Slepi ubica

DOBITNIK BUKEROVE NAGRADE Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta. Preko pedeset godina kasnije, Iris Čejs priseća se Lorine tajanstvene smrti. Tako počinje neobična i snažna priča o dvema sestrama i njihovim tajnama. Postavljen na široku pozadinu istorije dvadesetog veka, Slepi ubica je epska pripovest o uspomeni, spletki i izdaji. Atvudova nikad nije pisala oduševljenije i svestranije... roman izuzetne raznovrsnosti i širine... briljantno Piter Kemp, SUNDAY TIMES Mašta Margaret Atvud izvanredno je plodna... ovde je Atvudova upečatljivo dala sve od sebe... uzbudljiva emocionalna saga Ketrin Hjuz, SUNDAY TELEGRAPH Margaret Atvud je jedan od najblistavijih i najnepredvidivijih živih romanopisaca Kejt Kelavej, LITERARY REVIEW Komentari čitalaca Veoma interesantan roman. Potresna životna priča koja vas drži privezanom uz stranice do samog kraja knjige. Lično više volim trilere ali me ovaj roman osvojio. pošiljalac mina ODLOMAK Most Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta. Prošla je ravno kroz znak „opasnost“: u toku su bili radovi na mostu. Automobil je pao u ponor dubok trideset metara, salomivši usput krošnje pune paperjastog mladog lišća, potom je buknuo i otkotrljao se u plitak potok na dnu, a po njemu su popadali odvaljeni blokovi mosta. Od Lore su ostala samo ugljenisana paramparčad. O nesreći me je izvestio policajac: kola su bila moja, pa su me našli pomoću registracije. Nastupio je uljudno: nesumnjivo je prepoznao Ričardovo ime. Rekao je da su gume možda dokačile tramvajsku šinu ili da su kočnice otkazale, ali se takođe osetio dužan da me obavesti da dvoje očevidaca – penzionisani advokat i jedna bankarska blagajnica, pouzdani ljudi – tvrde kako su videli čitav događaj. Rekli su da je Lora skrenula naglo i svesno, i da je s mosta odletela jednako hladnokrvno kao da prelazi ulicu. Nisu to bile kočnice, pomislih. Imala je svoje razloge. Doduše, večito drugačije od uobičajenih. U tom pogledu bila je potpuno nemilosrdna. „Pretpostavljam da neko treba da je identifikuje“, rekoh. „Doći ću čim uzmognem.“ U svom glasu začuh smirenost, odnekud daleko. No zapravo, reči sam jedva izustila; usta mi behu utrnula, čitavo mi se lice bilo ukočilo od bola. Osećala sam se kao da sam bila kod zubara. Razbesnela sam se na Loru zbog onoga što je učinila, ali i na policajca, što je nagoveštavao da je to učinila. Oko glave mi je duvao vreo vetar, a u njemu su se pramenovi moje kose dizali i komešali kao mastilo prosuto u vodu. „Bojim se da će biti pokrenuta istraga, gospođo Grifen“, rekao je. „Prirodno“, rekoh. „Ali to je bila nesreća. Moja sestra nikad nije bila vična volanu.“ Videla sam glatki oval Lorinog lica, njenu uredno prikupljenu punđu, odeću koju bi bila obukla: muški krojenu bluzu s malom okruglom kragnom, u trezvenoj boji – teget ili čeličnosivoj ili bolnički zelenoj. Kažnjeničke boje – ne baš ono što bi odabrala, već ono u čemu bi se osećala zatočenom. Njen svečani poluosmeh; zapanjeno dignute obrve, kao da se divi pejzažu. Bele rukavice: gest Pontija Pilata. Prala je ruke od mene. Od svih nas. O čemu je razmišljala kad su kola poletela s mosta, i zatim lebdela u popodnevnom suncu, svetlucajući kao vilin konjic u jednom jedinom trenutku zadržanog daha pre survavanja? O Aleksu, o Ričardu, o dvoličnosti, o našem ocu i njegovom brodolomu; o bogu, možda, i o svojoj kobnoj, trougaonoj pogodbi. Ili o gomili jeftinih školskih vežbanki koje je sigurno baš tog jutra sakrila u fioci komode gde držim svoje čarape, znajući da ću ih upravo ja naći. Kad je policajac otišao, popela sam se na sprat da se presvučem. Za posetu mrtvačnici trebaće mi rukavice, šešir i veo. Da nečim pokrijem oči. Mogla bih naleteti na reportere. Moraću da pozovem taksi. Takođe treba da opomenem i Ričarda – u kancelariji je: i on će morati da pripremi ožalošćenu izjavu. Ušla sam u garderobu: trebaće mi crno, i maramica. Otvorila sam fioku, videla vežbanke. Rasplela kanap koji ih je unakrst vezivao. Primetila sam da mi zubi cvokoću i da me je uhvatila jeza. Mora da sam u šoku, ocenih. Tada sam se setila Rini – još smo bile male. Sve ogrebotine i posekotine i manje povrede previjala nam je Rini: majka je smela da se odmara, ili da čini dobra dela negde drugde, ali je Rini uvek bila tu. Digla bi nas na beli zacakljeni kuhinjski sto – pored testa za pitu koju je razvijala, ili pileta koje je rasecala, ili ribe koju je čistila – i dala nam po komadić smeđeg šećera da nam zapuši usta. Kaži mi gde te boli, rekla bi. Ne jauči. Samo se smiri i pokaži mi.