Velika ljubav

„Priča Sare Dan o ljubavi izgubljenoj i pronađenoj ljupka je i zabavna, odlična za čitanje na plaži.” Elizabet Robinson ALISON HOPKINS se zaljubila – duboko, nesumnjivo, neporecivo. Tom i ona zajedno žive, zajedno šalju poklone prijateljima za svadbu i, što je najvažnije, srećni su zajedno. Sve do jedne večeri kad Tom skokne da kupi senf i više se ne vrati. Pozvaće Alison samo da joj kaže kako se ponovo zaljubio u svoju bivšu djevojku Kejt, ženu za kakve muškarci zaneseno govore: „Kao droga je.” Kako Alison da se nadmeće s tim? Oduvjek je strepila da će je to što Tom dobro izgleda uvaliti u grdne nevolje. Kad se zabavljaš sa zgodnim momkom kao što je on, to je isto kao da nabaviš bijeli kauč – naprosto prizivaš katastrofu. Ali ako Alison u Tomu nije pronašla svoju Veliku Ljubav, ko će onda to biti? Odoljevši iskušenju da pretoči svoje poniženje u nedjeljnu kolumnu o ljubavnim vezama koju piše za lokalne novine, Alison odlučuje da se ponaša kao da je novostečena sloboda neočekivani dar – svjetlom obasjana kapija ka potpuno novom životu, ka potpuno novoj sebi. Upušta se u opasan flert sa svojim šefom i otkriva da „filmski seks” – kao u onoj sceni iz Fatalne privlačnosti kad voda iz nezatvorene slavine teče u sudoperu punu neopranih sudova – ne mora da se dešava samo u bioskopu. Ali to je samo početak njene potrage za Velikom Ljubavlju. Neumorno se posvetivši potrazi za odgovorima na emotivna pitanja savremenog doba – Da li je ljubav zaista dovoljna? Da li se svi oni neodređeni susreti za koje unaprijed pretpostavljamo da ništa neće značiti moraju neizbježno pokazati kao pogrešni? Šta, za ime svijeta, da kažem mami? – Alison zaranja u dubine i sagledava visine do kojih nas ljubav može odvesti. „Sara Dan oštroumno opaža nepredvidljivosti i čarolije života. Čudesno zanimljiv roman.” Olivija Goldsmit, autorka KLUBA PRVIH ŽENA „Sveža, simpatična i mjestimično dirljiva priča o ljubavi i životu mladih zaposlenih ljudi u Filadelfiji, čiji je pripovjedač bistar i oštrouman kao Džejn Ejr.” A. R. Gerni, autorka LJUBAVNIH PISAMA ODLOMAK Jedan Da budem fer prema Tomu, verovatno nema načina na koji je mogao da ode a da me time usreći. Pa ipak, iako nisam raspoložena da budem fer, daću sve od sebe da bar budem precizna. Bio je poslednji vikend u septembru. Pravili smo večeru, a gosti samo što nisu stigli. Nestalo mi je senfa za sos uz piletinu pa sam poslala svog dečka Toma – „dečka s kojim živi“, kako ga je moja majka uvek zvala – u prodavnicu da ga kupi. „Nemoj da uzmeš onaj ljuti“, prilično sam sigurna da je bilo poslednje što sam mu rekla pre nego što je otišao. Naime, jedna od zvanica, moja najbolja prijateljica Boni, baš je u to vreme bila u sedmom mesecu trudnoće. Boni se od začinjene hrane znoji mnogo više nego inače, pa sam shvatila da mi na žurci ni najmanje ne treba ogromna trudnica s napadima znojenja. Mada, ispostavilo se da to nije bilo najgore što je moglo da se dogodi. Najgore je tek usledilo: sat vremena pošto je izašao Tom je nazvao iz govornice da mi kaže da nastavim bez njega, ne vraća se, nije kupio senf, i, oh, uzgred budi rečeno, zaljubljen je u drugu. A imali smo goste! Vaspitali su me da kad imaš goste ne smeš da radiš ništa neobično ili nepristojno ili čak ni izdaleka ljudski, i to je jedini način na koji mogu da objasnim svoj sledeći potez. Smireno sam provirila u dnevnu sobu i rekla: „Boni, možeš li na trenutak da dođeš u kuhinju?“ Boni se dogegala. „Gde je Tom?“, pitala je. „Neće doći.“ „Zašto?“ „Ne znam“, odgovorila sam. „Kako to misliš ne znaš?“ „Rekao je da se ne vraća kući. Mislim da je upravo raskinuo sa mnom.“ „Preko telefona? Nemoguće“, rekla je Boni. „Šta je tačno rekao?“ Ispričala sam joj. „Oh, Bože, to je rekao?“ Bila je zaprepašćena. „Jesi li sigurna?“ Ja briznuh u plač. „E pa to je potpuno neprihvatljivo“, rekla je Boni i čvrsto me zagrlila. „To je neoprostivo.“ I bilo je, zaista. Što se mene tiče, neoprostivo je bilo ne samo zato što je bez ikakvog upozorenja okončao četvorogodišnju vezu, niti što je to uradio telefonom, pa čak ni zato što je raskinuo usred večere, već pre svega zbog ovog: spustio mi je slušalicu pre nego što sam stigla išta da kažem. To je, činilo mi se, bilo skoro nepojmljivo. Što se Boni tiče, bilo je neoprostivo zato što je bila sigurna da je sve samo smicalica kojom se Tom ogradio kako ubrzo ne bi morao da me zaprosi. Zapravo, izrekla je ovu teoriju još dok smo se grlile, misleći da će me to smiriti. „Muškarci pokušavaju da izbegnu ženidbu“, rekla mi je. „Njima se brak ne čini zabavnim.“ Pomilovala me je po kosi. „Njihovi oženjeni prijatelji im izgledaju slomljeno.“ Kao na mig, Bonin muž Lari je ušao u kuhinju s prugastom kuhinjskom krpom upasanom u kaiš pantalona, noseći dva tanjira piletine marsala. Bio je veoma ponosan na svoje umeće s piletinom. Pošto se Tom nije na vreme pojavio sa senfom, Lari se dosetio rešenja s marsalom, a ideju je u delo sproveo tako što je pečurke povadio iz salate. Reći ću vam nešto o Lariju – varao je Boni dok su se zabavljali. U stvari, varao ju je na sve strane, ali je zato sad tu, otac je dvoje dece, tvorac marsala piletine, slika i prilika domaćeg spokojstva. Slomljen, možda; ali slomljen i odan. „Tom ne dolazi“, rekla mu je Boni. „Kaže da se zaljubio u drugu.“ „U koga?“, pitao je Lari. Naravno, znala sam i u koga se zaljubio. Nisam se ni trudila da ga pitam. Zaljubio se u Kejt Pirs. A ja sam to znala! Znala sam! I Boni je znala – videla sam joj na licu. U stvari, nas dve smo se već neko vreme savetovale u vezi s Tomovom bivšom devojkom s koledža – još otkad je pozvala Toma na prvi u nizu malih prijateljskih ručkova, što se sasvim slučajno poklopilo s vremenom kad je Boni nabavila hends-fri telefonske slušalice. Pominjem ih samo zato što je Boni, kad ih je konačno dobila, jedino zanimalo telefoniranje. „Sinoć je Tom počeo da radi trbušnjake za vreme Najtlajna“,* rekla sam Boni u jednom od naših razgovora. „Misliš da to nešto znači?“ „Verovatno ne“, odgovorila je. „Mislim da čovek ne počinje da radi trbušnjake odj ednom, bez ikakvog razloga“, rekla sam. „Pre nekoliko nedelja na TNT-ju je bio Roki i sledećeg dana je Lari namestio klupu za dizanje tegova u garaži, tako da možda i nije ništa.“ „Je l’ rekao u koga?“, pitao me je Lari. Spustio je marsalu na kuhinjski pult. „Je l’ ti rekao u koga je zaljubljen?“ „U Kejt Pirs“, odgovorila sam. Bilo je nečeg neverovatno bolnog u izgovaranju te rečenice. Sela sam za sto i brzo se ispravila: „Barem misli da je zaljubljen u nju.“ „Verovatno je u pitanju samo avantura“, rekla je Boni. „Je l’ to dozvoljeno?“, pitao je Lari. „Naravno da nije“, brecnula se. „Htela sam da kažem, možda će proći.“ „Nikad je nisi videla“, kazala sam. „Lepa je.“ „Ti si lepa“, uzvratila je Boni, a onda se nagnula preko stola i potapšala me po ruci, zbog čega se uopšte nisam osetila lepom. Niko nikad ne potapše ruku lepe osobe kad joj govori da je lepa. To jednostavno nije potrebno. I moja prijateljica Kordelija došla je u kuhinju da vidi šta se dešava, a ja sam je samo pogledala i ponovo briznula u plač. A onda se i ona rasplakala. Ustala sam od stola pa smo stajale na sivom linoleumu čitavu večnost, grleći se onako kao kad ti umre neko od rodbine. Tek dosta kasnije sam saznala da je Kordelija u tom trenutku mislila da neko jeste umro, a da je znala šta se stvarno dešava, ne bi ni približno onoliko plakala. Ona je veliki filozof za pitanja srca, kako to može biti samo žena koja se već jednom udavala i apsolutno nema nameru da to ikad ponovi. Kordelija je bila udata za Ričarda nešto manje od dve godine. Mislili su da imaju uobičajene probleme, pa su pokušali s uobičajenim rešenjima: otišli su zajedno na terapiju. Pošto su zajednički pristali na atmosferu koju je gajio njihov bračni savetnik – otvorenost i uzajamno prihvatanje – Ričard je priznao Kordeliji da ga interesuje amaterska pornografija. Ona je pomislila – u redu, situacija možda nije idealna, ali ljudska seksualnost je komplikovana, a ona je u stanju da bude otvorena za muževljeve sitne grehe. Ovako ohrabren, Ričard je dao ključno razjašnjenje – ispostavilo se da je učestvovao u amaterskoj pornografiji – i Kordelija je shvatila da nije baš toliko otvorenih shvatanja. „Pa ne može da raskine s tobom preko telefona“, rekla je kad joj je Boni ukratko ispričala šta se dogodilo. „Živite zajedno. Imate zajednički kauč.“ „Ovo ti nikad nisam rekla“, odgovorila je Boni, „ali oduvek sam mrzela taj kauč.“ „Tom ga je izabrao“, rekla sam i ponovo se rasplakala. „Nisam želela da misli kako život sa mnom podrazumeva da više neće moći da bira kauče.“ „Taj kauč je razlog“, obratila se Boni Lariju, „što ja ne dam tebi da ih biraš.“ Malo kasnije Boni je otišla u dnevnu sobu i poslala ostatak gostiju kući. Onda su ona i Lari raspremili kuhinju, da me ujutru ne sačeka gomila prljavih sudova. Zatim me je Kordelija ušuškala u krevet s bocom vina. Rekla sam im kako želim da budem sama, pa su i njih troje konačno otišli. Verovatno bi trebalo da znate kako mi je prva misao kad sam spustila slušalicu posle razgovora s Tomom bila da je cela priča s prstenom verovatno bila greška. A dogodilo se sledeće: pre nekoliko meseci naišla sam u jednom časopisu na sliku vereničkog prstena koji mi se dopao i – sramota me je da vam kažem – isekla sam je, a još više me je sramota da priznam da sam je tutnula u Tomovu aktovku dok se tuširao. Nisam očekivala da sledećeg dana odjuri i kupi mi taj prsten. Mislila sam da je to informacija koju bi možda želeo da ima u vidu za neko neodređeno vreme u budućnosti. Kad je Lari pitao Boni kakav bi prsten želela, odgovorila mu je da ne želi prsten s jednim kamenom, želela je nešto drugačije i on je rekao – u redu, različito, to mogu da izvedem, a Boni je iznenada sinulo kakva bi ideja njemu mogla pasti na pamet – pošto je Lari bio čovek koji je jednom uheftao dva stara braon peškira iznad prozora svoje spavaće sobe i ostavio ih da tamo vise četiri godine – pa mu je na papirnom podmetaču za koktele nacrtala prsten sa širokim obručem i dijamantima usađenim u nizu koji je videla na televiziji, a zatim zapisala reči platina i veličina šest, VELIKI i USKORO. On je podmetač savesno odneo draguljaru i sad Boni na prstu ima nešto što liči na neverovatno blistav orah. Naravno, moguće je da prenaglašavam čitavu priču s prstenom, ali imam običaj da se usredsredim na jedan detalj i preskočim sve ostalo. Oduvek je bilo tako. Na koledžu sam pohađala kurs crtanja živih bića i na kraju prve dvosatne seanse jedino što sam imala u svom bloku za skiciranje bila je izvrsna predstava modelovog ogromnog neobrezanog penisa. Ali dobro: očigledno nije trebalo da stavim sliku tog prstena u Tomovu torbu. Očigledno je trebalo da se isprečim celoj toj priči s Kejt od samog početka. Sad sve to jasno vidim. Samo, nikad ni pomislila nisam da bi Tom zaista mogao da me prevari. Ma lažem! Stalno sam pomišljala, ali kad god bih to pomenula, Tom bi me uverio da se ponašam blesavo. „Ne mogu ovako da živim“, rekao bi. „Ako mi ne veruješ, možda bi trebalo da okončamo ovo odmah.“ I bio bi tako smiren i hladan i logičan da bih pomislila: u pravu je, ovo su moje gluposti, moja paranoja, ovo se dešava jer mi je otac otišao kad sam imala pet godina, bila sam u edipalnoj fazi, imam iracionalan strah od napuštanja i moram ga prevazići. A onda bi me pogodila misao poput: „Nemoj da zgnječiš vrapca, drži ga u otvorenoj ruci; ako ti se vrati, tvoj je, ako ne, nikad nije ni bio.“ I bila sam dobro, u pravom zen stanju, a zatim bih pokušala da se setim odakle mi to s vrapcem, i onda bih pomislila na Egziperijevog Malog princa, iako u stvari ne postoji veza, osim svojevrsne budalaste adolescentske očiglednosti, a onda bih se setila Tomove najčuvanije stvari – budalaste rukom ofarbane majice kratkih rukava s natpisom „Mali Princ“, koju mu je na koledžu napravila Kejt, ista Kejt s kojom je odlazio na ručak – i vratila bih se na početak. „Slušaj“, rekla sam Tomu za vreme jedne rasprave o Kejt. „Jednostavno se ne osećam ugodno što stalno ideš na ručak sa svojom bivšom devojkom.“ „U stanju sam da budem prijatelj s nekim s ki m sam nekad izlazio“, odgovorio je Tom. „Ti si još uvek Gilova prijateljica.“ „Kao prvo, više nisam Gilova prijateljica“, rekla sam. „A kao drugo, Gil je gej, pa i da jesam, ne bi se računalo jer njega seks sa mnom ne interesuje.“ „Kejt ima dečka“, odgovorio je Tom. Prevrnula sam očima. „Ona i Andre žive zajedno“, dodao je. Frknula sam. „Neću više da razgovaram o tome“, rekao je i otišao na skvoš. A ni od svih tih rasprava nisam imala koristi. Jednostavno je nastavio da odlazi na ručak s njom. Čak je želeo da i ja to jednom uradim! Dao joj je moj broj na poslu i tako to. „Kejt će te nazvati sledeće nedelje. Želi da izađete na ručak“, rekao je. Provela sam čitav vikend smišljajući plan. Odlučila sam da joj ne uzvratim poziv. Neću se javiti, a kad mi bude ostavila poruku, jednostavno je neću zvati pa će skapirati sama – i znate šta se onda desilo? Nije ni zvala! Tada je trebalo da shvatim s kim imam posla, mada mi ne bi pomoglo. Kad žena kao što je Kejt Pirs želi tvog dečka, teško je u tome možeš sprečiti. Ne želim da zvuči kao da Tom u tome nije imao udela. Upozorila sam ga. „Ona ne želi da ti bude samo prijateljica“, govorila bih. „To nije način na koji takve žene funkcionišu. Neće se zaustaviti sve dok ne bude spavala s tobom.“ On ju je čak pozvao na našu zabavu te večeri! „Ona nema mnogo prijatelja“, rekao je. Dobro, pomislila sam. Prvo je pozovem na večeru, pa se onda uvuče u moj krug prijatelja i sledeće što se desi jeste da se tuca s mojim dečkom. Znam kako to ide, mislila sam. Nažalost, nisam znala kako je išlo u ovom konkretnom slučaju, jer je Kejt preskočila pripreme. Već se tucala s mojim dečkom. Tucala se već pet meseci! „Nemamo dovoljno stolica za Kejt i Andrea“, rekla sam Tomu kad je predložio da je pozovemo. „Došla bi samo Kejt“, kazao je. „A ja ću sedeti na stolici na rasklapanje.“ „A šta je s Andreom?“, pitala sam. „Više nije deo slagalice“, odgovorio je Tom. „Kako to misliš više nije deo slagalice?“ „Raskinuli su. Mislio sam da znaš.“ „A kako sam, molim te, mogla da znam?“ Verovatno se pitate – ako se ova afera odvijala pet meseci, kako to da se Tom nije iselio ranije? Što je odlično pitanje. Niti smo bili venčani, niti smo imali dece. Mogao je da raskine sa mnom, iseli se i onda počne da se viđa s njom, a da mu pri tom moralni kompas sve vreme pokazuje ka severu. Ali, kako se ispostavilo, Tom ništa od toga nije uradio na pravilan način jer je Kejt želela da idu polako! A on nije želeo da je uplaši! Kao da je lane na šumskom proplanku ili tako nešto! Najviše međutim uznemirava razlog zbog kog je Kejt želela da idu polako. Zapravo, Andreova majka je bila veoma bolesna – poodmakli stadijum raka pankreasa – a Kejt je smatrala da ne bi bilo fer da ga napusti onda kad mu je potrebna pomoć. Zato je Tom čekao da Andreova majka umre od raka pankreasa i da prođe izvesno vreme kako bi Kejt mogla mirne duše da ga otkači i onda, tek onda bi bilo vreme da on raskine sa mnom. Ljudi, pa meni su trideset dve godine! Nemam ja vremena za to! Ipak, ništa od toga nisam znala one večeri sa senfom. Zasigurno sam znala jedino da je Tom odlazio na ručak sa svojom bivšom devojkom celog leta i da je čitao knjigu japanskih pesama o smrti pod nazivom Japanske pesme o smrti. Ako ništa drugo, trebalo je da me osvesti sve to s pesmama o smrti. Srećan čovek ne čita knjigu pesama o smrti, naročito ne onih koje je pesnik napisao svega nekoliko trenutaka pre no što je umro, čega je ta knjiga bila puna. „Napisali zen monasi i haiku pesnici na ivici smrti“, bio je podnaslov. Tom bi pročitao svu silu ovih pesama svake noći pre spavanja, a onda ne bi bio raspoložen za seks. Ponekad bi mi naglas pročitao jednu, za šta sam u to vreme mislila da je baš lepo – Tom i ja nikad nismo bili par tipa „čitamo naglas jedno drugom“ – iako sad podozrevam da je to radio samo da ni ja ne bih imala želju. Pesme su bile neverovatno depresivne. „Kao truli panj/dopola sahranjen – moj život, koji/nije procvetao, dolazi/do ovog tužnog kraja.“ U svakom slučaju, bila sam u krevetu, pr elistavala knjigu pesama o smrti, pila vino, pokušavala da ne mislim o Tomu, ili o Tomu i Kejt, i šta tačno rade zajedno i da li to rade baš tog trenutka – kad je zazvonio telefon. Srce mi je poskočilo. Pustila sam da se uključi sekretarica. Zvala me je Nina Pibl, prijateljica koja je nešto ranije bila sa ostalima u mojoj dnevnoj sobi, i to s mobilnog. „Samo hoću da zapamtiš nešto, Alison“, rekla je Nina u sekretaricu. „Uvek se vraćaju.“ Dva Poslednje što mi je Tom rekao pre nego što je te noći spustio slušalicu bilo je: „Nemoj da pišeš o ovome.“ Mislio je da bih mogla biti u iskušenju da uzmem senf, večeru i telefonski razgovor i da ih istresem u sedamsto reči, a zatim objavim kao svoju kolumnu za tu nedelju. U suštini, još od koledža sam pisala istu kolumnu, ali do našeg raskida izlazila je u alternativnim novinama koje su se zvale Filadelfija tajms. Filadelfija tajms bi želeo da bude Vilidž vois, samo u Filadelfiji, a ne u Njujorku, što bi moglo biti malo teže. Moj prijatelj Erik je odrastao u ovom kraju i sad živi na Menhetnu, a on kaže da je Filadelfija takav grad u kome su lokalni spikeri slavne ličnosti. Erik uvek govori tako nešto, na neki očigledan i suštinski način istinito, a opet iznenađujuće turobno. U svakom slučaju, što se Toma tiče, stvarno nisam znala kako bih mogla to da izbegnem. Tom Hatavej je bio lik koji se stalno pojavljivao u mojoj kolumni i jednostavno ga nije bilo moguće odjednom izbrisati. Morala sam da kažem istinu, u čemu je bilo nekoliko opštih problema i jedan sasvim konkretan. Pre svega, ovo nije onaj tip raskida koji se dobro odražava na žrtvu, što sam shvatila čim sam spustila slušalicu. U stvari, pogađa me to što je sasvim moguće da bih, da nisam imala punu sobu svedoka, malčice izmenila priču – prikazala bih Tomovo ponašanje kao nešto manje užasno – ne iz želje da zaštitim njega, već da bih zaštitila sebe. Takođe, postavljalo se pitanje koje uvek iskrsava u ovakvim situacijama: šta je ona (ja) uopšte radila s njim (Tomom). P reviše je delova slagalice nedostajalo, i ako je meni samoj to bilo jasno – a živela sam među svim tim delovima i opet ih potpuno previđala – mogu samo da zamislim kako je izgledalo nekome sa strane. Dakle, to su bili opšti problemi. Konkretan problem je bio sledeći: Tom je advokat i prošlo mi je kroz glavu da bi, ako budem pisala o onome što se dogodilo te noći iako me je lepo zamolio da ne pišem, mogao da me tuži. Prema mom iskustvu, postoji određena vrsta autora koji troše mnogo energije brinući o tome da će ih neko tužiti i obično je to samo preuveličana besmislica, ali u ovom slučaju stvarno nisam bila tako sigurna. Pretpostavljam da je to što ljude uvek nazivam imenom koje nose u stvarnom životu dodatna otežavajuća okolnost. Drugačije ne bih mogla da budem dovoljno jasna. Pored toga, stvarno ne verujem ni u značajnu izmenu detalja. To je ono što vam knjige o pisanju uvek kažu da radite – „izmenite detalje koji nekog identifikuju“ – tako to kažu – ali ja nikad ne mogu da se nateram da to uradim. Osećam da bi trebalo da istaknem kako sam bila kolumnistkinja kakva jesam pre nego što je to postao kliše, pre nego što je cela priča o Nepredvidivoj Suzan svom snagom drmnula kulturu, i pre nego što je sve postalo dosadno, blesavo i očigledno. A kad se sve to dogodilo bilo je prekasno – navukla sam se! Da sam kao dete znala za Doroti Parker,* pretpostavljam da bi mi baš ona bila idol, ali u vreme mog odrastanja u Arizoni mi nismo imali Doroti Parker. Imali smo Noru Efron,* pa sam želela da budem kao Nora. Tek mnogo godina kasnije sam saznala – nakon što sam i sama čula za Doroti Parker i uzaludno zamišljala sebe na njenom mestu – da je Nora Efron želela da postane Doroti Parker, i zbog toga sam bila prilično zadovoljna. Nažalost, kad smo već kod toga, nekome poput mene je veoma teško da postane nalik Doroti Parker ili Nori Efron, zato što nisam Jevrejka. Ne samo da nisam Jevrejka, već sam sasvim suprotno. Odrasla sam kao evangelikinja, i to ona prava, „ponovo rođena“, deo plemena kome je humor sasvim nep oznat, a intelektualna strana gotovo u potpunosti nedostaje. Pored toga, nismo razvili ni tradiciju mržnje prema sebi samima, iako Bog zna kako svi na svetu žele da požurimo i razvijemo je što pre. Zato što – i jasno mi je da vam ovo ne moram reći – ljudi mrze evangelike. Mrze ih, mrze, mrze. Mrze hrišćansku desnicu, mrze Moralnu većinu, mrze Džerija Falvela,** mrze protivnike abortusa, mrze ljude sa srebrnom ribicom na prtljažniku minikombija koja svima objašnjava da su hrišćani, mrze čoveka čudne frizure u kancelariji jer neće da priloži novac u zajednički fond za fudbalsku utakmicu. Naravno, tip sa čudnom frizurom iz kancelarije mogao bi biti i mormon, ali iz nekog razloga ljudi ne mrze mormone. Njih većina smatra nekom vrstom superhrišćana koje je nemoguće uvrediti. U stvari, jedini koji ne misle da su mormoni hrišćani jesu mormoni i hrišćani.*** Pre nekoliko godina majka me je pozvala telefonom i rekla da su ljudi koji su se uselili u susednu kuću mormoni. „Je l’ imaju trambulinu?“, pitala sam. „Kako si znala?“, upitala je majka. „Mormoni obožavaju trambuline“, rekla sam. „Ne znam zašto, ali tako je.“ Bilo kako bilo, moja majka se sprijateljila s komšinicom i sledeće tri godine su provele razmenjujući recepte i uzaludno pokušavajući da preobrate jedna drugu. Što nas dovodi do glavnog problema s „ponovo rođenim“ hrišćanima, a to je da, uopšte uzev, ljudi ne žele da budu preobraćeni. Ne žele čak ni da se bave mišlju kako bi to možda trebalo da se dogodi. Problem je što u jednom trenutku za vreme razgovora osoba koju evangelik pokušava da preobrati kaže nešto kao: „A šta ako sve to lepo preskočim?“, a onaj koji preobraća nabaciće dosadan, bolno iskren izraz lica i reći: „Onda ćeš večnost provesti u paklu.“ A to uznemirava, čak i ako mislite da je sve to sranje. Pa dobro, ni ostatak priče svakako ne izgleda baš zabavno. Čak i kao klinka sam znala da nije. U gimnazijskoj omladinskoj grupi, šta god bismo radili, našlo bi se neko klinče da kaže: „Vidite, ne moramo da pijemo da bismo se zabav ljali“ – čak i tada sam sumnjala u ono za šta danas znam da je istina – naime, da je mnogo zabavnije piti i drogirati se i imati seksualne odnose, nego ne raditi to. Mnogo zabavnije. Verovatno se pitate zašto sam uopšte živela sa svojim dečkom Tomom ako sam evangelikinja. Pa, istina je da već duže vreme i nisam neka hrišćanka – od koledža, zapravo, iako su neki upadljivi ostaci toga doba prilično zašli u moje dvadesete – ružičasti džemperi, ružna frizura. Da sam zastala da o tome razmislim, verovatno bih napustila brod i pre koledža, jer je biti evangelik na koledžu neverovatno dosadno. Svi oko tebe su zauzeti pićem i pušenjem, isprobavanjem psihodeličnih pečuraka, eksperimentisanjem s lezbijstvom i isisavanjem želea iz pupka stranaca u Kankunu tokom prolećnog raspusta, dok ti samo sediš i trudiš se da budeš dobra. Nešto najgore na svetu je biti evangelikinja na univerzitetu iz Lige bršljana* – kao ja – jer se ne trudiš samo da budeš dobra, već i pametna. Na kraju završiš na Majmunskom procesu protiv Skoupsa** na podu svoje sobe u internatu – samo, znaš na čijoj si strani? Znaš ko moraš da budeš? Plus, tu je sve to vreme kad se sedi u malim krugovima s drugim hrišćanima dok se razrešavaju nerazrešiva pitanja. Da li bi Bog bio u stanju, kaže ono klasično, da stvori toliko velik kamen koji sam ne bi mogao da podigne? Da li bi mogao da pretvori belu mačku u crnu? A kvadrat u krug? Zatim se nastavlja s važnim pitanjima. Kao što je – koliko daleko možeš da ideš a da i dalje budeš devica? Ovo pitanje je sporno, ali dozvolite mi da vas uverim: sve u vezi s hrišćanskim devojkama i pušenjem je tačno. (Međutim, nije tačno ono o hrišćanskim devojkama i analnom seksu, s nekoliko zaista pionirskih izuzetaka, od kojih sam imala priliku da upoznam samo jednu.) Ovde je, uočavam, potrebno jedno razjašnjenje: s evangelicima ne možeš da budeš u sredini. Uprkos pušenju. Moguće je, na primer, da te odgajaju kao katolikinju, a zatim odrasteš i prestaneš da poštuješ pravila i ne ideš u crkvu i, uopšte uzev, ništa u tvom živ otu nijednom razumnom ljudskom biću ne pokazuje da si katolikinja, a opet sama sebe smatraš katolikinjom i drugi te tako vide. S evangelizmom je drugačije. Ili si unutra, ili vani. Ili s njima, ili protiv njih. I tako, pre nego što nastavimo, želela bih da istaknem kako sam trenutno van te priče, a i da su me od samog početka kod evangelizma stvarno nervirale upravo ovakve stvari. Mrzim što ovo javno saopštavam, zbog svojih roditelja. Mojih jadnih roditelja. Mojih ljubaznih, dobrih, pobožnih roditelja hrišćana. Zaista nisu uradili ništa loše da ovo zasluže. Mislim, išla sam na terapiju jedanaest godina, pa su prema tome uradili nešto da zasluže nešto, ali ovo nisu zaslužili. Nerado pominjem jedanaest godina psihoterapije, jer ćete nesumnjivo misliti da sam stvarno sjebana. Pitanje kako ljudi s normalnim problemima mogu da završe na terapiji u trajanju od jedanaest godina razumljivo je samo nekome ko u sebi nema mnogo toga lošeg, ali je ipak išao na terapiju poduže vreme, tako da nema svrhe da sad objašnjavam na šta mislim. Zanimljivije je pitanje kako sam to uspela sebi da priuštim. Pa, kad sam diplomirala na koledžu bila sam švorc i u depresiji. Onda sam krenula na državnu kliniku gde su mi naplaćivali samo trinaest dolara po seansi i dok trepneš, prošlo je jedanaest godina. Nisam mnogo napredovala, uglavnom zato što je to bila klinika za podučavanje gde su diplomci stažirali godinu dana pre nego što otpočnu privatnu praksu, što je značilo da bi svakog septembra moj trenutni terapeut predao moj dosije novom i onda bismo morali da krenemo iz početka, od mog detinjstva. Stvarno nema potrebe da pokušavate da popamtite sve moje terapeute. Bilo ih je jednostavno previše. Poslednji se zvao Vilijem i patio je od vrtoglavice. Što se mene tiče, oduvek sam smatrala kako je vrtoglavica izmišljeno stanje, izum koga su se filmadžije dosetile da bi objasnile zašto njihov heroj ne može da pređe most i spase devojku, ali Vilijem je stvarno patio od vrtoglavice. Stanje mu se tako pogoršalo da bi za vreme seansi prost o skliznuo sa stolice i ležao na podu pred mojim nogama. „Nastavi“, rekao bi. „Ovo je samo jedan od mojih napada.“ „Možda bi trebalo da idem“, rekla sam kad se to prvi put dogodilo. „Zašto bi išla?“, rekao je Vilijem. Zurio je u mene s tepiha. „Je l’ ti neprijatno zbog ovoga?“ „Da“, odgovorila sam. „A zašto ti je neprijatno?“ „Zato što moj psihić leži na podu“, rekla sam. „Ležanje na podu je razuman odgovor na napad vrtoglavice“, rekao je Vilijem. „Zašto bi ti zbog toga bilo neprijatno?“ „Ne znam“, rekla sam. „Jednostavno jeste.“ „Da li to u tebi budi nekakva seksualna osećanja?“, pitao je Vilijem. „Ama baš nikakva.“ „Teško mi je da poverujem u to“, rekao je. „A zašto?“ „Zato što te privlače nedostupni muškarci, muškarci poput Toma, koji ti je, iako je tvoj dečko, emocionalno nedostupan, a ja sam, kao tvoj terapeut, po definiciji nedostupan.“ I sve to s patosa. „Ne činiš mi se tako nedostupnim, Vilijeme.“ „Hoćeš da kažeš kako misliš da gajim seksualna osećanja prema tebi?“ „Nisam to rekla“, odgovorila sam. „Pa gajim ih“, rekao je on. „Hoćemo li da ih istražimo?“ Naravno da je trebalo da prestanem da idem kod Vilijema, ali nisam. Morate imati na umu da sam plaćala samo trinaest dolara po seansi, a za trinaest dolara po seansi bila sam spremna da podnesem izvesnu dozu nekonvencionalnog ponašanja terapeuta. A nisam želela ni da talasam po klinici, jer da je ikad iko ozbiljno pregledao moj dosije, veoma brzo bi shvatio da treba da podignu cenu. Što se, nažalost, upravo i dogodilo otprilike tri nedelje pre one večere. Kad sam se pojavila u svom redovnom terminu u ponedeljak ujutro, direktorka klinike je provirila u čekaonicu i sprovela me do svoje kancelarije. Posadila me je pred svoj sto i smireno obavestila da Vilijem više neće raditi na klinici. Morali su da ga odvedu u ludaru sa sve ludačkom košuljom – doduše, taj deo mi nije ispričala direktorka već Jolanda s prijemnog. Očigledno je nastala prava scena. U svakom slučaju, ispostavilo se da sam bila jedina Vilijemova pacijentkinja koja se na njega nije žalila, što je bio razlog da završim u kancelariji ove žene. Smatrala je da mora da imam nekakav problem. Naravno, svi na klinici imaju probleme, samo je mislila da ja sigurno imam stvarno VELIKE probleme. Što sve vodi do jednostavnog zaključka da, iako sam išla na terapiju nešto malo preko jedanaest godina, u vreme dešavanja o kojima je reč nisam imala terapeuta. Niti su me, mogla bih da dodam, sredili, iako me je zaista zanimalo da spoznam unutrašnjost sopstvene ličnosti. Zbog čega me je iznenadila činjenica da sam bila iznenađena svime što se desilo. Mislim, jedanaest godina psihoterapije! Otac koji je otišao kad mi je bilo pet godina! Ne morate ni da kopate tako duboko da biste stigli do mog podsvesnog – sve je tu na svetlu dana u mom životu, zamaskirano kao sudbina. Zaista bih mogla i da iscrtam dijagrame razloga za ono što se dogodilo sa mnom i Tomom; samo nisam u stanju da provalim kako od shvatanja zašto ti se loše stvari zapravo dešavaju uspeš da stigneš do tačke kad ti pođe za rukom da ih sve zajedno izbegneš. To je deo koji mi izmakne na svakom skretanju. To je deo na koji nikad nisam mogla da dobijem iskren odgovor ni od jednog svog terapeuta. Postavila sam to pitanje Dženis Finkl – mom poslednjem pravom terapeutu, onoj koja je prethodila Vilijemu, i ona mi je rekla: „Pa, ne uspeš.“ „Ne uspeš?“, upitala sam. „Ne“, odgovorila je Dženis. „Pa u čemu je onda poenta?“ „A šta ti misliš, u čemu je?“, pitala je Dženis. Pa, nisam baš skapirala poentu. A nisam uspela da provalim ni da li je religija iz detinjstva uzrok mojih neurotičnih problema ili lek za njih. Skapirala sam ponešto, naravno, ali izgleda da se uglavnom ništa ne može primeniti.