Tišina

Dvadeset prvi vek ostaće upamćen (ako bude onih koji bi mogli da ga pamte) pored ostalog i po tome što je doneo ostvarenje gotovo svih mračnih proročanstava iz romanâ Dona DeLila: sasvim u skladu s upozorenjima izrečenim u tim delima, svet je postao nepregledna deponija ?zičkog i digitalnog otpada, pod kojom izdišu beslovesna deca potrošačkog društva, u večitoj potrazi za rajem skrivenim iza nekog od ekrana koji su, kao lukavo podmetnuta zamena za život, za najveći deo ljudskog roda postali jedini mogući oblik egzistencije. U romanu Tišina, DeLilo pokazuje kako izgleda svet u kome su svi ekrani odjednom pogašeni: s gubitkom smisla postojanja digitalnih uređaja, nepovratno nestaje i smisao postojanja čovečanstva. Od takvog užasa, gora je samo ravnodušnost s kojom ljudi otkrivaju da više ne umeju da vide, čuju, osete i razumeju jedni druge. Zbog toga je novi roman Dona DeLila sazdan od malog broja reči: između tih reči je moćna i zastrašujuća tišina koju treba osluškivati sa strepnjom, ali i sa slabašnom nadom da će ova bespoštedna vizija najvećeg proroka među živim američkim piscima ostati neostvarena. Ili, ako ništa drugo, da se neće ostvariti pre no što stignemo da pročitamo Tišinu.