Ples sa duhovima

Malo je (premalo) u srpskoj prozi romana poput romana Ples sa duhovima Srđana Damjanovića. Nesrpski je, naime, piti drogu. Još je nesrpskije pisati o paklenim iskustvima narkotičke zavisnosti. Malo se ko - koliko znam još samo Nenad Džoni Racković - odvažio da piše silazeći na ivicu egzistencije, balansirajući na žici razapetoj nad ličnim ponorima. Damjanović se usudio. Zato će njegovi vapaji Bogu upućeni iz fusnota biti upisani u Knjigu Života- Svetislav Basara Užas. Duhovi su svuda. U svakom stablu je oživelo po nekoliko faca. U krošnjama su ogromne face. Ima ih sigurno deset, možda dvadeset. Fiksirani su za stabla i ne mogu da mi priđu, iako bi to hteli. . . Kako se lagano razdanjuje, pri-mećujem kako je jedan duh nestao. Nema ga više. To stablo na kome je on bio, u trenutku kada ga je obasjala svetlost dana opet je postalo samo najobičnije stablo. Ovi drugi koji su još u mraku kao da su zaspali. Kako se razdanjuje, tako oni nestaju, jedan po jedan. Ples sa duhovima