Ima bezbroj primera privrženosti, potpune odanosti radilica svojoj vladarici. U svima nesrećama male naseobine, kad pojedino saće, pa i cela košnica, bude razoreno čovekovom brutalnošću ili neznanjem, kad pritisnu hladnoća, glad, čak i bolesti, pa narod u masama propada, matica skoro uvek biva spasena, i nalaze je živu i pod leševima svojih vernih kćeri. Jer sve je one zaštićuju, olakšavaju joj bekstvo, svojim telašcima grade joj bedem i zaklon, čuvaju za nju najzdraviju hranu i poslednje kapi meda. I sve dok je u životu, ma koliko da je velika nesreća, nespokojstvo neće ovladati gradom “čednih devica koje srču rosu”. Možete im i dvadeset puta jedno za drugim razbiti njihovo saće, uzmite im dvadeset puta njihovu decu i hranu, pa vam ipak neće poći za rukom da u njih pobudite sumnju u budućnost. Bile desetkovane smrću, izgladnele, svedene na malu četu koja je jedva u stanju da svoju majku skriva pred očima neprijatelja, one će reorganizovati pravila naseobine, pobrinuti se za najpotrebnije, iznova će raspodeliti posao prema nenormalnim potrebama toga nesrećnog trenutka i smesta će prionuti radu sa takvom strpljivošću i revnošću, sa takvim razborom, takvom upornošću, kakve se retko na tom stepenu sretaju u prirodi, ma da većina njenih bića pokazuje više odvažnosti i samopouzdanja od čoveka.
Learn More
Proizvoda u bazi
