Telo kao dokaz

Jedan od najpopularnijih pisaca na svetu, Patriša Kornvel (Postmortem), vraća nas u jezivi svet medicinskog istražitelja Kej Skarpete u ovom klasiku žanra trilera. Beril Medison, književnica koja živi usamljeničkim životom, ne može da pronađe utočište od višemesečnih pretećih telefonskih poziva – kao ni od iznurujućeg osećaja da neko posmatra svaki njen pokret. Kada se otkrije telo književnice ubijene u sopstvenom domu, Kej Skarpeta počinje da slaže deliće komplikovane slagalice, ne sluteći da se sve više primiče ubici koji čeka u senci. »Samo za čitaoce s jakim živcima... dramatično... Kornvelova tka delikatan zaplet i vodi radnju tako žestokim ritmom da će vam se zavrteti u glavi.« The New York Times »Kompleksna misterija koja vijuga mračnim stazama, gde se leševi otkrivaju gotovo na svakom koraku.« The Los Angeles Daily News »Uvlači čitaoca u zaprepašćujući svet sudsko-medicinske laboratorije... složen, višeslojni roman u kojem zapleta i preokreta ima dovoljno za dve knjige.« The Washington Post ODLOMAK Dragi M., Trideset dana je prošlo u premeravanju nijansi boja sunca i promena vetra. Suviše razmišljam i ne sanjam. Veći deo poslepodneva provodim na verandi kod Luija, gde pišem i gledam u more. Voda se preko mozaika peščanih sprudova preliva od smaragdnozelene do akvamarina u dubinama. Nebo se proteže u beskonačnost, a bele pufne oblaka su, kao dim, u stalnom pokretu. Povetarac ispira zvuke plivača i brodića koji se usidruju tik ispod grebena. Veranda je natkrivena i kada se uzburka iznenadna oluja, što se često dešava u kasna popodneva, ja ostajem za svojim stolom, mirišući kišu i posmatrajući kako površinu vode čini grguravom, poput krzna zaglađenog u pogrešnom pravcu. Ponekad, kiša lije i sunce sija u isto vreme. Niko me ne ometa. Već sam postala deo porodice restorana, kao Zulu, crni labrador koji se baca da uhvati frizbije i mačke lutalice što tiho lunjaju unaokolo, učtivo čekajući otpatke. Luijevi četvoronožni štićenici jedu bolje od bilo kog čoveka. Takva je uteha kada se posmatra kako se svet sa ljubaznošću ophodi prema svojim stvorenjima. Ne mogu da se požalim na sopstvene dane. Noći su te kojih se bojim. Kada se moje misli odšunjaju nazad u tamne pukotine i zavrte svoje užasne mreže, ja se ubacim u vrevu ulica Starog grada, privučena bučnim barovima kao leptir svetlom. Volt i Pi Džej su podigli moje noćne navike na nivo umetnosti. Volt se u pansion vraća prvi, u sumrak, zato što njegov posao sa prodajom srebrnog nakita na Malori skveru zamire kako noć dolazi. Otvaramo boce sa pivom i čekamo Pi Džeja. Onda izlazimo napolje, od bara do bara, i obično završimo kod Lenjog Džoa. Postajemo nerazdvojni. Nadam se da će njih dvojica uvek biti nerazdvojni. Njihova ljubav nije više za mene nešto neuobičajeno. I ništa nije, osim smrti što je vidim. Muškarci, slabašni i izmoreni, njihove oči poput prozora kroz koje vidim izmučene duše. Sida je holokaust koji iscrpljuje ponude ovog malog ostrva. Čudno je da se ovde osećam kao kod kuće, ovde, sa izgnanim i umirućim. Možda će me svi oni nadživet i. Dok noću ležim budna, slušajući zujanje prozorskog ventilatora, opsednuta sam zamišljanjem slika kako će se to dogoditi. Svaki put kad začujem zvonjavu telefona, setim se. Svaki put kada čujem kako neko korača iza mene, ja se okrećem. Noću gledam u svoj ormar, iza zavese i ispod kreveta, a onda naslanjam stolicu na vrata. Dragi Bože, ne želim da se vratim kući. Beril 30. septembar KI VEST Dragi M., Juče je kod Luija Brent izašao na trem i rekao da je telefonski poziv za mene. Srce mi je ubrzano lupalo dok sam ulazila unutra i sa druge strane začula krckanje međugradske veze, a onda je veza prekinuta. Kako sam se samo osećala zbog toga! Govorila sam sebi da sam suviše paranoična. On bi rekao nešto i uživao u mom strahu. Nemoguće je da zna gde sam, nemoguće je da je mogao da me pronađe ovamo. Jedan od konobara se zove Stu. Nedavno je raskinuo sa svojim prijateljem gore na severu, a onda se preselio ovamo. Možda je to bio poziv njegovog prijatelja i veza je bila loša. Zvučalo je kao da je tražio „Strou“ umesto „Stua“, a kada sam se ja javila, spustio je slušalicu. Volela bih da nikome nikad nisam rekla svoj nadimak. Ja sam Beril. Ja sam Strou. Ja sam uplašena. Knjiga nije završena. Skoro da mi je ponestalo novca a i vreme se promenilo. Ovoga jutra je mračno i duva žestok vetar. Ostala sam u svojoj sobi jer da sam pokušala da radim kod Luija, strane bi mi odletele u more. Ulična svetla trepere. Palme se bore sa vetrom i listovi su im nalik izvrnutim kišobranima. Svet sa druge strane mog prozora zavija kao da je ranjen, a kada kiša udari o staklo, to zvuči kao da je neka mračna armija umarširala na ostrvo i Ki Vest je pod opsadom. Uskoro moram da odem. Nedostajaće mi ostrvo. Nedostajaće mi Pi Džej i Volt. Oni su učinili da se osećam voljenom i sigurnom. Ne znam šta ću uraditi kada se vratim u Ričmond. Možda bi trebalo odmah da se preselim, ali ne znam kuda bih otišla. Beril