Smrt je došla prekasno

Zora se slabašno nazire iza dalekih brda. Muzika na radiju odavno je prestala. Stojim tako uz prozor gledajući u umiruću noć i razmišljam o sebi opremljenoj za neki novi miroljubiv i pokajnički susret sa životom. Moja će lutanja potrajati dok živim, a hoću li pronaći put koji će me dovesti sebi ili ću skončati kao tuđinac sebi samoj? Temelj moje nade zasad ne postoji. Pada mi napamet jednostavan izlaz – ne biti. Ne biti ni sretan ni tužan, ni ružan ni lijep, ni poslušan ni nepokoran, jednostavno – ne biti. Odbacujem pomisao. I pored svega što je bilo i što jeste, opredjeljujem se za život iako mi se činilo da on više nema smisla. Ali, činjenica da život nema smisla razlog je da se živi, uostalom jedini koji postoji.