Vitez u zoru

Bilo je to u praskozorje, pred sam izlazak sunca. Tajanstvena kućica na drvetu. Na vrhu najvišeg hrastovog stabla u šumi. U nju se dugo penješ mornarskim ljestvicama. Uđeš kroz prorez na podu. Kućica je puna knjiga. Eni je odabrala knjigo o zamkovima i zadivljeno posmatrala sliku viteza na crnom konju. Uzviknula je: «Želim da vidim ovog momka izistinski!« Eni i njen godinu i po stariji brat Džek začuli su najprije njištanje, pa topot kopita, a onda ga i ugledali. Viteza u sjajnom oklopu na crnom konju. Jaše kroz šumu prema zamku koji se nazire u izmaglici. Eni i Džek su ga slijedili preko pokretnog mosta iznad šanca s vodom koji opasava zamak. Prokrstarili su sve hodnike i odaje, sve vidljive i nevidljive prolaze, otisnuli se u mračne, tajnovite podrume, zavirili u oružarnicu i isprobali šljem i oklop (što Džek umalo nije platio glavom), ugledali trpezu s pečenim fazanima, koje su učesnici gozbe jeli prstima sa sve perjem i kroz prozore bježali od pijanih, musavih i negostoljubivih stanovnika zamka. U bjekstvu su skočili u šanac po kome su možda plivali krokodili i kada je izgledalo da im spasa nema... pojavio se on – dobri vitez u oklopu na crnom konju