Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!



Slika knjizicaProizvoda u bazi

29.882

Facebook slicica

Katalog

Sećanje u kamenu - okamenjeno sećanje?

Sećanje u kamenu - okamenjeno sećanje?

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Hajke Karge


ISBN:

978-86-7562-116-4

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

do 14 dana

Šifra:

M3431

Broj strana:

280

Težina:

270 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

22,00 KM
do 14 dana

Kategorije:

Sadržaj:

Kada trenutno stanje zemalja naslednica Jugoslavije postane tema društvenih nauka, politikologije ili medijskih studija, obično se negde u pozadini odmah čuje: “memory matters” (“sećanje je važno”). Razlog za to je što se smatra da su u vreme pred raspad Jugoslavije, i tokom rata, osobenosti jugoslovenskog pamćenja i zaboravljanja, kao i sećanja na Drugi svetski rat, koja su bila pod patronatom države i koje je država ograničavala, u presudnoj meri uticale na političku retoriku i ideološke manipulacije. Ali uprkos svemu tome, dosad nije bilo pokušaja da se napravi obuhvatna empirijska analiza socijalnih praksi koje su tokom četiri decenije bile karakteristične za način na koji se čuvalo sećanje na rat, i za to kako se rat pamtio u Jugoslaviji. Naprotiv, često se olako – upravo pod utiskom ratova u kojima se jugoslovenska država raspadala počev od 1991. godine – zaključuje da je kolektivno pamćenje u Jugoslaviji u doba socijalizma bilo “zamrznuto”. Meni se, međutim, čini da se metaforom zamrzavanja ne može objasniti kakvu je ulogu sećanje na rat odigralo u procesu raspada Jugoslavije. Ta metafora ne samo da pruža veoma statičnu sliku društvenih praksi putem kojih se u Jugoslaviji čuvalo sećanje, već ona i suviše lako vodi u zamku koju proučavanje kulture pamćenja mora da izbegne po svaku cenu: vodi stavljanju znaka jednakosti između retorike zvanično producirane i politički kontrolisane naracije o ratu, na jednoj strani i, na drugoj strani, različitih socijalnih praksi komunikacije i performansi čiji je predmet ta ratna prošlost. Dakle, u pokušaju da razumemo kako i zašto se dogodilo da sećanja na Drugi svetski rat budu važna i prisutna u ratovima devedesetih, ne možemo zaobići istraživanje realnih praksi putem kojih se u socijalističkoj Jugoslaviji čuvalo sećanje na rat. Ova knjiga osvetljava te socijalne prakse polazeći od premise da je od strane države kontrolisano sećanje na “narodnooslobodilački rat” i “socijalističku revoluciju” zaista bilo jedan od najvažnijih ideoloških stubova nove jugoslovenske države, te da je na njemu počivao legitimitet zajedničke države pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije. Istovremeno, tu premisu treba preispitati sa stanovišta aktera i konkretnih praksi i ispitati kako se aktivnosti Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (ili kraće jugoslovenskoga Saveza boraca) prepliću sa aktivnostima drugih brojnih aktera i kako se zajednički “obavlja rad pamćenja”. Dakle, reč je o pamćenju kao procesu i praksi – u ovom pristupu pamćenje nije nešto što mi posedujemo, kao individue ili kolektivi, već nešto što činimo. Prateći istoričara Džeja Vintera, dajem prednost pojmu sećanja, shvaćenom kao pomen i obeležavanje (remembrance), u odnosu na pojam pamćenja (memory), i ovde, dakle, istražujem “[…] kolektivno sećanje (remembrance) kao ishod delanja, kao proizvod pojedinaca i grupa koje postupaju ne po nalogu države ili bilo kojih njenih podružnih organizacija već zato što osećaju da moraju da se oglase”.

  • Originalni naziv: Steinerne Erinnerung,...
  • Prevodilac: Aleksandra Kostić
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2014
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 120x160
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Kada trenutno stanje zemalja naslednica Jugoslavije postane tema društvenih nauka, politikologije ili medijskih studija, obično se negde u pozadini odmah čuje: “memory matters” (“sećanje je važno”). Razlog za to je što se smatra da su u vreme pred raspad Jugoslavije, i tokom rata, osobenosti jugoslovenskog pamćenja i zaboravljanja, kao i sećanja na Drugi svetski rat, koja su bila pod patronatom države i koje je država ograničavala, u presudnoj meri uticale na političku retoriku i ideološke manipulacije. Ali uprkos svemu tome, dosad nije bilo pokušaja da se napravi obuhvatna empirijska analiza socijalnih praksi koje su tokom četiri decenije bile karakteristične za način na koji se čuvalo sećanje na rat, i za to kako se rat pamtio u Jugoslaviji. Naprotiv, često se olako – upravo pod utiskom ratova u kojima se jugoslovenska država raspadala počev od 1991. godine – zaključuje da je kolektivno pamćenje u Jugoslaviji u doba socijalizma bilo “zamrznuto”. Meni se, međutim, čini da se metaforom zamrzavanja ne može objasniti kakvu je ulogu sećanje na rat odigralo u procesu raspada Jugoslavije. Ta metafora ne samo da pruža veoma statičnu sliku društvenih praksi putem kojih se u Jugoslaviji čuvalo sećanje, već ona i suviše lako vodi u zamku koju proučavanje kulture pamćenja mora da izbegne po svaku cenu: vodi stavljanju znaka jednakosti između retorike zvanično producirane i politički kontrolisane naracije o ratu, na jednoj strani i, na drugoj strani, različitih socijalnih praksi komunikacije i performansi čiji je predmet ta ratna prošlost. Dakle, u pokušaju da razumemo kako i zašto se dogodilo da sećanja na Drugi svetski rat budu važna i prisutna u ratovima devedesetih, ne možemo zaobići istraživanje realnih praksi putem kojih se u socijalističkoj Jugoslaviji čuvalo sećanje na rat. Ova knjiga osvetljava te socijalne prakse polazeći od premise da je od strane države kontrolisano sećanje na “narodnooslobodilački rat” i “socijalističku revoluciju” zaista bilo jedan od najvažnijih ideoloških stubova nove jugoslovenske države, te da je na njemu počivao legitimitet zajedničke države pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije. Istovremeno, tu premisu treba preispitati sa stanovišta aktera i konkretnih praksi i ispitati kako se aktivnosti Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (ili kraće jugoslovenskoga Saveza boraca) prepliću sa aktivnostima drugih brojnih aktera i kako se zajednički “obavlja rad pamćenja”. Dakle, reč je o pamćenju kao procesu i praksi – u ovom pristupu pamćenje nije nešto što mi posedujemo, kao individue ili kolektivi, već nešto što činimo. Prateći istoričara Džeja Vintera, dajem prednost pojmu sećanja, shvaćenom kao pomen i obeležavanje (remembrance), u odnosu na pojam pamćenja (memory), i ovde, dakle, istražujem “[…] kolektivno sećanje (remembrance) kao ishod delanja, kao proizvod pojedinaca i grupa koje postupaju ne po nalogu države ili bilo kojih njenih podružnih organizacija već zato što osećaju da moraju da se oglase”.

Dodatne informacije

Izdavač XX vek
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter