Snovi o zabranjenom voću

“Izvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti.” Washington Post Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih. Elle “Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu. Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko. ODLOMAK ROĐENA SAM 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu podignutom u devetom veku, pet hiljada kilometara zapadno od Meke, a hiljadu kilometara južno od Madrida, opasne prestonice hrišćanstva. S hrišćanima, baš kao i sa ženama, nedaće počinju onog časa kada prestanu da se poštuju hudud, svete međe, govorio je otac. Ja sam na svet došla sred haosa u kome ni hrišćani ni žene nisu prihvatali međe. Žene iz harema prepirale su se i nadmudrivale s Ahmedom, čuvarem našeg kućnog praga, dok su strane sile nadirale sa severa i plavile naš grad. Vojnici behu utaboreni na samom kraju naše ulice, koja je ležala između starog grada i Vil Nuvel, novog grada koji su podigli oni sami. Kada je Alah stvorio svet, govorio je otac, s dobrim razlogom odvojio je žene od muškaraca, dok se između muslimana i hrišćana isprečilo more. Svet živi skladno sve dok se poštuju granice; njihovo prekoračenje vodi jadu i nesreći. No žene danonoćno snevahu o prekoračenju granica. Svet iza kapije beše njihova opsesija. Po vasceli dan maštale su kako tumaraju nepoznatim ulicama, dok su hrišćani prelazili more donoseći rasulo i smrt. Nedaće i hladni vetrovi stižu sa severa, a istoku se okrećemo u molitvi. Meka je daleko. Molitvama je može dosegnuti samo onaj ko zna kako da se usredsredi. Mene će naučiti kako da se usredsredim kad za to dođe vreme. Vojnici iz Madrida utaborili su se blizu Fesa. Čak i stric Ali i otac, obojica viđeni ljudi u gradu i zapovednici svima u našem domu, morali su da traže dozvolu iz Madrida da bi prisustvovali verskim svečanostima u Tangeru, udaljenom tri stotine kilometara. Vojnici pred našim vratima behu Francuzi. Pripadali su drugom plemenu. Premda hrišćani kao i Španci, govorili su drugim jezikom i živeli severnije. Njihova prestonica bio je Pariz. Rođak Samir je govorio da je Pariz dve hiljade kilometara daleko od nas, dvaput udaljeniji i dvaput opakiji od Madrida. Kao i muslimani, i hrišćani su se bez prestanka međusobno gložili, te se Francuzi i Španci umalo ne pobiše na prelasku naše granice. Shvativši da pobed nika nema, rešili su da podele Maroko napola. Postavili su vojnike blizu Arbave i saopštili da je, od tog časa, potrebna jedna dozvola da bi se išlo na sever, u španski Maroko, a druga da bi se išlo na jug, u francuski Maroko. Onaj ko se nije pridržavao ovih pravila, bio bi zaustavljen u Arbavi, na graničnom prelazu, pred golemom kapijom koju su proglasili granicom. No Maroko je vekovima stajao nepodeljen, rekao je otac; takav beše i pre no što je, pre hiljadu četiri stotine godina, stigao islam. Niko još nije čuo za zemlju koja se da prepoloviti granicom. Granica je nevidljiva linija u umu ratnika. Rođak Samir, koji je katkad pratio strica Alija i oca na njihovim putovanjima, tvrdio je da je za postojanje svake granice neophodan vojnik koji će druge prisiliti da u granicu veruju. U samom predelu ne menja se ništa. Granica se pruža u glavama moćnika. Ja sama nisam mogla da se uverim u istinitost njegovih reči, jer su mi stric Ali i otac rekli da devojčica ne može da putuje. Putovanja su opasna, a žene bespomoćne. Tetka Habiba, koju je, bez razloga, izopštio i proterao muž koga je iskreno volela, tvrdila je da je Alah u Maroko poslao vojsku sa severa kako bi muškarci bili kažnjeni zbog prekoračenja granica kojima žene behu zaštićene. Onaj ko povredi ženu, prekoračuje svetu Alahovu među. Nezakonito je nauditi nemoćnom. Tetka Habiba je zbog svoje muke plakala godinama. Obrazovan čovek poznaje hudud, svete međe, govorila je Lala Tam, upravnica verske škole u koju su me, sa tri godine, poslali da se pridružim mojim rođakama, kojih beše desetak. Učiteljica je imala dugačak prut kojim nam je ulivala strah, te sam se bezrezervno slagala sa svim što je govorila o granicama, o hrišćanstvu i o obrazovanju. Biti musliman značilo je poštovati hudud. Poštovati hudud za dete je značilo biti poslušan. Bilo mi je veoma stalo da Lala Tam bude zadovoljna mojim vladanjem, te sam zamolila rođaku Maliku, dve godine stariju od mene, da mi pokaže gde se, zapravo, hudud nalaze. Odgovorila mi je da će, po njenom iskustvu, sve bi ti u najboljem redu budem li slušala učiteljicu. Hudud je sve ono što učiteljica zabranjuje. Reči moje rođake pomogle su mi da se opustim i da zavolim školu.