Telurija

Telurija Vladimira Sorokina vodi čitaoca u ne tako daleku budućnost. Upravo je završen novi veliki rat, ali oslobađanje Evrope od vahabitsko-talibanskog ropstva nije dovelo do ujedinjenja, nego do stvaranja niza novih drćavica i podizanja novih zidova između njih. Posle rata svako želi da živi po svome, u sreći i zadovoljstvu. U svakoj državici vlada drugačije društveno uređenje, ali stanovnici svih njih, od Atlantika do Pacifika, kako oni koji žive u „demokratijama“ tako i oni koji žive u „despotijama“, bogati i siromašni, ljudi običnog rasta, ali i mali, veliki, psoglavi, antropomorfni, sazdani u laboratorijama, silno žele ono što taj, najboljih od svih svetova, čoveku ne može da pruži: svi čeznu za novim „horizontima nada“, žude za telurom koji „poput božanskog skalpela zaranja u mozgove miliona... širi granice ljudskog i uliva sigurnost u Prošlost, Sadašnjost i Budućnost“.