Troje

Svako ima svoju apokalipsu i ona se dešava obično u neko vreme koje sami ne možemo da predvidimo - recimo najranije ujutro - ali koja uvek predstavlja susret sa samim sobom. Dobra apokalipsa je uvek privatna. U ovoj knjizi Ivan Tokin ima susret sa samim sobom okružen raznim smejačima i mogućim sobnim ljubavima, ukratko ima susret sa celim gradom. Samo je pustio grad da priča o tome. Njegove pesme liče na razglednice iz svakodnevice. Ognjenka Lakićević ima susret sa samom sobom dok vozi, nosi svoju osmatračnicu, luta oko pijace, traži pažnju koje nigde nema i pije kroz muškarce. Samo neće da ih pusti da pričaju o tome. Njene pesme otkrivaju političku poruku u svakodnevnim radnjama, te skrivaju borbu sa strastima nekog ko je - naročito kad je u centru – uvek na periferiji sveta. Vladimir Tabašević ima susret sa samim sobom u detinjstvu i šire, u kome su ratna dejstva nešto što je svakodnevno, pa se o tome uopšte ne priča. Sve druge stvari pričaju o tome. Njegove pesme nemaju pravo da se umore. Tri pesnička glasa nejednake mladosti ovde pričaju kroz pesme koje kao da vas poznaju.