Ljubavni

„Priča Sare Dan o ljubavi izgubljenoj i pronađenoj ljupka je i zabavna, odlična za čitanje na plaži.” Elizabet Robinson ALISON HOPKINS se zaljubila – duboko, nesumnjivo, neporecivo. Tom i ona zajedno žive, zajedno šalju poklone prijateljima za svadbu i, što je najvažnije, srećni su zajedno. Sve do jedne večeri kad Tom skokne da kupi senf i više se ne vrati. Pozvaće Alison samo da joj kaže kako se ponovo zaljubio u svoju bivšu djevojku Kejt, ženu za kakve muškarci zaneseno govore: „Kao droga je.” Kako Alison da se nadmeće s tim? Oduvjek je strepila da će je to što Tom dobro izgleda uvaliti u grdne nevolje. Kad se zabavljaš sa zgodnim momkom kao što je on, to je isto kao da nabaviš bijeli kauč – naprosto prizivaš katastrofu. Ali ako Alison u Tomu nije pronašla svoju Veliku Ljubav, ko će onda to biti? Odoljevši iskušenju da pretoči svoje poniženje u nedjeljnu kolumnu o ljubavnim vezama koju piše za lokalne novine, Alison odlučuje da se ponaša kao da je novostečena sloboda neočekivani dar – svjetlom obasjana kapija ka potpuno novom životu, ka potpuno novoj sebi. Upušta se u opasan flert sa svojim šefom i otkriva da „filmski seks” – kao u onoj sceni iz Fatalne privlačnosti kad voda iz nezatvorene slavine teče u sudoperu punu neopranih sudova – ne mora da se dešava samo u bioskopu. Ali to je samo početak njene potrage za Velikom Ljubavlju. Neumorno se posvetivši potrazi za odgovorima na emotivna pitanja savremenog doba – Da li je ljubav zaista dovoljna? Da li se svi oni neodređeni susreti za koje unaprijed pretpostavljamo da ništa neće značiti moraju neizbježno pokazati kao pogrešni? Šta, za ime svijeta, da kažem mami? – Alison zaranja u dubine i sagledava visine do kojih nas ljubav može odvesti. „Sara Dan oštroumno opaža nepredvidljivosti i čarolije života. Čudesno zanimljiv roman.” Olivija Goldsmit, autorka KLUBA PRVIH ŽENA „Sveža, simpatična i mjestimično dirljiva priča o ljubavi i životu mladih zaposlenih ljudi u Filadelfiji, čiji je pripovjedač bistar i oštrouman kao Džejn Ejr.” A. R. Gerni, autorka LJUBAVNIH PISAMA ODLOMAK Jedan Da budem fer prema Tomu, verovatno nema načina na koji je mogao da ode a da me time usreći. Pa ipak, iako nisam raspoložena da budem fer, daću sve od sebe da bar budem precizna. Bio je poslednji vikend u septembru. Pravili smo večeru, a gosti samo što nisu stigli. Nestalo mi je senfa za sos uz piletinu pa sam poslala svog dečka Toma – „dečka s kojim živi“, kako ga je moja majka uvek zvala – u prodavnicu da ga kupi. „Nemoj da uzmeš onaj ljuti“, prilično sam sigurna da je bilo poslednje što sam mu rekla pre nego što je otišao. Naime, jedna od zvanica, moja najbolja prijateljica Boni, baš je u to vreme bila u sedmom mesecu trudnoće. Boni se od začinjene hrane znoji mnogo više nego inače, pa sam shvatila da mi na žurci ni najmanje ne treba ogromna trudnica s napadima znojenja. Mada, ispostavilo se da to nije bilo najgore što je moglo da se dogodi. Najgore je tek usledilo: sat vremena pošto je izašao Tom je nazvao iz govornice da mi kaže da nastavim bez njega, ne vraća se, nije kupio senf, i, oh, uzgred budi rečeno, zaljubljen je u drugu. A imali smo goste! Vaspitali su me da kad imaš goste ne smeš da radiš ništa neobično ili nepristojno ili čak ni izdaleka ljudski, i to je jedini način na koji mogu da objasnim svoj sledeći potez. Smireno sam provirila u dnevnu sobu i rekla: „Boni, možeš li na trenutak da dođeš u kuhinju?“ Boni se dogegala. „Gde je Tom?“, pitala je. „Neće doći.“ „Zašto?“ „Ne znam“, odgovorila sam. „Kako to misliš ne znaš?“ „Rekao je da se ne vraća kući. Mislim da je upravo raskinuo sa mnom.“ „Preko telefona? Nemoguće“, rekla je Boni. „Šta je tačno rekao?“ Ispričala sam joj. „Oh, Bože, to je rekao?“ Bila je zaprepašćena. „Jesi li sigurna?“ Ja briznuh u plač. „E pa to je potpuno neprihvatljivo“, rekla je Boni i čvrsto me zagrlila. „To je neoprostivo.“ I bilo je, zaista. Što se mene tiče, neoprostivo je bilo ne samo zato što je bez ikakvog upozorenja okončao četvorogodišnju vezu, niti što je to uradio telefonom, pa čak ni zato što je raskinuo usred večere, već pre svega zbog ovog: spustio mi je slušalicu pre nego što sam stigla išta da kažem. To je, činilo mi se, bilo skoro nepojmljivo. Što se Boni tiče, bilo je neoprostivo zato što je bila sigurna da je sve samo smicalica kojom se Tom ogradio kako ubrzo ne bi morao da me zaprosi. Zapravo, izrekla je ovu teoriju još dok smo se grlile, misleći da će me to smiriti. „Muškarci pokušavaju da izbegnu ženidbu“, rekla mi je. „Njima se brak ne čini zabavnim.“ Pomilovala me je po kosi. „Njihovi oženjeni prijatelji im izgledaju slomljeno.“ Kao na mig, Bonin muž Lari je ušao u kuhinju s prugastom kuhinjskom krpom upasanom u kaiš pantalona, noseći dva tanjira piletine marsala. Bio je veoma ponosan na svoje umeće s piletinom. Pošto se Tom nije na vreme pojavio sa senfom, Lari se dosetio rešenja s marsalom, a ideju je u delo sproveo tako što je pečurke povadio iz salate. Reći ću vam nešto o Lariju – varao je Boni dok su se zabavljali. U stvari, varao ju je na sve strane, ali je zato sad tu, otac je dvoje dece, tvorac marsala piletine, slika i prilika domaćeg spokojstva. Slomljen, možda; ali slomljen i odan. „Tom ne dolazi“, rekla mu je Boni. „Kaže da se zaljubio u drugu.“ „U koga?“, pitao je Lari. Naravno, znala sam i u koga se zaljubio. Nisam se ni trudila da ga pitam. Zaljubio se u Kejt Pirs. A ja sam to znala! Znala sam! I Boni je znala – videla sam joj na licu. U stvari, nas dve smo se već neko vreme savetovale u vezi s Tomovom bivšom devojkom s koledža – još otkad je pozvala Toma na prvi u nizu malih prijateljskih ručkova, što se sasvim slučajno poklopilo s vremenom kad je Boni nabavila hends-fri telefonske slušalice. Pominjem ih samo zato što je Boni, kad ih je konačno dobila, jedino zanimalo telefoniranje. „Sinoć je Tom počeo da radi trbušnjake za vreme Najtlajna“,* rekla sam Boni u jednom od naših razgovora. „Misliš da to nešto znači?“ „Verovatno ne“, odgovorila je. „Mislim da čovek ne počinje da radi trbušnjake odj ednom, bez ikakvog razloga“, rekla sam. „Pre nekoliko nedelja na TNT-ju je bio Roki i sledećeg dana je Lari namestio klupu za dizanje tegova u garaži, tako da možda i nije ništa.“ „Je l’ rekao u koga?“, pitao me je Lari. Spustio je marsalu na kuhinjski pult. „Je l’ ti rekao u koga je zaljubljen?“ „U Kejt Pirs“, odgovorila sam. Bilo je nečeg neverovatno bolnog u izgovaranju te rečenice. Sela sam za sto i brzo se ispravila: „Barem misli da je zaljubljen u nju.“ „Verovatno je u pitanju samo avantura“, rekla je Boni. „Je l’ to dozvoljeno?“, pitao je Lari. „Naravno da nije“, brecnula se. „Htela sam da kažem, možda će proći.“ „Nikad je nisi videla“, kazala sam. „Lepa je.“ „Ti si lepa“, uzvratila je Boni, a onda se nagnula preko stola i potapšala me po ruci, zbog čega se uopšte nisam osetila lepom. Niko nikad ne potapše ruku lepe osobe kad joj govori da je lepa. To jednostavno nije potrebno. I moja prijateljica Kordelija došla je u kuhinju da vidi šta se dešava, a ja sam je samo pogledala i ponovo briznula u plač. A onda se i ona rasplakala. Ustala sam od stola pa smo stajale na sivom linoleumu čitavu večnost, grleći se onako kao kad ti umre neko od rodbine. Tek dosta kasnije sam saznala da je Kordelija u tom trenutku mislila da neko jeste umro, a da je znala šta se stvarno dešava, ne bi ni približno onoliko plakala. Ona je veliki filozof za pitanja srca, kako to može biti samo žena koja se već jednom udavala i apsolutno nema nameru da to ikad ponovi. Kordelija je bila udata za Ričarda nešto manje od dve godine. Mislili su da imaju uobičajene probleme, pa su pokušali s uobičajenim rešenjima: otišli su zajedno na terapiju. Pošto su zajednički pristali na atmosferu koju je gajio njihov bračni savetnik – otvorenost i uzajamno prihvatanje – Ričard je priznao Kordeliji da ga interesuje amaterska pornografija. Ona je pomislila – u redu, situacija možda nije idealna, ali ljudska seksualnost je komplikovana, a ona je u stanju da bude otvorena za muževljeve sitne grehe. Ovako ohrabren, Ričard je dao ključno razjašnjenje – ispostavilo se da je učestvovao u amaterskoj pornografiji – i Kordelija je shvatila da nije baš toliko otvorenih shvatanja. „Pa ne može da raskine s tobom preko telefona“, rekla je kad joj je Boni ukratko ispričala šta se dogodilo. „Živite zajedno. Imate zajednički kauč.“ „Ovo ti nikad nisam rekla“, odgovorila je Boni, „ali oduvek sam mrzela taj kauč.“ „Tom ga je izabrao“, rekla sam i ponovo se rasplakala. „Nisam želela da misli kako život sa mnom podrazumeva da više neće moći da bira kauče.“ „Taj kauč je razlog“, obratila se Boni Lariju, „što ja ne dam tebi da ih biraš.“ Malo kasnije Boni je otišla u dnevnu sobu i poslala ostatak gostiju kući. Onda su ona i Lari raspremili kuhinju, da me ujutru ne sačeka gomila prljavih sudova. Zatim me je Kordelija ušuškala u krevet s bocom vina. Rekla sam im kako želim da budem sama, pa su i njih troje konačno otišli. Verovatno bi trebalo da znate kako mi je prva misao kad sam spustila slušalicu posle razgovora s Tomom bila da je cela priča s prstenom verovatno bila greška. A dogodilo se sledeće: pre nekoliko meseci naišla sam u jednom časopisu na sliku vereničkog prstena koji mi se dopao i – sramota me je da vam kažem – isekla sam je, a još više me je sramota da priznam da sam je tutnula u Tomovu aktovku dok se tuširao. Nisam očekivala da sledećeg dana odjuri i kupi mi taj prsten. Mislila sam da je to informacija koju bi možda želeo da ima u vidu za neko neodređeno vreme u budućnosti. Kad je Lari pitao Boni kakav bi prsten želela, odgovorila mu je da ne želi prsten s jednim kamenom, želela je nešto drugačije i on je rekao – u redu, različito, to mogu da izvedem, a Boni je iznenada sinulo kakva bi ideja njemu mogla pasti na pamet – pošto je Lari bio čovek koji je jednom uheftao dva stara braon peškira iznad prozora svoje spavaće sobe i ostavio ih da tamo vise četiri godine – pa mu je na papirnom podmetaču za koktele nacrtala prsten sa širokim obručem i dijamantima usađenim u nizu koji je videla na televiziji, a zatim zapisala reči platina i veličina šest, VELIKI i USKORO. On je podmetač savesno odneo draguljaru i sad Boni na prstu ima nešto što liči na neverovatno blistav orah. Naravno, moguće je da prenaglašavam čitavu priču s prstenom, ali imam običaj da se usredsredim na jedan detalj i preskočim sve ostalo. Oduvek je bilo tako. Na koledžu sam pohađala kurs crtanja živih bića i na kraju prve dvosatne seanse jedino što sam imala u svom bloku za skiciranje bila je izvrsna predstava modelovog ogromnog neobrezanog penisa. Ali dobro: očigledno nije trebalo da stavim sliku tog prstena u Tomovu torbu. Očigledno je trebalo da se isprečim celoj toj priči s Kejt od samog početka. Sad sve to jasno vidim. Samo, nikad ni pomislila nisam da bi Tom zaista mogao da me prevari. Ma lažem! Stalno sam pomišljala, ali kad god bih to pomenula, Tom bi me uverio da se ponašam blesavo. „Ne mogu ovako da živim“, rekao bi. „Ako mi ne veruješ, možda bi trebalo da okončamo ovo odmah.“ I bio bi tako smiren i hladan i logičan da bih pomislila: u pravu je, ovo su moje gluposti, moja paranoja, ovo se dešava jer mi je otac otišao kad sam imala pet godina, bila sam u edipalnoj fazi, imam iracionalan strah od napuštanja i moram ga prevazići. A onda bi me pogodila misao poput: „Nemoj da zgnječiš vrapca, drži ga u otvorenoj ruci; ako ti se vrati, tvoj je, ako ne, nikad nije ni bio.“ I bila sam dobro, u pravom zen stanju, a zatim bih pokušala da se setim odakle mi to s vrapcem, i onda bih pomislila na Egziperijevog Malog princa, iako u stvari ne postoji veza, osim svojevrsne budalaste adolescentske očiglednosti, a onda bih se setila Tomove najčuvanije stvari – budalaste rukom ofarbane majice kratkih rukava s natpisom „Mali Princ“, koju mu je na koledžu napravila Kejt, ista Kejt s kojom je odlazio na ručak – i vratila bih se na početak. „Slušaj“, rekla sam Tomu za vreme jedne rasprave o Kejt. „Jednostavno se ne osećam ugodno što stalno ideš na ručak sa svojom bivšom devojkom.“ „U stanju sam da budem prijatelj s nekim s ki m sam nekad izlazio“, odgovorio je Tom. „Ti si još uvek Gilova prijateljica.“ „Kao prvo, više nisam Gilova prijateljica“, rekla sam. „A kao drugo, Gil je gej, pa i da jesam, ne bi se računalo jer njega seks sa mnom ne interesuje.“ „Kejt ima dečka“, odgovorio je Tom. Prevrnula sam očima. „Ona i Andre žive zajedno“, dodao je. Frknula sam. „Neću više da razgovaram o tome“, rekao je i otišao na skvoš. A ni od svih tih rasprava nisam imala koristi. Jednostavno je nastavio da odlazi na ručak s njom. Čak je želeo da i ja to jednom uradim! Dao joj je moj broj na poslu i tako to. „Kejt će te nazvati sledeće nedelje. Želi da izađete na ručak“, rekao je. Provela sam čitav vikend smišljajući plan. Odlučila sam da joj ne uzvratim poziv. Neću se javiti, a kad mi bude ostavila poruku, jednostavno je neću zvati pa će skapirati sama – i znate šta se onda desilo? Nije ni zvala! Tada je trebalo da shvatim s kim imam posla, mada mi ne bi pomoglo. Kad žena kao što je Kejt Pirs želi tvog dečka, teško je u tome možeš sprečiti. Ne želim da zvuči kao da Tom u tome nije imao udela. Upozorila sam ga. „Ona ne želi da ti bude samo prijateljica“, govorila bih. „To nije način na koji takve žene funkcionišu. Neće se zaustaviti sve dok ne bude spavala s tobom.“ On ju je čak pozvao na našu zabavu te večeri! „Ona nema mnogo prijatelja“, rekao je. Dobro, pomislila sam. Prvo je pozovem na večeru, pa se onda uvuče u moj krug prijatelja i sledeće što se desi jeste da se tuca s mojim dečkom. Znam kako to ide, mislila sam. Nažalost, nisam znala kako je išlo u ovom konkretnom slučaju, jer je Kejt preskočila pripreme. Već se tucala s mojim dečkom. Tucala se već pet meseci! „Nemamo dovoljno stolica za Kejt i Andrea“, rekla sam Tomu kad je predložio da je pozovemo. „Došla bi samo Kejt“, kazao je. „A ja ću sedeti na stolici na rasklapanje.“ „A šta je s Andreom?“, pitala sam. „Više nije deo slagalice“, odgovorio je Tom. „Kako to misliš više nije deo slagalice?“ „Raskinuli su. Mislio sam da znaš.“ „A kako sam, molim te, mogla da znam?“ Verovatno se pitate – ako se ova afera odvijala pet meseci, kako to da se Tom nije iselio ranije? Što je odlično pitanje. Niti smo bili venčani, niti smo imali dece. Mogao je da raskine sa mnom, iseli se i onda počne da se viđa s njom, a da mu pri tom moralni kompas sve vreme pokazuje ka severu. Ali, kako se ispostavilo, Tom ništa od toga nije uradio na pravilan način jer je Kejt želela da idu polako! A on nije želeo da je uplaši! Kao da je lane na šumskom proplanku ili tako nešto! Najviše međutim uznemirava razlog zbog kog je Kejt želela da idu polako. Zapravo, Andreova majka je bila veoma bolesna – poodmakli stadijum raka pankreasa – a Kejt je smatrala da ne bi bilo fer da ga napusti onda kad mu je potrebna pomoć. Zato je Tom čekao da Andreova majka umre od raka pankreasa i da prođe izvesno vreme kako bi Kejt mogla mirne duše da ga otkači i onda, tek onda bi bilo vreme da on raskine sa mnom. Ljudi, pa meni su trideset dve godine! Nemam ja vremena za to! Ipak, ništa od toga nisam znala one večeri sa senfom. Zasigurno sam znala jedino da je Tom odlazio na ručak sa svojom bivšom devojkom celog leta i da je čitao knjigu japanskih pesama o smrti pod nazivom Japanske pesme o smrti. Ako ništa drugo, trebalo je da me osvesti sve to s pesmama o smrti. Srećan čovek ne čita knjigu pesama o smrti, naročito ne onih koje je pesnik napisao svega nekoliko trenutaka pre no što je umro, čega je ta knjiga bila puna. „Napisali zen monasi i haiku pesnici na ivici smrti“, bio je podnaslov. Tom bi pročitao svu silu ovih pesama svake noći pre spavanja, a onda ne bi bio raspoložen za seks. Ponekad bi mi naglas pročitao jednu, za šta sam u to vreme mislila da je baš lepo – Tom i ja nikad nismo bili par tipa „čitamo naglas jedno drugom“ – iako sad podozrevam da je to radio samo da ni ja ne bih imala želju. Pesme su bile neverovatno depresivne. „Kao truli panj/dopola sahranjen – moj život, koji/nije procvetao, dolazi/do ovog tužnog kraja.“ U svakom slučaju, bila sam u krevetu, pr elistavala knjigu pesama o smrti, pila vino, pokušavala da ne mislim o Tomu, ili o Tomu i Kejt, i šta tačno rade zajedno i da li to rade baš tog trenutka – kad je zazvonio telefon. Srce mi je poskočilo. Pustila sam da se uključi sekretarica. Zvala me je Nina Pibl, prijateljica koja je nešto ranije bila sa ostalima u mojoj dnevnoj sobi, i to s mobilnog. „Samo hoću da zapamtiš nešto, Alison“, rekla je Nina u sekretaricu. „Uvek se vraćaju.“ Dva Poslednje što mi je Tom rekao pre nego što je te noći spustio slušalicu bilo je: „Nemoj da pišeš o ovome.“ Mislio je da bih mogla biti u iskušenju da uzmem senf, večeru i telefonski razgovor i da ih istresem u sedamsto reči, a zatim objavim kao svoju kolumnu za tu nedelju. U suštini, još od koledža sam pisala istu kolumnu, ali do našeg raskida izlazila je u alternativnim novinama koje su se zvale Filadelfija tajms. Filadelfija tajms bi želeo da bude Vilidž vois, samo u Filadelfiji, a ne u Njujorku, što bi moglo biti malo teže. Moj prijatelj Erik je odrastao u ovom kraju i sad živi na Menhetnu, a on kaže da je Filadelfija takav grad u kome su lokalni spikeri slavne ličnosti. Erik uvek govori tako nešto, na neki očigledan i suštinski način istinito, a opet iznenađujuće turobno. U svakom slučaju, što se Toma tiče, stvarno nisam znala kako bih mogla to da izbegnem. Tom Hatavej je bio lik koji se stalno pojavljivao u mojoj kolumni i jednostavno ga nije bilo moguće odjednom izbrisati. Morala sam da kažem istinu, u čemu je bilo nekoliko opštih problema i jedan sasvim konkretan. Pre svega, ovo nije onaj tip raskida koji se dobro odražava na žrtvu, što sam shvatila čim sam spustila slušalicu. U stvari, pogađa me to što je sasvim moguće da bih, da nisam imala punu sobu svedoka, malčice izmenila priču – prikazala bih Tomovo ponašanje kao nešto manje užasno – ne iz želje da zaštitim njega, već da bih zaštitila sebe. Takođe, postavljalo se pitanje koje uvek iskrsava u ovakvim situacijama: šta je ona (ja) uopšte radila s njim (Tomom). P reviše je delova slagalice nedostajalo, i ako je meni samoj to bilo jasno – a živela sam među svim tim delovima i opet ih potpuno previđala – mogu samo da zamislim kako je izgledalo nekome sa strane. Dakle, to su bili opšti problemi. Konkretan problem je bio sledeći: Tom je advokat i prošlo mi je kroz glavu da bi, ako budem pisala o onome što se dogodilo te noći iako me je lepo zamolio da ne pišem, mogao da me tuži. Prema mom iskustvu, postoji određena vrsta autora koji troše mnogo energije brinući o tome da će ih neko tužiti i obično je to samo preuveličana besmislica, ali u ovom slučaju stvarno nisam bila tako sigurna. Pretpostavljam da je to što ljude uvek nazivam imenom koje nose u stvarnom životu dodatna otežavajuća okolnost. Drugačije ne bih mogla da budem dovoljno jasna. Pored toga, stvarno ne verujem ni u značajnu izmenu detalja. To je ono što vam knjige o pisanju uvek kažu da radite – „izmenite detalje koji nekog identifikuju“ – tako to kažu – ali ja nikad ne mogu da se nateram da to uradim. Osećam da bi trebalo da istaknem kako sam bila kolumnistkinja kakva jesam pre nego što je to postao kliše, pre nego što je cela priča o Nepredvidivoj Suzan svom snagom drmnula kulturu, i pre nego što je sve postalo dosadno, blesavo i očigledno. A kad se sve to dogodilo bilo je prekasno – navukla sam se! Da sam kao dete znala za Doroti Parker,* pretpostavljam da bi mi baš ona bila idol, ali u vreme mog odrastanja u Arizoni mi nismo imali Doroti Parker. Imali smo Noru Efron,* pa sam želela da budem kao Nora. Tek mnogo godina kasnije sam saznala – nakon što sam i sama čula za Doroti Parker i uzaludno zamišljala sebe na njenom mestu – da je Nora Efron želela da postane Doroti Parker, i zbog toga sam bila prilično zadovoljna. Nažalost, kad smo već kod toga, nekome poput mene je veoma teško da postane nalik Doroti Parker ili Nori Efron, zato što nisam Jevrejka. Ne samo da nisam Jevrejka, već sam sasvim suprotno. Odrasla sam kao evangelikinja, i to ona prava, „ponovo rođena“, deo plemena kome je humor sasvim nep oznat, a intelektualna strana gotovo u potpunosti nedostaje. Pored toga, nismo razvili ni tradiciju mržnje prema sebi samima, iako Bog zna kako svi na svetu žele da požurimo i razvijemo je što pre. Zato što – i jasno mi je da vam ovo ne moram reći – ljudi mrze evangelike. Mrze ih, mrze, mrze. Mrze hrišćansku desnicu, mrze Moralnu većinu, mrze Džerija Falvela,** mrze protivnike abortusa, mrze ljude sa srebrnom ribicom na prtljažniku minikombija koja svima objašnjava da su hrišćani, mrze čoveka čudne frizure u kancelariji jer neće da priloži novac u zajednički fond za fudbalsku utakmicu. Naravno, tip sa čudnom frizurom iz kancelarije mogao bi biti i mormon, ali iz nekog razloga ljudi ne mrze mormone. Njih većina smatra nekom vrstom superhrišćana koje je nemoguće uvrediti. U stvari, jedini koji ne misle da su mormoni hrišćani jesu mormoni i hrišćani.*** Pre nekoliko godina majka me je pozvala telefonom i rekla da su ljudi koji su se uselili u susednu kuću mormoni. „Je l’ imaju trambulinu?“, pitala sam. „Kako si znala?“, upitala je majka. „Mormoni obožavaju trambuline“, rekla sam. „Ne znam zašto, ali tako je.“ Bilo kako bilo, moja majka se sprijateljila s komšinicom i sledeće tri godine su provele razmenjujući recepte i uzaludno pokušavajući da preobrate jedna drugu. Što nas dovodi do glavnog problema s „ponovo rođenim“ hrišćanima, a to je da, uopšte uzev, ljudi ne žele da budu preobraćeni. Ne žele čak ni da se bave mišlju kako bi to možda trebalo da se dogodi. Problem je što u jednom trenutku za vreme razgovora osoba koju evangelik pokušava da preobrati kaže nešto kao: „A šta ako sve to lepo preskočim?“, a onaj koji preobraća nabaciće dosadan, bolno iskren izraz lica i reći: „Onda ćeš večnost provesti u paklu.“ A to uznemirava, čak i ako mislite da je sve to sranje. Pa dobro, ni ostatak priče svakako ne izgleda baš zabavno. Čak i kao klinka sam znala da nije. U gimnazijskoj omladinskoj grupi, šta god bismo radili, našlo bi se neko klinče da kaže: „Vidite, ne moramo da pijemo da bismo se zabav ljali“ – čak i tada sam sumnjala u ono za šta danas znam da je istina – naime, da je mnogo zabavnije piti i drogirati se i imati seksualne odnose, nego ne raditi to. Mnogo zabavnije. Verovatno se pitate zašto sam uopšte živela sa svojim dečkom Tomom ako sam evangelikinja. Pa, istina je da već duže vreme i nisam neka hrišćanka – od koledža, zapravo, iako su neki upadljivi ostaci toga doba prilično zašli u moje dvadesete – ružičasti džemperi, ružna frizura. Da sam zastala da o tome razmislim, verovatno bih napustila brod i pre koledža, jer je biti evangelik na koledžu neverovatno dosadno. Svi oko tebe su zauzeti pićem i pušenjem, isprobavanjem psihodeličnih pečuraka, eksperimentisanjem s lezbijstvom i isisavanjem želea iz pupka stranaca u Kankunu tokom prolećnog raspusta, dok ti samo sediš i trudiš se da budeš dobra. Nešto najgore na svetu je biti evangelikinja na univerzitetu iz Lige bršljana* – kao ja – jer se ne trudiš samo da budeš dobra, već i pametna. Na kraju završiš na Majmunskom procesu protiv Skoupsa** na podu svoje sobe u internatu – samo, znaš na čijoj si strani? Znaš ko moraš da budeš? Plus, tu je sve to vreme kad se sedi u malim krugovima s drugim hrišćanima dok se razrešavaju nerazrešiva pitanja. Da li bi Bog bio u stanju, kaže ono klasično, da stvori toliko velik kamen koji sam ne bi mogao da podigne? Da li bi mogao da pretvori belu mačku u crnu? A kvadrat u krug? Zatim se nastavlja s važnim pitanjima. Kao što je – koliko daleko možeš da ideš a da i dalje budeš devica? Ovo pitanje je sporno, ali dozvolite mi da vas uverim: sve u vezi s hrišćanskim devojkama i pušenjem je tačno. (Međutim, nije tačno ono o hrišćanskim devojkama i analnom seksu, s nekoliko zaista pionirskih izuzetaka, od kojih sam imala priliku da upoznam samo jednu.) Ovde je, uočavam, potrebno jedno razjašnjenje: s evangelicima ne možeš da budeš u sredini. Uprkos pušenju. Moguće je, na primer, da te odgajaju kao katolikinju, a zatim odrasteš i prestaneš da poštuješ pravila i ne ideš u crkvu i, uopšte uzev, ništa u tvom živ otu nijednom razumnom ljudskom biću ne pokazuje da si katolikinja, a opet sama sebe smatraš katolikinjom i drugi te tako vide. S evangelizmom je drugačije. Ili si unutra, ili vani. Ili s njima, ili protiv njih. I tako, pre nego što nastavimo, želela bih da istaknem kako sam trenutno van te priče, a i da su me od samog početka kod evangelizma stvarno nervirale upravo ovakve stvari. Mrzim što ovo javno saopštavam, zbog svojih roditelja. Mojih jadnih roditelja. Mojih ljubaznih, dobrih, pobožnih roditelja hrišćana. Zaista nisu uradili ništa loše da ovo zasluže. Mislim, išla sam na terapiju jedanaest godina, pa su prema tome uradili nešto da zasluže nešto, ali ovo nisu zaslužili. Nerado pominjem jedanaest godina psihoterapije, jer ćete nesumnjivo misliti da sam stvarno sjebana. Pitanje kako ljudi s normalnim problemima mogu da završe na terapiji u trajanju od jedanaest godina razumljivo je samo nekome ko u sebi nema mnogo toga lošeg, ali je ipak išao na terapiju poduže vreme, tako da nema svrhe da sad objašnjavam na šta mislim. Zanimljivije je pitanje kako sam to uspela sebi da priuštim. Pa, kad sam diplomirala na koledžu bila sam švorc i u depresiji. Onda sam krenula na državnu kliniku gde su mi naplaćivali samo trinaest dolara po seansi i dok trepneš, prošlo je jedanaest godina. Nisam mnogo napredovala, uglavnom zato što je to bila klinika za podučavanje gde su diplomci stažirali godinu dana pre nego što otpočnu privatnu praksu, što je značilo da bi svakog septembra moj trenutni terapeut predao moj dosije novom i onda bismo morali da krenemo iz početka, od mog detinjstva. Stvarno nema potrebe da pokušavate da popamtite sve moje terapeute. Bilo ih je jednostavno previše. Poslednji se zvao Vilijem i patio je od vrtoglavice. Što se mene tiče, oduvek sam smatrala kako je vrtoglavica izmišljeno stanje, izum koga su se filmadžije dosetile da bi objasnile zašto njihov heroj ne može da pređe most i spase devojku, ali Vilijem je stvarno patio od vrtoglavice. Stanje mu se tako pogoršalo da bi za vreme seansi prost o skliznuo sa stolice i ležao na podu pred mojim nogama. „Nastavi“, rekao bi. „Ovo je samo jedan od mojih napada.“ „Možda bi trebalo da idem“, rekla sam kad se to prvi put dogodilo. „Zašto bi išla?“, rekao je Vilijem. Zurio je u mene s tepiha. „Je l’ ti neprijatno zbog ovoga?“ „Da“, odgovorila sam. „A zašto ti je neprijatno?“ „Zato što moj psihić leži na podu“, rekla sam. „Ležanje na podu je razuman odgovor na napad vrtoglavice“, rekao je Vilijem. „Zašto bi ti zbog toga bilo neprijatno?“ „Ne znam“, rekla sam. „Jednostavno jeste.“ „Da li to u tebi budi nekakva seksualna osećanja?“, pitao je Vilijem. „Ama baš nikakva.“ „Teško mi je da poverujem u to“, rekao je. „A zašto?“ „Zato što te privlače nedostupni muškarci, muškarci poput Toma, koji ti je, iako je tvoj dečko, emocionalno nedostupan, a ja sam, kao tvoj terapeut, po definiciji nedostupan.“ I sve to s patosa. „Ne činiš mi se tako nedostupnim, Vilijeme.“ „Hoćeš da kažeš kako misliš da gajim seksualna osećanja prema tebi?“ „Nisam to rekla“, odgovorila sam. „Pa gajim ih“, rekao je on. „Hoćemo li da ih istražimo?“ Naravno da je trebalo da prestanem da idem kod Vilijema, ali nisam. Morate imati na umu da sam plaćala samo trinaest dolara po seansi, a za trinaest dolara po seansi bila sam spremna da podnesem izvesnu dozu nekonvencionalnog ponašanja terapeuta. A nisam želela ni da talasam po klinici, jer da je ikad iko ozbiljno pregledao moj dosije, veoma brzo bi shvatio da treba da podignu cenu. Što se, nažalost, upravo i dogodilo otprilike tri nedelje pre one večere. Kad sam se pojavila u svom redovnom terminu u ponedeljak ujutro, direktorka klinike je provirila u čekaonicu i sprovela me do svoje kancelarije. Posadila me je pred svoj sto i smireno obavestila da Vilijem više neće raditi na klinici. Morali su da ga odvedu u ludaru sa sve ludačkom košuljom – doduše, taj deo mi nije ispričala direktorka već Jolanda s prijemnog. Očigledno je nastala prava scena. U svakom slučaju, ispostavilo se da sam bila jedina Vilijemova pacijentkinja koja se na njega nije žalila, što je bio razlog da završim u kancelariji ove žene. Smatrala je da mora da imam nekakav problem. Naravno, svi na klinici imaju probleme, samo je mislila da ja sigurno imam stvarno VELIKE probleme. Što sve vodi do jednostavnog zaključka da, iako sam išla na terapiju nešto malo preko jedanaest godina, u vreme dešavanja o kojima je reč nisam imala terapeuta. Niti su me, mogla bih da dodam, sredili, iako me je zaista zanimalo da spoznam unutrašnjost sopstvene ličnosti. Zbog čega me je iznenadila činjenica da sam bila iznenađena svime što se desilo. Mislim, jedanaest godina psihoterapije! Otac koji je otišao kad mi je bilo pet godina! Ne morate ni da kopate tako duboko da biste stigli do mog podsvesnog – sve je tu na svetlu dana u mom životu, zamaskirano kao sudbina. Zaista bih mogla i da iscrtam dijagrame razloga za ono što se dogodilo sa mnom i Tomom; samo nisam u stanju da provalim kako od shvatanja zašto ti se loše stvari zapravo dešavaju uspeš da stigneš do tačke kad ti pođe za rukom da ih sve zajedno izbegneš. To je deo koji mi izmakne na svakom skretanju. To je deo na koji nikad nisam mogla da dobijem iskren odgovor ni od jednog svog terapeuta. Postavila sam to pitanje Dženis Finkl – mom poslednjem pravom terapeutu, onoj koja je prethodila Vilijemu, i ona mi je rekla: „Pa, ne uspeš.“ „Ne uspeš?“, upitala sam. „Ne“, odgovorila je Dženis. „Pa u čemu je onda poenta?“ „A šta ti misliš, u čemu je?“, pitala je Dženis. Pa, nisam baš skapirala poentu. A nisam uspela da provalim ni da li je religija iz detinjstva uzrok mojih neurotičnih problema ili lek za njih. Skapirala sam ponešto, naravno, ali izgleda da se uglavnom ništa ne može primeniti. Learn More

Vedro i prepuno sunca, mora, peska i seksa. HELLO! TRI PRIJATELJICE PRED SUDBINSKIM KORAKOM. Otkako je Rejčel Bakli najavila da uskoro izgovara sudbonosno da, njene najbolje prijateljice – Jaslin i Keri En – jedva čekaju da joj prirede pravi ispraćaj. I to ne u nekakvom zadimljenom baru s drugorazrednim muškim striptizom. Umesto toga, njih tri će provesti „djevojačku nedjelju“ u Turskoj, u luksuznom okruženju Egejskog kluba. Trebalo bi da to bude savršeno putovanje. Ali sve tri djevojke nose sa sobom mnogo više od onoga što im je stalo u kofer. Dok Rejčel uzbuđeno i nestrpljivo iščekuje dan svog vjenčanja, Keri En se pita zašto je jadi zbog propalog braka nisu napokon prošli kad je stiglo riješenje o razvodu, a Jaslin razmišlja da li će ikada biti spremna da se uda za Juena, mladića s kojim je u vezi. Dodajte svemu tome besplatne koktele u neograničenim količinama, seksualno nezajažljive zaposlene u klubu i preterivanje sa sunčanjem, i najednom „pobeći od svega“ zapreti da se pretvori u „ostati bez svega“. Može li čvrsto prijateljstvo triju devojaka preživeti samo sedam sunčanih dana? Learn More

Ovo je priča o ljudskom srcu i teškoj prošlosti. Godina je 1929. Onora Bičer sa suprugom Sekstonom uživa u prvim bračnim danima u ljetnjikovcu na obali Nju Hempšira. Onora obnavlja oronulu kuću i traga za komadićima obojenog stakla koje more izbacuje na plažu. U pokušaju da kupi kuću u koju su se oboje zaljubili, Sekston doživljava propast - poput većine Amerikanaca, postaje žrtva kraha berze i finansijski propada. Prisiljen je da radi u obližnjoj predionici, gdje izbijaju radnički nemiri sa krvavim posljedicama. Slikovito i britko ispričana povijest o paru koji se, suočen sa opasnim, pretećim silama, bori da sačuva brak. „Najbolji primer slikovitog pripovjedanja i zabavnog štiva“ Džin Rej, Boston Herald „Morsko staklo se čita bez daha… Drama se odvija brzo i iznenađuje one koji nisu navikli na uzbudljiv stil Šrivove.” Sintija Smit, Atlanta Journal-Constitution „Zapleti Anite Šriv su nježni i glatki poput čiste svile, a likovi su tako stvarni da vam se čini da sjede pored vas.” Mišel Veluči, People „Lirski jezik Šrivove, njoj svojstven način pronicanja u ljudsku dušu i karakteristična sjeta, nesvakidašnja sposobnost korišćenja istorijskih događaja kao pozadine duboko intimne, lične priče - sve su to kvaliteti zbog kojih se Morsko staklo ne ispušta iz ruku,” Džoslin Meklerg, USA Today „Ovo štivo osvaja… Ljubavna priča i svet Morskog stakla očaraće sve voljne da se upuste u avanturu čitanja.” Denver Post ODLOMAK Onora Onora odloži kartonski kofer na granitnu ploču. Vrata su nalik skušinoj krljušti, oljuspanih slojeva boje – zelene ili crne, teško je reći. Iznad zvekira su staklena okna, neka naprsla, neka neprozirna od starosti. Odozgo je kišom i vetrom isprana nadstrešnica od šindre koja pokriva trem sa stubovima, a dalje, dalje teče nebo boje mleka. Onora čvrsto pritisnu uz sebe preklope kostima rukom pridržavajući šešir da ga vetar ne odnese. Zagleda se u slovo B ugravirano u zvekir, pa pomisli: Sve počinje na ovome mestu. Godina je 1929. Junski dan. Venčani dan. Onori je samo dvadeset godina, a Sekstonu dvadeset i četiri. Oplata kuće, nekada bela, izlizana je i boje mesa. Prozorski kapci se klate, otkinuti. Na spratu, istureni krovni prozori liče na stražare što budno paze na more, a od kuće pa preko celog travnjaka pruža se gustiš trnovitog žbunja. Daske na vratima su ispucale, mogle bi da popuste ako ih gurne iz sve snage, pomisli. Volela bi da isproba okruglu, ulubljenu kvaku, ali Sekston joj je rekao da to ne čini, da ga sačeka. Izađe kroz spoljna, mrežasta vrata, lakovane cipele joj utonuše u sipkavo tle, oslobađajući miris dugogodišnjeg propadanja. Uto se iza ugla stvori Sekston, blatnjavih dlanova okrenutih naviše. Taj muškarac je za nju iznenađenje, stranac kog jedva poznaje. Misli da je dobar čovek. Nada se. Povetarac mu je raskrilio mantil i otkrio naramenice, udobno nameštene preko košulje. Pantalone su mu krpljene po bočnom šavu, komotne, a pomalo predugačke nogavice padaju mu preko cipela. Vetar mu mrsi kosu, za venčanje štedro namazanu uljem. Onora zakorači unatrag, na granitnu ploču, da sačeka muža. Ruke je sklopila oko pasa, uz bedro joj prianja tašnica pozajmljena od majke. Sekston joj pruža nešto: peskovitu zemlju i ključ. „Zemlja, da nam brak počiva na čvrstom tlu“, reče on. „Ključ, da se otključaju sve tajne.“ Zastao je za trenutak. „A minđuše su za tebe.“ Onora se nadnese licem nad jastučić od blata. U Sekstonovim rukama, gotovo za kopan, leži par minđuša s cirkonima i biserima. Ona prstom otrese zemlju s njih. „Pripadale su mojoj majci“, reče Sekston. „Što se zemlje i ključa tiče, tvoj ujak Harold mi je rekao da je takav običaj.“ „Hvala“, reče ona. „Veoma su lepe.“ Uze ključ i pomisli: Prelazak preko praga. Početak našeg zajedničkog života. To je muškarac koji je ušao u banku sa smotuljkom novčanica od deset i pet dolara i zatražio da ih ukrupni kako bi mogao da kupi kola. Imao je dugačak smeđi mantil i skinuo je šešir pre nego što je obavio transakciju. Okovratnik košulje mu je stezao vrat, a sa Onorom se upustio u razgovor dok je brojala novčanice. Bjuik s dvoja vrata, objasnio je. Dvadeset i šesto godište, star samo tri godine. Boje crvendaćevog jajeta, rekao je, s crvenom prugom baš ispod ručke na vratima. Pravi lepotan, sa sedištima presvučenim marinskoplavim moherom. Dobija ih zabadava, od jedne udovice koja nikada nije naučila da vozi muževljeva kola. Bio je uzbuđen kao i svi muškarci kad misle na kola koja im još ne pripadaju i koja se još nisu pokvarila. Onora je pričvrstila novčanice spajalicom i proturila ih kroz rešetku. Oči su mu sive, duboko usađene ispod gustih obrva. Ima tanke, negovane brčiće, za nijansu tamnije od boje kose. Kosa mu je začešljana unazad, malo slepljena od šešira. Da bi ga podsetila na novac, morala je da protrese svežanj pod rešetkom. Uzeo ga je, previo preko polovine i gurnuo u džep pantalona. „Kako se zovete?“, upitao je. „Onora“, rekla je. „Kako se to piše?“ Objasnila mu je slovo po slovo. „H na početku je muklo, ne izgovara se“, dodala je. „O-no-ra“, probao je da izgovori. „Radite li ovde dugo?“ Razdvajala ih je rešetka šaltera. Neobično mesto da upoznaš nekoga, mada bolje nego kod Maknivena, kuda je ponekad izlazila sa Rut Šo. Tamo se muškarci začas uvuku između stola i klupe i pripiju ti se nogom uz butinu čak i pre nego što se predstave. „Ja sam Sekston Bičer“, rekao je muškarac lepog lica, ispresecanog pregradnom rešetkom. Gos pođa Jejts je napregnuto slušala sa susednog šaltera. Onora je klimnula glavom. Sad je već iza njega stajao neki čovek. Hari Noks u svom radničkom kombinezonu, sa štednom knjižicom u rukama. Već postaje nestrpljiv. Sekston je vratio šešir na glavu. „Prodajem pisaće mašine“, rekao je odgovarajući na nepostavljeno pitanje. „Redovno snabdevam okružni sud. Kola su mi potrebna za posao. Obično pozajmljujem ford od svoga šefa, ali motor je propao. Rekli su mi da bi popravka više koštala od kupovine novog. Nikad ne kupujte ford.“ Nije se činilo verovatnim da će ona ikada kupiti ford. U okružnom sudu je zaposleno više od polovine odraslih stanovnika grada. Taft je sedište okruga, pa se tu održavaju sva suđenja. „Uživajte u kolima“, rekla je Onora. Muškarac kao da je oklevao da se okrene i ode. Ali Henri Noks je upravo tada prišao rešetki i to je bilo sve. Onora je kroz izlog banke krajičkom oka videla kako Sekston Bičer odlazi zakopčavajući mantil. Sekston isprobava prekidač na zidu, iako oboje znaju da još nema struje. Otvara sva vrata predsoblja kako bi svetlost mogla da dopre iz ostalih prostorija koje imaju prozore. U predsoblju se iz dasaka patosa dižu oblaci prašine, a na zidovima se po spojevima ljušte tapete sa šarom u vidu zelenih kočija i livrejisanih slugu. Radijator, nekada bež, a sada smeđe boje, pun je prljavštine nakupljene u žlebovima između rebara. Na kraju predsoblja je stepenište sa prostranim odmorištem na pola puta i drvena škrinja puna tkanina koje su nekada verovatno bile zavese. Tavanice su visoke gotovo poput onih u javnim zgradama. Onora potom zapazi plesan po zidovima, u šarama koje su se mogle nadmetati sa motivom kočija i lakeja. Kuća odiše mirisom buđi i još nečega: ljudi koji su tu živeli. Uđe u prostoriju, čini se, kuhinju. Priđe zamandaljenom prozoru i prstom podiže kuku. Prozorski kapci se otvoriše i otkriše prozorska okna prevučena otprilike dvogodišnjom naslagom soli. Mutna svetlost, kao kroz smrznuto staklo, osvetljava gvozde ni šporet, po površini sav istačkan životinjskim izmetom. Okrenu polugu i vrata rerne se otvoriše uz tresak i škripu od kojih se trgnu. Nagnu se i pogleda unutra. U uglu je nešto mrtvo i sivo. Stade koračati po kuhinji, dodirivati površine polica, tokom godina potamnelu boju u vidljivim zamasima četke. Prljavu sudoperu, sa porcelanskim lavaboom, prekrivaju mrlje od rđe. Pokuša da odvrne slavinu. Mogla bi da je pomeri kad bi se svom težinom oslonila na sudoperu, ali kostim joj je iznajmljen iz Betine prodavnice polovne odeće. Žaket boje putera, čiji se dugi peševi krasno sužavaju u struku, ističući vitkost, što je velika promena u odnosu na čitavu deceniju neukrojene dečačke odeće. Uzdrhta od jeze i obgrli sebe, pazeći da rukama ne dodirne kostim. U kolima su ćebad, ali ne sme da ih pominje prerano. Začu korake na stepeništu i pređe u predsoblje upravo u trenutku kad se Sekston promolio iz podruma brišući ruke maramicom. „Pronašao sam kotlarnicu“, reče. „Na jesen moramo nabaviti uglja.“ Ona klimnu glavom i pokretom ruke pokaza kuhinju. On prođe kraj nje, prešavši joj zglavcima prstiju duž ruke. „Kakav nered“, reče on. „Nije tako loše“, reče ona, već odana onome što će biti njen dom. U aprilu se trgovac pisaćim mašinama vratio u banku. Ušao je na vrata tako brzo da je Onora isprva pomislila da je pljačkaš. Mantil mu se široko rastvorio oko pantalona dok je prilazio njenom šalteru. Odupro se iznenadnoj želji da joj dodirne kosu, koju već danima nije bila oprala. „Jeste li raspoloženi za vožnju?“, upitao ju je. „Kupili ste kola?“ „Prava su bombona.“ „Ne mogu.“ „Kad završavate s poslom?“ „U četiri.“ „Bankarsko radno vreme.“ Zidni sat je pokazivao pola tri. Začulo se kuckanje visokih ženskih potpetica po mermernom podu. Sekston Bičer se nije osvrnuo da pogleda. „Biću ispred u četiri“, rekao je. „Odvešću vas kolima do kuće.“ Ali ja vas uopšte ne poznajem, možda bi i rekla da se gospođa Jejts već nije naginja la u njenom pravcu samo da joj koja reč ne promakne. Onora je ćutala, što je muškarac shvatio kao pristanak. Ovoga puta je zapazila da mu oči nisu baš sive, već zelene, i da su možda malo preblizu. Čelo mu je užasno visoko, a osmeh mu otkriva pomalo krive zube. U ponašanju ima nečeg razmetljivog, premda je to, možda, samo trgovac u njemu, pomislila je. Onora odgurnu te prisenke u stranu, kao što bi neko prevideo malecnu mrlju na divno izvezenom stolnjaku koji želi da kupi, da bi tek naknadno, kad stolnjak bude na stolu za kojim sede gosti, otkrio da mrlja prosto bode oči dok divan vez leži skriven gostima u krilu. Sekston se vratio s kanticom ulja koju je uzeo iz kola. Onora u svom koferu pronađe komadić domaćeg sapuna umotan u kuhinjsku krpu. On skide sako i zavrnu rukave. Leva podlaktica mu je već potamnela od sunca, pošto je izbacuje kroz prozor bjuika dok vozi. Onora oseti kako joj se nešto pomera u utrobi i skrenu pogled. Točkić se pokrenu i iz slavine u sudoperi štucajući prsnu mlaz smeđe vode. Onora odskoči unatrag da joj voda ne isprska kostim. „To je rđa“, reče on. „Rekli su mi da je dovod vode uključen, ali nisam bio siguran. Ventil u suterenu je bio zaglavljen.“ Oboje stadoše posmatrati kako voda postaje sve bistrija. Košulja mu se isprljala na leđima. Ona ispruži ruku da ga očisti. On se nagnu na ivicu sudopere i pognu glavu prepuštajući se njenom dodiru. Kad je prestala, on se uspravi. Ona mu pruži sapun i oboje opraše ruke u vodi u kojoj je klokotao vazduh. Oprala je i minđuše s cirkonima i biserima. Posmatrao ju je dok ih je stavljala na uši. „Da donesem nešto da prezalogajimo, ili hoćeš da odremaš?“, upita je. Ona oseti kako je porumenela na reč odremati. „Još nisam bila na spratu“, reče. „Krevet je tamo. Zapravo madrac. Izgleda mi prilično čist.“ Njen muž je, znači, prvo tražio krevet, pa tek onda kotlarnicu. „Ćebad su u prtljažniku“, reče ona. Learn More

Napetost i energija Holingherstovog romana proističe iz njegovog dvoznačnog statusa - giba se, naime, između pastoralne romanse i profane ispovjesti, između emotivnog i uvjerljivog prikaza savremenih običaja i mračne melodrame… klasična engleska proza… svakako najbolja knjiga o gej životu iz pera engleskog pisca. EDMUND VAJT, SUNDAY TIMES Prvi veliki britanski roman koji gej život smješta na moderno mjesto i u moderan kontekst… Istorijski roman i istorijski debi. GUARDIAN Prvi roman Alana Holinghersta jeste tour de force: mračno erotsko djelo u čijem je središtu prijateljstvo između Vilijama Bekvita, mladog homoseksualnog aristokrate koji vodi povlašćen i promiskuitetan život, i vrijemešnog lorda Nantviča, koji traga za svojim biografom. Predivno stapa standardne prozne konvencije u priču o modernim grijesima. O prljavštini pripovjeda s blistavom elegancijom, o problemima s britkom dovitljivošću, o istinama s ubjedljivom proznom ljepotom. NEW YORK TIMES BOOK REVIEW Learn More

Petoricu francuskih vojnika, osuđenih na smrt zbog samoranjavanja, jedne januarske večeri 1917. njihovi sadruzi bacili su u snijeg, pred neprijateljski rov, da bi sprali odgovornost sa sebe. Cijele jedne noći i cijelog jednog dana petorica ljudi su pokušavali da prežive. Najmlađi među njima bio je Manek, koji nije imao ni dvadeset godina. Na drugom kraju Francuske, kada je došao mir, Matilda želi da sazna istinu o događaju skrivenom velom ćutnje. I ona ima dvadeset godina, i bespomoćnija je od svih drugih, ali voljela je Maneka ljubavlju za koju nema prepreka. Zato će se boriti da ga pronađe, mrtvog ili živog, u lavirintu u kome ga je izgubila. Svih onih godina koje će kasnije svijet nazvati ludim, kada će džez prekriti zvuk ratnih doboša, njena istraga će biti njena vjeridba. Matilda će joj posvetiti svoj život, i uprkos vremenu, uprkos lažima, ići će do kraja nerazumne nade koja je nosi. Snažnije nego ikada, pisac romana Ubistveno ljeto, Dama u automobilu, Muke žena suočava nas sa emocijama, porugom, srećom i čarolijom pisanja. A nadasve u ovoj knjizi otkrivamo istovremeno tvrdoglavu i krhku, privlačnu i uznemirujuću Matildu, koja će u srcu čitalaca zauzeti mesto među najznačajnijim junakinjama književnosti. Svjetski bestseler po kojem je snimljen filmski hit u režiji Žan-Pjera Ženea, autora filma Čudesna sudbina Amelije Pulen. ODLOMAK Bilo jednom pet francuskih vojnika koji su vodili rat, jer tako stoje stvari. Prvi, nekada avanturista i veseljak, nosio je oko vrata registarski broj 2124 koji je dobio u vojnom odseku Sene. Na nogama je imao čizme oduzete jednom Nemcu, i te čizme su tonule u blato, iz rova u rov, kroz lavirint gde je i Bog rekao laku noć, a koji je vodio do prvih borbenih linija. Jedan za drugim, s mukom praveći svaki korak, išla su sva petorica prema prvim borbenim linijama, ruku vezanih na leđima. Vodili su ih ljudi s puškama, iz rova u rov – šljap, šljap u blatu, čizmama oduzetim jednom Nemcu – prema snažnim hladnim odsjajima večernje hladnoće, preko prvih borbenih linija, preko mrtvog konja i izgubljenih sanduka s municijom, i svih tih stvari zakopanih pod snegom. Bilo je mnogo snega, i bio je to prvi mesec godine 1917, prvi njegovi dani. Broj 2124 se probijao kroz streljačke šančeve čupajući, korak za korakom, noge iz blata; ponekad bi mu neki drugi vojnik pomagao vukući ga za rukav njegovog starog šinjela, prebacujući mu pušku na drugo rame, vukući ga za ukrućeno sukno šinjela, bez ijedne reči, pomažući mu da podigne jednu nogu za drugom iz blata. A onda ta lica. Bilo ih je na desetine, sva poređana sa iste strane, u uskim streljačkim šančevima, očiju oivičenih blatom, zurila su u prolazu u pet iscrpljenih vojnika koji su celokupnu težinu tela prebacivali napred da bi koračali, da bi išli dalje prema prvim borbenim linijama. Pod šlemovima, pri večernjoj svetlosti koja se probijala iza osakaćenih stabala, naslonjeni na bedeme opake zemlje, nemi pogledi u kolutovima od blata koji su na trenutak sledili, jednog po jednog, pet vojnika, s rukama vezanim konopcem. On, broj 2124, zvani Eskim, a isto tako i Bastoš, u dobrim starim vremenima bio je stolar, tesao je daske, doterivao ih, odlazio da popije čašu suvog belog vina između dva kuhinjska kredenca – jedno belo kod Malog Luja, u ulici Amlo, u Parizu – obmotavao svakog jutra dugačak flanelski pojas oko struka. Namota ji, namotaji i namotaji. Njegov prozor je gledao na krovove od škriljca i golubove koji su poletali. U njegovoj sobi, u njegovom krevetu, bila je jedna crnokosa devojka koja je govorila – šta je ono govorila? Pazi na žicu. Probijali su se, gologlavi, prema rovovima na prvoj borbenoj liniji, pet francuskih vojnika koji su vodili rat, ruku vezanih konopcem raskvašenim i ukrućenim kao sukno njihovih šinjela, i pri njihovom prolasku ponekad bi se dizao glas, miran glas, nikad isti, nezainteresovan glas koji je govorio: pazi na žicu. Bio je stolar, dospeo je pred vojni sud zbog samoranjavanja, našli su mu tragove baruta na ranjenoj levoj ruci, osudili ga na smrt. To nije bilo istina. Želeo je da iščupa sedu vlas s glave. Puška, koja čak nije ni bila njegova, opalila je sama, jer od mora na severu do planina na istoku, već dugo, u lavirintima koje su iskopali ljudi obitava samo nečastivi. Nije uspeo da dohvati sedu vlas. Petnaeste su mu doneli sudski poziv i novac za zatvorenike. Trojicu. Prve u Šampanji. Uzdignutih, raširenih ruku, s pramenom plave kose na oku, dvadeset godina, i govorio je francuski. Govorio je – šta je ono govorio? Pazi na žicu. Ostala dvojica su ostala pored jednog svog koji je umirao, s nečim u stomaku, bleskovi vatre, bleskovi sunca, bleskovi. Pod napola zapaljenom dvokolicom, u sivim kapama optočenim crvenim, vukući se na laktovima, s kapama koje su se držale na glavi, sunce tog dana, drug. Gde li je to bilo? Pred sam kraj leta petnaeste, negde. Jednom se iskrcao iz voza u nekom selu, a na staničnom peronu, tu je bio pas koji je lajao, lajao na vojnike. Broj 2124 je bio živahan i snažan, s jakim ramenima fizičkog radnika, što je i bio u mladosti, kada je otišao, avanturista i veseljak, u Ameriku, ramena drvoseče, transportnog radnika, lovca na zlato, zbog kojih je izgledao niži. Sada je imao trideset sedam godina, gotovo u dan, verovao je u sve što su mu rekli da bi opravdali nesreću i što je zakopano pod snegom, svoje čizme je uzeo od jednog neprijatelj a kome više nisu trebale, da bi njima, dobro ih napunivši slamom ili novinskim papirom, zamenio svoje stare cokule tokom besanih noći, osudili su ga u jednoj školi zbog samoranjavanja, i još jedanput, nažalost, jer je bio pijan i jer je napravio neku glupost s drugovima, ali samoranjavanje, to nije bilo istina. Pozvali su ga pred sud, dao je sve od sebe kao i drugi, nije shvatao šta mu se događa. Koračao je kao prvi od njih petorice jer je bio najstariji, po poplavljenim streljačkim šančevima, krupnih ramena pognutih napred, pod pogledima očiju oivičenih blatom. Drugi vojnik s rukama vezanim konopcem bio je broj 4077 iz jednog drugog vojnog odseka u okrugu Sene. Još je pod košuljom imao pločicu s tim brojem, ali sve ostalo, znamenja i oznake čina, čak i džepovi njegovog koporana i šinjela bili su mu istrgnuti, kao i njegovim drugovima. Pokliznuo se na ulazu u streljačke šančeve, a vlažna odeća ga je ledila do srca, ali možda je to bila sreća u nesreći, jer mu je hladnoća umrtvila bol u levoj ruci, koji ga je bez prestanka mučio već nekoliko dana, kao i njegov duh, uspavan od straha, koji više nije shvatao u pravcu čega korača, osim možda prema kraju jednog ružnog sna. Bio je kaplar, pre ovog sna, budući da je neko bio potreban i da su oni iz njegovog voda želeli da to bude on, ali mrzeo je činove. Bio je siguran da će jednog dana ljudi biti slobodni i jednaki među sobom, varioci sa svim drugima. Bio je varilac u Banjeu, pored Pariza, imao je ženu, dve ćerke i divne fraze u glavi, napamet naučene fraze koje su pričale o radniku, svuda u svetu, i koje su govorile – da, dobro je znao, već više od trideset godina, to što su govorile, i njegov otac, koji mu je tako često pričao o vremenu trešanja, takođe je to znao. Znao je oduvek – njegov otac, koji je to nasledio od svog oca, usadio mu je to u glavu – da siromašni svojim rukama prave topove koji će ih ubiti, ali da su bogataši ti koji ih prodaju. Pokušao je to da kaže kad bi se ulogorili, u ambarima, u seoskim kafanama, kada gazdarica upali petrole jske lampe i žandarmi vas mole da se vratite, svi ste vi hrabri ljudi, budite razumni, vratite se. Nije dobro govorio, nije dobro objašnjavao. A bilo je toliko bede, kod vojnika, a vino, koje je pratilac bede, toliko im je otupljivalo pogled da je još manje znao kako da dopre do njih. Nekoliko dana pre Božića, dok je izlazio na borbenu liniju, pronela se glasina o onome što su neki učinili. Napunio je svoju pušku i pucao sebi u levu ruku, veoma brzo, ne gledajući, ne ostavljajući sebi vremena za razmišljanje, samo da bude s njima. U toj školskoj učionici u kojoj su ga osudili bilo ih je dvadeset osam koji su postupili na isti način. Bio je zadovoljan, da, zadovoljan i gotovo ponosan što ih je dvadeset osam. Čak i ako ga on ne bude video, budući da je za njega sunce zalazilo poslednji put, znao je da će doći dan kada će Francuzi, Nemci i Rusi – „i nebesa s nama“, govorio je – da će doći dan kada više niko neće želeti da se bori, nikada, ni za šta. Napokon, tako je on verovao. Imao je plave oči, veoma blede plave oči prošarane sasvim sitnim crvenim tačkicama kakve ponekad imaju varioci. Treći je bio iz Dordonje i na pločici na grudima nosio je broj 1818. Kad su mu ga dodelili, zavrteo je glavom s čudnim osećajem, budući da je bio iz doma za nezbrinutu decu i da je u domovima kroz koje je prolazio kao dete njegov ormarić u trpezariji ili spavaonici uvek nosio broj 18. Hodao je, otkad je naučio da hoda, teškim korakom, koji je ratno blato još više otežavalo, i sve je u njemu bilo teško i strpljivo i tvrdoglavo. I on je, takođe, napunio svoju pušku i ispalio sebi metak u ruku – desnu, bio je levak – ali nije zatvorio oči. Naprotiv, u čitavu je situaciju uneo pažljiv pogled, izvan sveta, pogled koji ne liči ni na jedan drugi jer je pogled usamljenosti, a prošlo je mnogo vremena otkako je broj 1818 vodio svoj sopstveni rat, sasvim sam. Pazi na žicu. Broj 1818 je sigurno bio najhrabriji i najstrašniji od petorice vojnika. Za trideset meseci, koliko je bio u ratu, nikada se nije pričalo o njemu, ni kad nikome nije rekao ništa o sebi. Odveli su ga s njegovog imanja, jednog jutra u avgustu, stavili ga na voz, dali mu da čuva svoj život, da bi se vratio, ništa drugo nije razumeo. Jednom je zadavio jednog oficira iz svog odreda. Bilo je to na Voavri, tokom jedne ofanzive. Niko nije saznao. Zadavio ga je svojim dvema rukama, drobeći mu grudi kolenom, pokupio je njegovu pušku, trčao je, pognut pod kišom metaka, i zatim eto. Imao je ženu, i ona je bila nahoče, čije se nežne kože sećao otkad je bio daleko. Bilo je to kao pukotina u njegovom snu. I često se prisećao bisera znoja na njenoj koži, kada bi radila s njim ceo dan, i njenih jadnih ruku. Ruke njegove žene bile su ogrubele i ispucale kao ruke nekog muškarca. Na imanju su zapošljavali do tri nadničara istovremeno, koji nisu štedeli truda, ali svi muškarci, svuda, bili su odvedeni u rat, i njegova žena, koja je imala dvadeset jednu godinu, devet manje od njega, ostala je sama da ga održava. Imao je i malog sina, koga je napravio za vreme prvog odsustva, zahvaljujući kome je dobio i drugo odsustvo, koji je već hodao od jedne stolice do druge, koji je bio jak na njega, nežne kože kao u svoje majke, i kome je ime bilo Batisten. Za trideset meseci, imao je ta dva odsustva, i još jedno bez dokumenata, koje ga nije odvelo dalje od Istočne stanice u Parizu, jer to nije bilo moguće, ali njegova supruga, iako je jedva znala da čita i piše, shvatila je, hiljadu kilometara daleko od njega, šta treba da se uradi i on je plakao prvi put u životu. Nikad nije plakao, nije se sećao ni jedne jedine suze od svog prvog sećanja – platan, kora, miris platana – i bez sumnje, uz malo sreće, nikada više neće ni plakati. Treći je bio jedini od petorice osuđenih vojnika koji je još verovao u mogućnost da ih neće streljati. Govorio je sebi da se, ako žele da ih streljaju, ne bi mučili da ih vode na drugi front, i to do prvih borbenih linija. Selo u kome su im sudili nalazilo se u okrugu Some. Na početku ih je bilo petnaest koji nisu imali olakšavajuće okolnosti, a zati m deset, a zatim pet. Pri svakom zaustavljanju gubili su ih nekolicinu, o čijoj sudbini nisu ništa znali. Jedne noći su se vozili u jednom vozu, drugog dana u drugom, naterali su ih da se popnu u jedan kamion, a onda u neki drugi. Išli su prema jugu, zatim prema zapadu, pa onda prema severu. Potom, kada ih je ostalo samo petorica, koračali su drumom, praćeni dragonima prilično ljutitim što su tu, dali su im vode, dvopeka, i popravili im zavoje u jednom porušenom selu, više nije znao gde se nalazi. Nebo je bilo belo i prazno, artiljerija je zamukla. Bilo je veoma hladno i osim blatnjavog druma, izrovanog od rata, koji je prolazio tim bezimenim selom, sve je bilo pod snegom, kao u Vogezima. Ali nigde se nisu videle planine kao u Vogezima. Niti provalije, ni padine za ubijanje vojnika, kao u Argoni. I zemlja koju je uzeo u svoju seljačku šaku nije bila ona iz Šampanje ili iz Meze. Bilo je to nešto drugo, što je zdrav razum odbijao da prepozna, i da bi u to poverovao, trebalo mu je jedno staro dugme sa uniforme koje mu je pod noge gurnuo onaj koji ga je sada sledio po uskim streljačkim šančevima: vratili su se u područje odakle su krenuli, tamo gde ginu ljudi iz Nove Zemlje, na granici između Artoaa i Pikardije. Samo, eto, za ta sedamdeset dva sata tokom kojih su ih odveli daleko, pao je sneg, težak i tih, strpljiv kao on, i prekrio je sve, otvorene rane u polju, zapaljeno imanje, mrtva stabla jabuka i izgubljene sanduke s municijom. Pazi na žicu. Onaj koji ga je pratio po streljačkim šančevima, četvrti od petorice vojnika bez šlema, oznake čina i broja puka, ili džepa na koporanu ili šinjelu, bez fotografije porodice, ili hrišćanskog krsta, Davidove zvezde ili islamskog polumeseca, ili bilo kakvog oružja koje može da proizvede pucanj jači od srca, onaj registarski broj 7328 iz jednog vojnog odseka u oblasti Buš di Ron, rođen u Marseju među italijanskim emigrantima iz Majske lepotice,* zvao se Anž.** Po mišljenju svih onih koji su mogli da ga poznaju, u bilo kom trenutku od dvadeset šest godina koli ko je proživeo na zemlji ljudi, nikada nijedno ime nije lošije pristajalo svom vlasniku. Ipak, bio je lep skoro kao anđeo, dopadao se ženama, čak i čestitim. Imao je vitak stas, duge mišiće, oči crnje i zagonetnije od noći, dve jamice oko usana, još jednu na bradi, nos taman dovoljno napolitanski da se kočoperi u odredu pozivajući se na garnizonsku poslovicu – „Veliki nos, velika ona stvar“ – i gustu kosu, prinčevske brkove, naglasak nežniji od pesme, iznad svega izgled nekoga kome ljubav s pravom pripada. Ali ko god da je utonuo u njegov medeni pogled, osetio njegov kameni egoizam, mogao je da kaže: bio je podmukao, varalica, svađalica, kradljivac, licemer, plašljiv i pred senkom, krivokletnik koji se kleo u svoju mrtvu majku, čovek koji puca u leđa, krijumčar duvana i ratnih prijateljica, škrtica za mrvicu soli, plačljivac kad grune blizu, razmetalo kad susedni puk izađe na borbenu liniju, pravim zanimanjem ništarija, prema sopstvenom priznanju najjadniji i najkukavniji od Jadnih Kukavica s Fronta. Osim što nije imao vremena da vidi mnogo frontova, pa nije bio siguran. Front je, sve u svemu, broj 7328 poznavao tri meseca, tri poslednja meseca godine koja se upravo završavala. Pre toga, bio je u jednom kampu za obuku, u Žoanjiju. Tamo je naučio da prepozna nekoliko dobrih vrsta burgunca, bar po etiketi, i da skrene na suseda zlovolju viših oficira. Još ranije, bio je u zatvoru Sen Pjer, u Marseju, gde je ležao od 31. jula četrnaeste, kad su svi poludeli, petogodišnja kazna za ono što je nazivao „pitanje srca“ – ili „pitanje časti“, zavisi od toga da li je pričao ženi ili muškarcu – u stvari, za tužno okončanu svađu između dva podvodača iz kvarta. Tog leta, trećeg iza zidova, kad su sakupljali sve, uključujući i starce i prestupnike osuđene prema Opštem pravu, kako bi udahnuli život pukovima koji su se osipali, pustili su ga da izabere. Izabrao je, u saglasju s drugim glupavim ljudima koji su se kladili da je rat samo pitanje nedelja, da će Francuzi ili Englezi sigurno negde posrnuti i da će bit i slobodan do Božića. Stoga je, posle dve nedelje zavlačenja u rupe u Enu kako bi se sačuvao od granata, proživeo pedeset dana koji su bili kao pedeset puta po sto godina robije – u Fleriju, Boa Šofuru, na obali Poavre – pedeset večnosti užasa, sekundu po sekundu, stravu za stravom, da bi ponovo zauzeo tu mišolovku koja smrdi na mokraću, izmet i smrt svih onih, u dva tabora, koji su bili zarobljeni u toj igri i nisu imali snage da je okončaju, Duomon ispred Verdena. Neka Gospa, koja štiti i protuve, bude za to dugo hvaljena: nije morao tamo da ide među prvima, rizikujući da mu pređašnji stanar izvadi utrobu, i izvukao se iz toga barem sa utehom da nikad ništa ne bi moglo biti gore, ni na ovom ni na onom svetu. Ali trebalo je prilično nisko pasti pa da zamisli da ljudska zloba ima granica, jer najgore je ono što ona najradije izmišlja. U decembru, posle šest kratkih dana koje su nazvali odmorom, za vreme kojih nije mogao da čuje ni viljušku kako pada a da ne skoči do plafona, i potpuno ispunjenih, kako bi se ponovo iskovao moral, na šta su u kasarni gunđali, odveli su ga, njega, Anža, sa celokupnom njegovom vojničkom spremom, i pukom, još više smanjenim, toliko da su regrutovali po porodilištima, do obala Some, u sektoru na kraju klanice mirne već nekoliko nedelja, ali gde je, između dva potopa monstruoznih razmera, bilo pitanje samo pobediti ili umreti u neizbežnoj ofanzivi, potpun, opšti i definitivni juriš koji neće gledati na gubitke. Vojnike je o tom ludilu obavestio uvaženi kuvar koji je mirisao na pokretnu kuhinju, koji je to doznao od kurira, iskrenog kao beba, jednog ađutanta škrtog na rečima, koji je to čuo iz usta svog pukovnika, koji je bio pozvan na bal generala i generalice organizovan radi proslave njihove krvave godišnjice svadbe. On, Anž, jadna božja ovčica iz Marseja, izgubljeno dete iz ulice Lubon, čak i ako je bio najpokvareniji od Jadnih Kukavica s Fronta, dobro je video da se nikakva ofanziva ne rimuje ni sa čim osim s kontraofanzivom, time će se staviti tačka na i, i napoko n se uverio, kao i svako pre njega, da se taj rat nikada neće završiti, jednostavno zato što ni jedni ni drugi više nisu bili sposobni da odnesu pobedu i preostajalo im je jedino da bace oružje i topove na prvo javno smetlište i reše rat čačkalicama. Ili još bolje, pismo-glava. Jedan od nesrećnika koji je koračao ispred njega, drugi iz tužne povorke, kaplar koga su zvali Šest Sua jer se zvao Fransis,* veoma dobro je govorio, na njihovom unapred izgubljenom suđenju, o koristi od ofanziva i kontraofanziva i o nemilosrdnom bujanju grobalja, čak je izvalio pred svojim okićenim sudijama jednu strašnu stvar: ima već više od dve godine kako su se vojske ušančile, na obe strane, celom dužinom fronta, i kada bi se svako mirno vratio kući ostavljajući prazan rov, to ne bi ništa promenilo – „čujete li me, ništa“ – bili bismo tačno na istom mestu kao posle pokolja na svim štapskim kartama. Možda nije bio tako inteligentan kao što je izgledao, kaplar Šest Sua, inače ne bi završio streljan, ali šta je čovek mogao na to da odgovori? On, Anž, ništa. Posle jedne uzaludne molbe komandantu bataljona da ga vrati u njegovu dobru staru ćeliju u zatvoru Sen Pjer, i druge, identične čak i po pravopisnim greškama, upućene guverneru oblasti Buš di Ron, obeju napisanih mastiljavom olovkom umočenom u šoljicu prljave vode, jer je mrzeo da mu usne budu ljubičaste, a dugo već nije imao suza, počeo je da smišlja svakovrsne dosetljive i okrutne varke, s jedinom nadom da će uspeti da deluje bleđi nego što je postao u ovih nekoliko meseci, bled kao krpa, samrtno siv, mrtvački. Deset dana pre ovog Božića za koji je zamišljao da će biti Božić njegove slobode, u mutnom trenutku kada pada sumrak, posle silnih krigli vina i burnih ubeđivanja da mu odobre produženje roka za plaćanje, ubedio je glupljeg od sebe, jednog pisara kod beležnika u Anžuu, koji je hteo da se vrati kući samo da bi uhvatio svoju ženu u prevari, da jedan drugom ispale metak u ruku, i to, što je još neobičnije od svega, u desnu, u skladu s tim da bi neverovatno bilo uver ljivije. I tako su zajedno, u jednoj štali gde su se konji uznemirili od samog predosećaja krvoprolića, na nekoliko kilometara od fronta gde se ništa nije događalo, uradili to nespretno, nesigurno, zaklinjući se na bratstvo kao deca koja u mraku žele da se uteše, ali se plaše svojih sopstvenih vriskova. On, Anž, broj 7328, u poslednjoj sekundi, jer mu se celo telo opiralo tome da održi reč, živo je udaljio svoju ruku s otvora puške i zatvorio oči. Ipak je okinuo. Sada su mu nedostajala dva članka na domalom prstu i vršak srednjeg prsta, ali drugi, jadni zvekan, zauvek je prestao da broji svoje vaške, dobio je pucanj u samo lice, a razulareni konji, satirući sve pred sobom ne bi li pobegli od ljudske svinjarije, napravili su od njega kašu. Da, koračao je po blatu jer je to bilo njegovo mesto, četvrti od petorice osuđenika dovučenih sve dovde, u ovaj lavirint u snegu, da bi se tu suočio sa zlom sudbinom, ali previše je hodao, bio je previše umoran da bi se snažnije branio, želeo je samo da spava, bio je siguran da će zaspati čim ga vežu za stub i zavežu mu oči, nikad neće znati šta se dogodilo na kraju njegovog života: Anžu, vatra, vatra ognjišta, kljun patke, patka u bari, dosta mi je, marabu, rovovsko blato koga se oslobađao, pognute glave koja pada čas na jedno čas na drugo rame, kako bi išao dalje prema odsjajima večeri, bilo mu je dosta. Pazi na žicu. Peti, poslednji od vojnika s rukama vezanim na leđima, bio je Različak, nadimak iz klase sedamnaeste, nedostajalo mu je pet meseci do dvadeset godina. Ipak je bio proživeo više dana na bojištu nego posrnuli i bedni pajac koji je hodao ispred njega i, ako mašta tu uopšte igra neku ulogu, plašio se još više. Strah ga je bilo rata i smrti, kao skoro sve njih, ali i vetra, najavljivača gasa, rakete koja para noć, strah od samog sebe, impulsivnog u strahu i nemoćnog da se urazumi, strah od topova sopstvene vojske, strah od svoje sopstvene puške, strah od buke projektila, strah od mine koja pukne i proguta čitav jedan odred, strah od poplavljeno g zaklona koji te potapa, od zemlje koja te sahranjuje, od zabludelog kosa čija ti senka iznenada promiče pred očima, strah od snova u kojima uvek završiš rasporene utrobe na dnu vrtače, strah od narednika koji gori od želje da ti prosvira glavu jer više ne može da viče na tebe, strah od pacova koji te čekaju i dolaze da te unapred onjuše u snu, strah od vašaka, stidnih vaši i sećanja koja ti sisaju krv, strah od svega. Nije bio takav pre krvoprolića, naprotiv, bio je sasvim drugačiji, pentrao se na stabla, na crkveni zvonik, izazivajući okean na očevom čamcu, uvek dobrovoljac prilikom šumskih požara, vraćajući srećno barke koje je oluja razbacala na sve strane, tako neustrašiv, tako velikodušan u svojoj mladosti da je za svoje predstavljao sliku i priliku nekoga ko izaziva smrt. Čak i na frontu, u prvo vreme, pokazao se kao hrabar. A zatim, naišao je jedan projektil, koji je prevršio meru, jednog letnjeg jutra pred Biskurom, jedva nekoliko kilometara od rova u koji je sad utonuo. Eksplozija ga nije ni dotakla, samo ga je potisak bacio u vazduh, ali kad se uspravio, bio je prekriven krvlju jednog druga, potpuno prekriven krvlju i mesom koje se više nije moglo prepoznati, imao ga je do usta, pljuvao je od užasa, urlikao. Da, urlikao je na bojnom polju, ispred Biskura, u Pikardiji, i trgao je odeću sa sebe i plakao. Doveli su ga nagog. Sutradan, pronašao je svoj mir. Možda bi ga ponekad bez razloga uhvatila drhtavica, ali to je bilo sve. Ime mu je bilo Žan, iako su ga majka i svi drugi u zavičaju zvali Manek. U ratu, bio je jednostavno Različak. Registarski broj koji je nosio na narukvici na zdravom ručnom zglobu bio je 9692, iz jednog vojnog odseka u Landu. Rodio se u Kap Bretonu, odakle se vidi Bijaric, ali pošto geografija nije bila jača strana nikome u vojsci Republike, oni iz njegovog voda mislili su da je iz Bretanje. Još prvog dana je odustao od razuveravanja. Nije bio svađalica, sklanjao se kako bi izbegao bespredmetne rasprave i, na kraju krajeva, bio je dobro: kad ne bi umeo da se snađe sa svo jom opremom ili delovima puške, uvek bi se našao neki dobar čovek da mu pomogne da se snađe i, u rovu, osim onog narednika koji ga je uzeo na zub, niko od njega nije tražio ništa drugo osim da ostane u zaklonu i da pazi na žicu. Ali bio je tu strah, koji mu je obuzeo čitavo biće, predosećaj da se nikada neće vratiti kući, odsustvo koje su mu obećali i kome se više nije nadao, a bila je tu i Matilda. U septembru, da bi ponovo video Matildu, poslušao je savete izvesnog Mari-Luiza, što je bio nadimak jednog momka iz klase šesnaeste, starijeg od njega gotovo godinu dana, progutao je lopticu mesa umočenu u pikrinsku kiselinu. Razboleo se toliko da je povraćao iz nožnih prstiju, ali sada je svaki medicinar, još pre nego što bi naučio da čita, umeo da prepozna simuliranu žuticu, pa su ga prvi put odveli pred vojni sud, onaj u njegovom bataljonu. Tamo su ga tretirali s blagošću koju su zasluživale njegove godine: dva meseca uslovno, ali zbogom odsustvima, osim ako se ne iskupi zarobivši Vilhelma bez ičije pomoći. Potom, bio je novembar, ispred Perone, posle deset dana neprestanih uvreda prokletog narednika, i kiša, kiša, kiša. Više nije mogao, poslušao je jednog drugog Mari-Luiza, još pametnijeg od prvog. Jedne noći dok je bio na straži u rovu, topovska paljba daleko, nebo poplavljeno, pripalio je, on koji nije pušio, jednu englesku cigaretu, jer se ona gasi manje iznenadno nego smeđa, i podigao je desnu ruku iznad grudobrana, štiteći pod prstima malu crvenu svetlost, i ostao je tako prilično dugo, s rukom u vazduhu, licem uz natopljenu zemlju, moleći Boga, ako još postoji, da mu dodeli jednu finu ranu. Kiša je nadjačala malu crvenu svetlost i on je ponovio celu stvar s drugom cigaretom i još jednom, sve dok jedan lupež s druge strane, ugledavši ga u dogledu, konačno nije shvatio šta on traži. Imao je posla s dobrim strelcem, ili su Nemci, u takvim slučajevima podjednako razumni kao i Francuzi, otišli da potraže jednog takvog, jer mu je bio dovoljan jedan metak. Iščupao mu je polovinu šake, ostata k je odsekao hirurg. Kao kruna nevolje, kad je odjeknuo pucanj, ne uznemirivši one koji su gledali svoja posla, niti probudivši druge, narednik nije spavao. Narednik nikada nije spavao. U vlažnom praskozorju, svi vojnici, svi, čak i kaplari, čak i bolničari koji su potrčali bez potrebe, jer je ranjenik još hodao, preklinjali su narednika da zaboravi tu priču, ali nije hteo ništa da čuje, govorio je tvrdoglavim averonskim naglaskom i sa suzama besa u očima: „Umuknite! Sranje, umuknite! Ko sam ja ako dozvoljavam da se tako nešto događa? A ako svi učine kao ovaj mali pokvarenjak, ko će da brani? Ko će da brani?“ Njega, Različka, na njegovom drugom vojnom sudu, ovog puta sudu armijskog korpusa, branili su najbolje što su mogli. Čak je imao sreće, ponavljali su mu, što su preki sudovi ukinuti, inače bi ga istog trena streljali. Komesar- -licemer im je po službenoj dužnosti odredio kao pomoć, njemu i još trojici njegovih godina, jednog advokata iz Levaloaa, kapetana u artiljeriji, čestitog čoveka koji je već bio izgubio jednog sina u Eparžu i ponosno mislio da je to dovoljno. Poslušali su ga za trojicu, ali ne i za četvrtog. Ne za jednog kukavičkog prestupnika-povratnika, tako opasan primer koji je mogao da zarazi sve mlade regrute u diviziji. Nijedan sudija nije hteo da potpiše molbu za pomilovanje. Ljudska zla, usled preterane nadutosti, ponekad odlaze u ništavilo brže od ljudi. Posle udarca čekićem koji je označio osudu, dok je ležao u tami vagona za transport stoke, odveden sa četrnaestoricom drugih, premda nisu znali kud, nešto se u Različku polako rasprskavalo, kao monstruozni gnojni čir, i otada više nije imao, osim u kratkim naletima ludila, svest o onome što je preživeo, ratu, svojoj ruci bez šake, tišini ljudi iz blata svrstanih uz put i svih onih pogleda koji se se odvraćali od njegovog, jer je njegov bio blag, poverljiv, nepodnošljiv, a njegov zamrznuti osmeh kao osmeh ludog deteta. Išao je čudno se smešeći, kao poslednji od petorice vojnika koje je trebalo kazniti, imao je pla ve oči i crnu kosu, obraze uprljane ali gotovo bez brade, i njegova mladost mu je konačno išla u prilog, manje se mučio na poplavljenim streljačkim šančevima nego njegovi drugovi. Naprotiv, pričinjavalo mu je animalno zadovoljstvo da se uvali u blato, hladnoća na njegovom licu, u njegovim ušima uzvici i smeh nekadašnjih večeri: izlazio je iz škole, vraćao se kući putevima po peščanim dinama, između jezera i okeana, bila je to čudna zima kada je sneg padao svuda, znao je da će mu pas Kiki doći u susret u odsjajima zalaska sunca, bio je gladan, želeo je krišku hleba s medom i veliku činiju čokolade. Neko, negde, govorio je da treba da se pazi na žicu. Matilda ne zna da li ju je Manek čuo, u graji njegovog detinjstva, u grmljavini velikih talasa na kojima je plutala sa dvanaest godina, sa petnaest godina, obešena o njega. Imala je šesnaest godina kada su vodili ljubav prvi put, jednog aprilskog poslepodneva, i zakleli se da će se venčati po njegovom povratku iz rata. Imala je sedamnaest kada su joj rekli da je nestao. Mnogo je plakala, jer je očaj žena, ali ne više nego što je trebalo, jer je tvrdoglavost takođe žena. Ostajala je ta žica, iskrpljena bilo čim na mestima gde je pucala, koja je vijugala duž svih streljačkih šančeva, svih zima, na vrhu, na dnu rova, preko svih borbenih linija, do mračnog zaklona mračnog kapetana, da bi tu donela kaznene zapovesti. Matilda ju je uhvatila. Još je drži. Ona je vodi u lavirint iz koga se Manek nije vratio. Kada se prekine, ona je ponovo zaveže. Nikada se ne obeshrabruje. Što više vremena prolazi, sve više se učvršćuje njeno pouzdanje i njena revnost. A zatim, Matilda je vesele naravi. Ona govori da ako je ta žica ne odvede do njenog ljubavnika, tim gore, nije važno, uvek će moći da se o nju obesi. Learn More

U Pjesmi o Troji slavna autorka romana Ptice umiru pjevajući na nov način pripovjeda o Parisu i Jeleni, besmrtnim ljubavnicima koji su osudili dva naroda na užasni rat. Njihova povjest sagledana je očima glavnih likova: zavodljive i samodopadljive Jelene; prepredenog i izvanredno pametnog Odiseja; sjetnog i ostarjelog trojanskog kralja Prijama; rastrzanog ratnika i kneza Ahila; i Agamemnona, kralja kraljeva, koji je pristao da počini nepojmljivo samo da porine svojih hiljadu lađa. Ovo je priča o ljubavi, strijemljenjima, obmanama, časti i sažižućim strastima koju ćete pročitati u jednom dahu. „Kolin Mekalou ima da kaže još mnogo više od onoga što je stvorila u romanu Ptice umiru pjevajući... Ova njena knjiga puna je uzbudljivih trenutaka, dirljivih trenutaka, trenutaka punih seksualnosti i romantike.” Sunday Times INTERVJU Vijesti 07.05.05 Svijet se malo promijenio uprkos milenijumima... Kolin Mekalou Mekalou Kolin Kolin Mekalou, australijska spisateljica poznata nam je prije svega po romanu “Ptice umiru pjevajući” koji je prije više od dvije decenije objavilo zagrebačko Znanje u ediciji Hit. Posljednjih godina Kolin Mekalou piše istorijske romane iz doba starog Rima. Njenu trilogiju “Prvi čovjek Rima” (“Put časti”, “Put slave”, “Put pobjede”) i roman “Pjesma o Troji” objavila je nedavno beogradska “Laguna”. Mekalou je rođena 1937. u Velingtonu (Novi Južni Vels - Australija). Po obrazovanju je ljekar neurofiziolog. Dala je značajan doprinos medicini kao istraživač u oblasti neurofiziologije, kao predavač na Univerzitetu Jejl i osnivač odjeljenja za neurofiziologiju u sidnejskoj bolnici Royal North Shore. Karijeru pisca otpočela je romanom “Tim”, potom je slijedio internacionalni bestseler “Ptice umiru pjevajući”. Osim prozom, bavi se i pisanjem tekstova za pozorišne mjuzikle. Kolin Mekalou živi sa mužem na ostrvu Norfolk u Južnom Pacifiku, 1.600 km od obala Australije, odakle je i govorila za “Vijesti”. Kako ste počeli da pišete? Vaš prvi roman je bio “Tim”? - Uvijek sam pisala, čak i u ranom djetinjstvu. Sa tri godine sam naučila da čitam, iako nijesam znala da pišem, čitanje je išlo glatko. Pisanje je mehanička radnja i trebalo je da je naučim pošto pođem u školu, sa 5 godina. Između čitanja i pisanja, smišljala sam poeziju i recitovala. Kao neurofiziolog, fascinirana sam činjenicom da se dječiji mozak može nositi jednom radnjom, čitanjem, ali ne i sa drugom, pisanjem. Jasno je da su centri za razne mehaničke radnje smješteni u različitim djelovima moždane kore. Od kada sam naučila da pišem, nijesam nikada prestajala sa tim. I to uvijek priče. U doba ranih godina u školi, junaci mojih priča bile su životinje, heroine, nevaljalci. Pretpostavljam da sam sa 8 ili 9 godina uvela i ljudske likove. Kako sam gutala mnogo knjiga, tako su i nastajale raznolike priče. Bajke na moru, vesterni, istorijske priče. Međutim, da na pisanju sagradim karijeru, nikada mi nije padalo na pamet. Čitanje i pisanje je za mene bilo rekreacija i tako sam ih oduvijek smatrala, čak i kada sam pokušavala ozbiljnije da pišem. U stvari, pisanje je za mene bila tajna; nikada nijesam nikom pokazivala šta pišem, osim mom bratu Karlu, koji je umro prije mnogo godina, mnogo prije nego što ću postati profesionalni pisac. Voljela sam medicinu i nauku i izabrala sam karijeru na tom polju. Ja sam uvijek pisala u dokolici, pa i danas. Ono što me je odvelo na polje profesionalnih pisaca bila je oskudica novca. Kao žena ljekar u muškoj profesiji bila sam plaće-na upola manje od mojih kolega mušk-araca, a i bila sam sama, nijesam željela da se udajem. Tako sam odlučila da zaradim malo “džeparca” pisanjem romana, koji bi bio zgodan za objavljivanje. Bio je to “Tim”, od njega sam zaradila 50.000 dolara i izgledalo je da je to baš ono što želim da uradim za sebe: omogućeno mi je da nastavim sa pisanjem, što sam željela i prije nego što sam postala neurofiziolog. “Tim” je imao dobre kritike. Veoma lako je prihvaćen za štampu i u aprilu 1974. bio je objavljen: našla sam agenta u Njujorku, on je rukopis dao izdavaču Harper&Row, koji ga je i objavio. Romanom “Ptice umiru pjevajući” doživjeli ste ogroman internacionalni uspjeh. Ispričajte nam kako je nastajao ovaj roman? Šta Vas je podstaklo da pišete o sudbinama nekoliko generacija jedne australijske porodice? - “Ptice umiru pjevajući” je bila druga knjiga pisana za objavljivanje. Moj cilj, kao profesionalnog pisca, uvijek je bio da pišem različite žanrove; “Tim” je bio pokušaj u ljubavnoj priči, “Ptice umiru pjevajući” je pokušaj pisanja porodične sage. Nijesam uopšte razmišljala da će to biti bolji roman od “Tima”. Bila sam presrećna kada je isti izdavač, Harper&Row (danas je to HarperCollins) prihvatio roman. Onda je američka agencija za autorska prava organizovala aukciju; za moj rukopis nadmetale su se dvije kuće, Avon i Bantam, sve dok konačno Avon nije pobijedio sa ponudom od 1,9 miliona dolara. U to vrijeme bio je to svjetski rekord u iznosu datom za rukopis romana. Niko taj ruko pis nije čitao, niti je poznavao autora. Stvorena je senzacija, novine su brujale! A ja sam tada bila u Engleskoj, pa sam se vratila u Njujork pred TV kamere i mikrofone kako bih govorila o senzacionalnoj knjizi koju niko do tada nije pročitao. Sve je bilo tako čudno i nerealno. Knjiga je objavljena u petak, 13. maja 1977. godine, kada je i počela njena prodaja. Objavljena je u tvrdom povezu, dok je meko izdanje objavljeno godinu dana kasnije. Zbir prodatih knjiga u SAD bio je 3 miliona primjeraka u tvrdom povezu, a u mekom povezu koji se prodaje više od 25 godina, iznosi preko 40 miliona primjeraka. Za 25 godina izlaženja Avon i HarperCollins objavili su “Ptice umiru pjevajući” u specijalnom “srebrnom” rođendanskom izdanju. Sve se to desilo zato što sam napisala porodičnu sagu, koja je dio mog procesa pisanja! Nijesam sve to očekivala, zaista nijesam. Ta knjiga je mješavina događaja i iskustava moje porodice i čiste imaginacije. Romanima “Prvi čovjek Rima” i “Pjesma o Troji” otpočeli ste djela inspirisana antičkim temama i događajima. Zašto? - Serija romana o starom Rimu predstavlja moj pokušaj ogledanja u žanru istorijskog romana. Zato sam htjela da pišem knjige o Juliju Cezaru, ali kada sam otpočela istraživanja uvidjela sam da ako želim tog nevjerovatnog čovjeka predstaviti u pravom svjetlu onda je neophodno i istraživanje dužeg vremenskog perioda ne samo prije njegovog rođenja već i perioda poslije njegove smrti. Ono što je zamišljeno kao projekat za jednu knjigu preraslo je u veliki pod-uhvat od sedam knjiga (završna je “The Queen of Beasts”, koju trenutno pišem). Serijal “Prvi čovjek Rima” smatram gigantskim romanom i kada završim ovu sedmu knji-gu zauvijek ću napustiti stari Rim. Znači li to da više volite pisati istorijske romane? Koliko je teško pisati ovaj žanr i istraživati prije početka pisanja? - Priznajem da volim da pišem istorijske romane, i pored serije romana “Prvi čovjek” Rima, napisala sam još tri iz toga žanra: “Morganovo bjekstvo”, o evropskom naseljavanju Aus tralije, “Pjesma o Troji”, o 10godišnjem ratu između Ahejaca i Trojanaca koji se odigrao 1183. godine prije Hrista (junaci su Prijam, Ahil, Agamemnon, Odisej) i “Dodir”, o zlatnim rudnicima devetnaestog vijeka u Australiji. To nije težak žanr za pisanje, ako je pisac voljan da gradi planinu od istraživačkog materijala, kao što to ja činim. Možda to dugujem svojoj naučnoj karijeri, jer ja zapravo volim istraživanja i odlučila sam da sve istorijske činjenice u svojim romanima tačno predstavim. Zato seriju romana “Prvi čovjek Rima” preporučuju za čitanje na mnogim visokim školama i fakultetima, a ja uživam u sjajnoj reputaciji među profesorima antičke književnosti. Istu vrstu zalaganja oko istraživanja imala sam pri pisanju “Morganovog bjekstva” (junak je pra-pra-pra predak moga muža, tako da je priča o porodici građena na tonu dokumentarnog), kao i romana: “Pjesme o Troji” i “Dodira”. Istraživanje se zasniva na čitanju. U slučaju serije romana “Prvi čovjek Rima” sakupila sam sva djela antičkih pisaca koja postoje (ja čitam latinski i starogrčki), plus sva moderna djela pisana na tu temu od danas, pa unazad sve do 16. vijeka. Onda sam čitala, čitala, čitala, pravila bilješke. Potom sam sav materijal složila po hronološkom redu i prema geografskim zonama, jer to je bilo potrebno zato što su se dva događaja mogla odvijati u isto vrijeme na dva različita mjesta, jedan u Rimu, drugi u Anadoliji na primjer, a oba treba da se pojave u tekstu. Ponekad se i po nekoliko događaja dešavalo u isto vrijeme! Istraživanje ide dalje od običnih događanja. Meni je bilo potrebno da znam kako su živjeli obični ljudi, šta su jeli, kako su se odijevali, kako su putovali, kakvo im je bilo oružje, vino, hljeb i hiljadu drugih pojedinosti: kakva je muzika postojala, kakva je bila zabava, kakvi su zakoni vladali, politika, običaji u poslovanju. I to je upravo bio vrh istraživačkog ledenog brega. Koliko su Vaši junaci iz romana “Prvi čovjek Rima” i “Pjesma o Troji” naši savremenici? Neke situacije i događaji o kojima pišete kao da su iz naših dana? - Moji junaci iz serijala “Prvi čovjek Rima” i “Pjesma o Troji” su ljudi koji su zaista postojali u prošlosti. Najuvjerljivija dužnost pisca je da tačno piše o istorijskim događajima. On mora ostati “u periodu” sve vrijeme. Tako i ja postupam. Pa kada čitaoci prepoznaju modernu crtu ili čak modernog čovjeka u tom liku, ono što će otkriti je činjenica kako se svijet malo promijenio uprkos milenijumima. Muškarci i žene su se borili, kao što se bore i danas, da iznad svega zadive svojom moći, a potom i novcem. Naravno, Rimljani su bili osobito “moderni” u svom držanju do moći i slave, prema tome oni odjekuju u modernom svijetu moćnije, nego što je to uspijevalo, na primjer, ljudima srednjeg vijeka. Vi ste poznati neurofiziolog. Zašto Vam je ovo polje medicine naročito interesantno? - Volim medicinu. To je sjajno polje težnji za pisca, zato što se bavi životom i smrću na najosnovnijem nivou. Ona svjedoči o tako puno različitih ljudskih drama, dok u isto vrijeme čini nešto što koristi ljudima. Ali od svih grana medicine, moždane strukture me najviše fasciniraju, otuda je i izbor za moju specijalnost. Mozak je organ života, misli i misterija. I pored pisanja imate puno hobija? - Ja sam intelektualno nemirna osoba i zato imam puno hobija. Astronomija me je oduvijek interesovala, kao i astrofizika i geofizika. Plašim se da sam suviše dobar naučnik da bi bila “zelena” osoba. Zeleni su tako puno usvojili od prirodnog u svijetu na emocionalnoj osnovi, pa mi se čini da ponekad zaborave da je čovjek takođe životinja od velikog značaja. Volim da slikam, crtam, pravim mape, da vezem, ali nažalost sada patim od krvarenja u retini oka i više ne vidm tako dobro i ne mogu da radim te stvari koje mi pričinjavaju zadovoljstvo. I dalje kuvam, ponekad mi to baš prija. Mogu napraviti bilo koje jelo iz kineske, indijske, evropske ili neke druge kuhinje, ako imam recept i neophodne sastojke. Čitam, ipak sa teškoćama, jer me oči ne služe najbolje. Trenutno sam na polovini mog omiljenog romana “Ana Karenjina” od Tolstoja, a čitala sam ga ranije mnogo puta. Kada završim, uzeću “Majstora i Margaritu” Bulgakova, jer ga nijesam ranije čitala. Ali isto tako volim trilere, biografije, istorijska djela svih vrsta. Nijesam ljubitelj romantičnih romana - dosadni su mi. Vi dalje pišete pisaćom mašinom... - Velika je stvar napisati jasnu i dugačku knjigu. To je iskušenje za pisca koji koristi kompjuter u pisanju knjige, veće nego za pisca koji koristi pisaću mašinu. Kompjuteri pomažu da se jednostavnije napravi novi rukopis, ali, prema tome nemilosrdno odvraćaju pogled istinskog pisca koji uvijek pregleda rukopis sa nepopustljivom pažnjom da vidi šta bi učinio sa pojedinim stvarima: da li je neophodno da čitalac to zna? Da li manje važan zaplet odvlači pažnju sa glavnog zapleta? Da li je taj lik zaista važan za knjigu, i tako dalje. Najgori od svih je taj pravi trenutak kada pisac ima sve te verzije u kompjuteru. Tada je potreban dobar izdavač sa pravim savjetima. U većini knjiga koje sam ja pročitala izdavač bi trebalo da skrati pola teksta, ali jasno je da dobar izdavač ne povlači sve te postupke za sobom. Dobri izdavači su izumrla vrsta, jer izdavačke kuće su prevazišle odgovornost, ne brinu o knjigama, samo mjere račune. Mladi ljudi u izdavaštvu nijesu više obučeni za izdavanje. Ja sam rođeni izdavač i smatram da je svaka riječ u mojoj knjizi neophodna za cjelinu knjige. Kada čitam nečiji rukopis, primjećujem da čitam okom izdavača. I dalje koristim IBM pisaću mašinu sa malom memorijom; sposobna je da promijeni riječi na strani na kojoj trenutno pišem. To su mi dovoljne korekcije. Svaka moja knjiga ima od 5 do 10 rukopisa i ja lično otkucam svaku riječ svih verzija mojih knjiga.. Na taj način ja rukopis obrađujem, uočavam nove stvari na mojim likovima i događajima. Imate bogata životna iskustva. Koji su Vaši strahovi i nade? Moji strahovi i nade? U ovom trenu brine me moje sljepilo; da li ću, ili, mogu li zadržati vid koji imam? Niko mi to ne može reći i zbog t oga upravo patim. Ali imam sjajnu medicinsku zaštitu u Sidneju, laserske tretmane, naravno ako tamo stignem brzo sa Norfolka, međutim, ponekad to i ne mogu. A ljekari mi kažu da je ozdravljenje u nezavidnom položaju. Pa ja se radije nadam, nego što očajavam. Jer, imam još puno knjiga da napišem. A šta trenutno pišete? Moja posljednja knjiga je “Angel Puss”, naslov za Australiju ili “Angel” za Veliku Britaniju, ta knjiga je objavljena u novembru prošle godine, ali imam još jednu napisanu koja će uskoro biti objavljena u Njujorku. Naslov je “On, Off”, to je triler o serijskom ubici, novi žanr, kao što možete primijetiti. Oduvijek sam željela da napišem misterije o ubistvu, tako da je “On, Off”, moj pokušaj u tome. I mom izdavaču “Harper Collins” se to dopada, a u SAD knjigu će objaviti “Simon & Schuster”. Trenutno sam zaokupljena sakupljanjem materijala i istraživanjem za moj sedmi roman o istoriji starog Rima - “The Queen of Beasts”. On će, nadam se izaći sljedeće godine, a govori o Marku Antoniju Oktavijanu i Kleopatri i pokriva godine od 41. do 27. prije nove ere. Ostrvo sa svojim parlamentom Kada ste se preselili iz Australije na Norfolsko ostrvo? Recite nam nešto o Vašem novom domu? Da li je to dio Australije? - Na Norfolsko ostrvo preselila sam se prije više od 26 godina, u januaru 1980. godine. 1984. godine udala sam se za čovjeka koji je starosjedjelac Norfolka i on nije želio da živi na nekom drugom mjestu, pa sam i ja tako ostala ovdje. Norfolsko ostrvo je divno mjesto, veoma malo (5 km široko i 8 km dugačko) i izuzetno udaljeno; najbliža zemlja je Nova Kaledonija i ona je oko 700 kilometara udaljena od nas, potom Novi Zeland - 1000 kilometara, a do Australije ima 1.600 kilometara. Sve što mi sa ostrva možemo vidjeti je ogromni Pacifik. Život na književnom kraju svijeta je jednako i dobar i loš. Dobar je zbog klime koja je savršena; najniža je 9, a najviša 28 stepeni Celzijusa. Ljepota ostrva omamljuje, a i daleko sam od mnogih problema koje donosi slava. Loša s trana je što je hrana jednolična i veoma skupa. Avio-servis koji nas opslužuje je nesiguran i nepouzdan, pa su lokalni nesporazumi i sukobi neizbježni. Norfolk nije dio Australije, već je australijska kolonija, po nekakvom staromodnom osjećaju svijeta. Mi činimo sve što nam Australija kaže, čak i kada to nije po mjeri našeg mjesta i načina života. Ali, ne glasamo na australijskim izborima i mi imamo naš mali parlament. Problem je, što je Australija odgovorna za obaranje svake odluke našeg lokalnog parlamenta. To je bolna tema i ne bih više o njoj pričala. Ta TV serija mi je odvratna! TV gledaoci sa prostora nekadašnje SFRJ sjećaju se TV serije koja je, nesumnjivo, bila jedna od najgledanijih “od Vardara pa do Triglava”. U jednoj od glavnih uloga pojavio se slavni Ričard Čembrlen. TV serija je ipak, možda i previše, stavila akcenat na sentimentalnu dimenziju cijele priče. Na pitanje koliko je ova TV serija uhvatila duh njene knjige, slavna spisateljica kaže: - Odvratna mi je ta TV serija koja je snimana u Kaliforniji i na Havajima u Mauiu i ne bih željela ništa više da govorim o tome. Po meni, serija nije ni pokušala da uhvati duh knjige. Vujica OGNJENOVIĆ Learn More

Bet Pauel i Suzan Rajt bile su najbolje drugarice - obije iz problematičnih porodica - a jedini radosni dani bila su ljeta koja su kao djeca provodile zajedno. Sve dok se nije umešala sudbina i razdvojila ih. Ponovo će se sresti poslije dvadeset i tri godine. Povučena Suzan je osamljenica koja je hladnokrvno ubila dvoje ljudi. Bet je advokat koji joj je dodijeljen kao branilac. Pa ipak, njihovo prijateljstvo još traje, uprkos dokazima protiv Suzan koji se gomilaju - prijateljstvo koje je, po svemu sudeći, jače od duševnih rana iz prošlosti. Jedna od njih dvije kriva je što ova priča ne može imati srećan kraj… „S obzirom na njene likove, nemoguće je ne obratiti pažnju na ovu knjigu… Ovo je pripovjedanje u onom pravom smislu.“ Daily Mail „Priča koja obuzima čitaoca dok raspliće zamršen odnos dvije najbolje drugarice iz djetinjstva… nježan roman koji predivno oslikava osjećanja obije žene.“ Hello! Learn More

Junakinja romana Umeš li da čuvaš tajnu?, dvadesetpetogodišnja Ema Korigan, kao i valjda svaka djevojka na svijetu, ima vrlo malo tajni. Dobro, nije da ih nema, ali nisu to bogzna kako krupne tajne, od onih što će izmeniti svijet... Jednoga dana, u hamletovskom trenu, sjedeći u avionu koji svaki čas može da se sruši, ona će i posljednji tajnoviti djelić svoga života otkriti potpunom strancu. Ispostavlja se da je misteriozni neznanac čovijek bez koga ovaj roman ne bi dobio zaplet – on je vlasnik kompanije za koju Ema radi, vrlo važna faca. Gazda sada zna sve, ali baš sve o njoj, do poslednjeg intimnog detalja: i kakav donji veš nosi, i kako je izgubila nevinost, i šta stvarno misli o momku za koga će se, po svemu sudeći, uskoro udati... Learn More

Dobro, budući da je tata počeo da pegla farmerke (da, stvarno) - nešto se sprema. Mislim, zašto bi zalizao kosu ako se nalazi s vodoinstalaterom? To može da znači samo jedno – tata se viđa s nekim. U smislu – s nekom ženom. A to nije naša mama jer ona i dalje putuje po svijetu. Za ovo je potrebna samo jedna stvar – ozbiljno sestrinsko uhođenje. Hej, znam da je to podlo, ali moramo da otkrijemo groznu (onu od koje se naježiš) istinu... Learn More