kažeš da se provozamo? Parkirao sam ispred.“ „Tata će u tri doći po mene. Moram da se vratim do tada.“ „Nema problema.“ I dalje me je držao za ruku. vrh strane Learn More