Pošto sam cio život pisao pjesme, sažimajući svoje ideje i emocije u kratke rimovane kuplete i prateću muziku, nikada mi nije palo na pamet da napišem knjigu. Ali kada sam stigao u ono samoispitujuće doba života od pedeset godina, otkrio sam da me po prvi put nešto nagoni da pišem duže pasaže koji su me u jednakoj meri stimulisali i zaokupljali kao što je to činilo pisanje pjesama. Tako je Raštimovana muzika počela da dobija oblik. To je knjiga o ranim godinama mog života, od djetinjstva i adolescencije do predvečerja mog uspjeha sa grupom Polis. Reč je o priči koju malo ljudi zna.
Nije me zanimalo da se upuštam u tradicionalno autobiografsko nabrajanje svega što mi se ikada dogodilo. Osećao sam potrebu da umesto toga prizovem određene trenutke, ljude i veze, kao i neke događaje koji i danas, dok pokušavam da razumijem kakvo sam dijete bio, snažno odjekuju u mojoj duši.
Raštimovana muzika nije nerealno uljepšano niti pompezno štivo. Sting je dopadljiv pripovjedač, ni lažno skroman ni umišljen bez pokrića, i piše sa mnogo ironije prema sebi koja daje šarm ovoj prozi.
The Washington Post
ODLOMAK
1.
Zimsko je veče u Rio de Žaneiru, 1987. godine. Pada kiša, i bulevar ispred hotela „Kopakabana“ je pust. Kolovoz je mokar, presijava se na uličnoj svetlosti. Moja žena Trudi i ja zaklanjamo se kišobranom dok visoko iznad nas dva galeba jedre na vetru, ne mareći za kišu, a more je gromoglasna pretnja u tami. Uz ivičnjak pristaje mali automobil. Na prednjim sedištima vide se dve siluete, a otvorena zadnja vrata poziv su da uđemo. Niz poverljivih telefonskih razgovora obezbedio nam je da nas pozovu na versku svečanost u crkvi negde u džungli koja opasuje veliki grad. Ljudi koji nas voze tamo, muškarac i žena, odaju nam samo to da je crkva na otprilike sat i po vožnje od „Kopakabane“, da ćemo biti bezbedni i da ništa ne brinemo. Iako je formalno hrišćanska, crkva je dom sinkretičke verske grupe koja prilikom pričešća koristi drevni biljni preparat poznat po imenu ajahuaska, za koji se priča da izaziva fantastične i veoma duboke vizije.
Dok se vozimo na jug, pljusak prerasta u pravi potop, a nad planinama oko grada besno seva, uz potmulu tutnjavu daleke grmljavine. Trudi i ja sedimo šćućureni na zadnjem sedištu, uzbuđeni i pomalo usplahireni, pitajući se šta će nam doneti noć. Vozač je usredsređen na drum ispred nas. Sedim iza njega; glava mu izgleda krupna nad širokim atletskim ramenima, a lice, kada se okrene prema nama, inteligentno i oštrih crta, uokvireno naočarima s metalnim ramom i neurednom smeđom kosom. Njegova saputnica, privlačna mlada žena dugačke crne kose i širokog brazilskog osmeha, brižno se okreće prema nama i pita da li nam je udobno. Mehanički klimamo glavama, nervozni ali nespremni da to priznamo sebi i našim domaćinima. Ostavljamo za sobom široke gradske bulevare, i dok luksuzni hoteli na Kopakabani ustupaju mesto brdskim favelama koje svetle kao božićne jelke u tami, ulične svetiljke postaju sve ređe. Asfaltni put se uskoro pretvara u zemljani, i automobil sasvim usporava dok naš vozač obilazi rupčage i mrzovoljne pse koji ni ne pomišljaju da se sklone s puta. Kiša je pr estala, ali džungla obilno kaplje u zagušljiv vazduh, a pesma zrikavaca gotovo potpuno potapa jeftinu kafansku muziku s radija u malom automobilu. Posle nekog vremena zaustavljamo se na čistini gde je oko prostrane zgrade s krovom od crepa već parkiran, bez ikakvog reda, veliki broj automobila. Iako je jednostavna i funkcionalna, konstrukcija zgrade se ne uklapa u ono što obično povezujem s rečju „crkva“ (ne vidim vrata ni prozore), a skup više podseća na zbor mesne zajednice nego na verski obred.
Muškarci i žene najrazličitije starosti, uključujući tinejdžere, malu decu i pokojeg psa, opušteno šetaju po parkingu i po crkvi, osvetljenoj golim sijalicama koje vise s tavanice. Svi su u plavim ili zelenim košuljama, a na ponekoj sam opazio i prišivene zlatne zvezde. Očigledno je reč o uniformama. Naši domaćini skinuli su mantile, i ispostavlja se da i oni nose plave košulje. Odjednom osećam zebnju i nemir. Nismo očekivali uniforme. Uniforme me uznemiravaju, jer ih zbog nečega povezujem s pojmovima kontrole i jednoobraznosti, s nečim što poriče slobodu i miriše na sektaštvo. U glavi vidim naslov u novinama: VERSKA SEKTA OTELA PEVAČA I NJEGOVU SUPRUGU U DŽUNGLI. Da li bih se osećao spokojnije kada bi svi izgledali kao narkosi? Verovatno ne bih, ali su me uniforme zaista isprepadale.
Ulazimo u prostranu dvoranu, i dočekuju nas topli, iskreni osmesi, a naši domaćini nam predstavljaju ono što bi se moglo nazvati presekom brazilskog društva. Dosta sveta govori engleski, i posle kratke razmene uobičajenih ljubaznosti pitam neke od njih čime se bave, objasnivši im prethodno da je moja žena glumica, a ja pevač. „Da, znamo“, kaže jedna žena. „Veoma ste poznati, ali moj muž i ja smo, nažalost, samo učitelji.“ Svi mi izgledaju kao običan, normalan svet, a takve su im i profesije: lekari, advokati, vatrogasci, računovođa i njegova vesela supruga, socijalni radnici, službenici, kompjuterski programeri, prosvetni radnici; nisam prepoznao nijednog narkosa. Ne znam šta sam zapravo očekivao, ali me ova šarena i srd ačna grupa umiruje. „Dosad niste pili vegetal?“ – pita jedan lekar.
Ovo je prvi put da neko tu legendarnu supstancu zove tako, ali pretpostavljam da misle na ajahuasku, što je verovatno njeno originalno indijansko ime.
„Ne, nismo.“
Opažam nekoliko znalačkih osmeha. „Preživećete“, kaže jedan od učitelja.
Pokušavamo da uzvratimo osmeh, ponovo suzbijajući nespokojstvo.
U prostoriji je sada oko dve stotine ljudi, na belim baštenskim stolicama od plastike upletene preko metalnog okvira, poređanim ukrug oko stola u sredini. Iznad stola je plavo obojeni drveni luk s rečima LUZ, PAZ, AMOR ispisanim jarkožutom bojom. „Svetlost, mir, ljubav“, uspevam da protumačim na osnovu svojeg oskudnog poznavanja portugalskog. Naši vodiči, koji su nam večeras, izgleda, i staratelji, ponovo se pojavljuju i vode nas do sedišta u prvim redovima. Uveravaju nas da će nam pomoći ako budemo imali poteškoća.
„Poteškoća?“ – raspitujem se, nesposoban da sakrijem zabrinutost.
Muškarčev glas nije sasvim uverljiv dok odgovara: „Moglo bi se dogoditi da osetite laku fizičku i emotivnu nelagodnost, ali vas molim da pokušate da ostanete opušteni, a ako budete imali bilo kakvo pitanje, nastojaću da vam odgovorim.“
Oko stola je ostalo pet ili šest slobodnih stolica. Tišina se širi kroz prostoriju kao talas, jer u crkvu na bočna vrata ulazi grupa muškaraca i probija se prema stolu u sredini. Njihov usporeni hod upadljivo je svečan, a po držanju zaključujem da su posredi osobe koje imaju nekakvu značajnu ulogu. Možda mi je dramatičnost samog događaja već izobličila percepciju, ali imam utisak da kod svih njih prepoznajem asketski, svetački izgled monaha ili starih mudraca. To su mestres koji će rukovoditi obredom.
Središnju stolicu, kao što nam je rečeno, zauzeo je gostujući mestre iz grada na severu zemlje, Manaosa. On će voditi obred. To je čovek ranih srednjih godina, s duboko usađenim, misaonim očima na pomalo ironičnom ali i duševnom licu, koji kao da posmatra svet spolj a, iz nekakvog dugačkog i mračnog tunela. Izgleda mi kao čovek od koga biste mogli da saznate zanimljivu tajnu, čujete priču ili kakvu mističnu mudrost. Zainteresovan sam. Ujedno sam i nešto spokojniji, pošto sam primetio da mu se lice spremno razvlači u topao osmeh kada pozdravlja poznanike. Njegova očigledna srdačnost umiruje.
Na sredini stola leži velika staklena posuda puna smeđe tečnosti nalik na razmućeno blato. Pretpostavljam da je to legendarno pričešće o kome sam toliko čitao, ajahuaska.
Mestre pokazuje da bi trebalo da stanemo u disciplinovan red koji se obrazovao u prolazu između stolica i koji krivuda do kraja prostorije. Izgleda da smo jedine novajlije, jer nas ljubazno smeštaju na samo čelo reda i daju nam bele plastične šolje za kafu. Mestre ih svečano puni tečnošću iz staklene posude, koja pri dnu ima metalni levak.
Uprkos dostojanstvu obreda, pričesna tečnost izgleda kao da je istočena iz filtera za ulje nekakvog starog motora; nabrani nosevi govore mi da ništa bolje ne miriše. „Zar ćemo stvarno da progutamo taj mulj?“ – razmišljam. „Mora da smo odlepili.“
I dalje usplahiren zbog maločas pomenutih poteškoća, pokušavam da zaboravim da smo umesto ovoga mogli da se baškarimo u udobnosti hotelskog bara u „Kopakabani“, pijuckamo slatke kajpirinje i ljuljamo se u nežnom ritmu sambe. Ali sada je kasno da odustanemo. Moja žena i ja zgledamo se kao ukleti ljubavnici na vrletnoj litici. Dvorana počinje da odjekuje od molitvenog napeva na portugalskom. Pošto ne mogu da se pridružim, mrmljam: „Bože pomozi“, samo delimično u ironiji. Sledećeg trenutka svi ispijaju.
„Pa, živeli“, kaže Trudi, u duhu svog mračnog smisla za humor. „Naiskap.“
Uspevam da progutam čitavu dozu u jednom jedinom drhtavom gutljaju, i ukus je zaista strašan, ali me teši to što se čini da većina prisutnih deli moje mišljenje. Ovo se vidi po grimasama i žurnom sisanju limuna i štapića mente, prethodno razdeljenih ne bi li se potisnuo gadan ukus koji ta stvar ostavlja u ustima. Muški odb ijam ponuđenu mentu, samo zato što osećam nekakav apsurdni, bandoglavi ponos zbog toga što sam tu gadost popio čistu, dok uvek praktičnija Trudi mudro prihvata spasonosnu ponudu. Jedan od mestres stavlja ploču na staromodni gramofon; to je brazilska narodna muzika, laka i prijatno banalna. Zvanice su se udobno smestile na svoje stolice, i Trudi i ja činimo isto, dremkajući uz prijatne kadence gitara i laganu pratnju tambure. Sedimo i čekamo, pitajući se šta bi trebalo da usledi. Misli počinju da mi vrludaju, dok istovremeno diskretno osmatram prostoriju, nastojeći da dišem pravilno i polako ne bih li se smirio.
Pitam se da li su Vilijam S. Barouz i Alen Ginzberg bili isto ovako nervozni prilikom ovog iskustva. Romanopisac i bitnički pesnik pošli su u potragu za ajahuaskom krajem pedesetih, kada je ova supstanca imala gotovo legendardni status obaveznog opijata u etnogenom miljeu. Poznata između ostalog i kao yaje, vino duše i mrtvačev koren, imala je verovatno hiljadugodišnju prošlost i primenu, i bila je neraskidivo vezana za razvoj drevnih religioznih filozofija i obreda u amazonskom slivu. Na osnovu onoga što sam pročitao, znao sam da se ajahuaska priprema od dve ovdašnje biljke, jedne vrste lijane poznate kao Banisteriopsis caapi, i grma iz roda kafe, Psychotria viridis. Njen aktivni molekul u medicini je gotovo istovetan s molekulom neurotransmiterskog serotonina, a hemijska interakcija s ljudskim mozgom jednako je složena i zagonetna. Zahvaljujući sprovedenom istraživanju, saznao sam da brazilski ustav dozvoljava uzimanje ovog preparata, i da se tvrdi da, uprkos snažnom dejstvu, ne stvara zavisnost.
U Brazilu smo jer me čeka turneja po ovoj zemlji, a za nekoliko dana treba da održim najveći koncert u životu. Na stadionu „Marakana“ u Riju tiskaće se dve stotine hiljada ljudi. Događaj će predstavljati vrhunac moje karijere u Južnoj Americi, ali će istovremeno biti i vreme žalosti. Nekoliko dana ranije umro mi je otac, samo nekoliko meseci posle majke. Iz razloga koje je veoma teško objasnit i, nisam prisustvovao nijednom od ova dva pogreba, niti sam potražio duhovnu utehu od crkve. Ali na isti onaj način na koji su ljudi koji su nedavno pretrpeli kakav težak životni udarac skloni da prigrle utehu vere, psihoanalize, samoispitivanja, pa čak i spiritističkih seansi, i ja sam, uprkos svojem agnosticizmu, osećao potrebu za nekakvim duševno lekovitim iskustvom ili ritualom koji bi mi pomogao da prihvatim ideju da iza tragedije smrti ipak ima još nečega, nekog višeg smisla koji bih na taj način mogao da pronađem za sebe.
Otkrio sam da ne mogu da od srca ožalim roditelje. Njihova smrt me je jako potresla, ali sam osećao da zbog nečega susprežem normalne emocionalne reakcije, da se prema tom gubitku ne odnosim na psihički zdrav način. Nisam pustio ni jednu jedinu suzu, već sam se samo osećao hladno, izdvojeno i zbunjeno. Uteha vere meni nije bila dostupna kao drugima.
Ono što sam pročitao o ajahuaski i njenim transcendentnim vizionarskim svojstvima veoma me je zainteresovalo, te sam u tadašnjem stanju duha verovao da bih, ako kušam taj čudotvorni napitak u ozbiljnom obrednom okruženju, mogao da dođem do dubljeg razumevanja onoga što se dogodilo mojim roditeljima i meni samom.
Oduvek sam se tek usput i površno zanimao za rekreativne droge, ali su mi uzimanje ajahuaske opisali kao krajnje ozbiljno i životno opredeljujuće iskustvo, i verovao sam da sam sada spreman da ga doživim. Ako se prilikom toga nađem u opasnosti, psihološkoj ili kakvoj drugoj, moraću da zaključim kako sam dovoljno zreo da prihvatim takav rizik, na isti način kao i kada bih odlučio da se popnem na planinu, ili sednem na motocikl. Iz razgovora sa iskusnim ajahuesceros stekao sam utisak da se ajahuaska ne smatra drogom, već lekovitim sredstvom. „Droga“, rekao mi je jedan od njih, „pruža trenutno zadovoljenje, bilo da je reč o cigaretama, alkoholu, kokainu ili dopu, ali to posle plaćate glavoboljom, mamurlukom, ili još gore – zavisnošću. Popušite li dovoljan broj cigareta, umrećete. Lekovi obično ne nagrađuju odmah . Zadovoljenje dolazi na kraju, ali pre toga morate da platite. Ajahuaska je takav lek.“
Nisam imao pojma šta mu to znači, ali ću uskoro saznati.
Prošlo je možda dvadeset minuta. Muzika i dalje svira. Stolica predsedavajućeg mestrea ni u jednom trenutku ne ostaje prazna; ako ovaj napusti prostoriju, jedan od njegovih pomoćnika zauzima mesto do njegovog povratka. Ovakva praksa deluje umirujuće, ostavlja utisak reda i organizovanosti.
Prvi pokazatelj da napitak počinje da deluje jeste pojava zvuka visoke frekvencije u mojoj glavi, kao da slušam pištaljku za pse, praćenog pojačanom utrnulošću usana i primetnim padom telesne temperature. Počinjem da drhtim, isprva umereno, a zatim sve jače. Drhtavica se javlja u stopalima i penje mi se u talasima kroz noge, sve dok čitavo telo ne počne silovito da se trese. Teško je odrediti je li to psihološka reakcija na strah, ili mi je zaista hladno. Dovoljno sam svestan da suzbijem paniku i pokušam da kontrolišem disanje, ali mi u grlu jača osećaj mučnine, a zatim se sa sve većim intenzitetom širi i na želudac, tako da se na kraju osećam kao da tamo imam zmiju koja se uvija, pokušavajući da se izmigolji napolje. Jedva uspevam da suspregnem nagon da izbljujem utrobu. Grčevito stežem rukohvate stolice i dišem što dublje mogu.
Čitavim telom mi struji nešto moćno i neodoljivo, kroz svaki krvni sud i arteriju, niz noge do prstiju, i kroz svaku žilicu na rukama. Prsti su mi nabijeni nekom nezemaljskom energijom. Onaj gadan ukus u ustima sada mi se čini kao fizički analog samog straha, i shvatam da sam u posedu nekakvog hemijskog entiteta koji je u ovom trenutku neuporedivo snažniji od mene. Dok u meni besni oluja, napolju ponovo počinje da grmi, još jedna zlokobna, kotrljajuća pretnja sa nebesa. Okrećem se Trudi, koja izgleda kao da spava, ali joj se oči brzo pokreću ispod kapaka, a obrve su joj spojene u napregnutoj koncentraciji. Šapućem: „Bože, čuvaj nas“, i ovaj put u molitvi nema ni trunke ironije.
Čini se da su svi u prostoriji obuzet i istom unutrašnjom borbom. Neki se uvijaju na stolici, drugi su se očigledno prepustili, otvorenih usta i nepomični poput leševa, dok neki izgledaju spokojno i zaneseno, kao da su pod uticajem prosvetljujućih vizija. Sledećeg trenutka, kao odgovor na zov grmljavine, počinje povraćanje. Upozorili su me na ovo, ali ništa ne može da vas pripremi za zvuk ove bolne i mučne muzike, pesmu elementarnog, fizičkog jada. Na jedvite jade uspevam da kontrolišem rad utrobe dok posmatram druge kako ustaju sa stolica i nimalo dostojanstveno žure da izađu. Samo neki uspevaju u tome. Sva sreća što su pri ruci kofe sa strugotinom da pokriju lokve bljuvotine na podu.
Bože, daj da ovo što pre prođe. Ne želim da povratim. Ne daj da se obrukam ovde pred svima.
Mestres staloženo i stoički sede na sredini dvorane, kao da je sve to sasvim normalno. I sami su se pričestili, i to obilato, ali se čini da nisu podlegli mučnini i nelagodnosti koje vladaju u prostoriji.
Jedna od izmučenih duša izbacuje kroz najbliži prozor naizgled beskonačnu procesiju najgroznijih demona iz dubina ličnog pakla. Pokušavam da začepim uši i da duboko dišem; neću moći još dugo da izdržim. Više se ne tresem, ali se ona anakonda u meni očajnički uvija ne bi li napustila moje telo. Na licu počinju da mi izbijaju graške znoja, a oči da se prevrću u glavi. Zar je moguće da sam dobrovoljno pristao na ovo? Mora da nisam bio pri čistoj svesti. U životu se nisam osećao ovako loše, i ne pamtim da sam ikada bio ovoliko uplašen. Agoniju naglašava još jedan plotun grmljavine, ali u trenutku kada mi se čini da sam potpuno izgubio volju da se borim protiv razdirućeg poriva, neko počinje da peva. Slušam neverovatno lep, nezemaljski glas mestrea iz Manaosa, koji lebdi, usamljen, u vazduhu zasićenom vlagom, ispunjavajući prostoriju umilnom melodijom. Sklapam oči da bih što bolje upio blagotvorni melem pesme, i odjednom se nalazim u neizmernoj katedrali svetlosti.
Pesma se pretvorila u svetlost i boje, fantastičnu arhitekturu Dantea i Blejka, i ja visim s tavanice duša, pod kupolom serafimskih legija koja zasvođuje nebo. Vizije prelaze u čudesne spiralne geometrijske kule, tunele, ponore i odaje. Jasnoća vizija i živost boja toliko odudaraju od stvarnog života da se čini da pripadaju nekoj potpuno nezavisnoj ravni postojanja. Istovremeno, kada otvorim oči, vidim da se i dalje nalazim u istoj prostoriji. To, međutim, ne znači da su u pitanju halucinacije. Sama stvarnost ni na koji način nije izvitoperena; boje i prizori pripadaju odvojenoj stvarnosti, projektovanoj na poleđini očnih kapaka. Kada sklopim oči, prebacujem se u taj drugi svet, jednako stvaran kao i svaki drugi, gde zvuk postaje svetlost, svetlost boja, a boja geometrija koja pobuđuje sećanja, priče i emocije ne samo iz sopstvenog života već nekim čudom i iz života drugih ljudi. Ne znam da li budan sanjam ili sam mrtav.
U kabini sam bombardera koji leti kroz noć iznad grada u plamenu; na palubi sam jedrenjaka razvijenih jedara nasred sinjeg mora. U središtu sam bitke, i grmljavina spolja postaje rika artiljerije. U prljavom sam rovu, ukopanom duboko u zemlju, i krajičkom oka nazirem da je još neko pored mene, neko ko je tek nešto više od senke. Nazvao sam ga „saborcem“. Tu su i drugi, a baražna paljba artiljerije trese zemlju oko nas. Drugi su maltene dečaci, u prevelikim borbenim uniformama i čeličnim šlemovima poprskanim blatom, preplašeno drhte u vlažnom tunelu. I sâm sam uplašen, i tresem glavom ne bih li odagnao viziju.
Odjednom se vraćam u detinjstvo, i nalazim se u gradu na severu Engleske. Ponovo sam dečačić, zagledan u stotine imena uklesanih u kamen, pod stražom dva vojnika od izlizane bronze, spuštenih glava iznad stogova uvis okrenutih pušaka. Detinjom rukom dodirujem hladno metalno stopalo.
Grmljavina i artiljerijska paljba i dalje traju, i ponovo sam pod zemljom sa svojim saborcem, posmatram kako se on i drugi postrojavaju u usplahirenu vrstu ispod gornjeg ruba rova. Neko neobuzdano kašlje. Imam osećaj da će moj saborac, čim utihnu topovi, biti taj koj i će izdati naređenje za izlazak iz rova u pogibiju. U ustima mi je ponovo ukus straha, oštar i gorak kao smeđa tečnost koju sam ispio. Topovi iznenada prestaju da grme. Sva lica su okrenuta prema mojem saborcu, ali ga ja i dalje ne vidim.
U daljini se čuje zvuk pištaljke, mada bi to mogao da bude i zov tropske noćne ptice u dubini džungle, a zatim sledeći, pa još jedan, sve bliže duž linije rova. Mestre i dalje peva, prelepo, ali povremeno promašuje notu, za četvrtinu tona, i taj zvuk je mračan i onespokojavajući. Osećam da je moj saborac postao nepomičan i krut kao jedna od onih bronzanih statua, s pištaljkom čvrsto stisnutom u šaci.
„Duni u tu jebenu pištaljku, naredniče!“ – sikće besan i bezimen glas, i čujem kako se taj uzvik ponavlja duž stroja.
„Hajde, naredniče, uradi to već jednom, jebote“, viču, kao da jedva čekaju da ubiju ili budu ubijeni, i odjednom mi pada na pamet da se neki od njih najviše plaše da ne ispadnu kukavice, da se ne nađu izvan tog kola brutalnosti i okrutnosti, starog koliko i svet.
„Hoćeš li već jednom dati jebeni znak?“
Niko se, međutim, ne pomera dok na površini počinju da štekću mitraljezi, i znam da je prostor iznad žice gusto zaliven smrću. Slušamo krike besa i agonije. Saputnik ne izdaje naređenje, i niko se ne pomera iz kakve-takve sigurnosti rova. Mestre peva otegnutu notu, koja lebdi poput signalne rakete na nebu, dok oko nas besni strahotna bitka.
Jednako sam izbezumljen kao ostali: kakve, do đavola, sve ovo ima veze sa mnom? Imam utisak da se nalazim u nekoj vrsti virtuelnog pozorišta, eksperimenta sa stvarnošću, ili da budan sanjam strašan san, iz koga ne uspevam da se probudim. Očigledno je da su oni oko mene u smrtnoj opasnosti. Njihov užas je opipljiv i zastrašujuće klaustrofobičan. Istovremeno imam mučan utisak da sam upravo ja uzrok svega toga, da sam primoran da brodim arhipelagom svojih najdubljih strahova. Osećam, takođe, da mi se neće dogoditi ništa loše, ali da sam podvrgnut nekoj vrsti probe.
U glavi mi buči od pitanja, ali sam odveć opčinjen jasnoćom vizija da bih mogao da govorim, ili da napustim ovu drugu stvarnost koja nije moja. Iza vizija, međutim, zbivaju se misaoni procesi koji ih posmatraju i odgonetaju, a iza njih drugi, dublji, u beskonačnim krugovima promišljanja. I dok objektivna misao može da odagna strah, da pruži umu mogućnost da se izbavi iz stvarne ili izmišljene opasnosti, ovde se sve svodi na strah da stvarnost zapravo nema čvrste temelje, da je takozvana objektivna stvarnost samo konstrukcija, i tu spoznaju deli samo korak od ludila.
U ovom novom kontekstu, primoran sam da preispitam samu osnovu svojeg izdvojenog i privilegovanog postojanja, svojeg života u okruženju prijatelja, kolega i porodice. Da li je ono što nazivamo stvarnošću zapravo samo kompromis, opšteprihvaćen stav da neke stvari jesu stvarne, a druge nisu? Možda se sada nalazim na tom raskršću, dok drhtim u džungli sa još dve stotine drugih ljudi i istovremeno premirem od straha u mračnom i vlažnom rovu. Ovako zamišljam da se čovek oseća na korak od smrti. Pometen, izgubljen i prestravljen.
Našoj je vrsti, kao i svim drugima, potiranje zapisano u DNK, i jedina je razlika što smo mi svesni toga. Može li čovek naučiti da umre bez straha, hrabro, dostojanstveno i pomireno? I zašto smo osuđeni da živimo u stalnom parališućem užasu od onoga što je predodređeno? Jesu li, i u kojoj meri, moji roditelji bili spremni da se suoče sa smrću? Kada smo već kod toga, koliko sam ja spreman za to? Da budem iskren, uopšte nisam. Mislim da upravo zato i čučim u ovom groznom rovu: da bih nešto naučio.
Nikada nisam doživeo istinsko religiozno iskustvo. Ovo sa žaljenjem priznajem. Da sam naklapao o tome – jesam, ali rušilačku, po ego razornu, ontološku epifaniju jednostavno nisam doživeo. Posvećenije duše možda jesu posetile ovo kraljevstvo posredstvom molitve, meditacije, posta, ili usled iskustva bliske smrti. Religijska literatura puna je takvih vizionarskih tvrdnji, i mada nemam razloga da sumnjam u njihovu istinito st, rekao bih da su takva iskustva veoma retka. Iza svake svete Tereze, Jezekilja ili Vilijama Blejka stoje milioni takvih kao što sam ja, lišenih neposrednog doživljaja transcendentalnog, večnog, nedokučive tajne u samom korenu svake religiozne misli. Ali ajahuaska me je, eto, konačno dovela na prag nečega, nečega što je zastrašujuće i duboko i smrtno ozbiljno.
Nikada nisam bio spreman da potpuno prihvatim ideju reinkarnacije – upoznao sam previše osoba koje su verovale da su u nekom prethodnom životu bile Kleopatra ili Čarls Prvi da bih ozbiljno prihvatao dalju egzistenciju bića posle smrti. Verujem, međutim, da je bitka, na primer, psihički potres koji može da ostavi duboke tragove u onome što bi Karl Jung nazvao „kolektivnom podsvešću“. Prvog jula 1916. godine, na početku bitke na Somi, samo je do podneva poginulo pedeset hiljada vojnika – i to samo britanskih. Ali zašto bi takav događaj imao toliki značaj za mene? Zašto baš taj scenario? Može biti da sam u školi prejako doživeo pesme Vilfreda Ovena, ili sam kao mali bio kažnjen zbog morbidne opčinjenosti vojnim grobljima. Na ova pitanja, koja mi se motaju po glavi, nemam odgovor. I vizije, se nastavljaju u neiscrpnom kaleidoskopu boja, fraktalnoj geometriji i čudesnosti.
Sada sam nevidljivi svedok na vojnom sudu. Moj saborac stoji između dva vojnika, podvrgnut unakrsnom ispitivanju u kome se koriste strogo određeni pravni izrazi, koje mora da sam negde pročitao ili čuo na filmu, ali se toga ne sećam. Ne pokazuje osećanja dok mu čitaju presudu. Okrećem glavu, i nalazimo se nasred hladnog sivog polja, u svetlosti ranog jutra. Pred nama je, postrojen u neravnoj liniji, streljački vod. Izgledaju nevoljno, neki su očito ljuti što su ih poterali na ovo hladno polje, i trupkaju u mestu poput nervoznih konja, okruženi parom daha koja lebdi u ledenom vazduhu jutra, ali kada ih pobliže pogledam, imaju lica dečaka iz rova. Na odsečnu naredbu „nišani“ dižu puške u pregib ramena, i ja drhtim u izvesnosti da će ti isti dečaci ubiti čoveka koji ih je spas ao. Trenutak je zamrznut kao fotografija, a ja sam mu svedok.
Mestreova pesma uzdiže se u tužnu, oplakujuću kodu. Oči su mi pune suza, i počinjem da jecam, isprva tiho a zatim neobuzdano, tresući se od plača. Oči mi liju gorku so, a boje preda mnom pretaču se u jednu jedinu, crvenu.
Vreme protiče. U majčinoj sam utrobi, i mestreova pesma sada je glas moga oca. Zar bi trebalo da me čudi što je ta sveprožimajuća tuga, to osećanje gubitka, ta sablasna tragika oživela sećanje na mog tada izmučenog oca i moju majku, moju prelepu, tužnu majku?
Moj otac je tada bio naočiti vojnik koji se tek vratio sa odsluženja, a ona tinejdžerska nevesta, zanosna lepotica koja će postati emocionalna olupina i žrtva raka dojke u pedeset trećoj godini, dok će on otići samo nekoliko meseci kasnije, u pedeset sedmoj. U njenom zelenom oku bio sam rumena jabuka, a u njegovom trn, i među nama su ostali neraščišćeni računi. Bio sam, i ostao, okružen avetima.
Moja majka je bila vitka, privlačna žena, s dugačkom plavom kosom i božanstvenim zelenim očima. Imala je lepe noge, nosila kratke suknje i cipele špicastog vrha s visokim potpeticama, i sećam se pomešanog osećanja ponosa i stida zbog toga što su muškarci zviždali za njom na ulici, a zatim se pravili da nisu kada bi ih ledeno pogledala. Bila je gorda i zahtevna. Sa petnaest godina je napustila školu i počela da radi kao frizerka, i vrlo brzo je razvila ubedljiv stav nadmoći i svesti o sopstvenoj izuzetnosti. Ljudi su šaputali za njom, ali je ona iskreno osećala da nije, i da ne želi da bude kao oni. Zvala se Odri, i pre nego što ju je moj otac upoznao, imala je vrlo malo udvarača. Bio joj je prva ljubav.
Moje najranije sećanje na majku podudara se s mojim prvim susretom s muzikom: sedeo sam joj kraj nogu dok je svirala klavir i posmatrao njena stopala na pedalama, kako se dižu i spuštaju u neobičnom kontraritmu s melodijom tanga koju je toliko volela da svira. Bio sam opčinjen njenom sposobnošću da prevede čudne znake na notnoj hartiji u smisl enu muziku. Ova veština je u sadejstvu sa urođenom elegancijom stvarala opojnu auru oko nje.
Pamtim, takođe, kako je svirala klavir u dnevnoj sobi, dok je moj otac, koji je imao lep glas i bio tenor, pevao setnu verziju Ledbeterovog valsa Goodnight Irene.
Subota beše kad uzesmo se
I ljubavno gnezdo svismo
Subota, eto, opet dođe,
A mi više zajedno nismo.
Moj otac je voleo orkestre braće Dorsi i Benija Gudmena, ali je moja majka bila ta koja je donela rokenrol u kuću, na crnim vinilnim pločama na 78 obrtaja, sa šarenim etiketama MGM-a, RCA-a i Deke, Litl Ričarda, koji je zavijao Tutti Frutti poput mačora, Džerija Lija Luisa koji je propovedao Great Balls of Fire kao poremećeni evangelist, Elvisa koji je gudeo kako je All Shook Up, na način za koji sam kasnije saznao da ima naglašeno seksualno značenje. Ovi snimci su me toliko oduševljavali da sam se valjao i tresao na podu u svojevrsnom verskom zanosu. Donosila je takođe i sve albume Rodžersa i Hamerstina, s muzikom iz brodvejskih predstava Oklahoma!, Južni Pacifik, Karusel, Kralj i ja, Lernera i Leva iz Moje slatke dame, i Bernstina iz Priče sa zapadne strane. Puštao sam sve ove ploče do besvesti, zaljubljen u svečani obred koji se sastojao od vađenja iz izlizanih omota i zaštitne hartije vrhovima prstiju, duvanja u međuvremenu nataložene prašine i pažljivog spuštanja na gramofon.
Nisam bio izbirljiv u pogledu muzike koju volim; slušao sam sve, sa opčinjenošću novopečenog vernika. Kasnije, kada sam počeo da učim da sviram, puštao sam tridesettrojke na četrdeset pet obrtaja i slušao ritam sekciju, povišenu za jednu oktavu u odnosu na originalni aranžman, i brze delove gornjih oktava na četrdeset pet ne bih li naučio da ih sviram pri manjoj brzini. Iz ovih eksperimenata naučio sam da sve, bez obzira na to koliko je složeno, može da se rastavi na činioce i nauči ako se dovoljno uspori. Prosta mehanika gramofona dozvoljavala je ovakve stvari, i dok sam slušao prijatno krckanje igle pre uvodnih nota Oklah ome! ili početnih akorda Pevanja na kiši Džina Kelija, bio sam jednako opčinjen robotskom sporošću ručke koja klizi površinom ploče kao i samom muzikom.
Živimo u vlažnoj kući u viktorijanskom stilu, bez centralnog grejanja. Majka će me naučiti da palim vatru u kaminu u dnevnoj sobi, koja nam je jedini izvor toplote. Počinjemo sa smotanim novinama, velikim listovima Ivning kronikla, isprva dijagonalno savijenim u dugačke valjke, a zatim u gusto presovane manje paketiće u obliku usne harmonike da bi se obezbedilo sporo sagorevanje, zajedno s kartonima od jaja, nekoliko štapića drva za ogrev i naposletku uglja, položenog na vrh gomile poput skupocenih crnih dragulja.
Šibice stoje na kaminu, pored mehaničkog sata. Sedam mi je godina, i dovoljno sam visok da ih dohvatim ako se popnem na prste.
„Smem li da je upalim, mamice? Znam kako se to radi. Molim te! Mogu li?“ – moljakam, nastojeći da žarku želju za time umerim osećajem da sam dovoljno odrastao da budem odgovoran.
„Možeš, sine, ali ne ostavljaj šibice tamo gde tvoj braca može da ih dohvati; uvek ih ostavljaj daleko od prstiju, jesi li razumeo?“
Volim taj izraz: „Daleko od prstiju.“
„I pazi da ih upališ sa dna, a na sa vrha.“
„Važi, mamice.“
„Ne valja ako potpališ vatru sa vrha, zato smo je tako i naslagali. Ugalj će se razgoreti samo ako se zapali i drvo, a drvo ako gori hartija.“
„Da, mamice“, ponovo kažem dok petljam sa šibicama i palim jučerašnji Ivning kronikl.
„Bravo“, kaže ona, ponosna na mene. „A sada mi pomozi da pospremim, soba izgleda kao tezga na buvljaku.“ Još jedan od njenih izraza. Nisam imao pojma šta je „tezga na buvljaku“, iako je izraz jasno opisivao nered i haos koji je pretio da zahvati celu kuću ako bismo propustili da pospremimo za mojim mlađim bratom. „Pokazaću ja to malom ovom ili onom “, govorila je.
Kasnije će me naučiti da vatra, čak i ako izgleda kao da je na izdisaju, pravilnom upotrebom žarača može da se povrati u život. Upozorila me j e da će sve što se prinese u blizinu vatre kada se razgori i samo da se zapali. Naučila me je kako da pripremim vatru da tinja celu noć, uskraćujući joj kiseonik ali ne sasvim, i kako da je ujutru ponovo raspalim.
Kao dete mogao sam da provedem čitav dan zureći u vatru. Mogu to i sada, opčinjen vizijama ruševnih kula, veličanstvenih drevnih kraljevstava i džinovskih katedrala, čitavim kontinentima iz mašte među njenim ugljevljem. Majka me je podučila ovoj čaroliji, i još je nisam zaboravio. Takođe me je naučila da ispeglam košulju, ispržim jaje, usisam pod, sve u duhu kućevnosti i reda, ali su muzika i vatra zadržale privid tajne i volšebničke veštine, koji me je vezao uz nju kao čarobnjakovog šegrta. Moja majka bila je prva vladarka moje mašte.
Learn More
Proizvoda u bazi
