Svetlost Dana

Prelepo napisano, nežno, duhovito, istinito, dirljivo i duboko. Salman Rushdi. Trijumf... Roman koji bez straha razmatra ljudsku prolaznost i bez sentimentalnosti odaje počast ljudskoj otpornosti. Sunday Times NEŠTO SE DOGAĐA. PRELAZIMO GRANICU, OTVARAMO VRATA ZA KOJA NISMO NI ZNALI. MOŽDA SE NIKADA NIJE NI DESILO, MOŽDA NIKADA NEĆEMO SAZNATI. VEĆI DEO ŽIVOTA JE MOŽDA SAMO ODSLUŽENJE KAZNE. Sara je u zatvoru. Svake dve sedmice posećuje je Džordž, privatni detektiv kog je unajmila da prati završnu fazu ljubavne veze njenog muža. Posete i vreme između njih vode Džordža u Sarinu prošlost, u događaje koje itekako dobro može da zamisli, dovodeći ga istovremeno sve bliže danu koji ne može sasvim da zamisli – danu kada će ona ponovo zakoračiti na jasnu svetlost dana... Napisan sa izuzetnom istančanošću, intiman i složen u prikazivanju svakodnevice, roman Svetlost dana dostiže krajnju snagu i nepodnošljivu napetost. Iako nežan i duhovit u slikanju površine života, roman istražuje dubine i krajnosti onoga što leži u nama i govori kako, na dobro ili zlo, nikad nije prekasno da otkrijemo šta je to. Iz knjige u knjigu, Svift je jedan od najboljih engleskih romanopisaca. John Banville ODLOMAK U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno. 1997. 1 „Nešto te je obuzelo.“ Rita je ovo rekla, ima tome više od dve godine, ali sada zna da nije bilo samo stvar trenutka. Nešto se dogodi. Pređemo crtu, otvorimo vrata za koja nismo ni znali da su tu. Moglo je da se nikada ne dogodi, mogli smo da ne saznamo. Možda najveći deo života samo robujemo vremenu. Jutarnja saobraćajna gužva u Vimbldon Brodveju. Izduvne cevi se puše. Okrećem ključ u vratima sa ulice, dah mi se pretvara u oblake pare. „Nešto te je obuzelo, Džordže.“ Ali znala je čak i pre mene samog. Ne radi uzalud ovaj posao, ume da nanjuši stvari. I uskoro će me ostaviti, rekao bih da je to već pitanje dana. I ja umem da nanjušim stvari. Stigne, naravno, pre mene. A kada nije? Ovih dana ne spava dobro, kaže. „Ovih dana“ traje već godinama. Uvek se budi u svitanje, pa zašto, onda, ne bi došla? Posla uvek ima. A ja banem posle nje. Gazdina povlastica. Doduše, još nije pola devet, a noćas sam poslom bio napolju do posle dva. A danas je i poseban dan. Stigavši do vrha stepenica, čujem kucanje i šištanje uključenog čajnika. Računar u njenom kutku (zovemo ga „odeljenje za prijem“, mada je „odeljenje“ ponešto preterana reč) već je uključen i radi. Kao da je bila ovde čitave noći. „Hladno“, kaže stresavši se od vazduha koji sam uneo i lako pokazavši glavom put spoljnjeg sveta. „Ali lepo“, kažem ja. Ona je stigla pre no što je sunce dotaklo ulice. „Kafu ili čaj“, kaže ne obazirući se na moj osmeh – i ta izjava – kao da naglašava da sam nespretno počeo. Ja, međutim, nemam problema sa snom, bar ne sada. Premda bi možda trebalo da imam. Ugrabim ga kad god mogu, brzu dremku. Posao me je naučio tome. Ali, Ritin problem sa snom, ako ćemo iskreno (a ponekad i jeste iskrena), zapravo i nije problem sna. „Prazan krevet, Džordže, eto šta je. Da je neko u njemu...“ „Mislim da ću čaj, Ritice. Fini, jaki čaj.“ Na sebi ima svetloružičasti džemper od meke vune i suknju boj e uglja. Oko vrata jednostavan srebrni lančić. Sićušne svetlucave minđuše na zavrtanj, dašak parfema. Rita je uvek doterana. Konačno, primamo ljude. Ali svetloružičasto je kao istaknuta zastava, njena omiljena boja. Veoma svetla ružičasta – više kao rumenobela. Mnogo puta sam video tu boju na njoj. Video sam je u paperjastom bademantilu iste nežnoružičaste boje, labavo vezanom u struku, bradavica ocrtanih iznutra. Kako unosi jutarnji čaj. Ulazim u svoju kancelariju ostavivši vrata otvorena. Sunčeva svetlost se uliva kroz moj prozor na prvom spratu, bleda, zaslepljujuća sunčeva svetlost hladnog novembarskog jutra, svetlost koju Rita nikad ne vidi u svome stanu, već samo kroz mat staklo mojih vrata. Ulazi za mnom sa čajem, sa šoljom za sebe i svežnjem pod miškom. Uvek održimo jutarnji sastanak – kroz otvorena vrata moje kancelarije – još dok ulazim, skidam mantil, uključujem računar, sedam. Sunce greje kroz prozor, čak i kad je vazduh napolju leden. Spušta moj čaj, već gucka svoj motreći me preko ruba šolje. Pusti da mi svežanj sklizne na sto, privuče drugu stolicu, onu „za klijenta“. Zakorači kroz pruge sjajnog svetla. Baš kao u braku. Oboje tako mislimo. Bolje od mnogih brakova (to znamo). Rita – moja pomoćnica, moj drug, gotovo partner. Opis njenog radnog mesta nije strogo utvrđen. Ne bih se, međutim, usudio da je nazovem svojom recepcionerkom (mada je ona i to), čak ni sekretaricom. „Budi srce, Ritice.“ „Ja jesam srce, Džordže.“ Šta bi bilo sa mnom da nije nje? No, čini mi se da će me ostaviti. Jednog jutra poput ovog: neće uneti svoju šolju i neće spustiti svežanj dosijea, držaće ih čvrsto uz sebe, kao štit, i neće sesti. Izgovoriće: „Džordže“ tako da ću morati da podignem pogled i trenutak kasnije kažem: „Zaboga, Rita, sedi“, i ona će sesti nasuprot meni, kao klijent. „Bilo mi je dobro s tobom, Džordže. Bilo je lepo raditi s tobom, ali...“ Ona zna koji će to dan biti. Četvrtak, a svaki četvrtak je poseban dan, ali samo ona zna datum, dan u godini. Dvad eseti novembar. Ako se računa od tog dana, dve godine. Dve godine, i nije prestalo. I nije prestalo, nastaviće se narednih godina, koliko god da ih bude. Vreme bi nestalo kada bi rekla (kao što jednom i jeste rekla): „Kako možeš, Džordže, sa njom?“ Ili u sebi: „Mora da je poludeo, mora da je sa uma sišao, ali doći će sebi, treba samo vremena. Došunjaće se nazad. A u međuvremenu, ima li veće sigurnosti i bolje zaštite od mesta na kojem se ta žena nalazi?“ Mislim da je dospela dotle da prihvati – čak i da poštuje. Činjenično stanje, u glavnim crtama. Svakog drugog četvrtka po podne gospodin Veb je „na terenu“. U njenim očima skoro da vidim blag, tužan pogled razumevanja. Upravo zato mislim da će dati otkaz. „Ovo je za gospođu Lukas – danas posle podne. U petnaest do šest. To je najranije što može.“ Brzo me okrzne pogledom. „Hoćeš li se vratiti?“ Oboje znamo šta je u koverti. Fotografije. Fotografije čoveka i žene u hotelskoj sobi. Ponešto mutne, ali dovoljno jasne za prepoznavanje, uvećane. Danas nije problem nabaviti „opremu za nadzor“. Filmove moramo da nosimo na naročitu obradu – preko privatnog ugovora – i Rita ih podiže. Muškarac i žena rade one stvari. Rita i ja i ne trepnemo na takav materijal, jedva da ga i pogledamo. Leži između nas kao jutarnja pošta. Naše osnovno sredstvo za rad. Može li se videti ko je ko? To je najvažnije. „Hoću, vratiću se do pola šest.“ „Da kažem samo to“ – ne insistira previše – „da si do tada odsutan iz kancelarije?“ „Neću krenuti pre deset. Dotle mogu da primam pozive.“ „U redu.“ „Napolju je divan dan“, kažem ponovo. „Hladan, ali divan.“ Još jedan letimičan pogled, ovoga puta sa oklevanjem. Kao da će da kaže – jadni, prokleti idiote. Oči su joj umorne, besprekorno našminkane, ali umorne. Svetlost se izliva kao topla kupka, ali nije milostiva prema borama oko njenih očiju. Obasjava prsten pare što se uzdiže iz šolje, iskri joj se u kosi. Primiče se bliže da nešto obeleži. Srebrna narukvica na završetku rukava. Prošlo je već mnogo vremena od poslednjeg puta. Bio sam je pozvao da proba nešto što sam skuvao (Rita je anđeo, ali očajna kuvarica). Kao da sam ga zamađijao: obrok, ništa više. U tome je nevolja sa dobrom hranom (ako smem da kažem). Da ne pominjem crno vino. Ono zagreva srce, koliko i stomak. Od njega se otpor topi. „Imaš nešto na umu, Ritice?“ Brižni šef. „Ne baš, Džordže. A ti?“ Obuhvatila je čašu s vinom obema šakama – i nokti su joj crveni kao vino. „Samo što nikog nemam. Znaš već. Nekog pored sebe.“