Zagrcnut

Malo je savremenih pisaca koji su u stanju da stvore ukusniju mešavinu nečuvenog i urbesno smešnog... Newsday Viktor Mansini, propali student medicine, predstavlja antiheroja naše poremećene današnjice. Da bi mogao svojoj majci da plaća smeštaj u staračkom domu, Viktor se služi genijalnom smicalicom: u vrhunskim restoranima glumi da se zagrcnuo hranom. Potom dopušta da ga spase neko od prisutnih, a ovaj, osetivši se odgovornim za Viktorov život, nastavlja da mu pomaže šaljući mu čekove. Kada ne izvodi ovu majstoriju, Viktor u potrazi za akcijom posećuje psihološke radionice za odvikavanje od seksualne zavisnosti, obilazi svoju pometenu majku i provodi dane radeći u kolonijalnom spomen-parku. Njegov tvorac, Čak Palahnjuk, upravo je onakav vizionar kakav nam je potreban i satiričar kakvog smo zaslužili. Palahnjuk pokazuje sviftovski dar za satiru, kao i umešnost da iznedri opčinjavajuće rečenice San Francisco Examiner Palahnjukova vizija je istovremeno osobena i uznemirujuća. Bilo da vam se Zagrcnut dopda ili ga se gnušate, prema njemu ne možete biti ravnodušni. Kao ni prema njegovom autoru. Houston Chronicle ODLOMAK Ako ste nameravali da čitate ovo, batalite. Posle nekoliko strana poželećete da budete negde drugde. I zato, zaboravite. Idite. Brišite dok ste u jednom komadu. Spasite se. Sigurno imate nešto bolje na televiziji. Ili biste, pošto ste već toliko dokoni, mogli da upišete večernju školu. Postanite lekar. Učinite nešto od sebe. Izvedite se na večeru. Ofarbajte kosu. Vreme vam polako prolazi. Ovde će vam se prvo dogoditi da ispizdite. A onda će početi da biva sve gore. Ovo ovde je glupa priča o jednom malom, glupom dečaku. Glupa istinita priča o nekome koga nikada ne biste poželeli da upoznate. Zamislite tog malog tutu, visokog metar i slinu, uredno zalizane plave kose sa sve razdeljkom. Zamislite to plačljivo govance kako se kliberi sa stare školske fotografije, kako ponosno pokazuje da mu nedostaje nekoliko mlečnih zuba a da mu stalni rastu ukrivo. Zamislite ga u njegovom omiljenom glupom prugastom plavo-žutom džemperu koji je dobio za rođendan. Zamislite kako su mu, iako je još mali, nokti izgrizeni do korena. Omiljene cipele su mu kedsice. Omiljena hrana su mu jebene viršle. Zamislite tog prdavca kako se posle večere vozi sa svojom mamicom u ukradenom školskom autobusu. Ispred njihovog motela parkiran je policijski auto i mamica samo nastavlja da šiša dalje brzinom od sto na sat. Ovo je priča o glupom malom dupeglavcu koji je, siguran sam, najgluplji kenjkavi pripizdak koji je ikada živeo. Mala pička. „Moraćemo da požurimo“, kaže mamica dok se penju uskim putem a zadnji točkovi im se zanose po zaleđenom asfaltu. Sneg na svetlosti farova izgleda plav. Počinje na ivici druma a završava se negde u mračnoj šumi. Zamislite da je sve to njegova krivica. Guzica mala. Mamica zaustavlja autobus u podnožju litice tako da farovi osvetljavaju kameni zid. „Dalje odavde ne idemo“, kaže ona, a reči iz nje izlaze poput belih oblaka po kojima se vidi koliko su joj velika pluća. Mamica povlači ručnu i kaže: „Izađi, ali ostavi kaput u autobusu.“ Zamislite tog glupog prco ljka koji pušta mamicu da ga postavi tačno ispred školskog autobusa. Taj zalizani upišanko samo stoji i blene u farove dok mu mamica svlači omiljeni džemper preko glave. Ta kenjkava mala plačipička samo stoji u snegu, gola do pasa, dok motor autobusa drnda sve u šesnaest a urlik motora se odbija o liticu. Mamica odlazi nekuda iza njega i nestaje u hladnoj noći. Zaslepljen je farovima a rika motora pokriva šum drveća na vetru. Vazduh je tako hladan da je moguće praviti tek sasvim plitke udahe i mala slina pokušava da to nadoknadi dahtanjem. Ne pokušava da pobegne. Ništa ne pokušava. Odnekud iza sebe, čuje mamin glas: „Sada samo stoj i ne okreći se.“ Mamica mu priča kako je u antičkoj Grčkoj živela prelepa grnčareva kći. Kao i obično kada ona izađe iz zatvora i pokupi ga, klinja i mamica svaku noć provode u drugom motelu. Stalno jedu viršle i voze se po čitave dane. Toga dana, za vreme ručka, klinac nije sačekao da mu se viršla ohladi i pokušao je da je gotovo celu proguta, ali zalogaj mu se zaglavio u grlu pa nije mogao ni da diše ni da govori sve dok mamica nije dojurila na njegovu stranu stola. Osetio je kako ga njene ruke grle otpozadi i odižu sa zemlje. Čuo je njen šapat: „Diši! Diši, proklet bio!“ Klinac je onda zaplakao a čitav restoran se okupio oko njih. U tom trenutku, izgledalo je kao da je celom svetu stalo do njega. Svi ti ljudi su ga grlili i milovali po kosi. Svako ga je pitao da li mu je sada dobro. Činilo mu se da će trenutak večito trajati. Da morate da rizikujete sopstveni život kako biste dobili ljubav. Da morate da kročite na sam rub smrti da biste bili spaseni. „Eto, tako“, reče mamica dok mu je brisala usta. „Sada sam ti poklonila život.“ Trenutak kasnije, kelnerica ga je prepoznala sa stare slike na tetrapaku od mleka i mamica je morala da brzinom od sto na sat odveze malog kenjkavca natrag u motel. Skrenuli su sa autoputa da bi kupili bocu crne farbe u spreju. I posle sve te gungule, na kraju su se, usred noći, našli usred bestragi je. Klinac osluškuje kloparanje kuglice dok mamica iza njegovih leđa trese bocu farbe i priča mu kako se devojka iz antičke Grčke zaljubila u jednog mladića. „Ali taj mladić je bio iz druge države i morao je da se vrati kući“, priča mamica. Čuje se šištanje i klinja oseća miris farbe. Motor autobusa menja zvuk, tandrče, ubrzava rad i postaje glasniji a čitav autobus počinje da se drmusa. Tako je poslednje noći koju je trebalo da provede sa voljenim, nastavlja mamica priču, devojka ponela lampu i namestila je tako da baca mladićevu senku na zid. Šištanje spreja prestaje i nastavlja se. Prvo ide kratko šištanje, a za njim dugo. A mamica priča kako je devojka opcrtala mladićevu senku da bi uvek imala sliku njegovog lika, zapis tog trenutka, poslednjeg trenutka koji će provesti zajedno. Naša mala plačipička samo stoji i gleda pravo u farove. Oči mu suze i on počinje da žmuri. Vidi svetlost, crvenu svetlost, kako mu prodire kroz očne kapke, kroz njegovu krv i meso. Mamica priča kako je mladić sutradan otišao ali je njegova senka ostala. Klinac se samo na trenutak okreće da vidi kako mamica iscrtava njegovu glupu senku po površini litice. Previše je daleko, tako da mu je silueta za glavu viša od mame. Njegove žgoljave ruke izgledaju debelo. Tanane noge su se izdužile. Ramenca se proširila. Mamica kaže: „Ne gledaj. Ne pomeraj se ni makac, inače ćeš mi upropastiti sav trud.“ A isprdak se okreće i nastavlja da zuri u farove. Sprej šišti a mamica priča kako niko pre Grka nije imao umetnost i da je tako izmišljeno slikarstvo. Priča mu kako je devojčin otac na osnovu crteža senke napravio mladićevu figuru od gline i da je tako nastalo vajarstvo. Potpuno ozbiljna, mamica kaže: „Znaš, umetnost nikada nije rezultat sreće.“ Tako su nastali simboli. Klinja stoji, drhti obasjan farovima, trudi se da se ne pomeri, a mamica nastavlja s radom i priča velikoj konturi na kamenu kako će on jednoga dana pričati ljudima sve što ga je ona učila. Jednoga dana, senka će postati lekar i lečiće ljude. Vraćaće im sreću. Ili nešto još bolje od sreće: mir. Biće uvažen. Jednoga dana. Posle saznanja da je uskršnji zeka laž. Čak i posle Deda Mraza, Babaroge, svetog Kristofera, Njutnove fizike i Borovog modela atoma, taj glupi, glupi klinac i dalje će verovati mamici. Jednoga dana, kada odraste, nastavlja mamica da priča senci, on će se vratiti na ovo mesto i videće da je izrastao taman da popuni konturu koju mu je ona te noći namenila. Klinjine gole ruke počinju da se tresu od zime.