Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

25.377

Facebook slicica

Katalog

Pravilo četvorke

Pravilo četvorke

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika


ISBN:

86-7436-230-3

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

na stanju

Šifra:

N0159

Broj strana:

398

Težina:

500 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

Redovna Cijena: 18,00 KM

Snižena cijena: 15,50 KM

na stanju

Kategorije:

Sadržaj:

Tajanstveni šifrovani tekst, divljačko ubistvo na uglednom univerzitetu i tajna renesansnog kneza sudaraju se u lavirintu izdaje, ludila i genijalnosti.

Prinston, Veliki petak 1999. Dvojica studenata završne godine nadomak su rješenja tajni Hipnerotomahije Polifili. Slavna zbog svojih hipnotičkih moći nad onima koji je proučavaju, pet stotina godina stara knjiga možda će najzad predati svoje tajne Tomu Salivenu, čiji je otac bio opsjednut knjigom, i Polu Herisu, kome od toga zavisi budućnost. Rok ističe, a rad na knjizi kao da staje – sve do pojave prastarog dnevnika. Ono što Tom i Pol pronalaze šokira čak i njih – dokaz da je položaj skrivene kripte šiframa unesen na stranice tajanstvenog renesansnog teksta.

Naoružani ovim konačnim ključem, dvojica prijatelja tragaju po neobičnom svijetu Hipnerotomahije – po svijetu zaboravljenih znanja, čudnih seksualnih sklonosti i užasnog nasilja. Ali upravo kad su počeli da uviđaju veličinu svog otkrića, snijegom pokriveni Prinston se zatresao – jedan dugogodišnji proučavalac knjige je ubijen, ustreljen u tihim odajama Odeljenja istorije.

Pravilo četvorke, pripovjest o bezvremenskoj zavjeri, o zasljepljujućim znanjima i ogromnoj snazi mašte, priča o mladiću rastrzanom između obećanja budućnosti i neodoljive prošlosti, koji za vodiče ima samo prijateljstvo i ljubav.


Savremene intrige i prastare knjige

“Pravilo četvorke” roman prvijenac dva prijatelja Amerikanca Ijana Koldvela i Dastina Tomasona je bestseler koji prijeti da uzdrma planetarnu slavu “Da Vinčijevog koda” Dena Brauna. Na prvi pogled, dva romana imaju sličnosti: bave se savremenim intrigama, drevnim misterijama i tajnim kodovima prikrivenim u umjetničkim djelima. “Pravilo četvorke” odigrava se na elitnom američkom univerzitetu Prinston, a u središtu radnje nalazi se inkunabula “Hypnerotomachia Poliphili”, jedna od najznačajnijih knjiga u istoriji zapadnog izdavaštva, nastala nekoliko decenija po izumu štampe. (Podsjetimo se da je najstarija inkunabula kod Južnih Slovena, “Oktoih”, štampana punih pet godina ranije). “Pravilo četvorke” je samo nekoliko nedjelja pošto ga je objavila “Laguna”, u prevodu Nenada Dropulića, i kod nas postao bestseler. No, kakva je to knjiga “Hypnerotomachia Poliphili” i kakve tajne skriva da je s razlogom mnogi istoričari smatraju jednom od najcjenjenijih i najmanje shvaćenijih knjiga iz vremena početka štampe na Zapadu? Nastala je 1467. godine, a objavljena 32 godine kasnije. Do danas je sačuvano manje primjeraka ove knjige nego Gutembergove Biblije. Naučnici i dalje raspravljaju o identitetu i namjerama tajanstvenog pisca “Hipnerotomahije”, Frančeska Kolone. “Hypnerotomachia Poliphili” na latinskom znači “Polifilova borba za ljubav u snu”, a objavio je oko 1499. godine poznati venecijanski izdavač Aldo Manucio. Opisivana je kao najljepša knjiga 15. vijeka. Posebno je čuvena zbog ljepote štampe, sadržaja i ilustracija, 174 drvoreza. “Hypnerotomachia Poliphili” nije pisana samo na latinskom i italijanskom, već u njoj ima i grčkog, hebrejskog, arapskog i haldejskog jezika kao i egipatskih hieroglifa. Autor je pisao na nekoliko jezika odjednom, a ponekad ih je i ukrštao. Petsto godina naučnici raznih epoha su pokušavali da odgonetnu ovu knjigu, ali nijedan nije pronašao izlaz iz zamršenog lavirinta. Zapadni naučnici su je smatrali sinonimom nejasnoće, Rable ju je ismijavao, a Kastiljone je upozoravao renesansne muškarce da ne govore poput Polifila kada se udvaraju ženama. Mnogi prevodioci su pokušavali da je prevedu. Šekspirov savremenik Robert Dalington u pokušaju da je prevede, pao je u očaj i odustao prije polovine. Tek 1999. godine, pet vjekova poslije prvobitnog teksta, iz štampe je izašao prvi cjelovit tekst prevoda “Hipnerotomahije” na engleskom jeziku koji je uradio profesor Džoslin Godvin. Po sadržaju “Hypnerotomachia Poliphili” podsjeća na enciklopediju prerušenu u roman, disertaciju o svemu i svačemu, od arhitekture do zoologije. Sam materijal u knjizi je takođe prilično neobičan. Ima dosta slikovitih seksualnih opisa, dosta nasilja što ga čini nehrišćanskim uzevši u obzir hrišćansko vremensko razdoblje renesanse i kulture koja je iz njega proizašla. Ljubavna priča između Polifila i Polije uklapa se u mnoga pravila renesansnog žanra - bukoličkog romana. Ali samo je 30 strana posvećeno ljubavi ovog para. Preko 300 stranica čini lavirint sporednih zapleta, čudnih susreta sa mitološkim likovima, rasprava o ezoteričnim temama. I tajna autorovog identiteta bila je dobro skrivana, čak ni izdavač Aldo Manucio nije znao ko je tvorac njegove najslavnije knjige. Jedan od urednika “Hypnerotomachie Poliphili” napisao je predgovor u kome moli muze da mu otkriju piščevo ime. Muze odbijaju i objašnjavaju da je “bolje biti oprezan i čuvati božanske stvari da ih ne proždere osvetnička ljubomora”. Upravo je to vjekovima golicalo maštu mnogih istraživača: zašto muze odbijaju da odgonetnu tajnu, koje su to “božanske tajne”, zašto je najveći štampar Italije objavio knjigu nepoznatog autora, zašto se autor toliko trudio ako je u pitanju samo bukolički roman, zašto se na oko 300 strana raspravlja o arhitekturi, Venerinom hramu, podvodnom lavirintu, piramidi, baletu, muzici, hrani, flori, fauni... Oduvijek se znalo da to nije ljubavna knjiga i da krije mnogo veće tajne. I pored toga što neki akademski krugovi, crkveni velikodostojnici i konzervativci ne odobravaju mješavinu savremene krimi priče sa umjetničkim tajnama iz prošlosti, slučaj Ijana Koldvela i Dastina Tomasona sa “Pravilom četvorke” pokazao se kao pun pogodak! Čitaocima su ponudili sjajnu i uzbudljivu priču. Sa “Hypnerotomachie Poliphili” skinuli su paučinu vjekova. Tumačenjem mrtvih jezika i drvoreza oživjeli su ovu knjigu, koja bi i najobrazovanijima ostala vječita nepoznanica!

Tajne Šifre u drevnom tekstu

Junaci “Pravila četvorke” su dvojica studenata završne godine studija - Tom Saliven, čiji je otac bio opsjednut knjigom “Hypnerotomachia Polifili”, i Pol Heris, kome od te knjige zavisi budućnost. Trude se da riješe tajne knjige, poznate i zbog svojih hipnotičkih moći nad onima koji je proučavaju. Otkrivaju da je položaj skrivene kripte šiframa unesen na stranice tajanstvenog renesansnog teksta i da se uz pomoć šifara iščitava sasvim novi tekst koji odaje velike tajne. Ali, kada uvide veličinu svog otkrića, desiće se nesreća - jedan dugogodišnji proučavalac knjige je ubijen na Odjeljenju istorije. Dastin Tomason kaže da inspiracija za roman “Pravila četvorke” potiče iz vlastitog iskustva na fakultetu i iz “Hypnerotomachie”, kada mu je profesor istorije renesanse predložio da predmet njegovog diplomskog rada bude upravo ova knjiga.

Vujica OGNJENOVIĆ, Vijesti

ODLOMAK

Istorijska napomena

Hypnerotomachia Poliphili jedna je od najcenjenijih i najmanje shvaćenih knjiga iz vremena početaka štampe na Zapadu. Do danas je sačuvano manje primeraka ove knjige nego Gutenbergove Biblije. Naučnici i dalje raspravljaju o identitetu i namerama tajanstvenog pisca Hipnerotomahije, Frančeska Kolone. Tek decembra 1999, pet vekova posle prvog štampanja prvobitnog teksta i mesecima nakon događaja opisanih u Pravilu četvorke, izašao je iz štampe prvi celovit prevod Hipnerotomahije na engleski.



Plemeniti čitaoče, čuj kako Polifil priča o svojim snovima,
Snovima koje mu poslaše najviša nebesa.
Nećeš traćiti truda, niti će te slušanje zamoriti,
Jer ova divna knjiga obiluje raznolikostima.
Ako, smrknut i strog, prezireš ljubavne priče,
Veruj, molim te, da je ovde sve dobro uređeno.
Odbijaš? Ali svakako stil, i jezik romana,
Ozbiljne rasprave i mudrost, pažnju privlače.
Ako i ovo odbaciš, zapazi geometriju,
Mnoge drevne teme jezikom Nila iskazane...
Videćeš ovde savršene palate kraljeva,
Divljenje nimfama, fontane i bogate gozbe.
Ples stražara, odevenih u šareno ruho, i celovit
Ljudski život izražen u mračnim lavirintima.

Elegija čitaocu anonimnog autora
Hypnerotomachia Poliphili




Uvod

Moj otac je, kao i mnogi od nas, rekao bih, proveo život koji mu je određen sastavljajući priču koju nije shvatio. Ta priča započeta je gotovo pet vekova pre nego što sam krenuo na koledž i završila se mnogo nakon očeve smrti. Jedne noći, novembra 1497, dva glasnika pojahala su iz senki Vatikana prema crkvi koja nosi ime svetog Lorenca, izvan gradskih zidina Rima. Ono što se dogodilo te noći izmenilo je njihove sudbine, a moj otac je verovao da će promeniti i njegovu.
Nikada nisam naročito cenio njegova verovanja. Sin je obećanje koje vreme daje čoveku, garancija koju svaki otac dobija – da će sve što mu je drago jednog dana biti sma trano budalaštinom i da ga osoba koju voli najviše na svetu neće razumeti. Ali moj otac, proučavalac renesanse, nikada nije sumnjao u mogućnost ponovnog rođenja. Priču o dvojici glasnika pričao je toliko često da je nikada neću zaboraviti, koliko god se trudio. Osećao je, sada to shvatam, da ona nosi pouku, istinu koja će nas najzad povezati.
Glasnici su bili odaslani u crkvu San Lorenco da predaju poruku jednog plemića i upozoreni su da je ne otvaraju inače će biti kažnjeni smrću. Pismo je bilo četvorostruko zapečaćeno tamnim voskom i navodno je sadržalo tajnu koju se moj otac trideset godina trudio da otkrije. Ali tama je zavladala Rimom tog vremena; čast grada je nastala, nestala i još se nije vratila. Tavanica Sikstinske kapele još je bila oslikana zvezdanim nebom, a od apokaliptičnih kiša narasla je reka Tibar, na čijim obalama se, tvrdile su starice, pojavilo čudovište s telom žene i glavom magarca. Dvojica pohlepnih konjanika, Rodrigo i Donato, nisu se osvrtali na upozorenja svog gospodara. Zagrejali su pečatni vosak na sveći i otvorili pismo da saznaju njegov sadržaj. Pre nego što su krenuli za San Lorenco, ponovo su savršeno zapečatili pismo, iskopiravši velikašev pečat tako pažljivo da je verovatno bilo nemoguće primetiti da je pismo otvarano. Da njihov gospodar nije bio veoma mudar čovek, dvojica glasnika bi verovatno preživela.
Jer, nisu pečati uništili Rodriga i Donata. Propast im je doneo teški crni vosak u koji su pečati bili utisnuti. Kad su stigli u crkvu, glasnike je dočekao kamenorezac koji je znao šta je bilo u vosku – ekstrakt otrovne biljke zvane beladona koji, kad se unese u oči, širi zenice. Danas se ova biljka upotrebljava u medicini, ali u to doba Italijanke su je koristile za ulepšavanje, jer su se široke zenice smatrale znakom lepote. Tako je biljka i dobila svoje ime, „lepa žena“ ili belladonna. Dok su Rodrigo i Donato topili svaki pečat, obavijao ih je dim iz gorućeg voska. Kad su stigli u crkvu, kamenorezac ih je poveo do svećnjaka pored oltara. Pošto im se zenice nisu s kupile, znao je šta su učinili. I dok su se njih dvojica trudili da ga prepoznaju neusredsređenim očima, kamenorezac je učinio kako mu je bilo naređeno – izvukao je mač i odsekao im glave. To je bio ispit odanosti, rekao je njegov gospodar, i glasnici ga nisu položili.


Za sudbinu Rodriga i Donata moj otac je saznao iz dokumenta koji je otkrio neposredno pre smrti. Kamenorezac je pokrio leševe, izvukao ih iz crkve i pokupio krv krpama. Glave je stavio u bisage svog konja; tela je prebacio preko konjâ Rodriga i Donata i konje vezao iza svog. Našao je pismo u Donatovom džepu i spalio ga, jer je bilo lažno i primalac nije postojao. Onda je, pre polaska, pokajnički kleknuo ispred crkve, užasnut zločinom koji je počinio za svog gospodara. U njegovim očima prostori između šest stubova crkve preobrazili su se u crne zube; priprosti kamenorezac je priznao da je zadrhtao videvši to, jer je kao dete na udovičkim kolenima saznao da je pesnik Dante video pakao i da je kazna za velike grešnike da ih zauvek žvaću vilice lo ’mperador del doloroso regno*.
Možda je stari sveti Lorenco na kraju ipak pogledao iz svog groba, video krv na rukama sirotog čoveka i oprostio mu. A možda nije bilo oproštaja, možda je, kao današnji sveci i mučenici, Lorenco nedokučivo ćutao. Kasnije tokom noći kamenorezac je, po zapovesti svog gospodara, odneo tela Rodriga i Donata mesaru. Kako su završili njihovi leševi najbolje je ne nagađati. Delovi tela razbacani su po ulicama i pokupili su ih čistači, nadam se, ili su ih, pre nego što su umešeni u pite, pojeli psi.
Ali mesar je našao način da upotrebi glave dvojice muškaraca. Gradski pekar, čovek s đavolom u sebi, kupio je glave od mesara i stavio ih u svoju pećnicu kad je pošao na počinak. U to vreme vladao je običaj da mesne udovice koriste pekarovu pećnicu kad padne mrak, dok je žeravica još topla. Kad su žene došle, vrisnule su i gotovo se onesvestile od prizora koji su zatekle.
U prvi mah čini se bednom sudbinom biti iskorišćen kao sredstvo da bi se prevarile st are žene. Ali, meni se čini da su Rodrigo i Donato postigli mnogo veću slavu načinom na koji su umrli nego što bi ikada dosegli u životu. Jer u svakoj civilizaciji udovice su čuvari sećanja, i one koje su pronašle glave u pećnici to svakako nikada nisu zaboravile. Čak i kad je pekar priznao šta je učinio, udovice su sigurno pričale priču o svom otkriću rimskoj deci i njihovo pokolenje je upamtilo priču o neobičnim glavama, živo kao što je upamtilo čudovište kog su ispljunule poplave Tibra.
Iako je priča o dvojici glasnika vremenom zaboravljena, jedno je van svake sumnje. Kamenorezac je svoj posao obavio dobro. Kakva god da je bila tajna njegovog gospodara, nikada nije napustila crkvu San Lorenco. Ujutru nakon ubistva Rodriga i Donata, dok su čistači skupljali đubre i creva na svoja kolica, malo ko je primetio da su dva čoveka mrtva. Spori se preobražaj od propadanja do lepote i natrag do propadanja nastavio i, poput zmajevih zuba koje je Kadmo sejao, zla krv natapala je rimsko tlo i izazivala ponovno rođenje. Pet stotina godina će proći pre nego što iko otkrije istinu. Kad je tih pet vekova prohujalo, i kad je smrt snašla novu dvojicu glasnika, ja sam završavao poslednju godinu koledža na Prinstonu.


Poglavlje 1

Vreme je čudna pojava. Najteže je onome koji ga ima najmanje. Ništa nije lakše nego nositi svet na ramenima u mladosti; to daje osećaj mogućnosti tako zavodljiv da znate kako sigurno ima nešto mnogo važnije što biste mogli da radite nego što je spremanje ispita.
Vidim sebe te noći kad je sve počelo. Ležim na leđima na staroj crvenoj sofi u našoj dnevnoj sobi u domu, rvem se s Pavlovom i njegovim psima u udžbeniku za uvod u psihologiju i pitam se zašto nisam poput svih drugih položio ispite kao brucoš. Na stočiću za kafu preda mnom leže dva pisma, u svakom je vizija onoga što bih mogao da radim sledeće godine. Spušta se veče na Veliki petak ovog hladnog aprila u Prinstonu, država Nju Džerzi, a sa svega mesec dana studija pred sobom ne razlikujem se ni od koga iz kla se 1999; s teškoćama odvraćam misli od budućnosti.
Čarli sedi na podu pored kockastog hladnjaka i igra se s „Magnetnim Šekspirom“ ostavljenim u našoj sobi prošle sedmice. Ficdžeraldov roman koji bi trebalo da čita za svoj završni ispit iz engleskog leži otvoren na podu, slomljenog hrpta, poput leptira kog je neko zgazio, a Čarli sklapa i menja rečenice od magneta sa šekspirovskim rečima na njima. Kad biste ga upitali zašto ne čita Ficdžeralda, on bi zagunđao i rekao da nema smisla. Što se njega tiče, književnost je samo šibicarenje obrazovanog čoveka, izvođenje trikova za studentske mase – ono što vidite nije nikad ono što dobijete. Za momka sklonog prirodnim naukama kakav je Čarli, ovo je vrhunac izopačenosti. On će na jesen krenuti na medicinski fakultet, ali mi ostali još slušamo o slaboj oceni koju je našao na svom polugodišnjem pismenom radu u martu.
Gil nas gleda i smeši se. Pretvara se da sprema ispit iz ekonomije, ali na televiziji je počeo Doručak kod Tifanija, a on obožava stare filmove, naročito one s Odri Hepbern. Njegov savet Čarliju bio je jednostavan: ako ne želiš da čitaš knjigu, onda iznajmi film. Niko neće saznati. Verovatno je u pravu, ali Čarli u tome vidi nešto nepošteno. Osim toga, uzimanje filma bi ga onemogućilo da se vajka kako je književnost prevara, pa zato, umesto Dejzi Bjukenen, još jednom gledamo Holi Golajtli.*
Pružam ruku i premeštam neka Čarlijeva slova sve dok rečenica na vrhu hladnjaka ne postane pasti ili ne pasti, pitanje je sad. Čarli podiže glavu i nezadovoljno me gleda. Iako sedi na podu, visok je skoro koliko i ja koji sam na kauču. Kad stojimo jedan pored drugog on izgleda kao Otelo na steroidima, crnac od sto kilograma i visok dva metra koji dodiruje tavanicu glavom. Za razliku od njega, ja sam visok metar i sedamdeset u cipelama. Čarli voli da nas zove Crveni Džin i Beli Patuljak, jer je crveni džin izuzetno velika i blistava zvezda, a beli patuljak je mali, zbijen i besjajan. Morao sam da ga podsetim da je Napoleon imao svega metar pedeset osam, iako Pol s pravom tvrdi da je imperator, kad se francuske mere preračunaju u engleske, bio zapravo nešto viši.
Pol jedini od nas sada nije u sobi. Nestao je tokom dana i od onda nije dolazio. Odnosi između mene i njega su klimavi poslednjih mesec-dva, a pošto u poslednje vreme ima mnogo fakultetskih obaveza, odlučio je da uči uglavnom u Ajviju, klubu za ishranu čiji su Gil i on članovi. Radi na završnoj tezi, radu koji svi studenti Prinstona moraju da napišu kako bi diplomirali. Čarli, Gil i ja takođe bismo pisali takav rad, ali rokovi na našim katedrama davno su došli i prošli. Čarli je zapazio novu proteinsku interakciju na izvesnim putevima prenosa neuronskih signala; Gil je uspeo da napravi nešto o širenju fiksnih poreza. Ja sam svoj rad slupao u poslednjem trenutku između podnošenja molbi i razgovora za posao, a siguran sam da će stipendija Frankenštajn uvek biti ista.
Završna teza je institucija koju gotovo svi preziru. Nekadašnji studenti s nostalgijom govore o svojim tezama, kao da se ne sećaju ničeg prijatnijeg nego što je pisanje rada od sto strana uz pohađanje časova i odluke o profesionalnoj budućnosti. U stvarnosti, završna teza je sumoran posao od kojeg oči ispadaju. To je uvod u život odraslih, kao što je profesor sociologije jednom rekao Čarliju i meni, na onaj izluđujući način na koji profesori drže lekcije posle predavanja; radi se o toliko velikom teretu da se ne možeš izvući ispod njega. To se zove odgovornost, rekao je. Oprobajte se. Nije važno što je jedino s čim se on oprobavao bila ljupka studentkinja po imenu Kim Silverman kojoj je bio mentor. Reč je o odgovornosti. Morao sam da se složim s onim što je Čarli tada rekao. Ako je Kim Silverman nešto ispod čega odrasli ne mogu da se izvuku, onda hoću i ja. Inače ću rizikovati i biti mlad.
Pol će poslednji završiti tezu i nema sumnje da će od naših njegova biti najbolja. Zapravo, možda će biti najbolja u celoj klasi, na katedri za istoriju ili bilo kojoj drugoj. Čarolija Polove inteligencije krije se u tome što je strpljiviji od b ilo koga na svetu, pa pomoću nje savladava teškoće. Izbrojati sto miliona zvezda brzinom od jedne zvezde u sekundi, rekao mi je jednom, zvuči kao zadatak koji niko ne bi mogao da obavi za života. U stvarnosti, to bi trajalo svega tri godine. Ključ je u usredsređenosti, u odlučnosti da ti ništa ne skrene pažnju. A to je Polov dar; intuitivno shvatanje koliko čovek može da uradi bez žurbe.
Možda zato svi tako mnogo očekuju od njegove teze – znaju koliko zvezda bi bio u stanu da izbroji za tri godine, ali na tezi radi gotovo pune četiri. Dok prosečan student odabere temu u jesen poslednje godine i završi rad do sledećeg proleća, Pol se sa svojim rve od prve godine. Svega mesec-dva posle početka našeg prvog jesenjeg semestra, odlučio je da se usredsredi na retki renesansni tekst pod naslovom Hypnerotomachia Poliphili – zamršeno ime koje umem da izgovorim samo zato što je moj otac proveo veći deo svoje karijere istoričara renesanse proučavajući tu knjigu. Tri i po godine kasnije, i jedva dvadeset četiri sata pre isteka roka, Pol je imao dovoljno materijala da čak i najstroža diplomska komisija zabalavi.
Nevolja je u tome što on misli da bi i ja trebalo da uživam u slavi. Tokom zime radili smo zajedno nekoliko meseci na knjizi i dobro smo napredovali kao tim. Tek tada sam shvatio nešto što mi je govorila majka: naša porodica je sklona da se zaljubi u izvesne knjige strasno kao da se zaljubljuje u izvesne žene. Hipnerotomahija možda nikada nije imala spoljašnji šarm, ali raspolaže trikovima ružne žene, unutrašnjom tajanstvenošću polako navodi ljude da postanu zavisni od nje. Kad sam uhvatio sebe kako joj se prepuštam poput svog oca, uspeo sam da se izvučem i bacim peškir pre nego što je uništila moju vezu s devojkom koja je zasluživala više. Od tada stvari između Pola i mene nisu iste. Jedan njegov poznanik, diplomac po imenu Bil Stajn, pomaže mu u istraživanju otkako sam se ja izvukao. Sada, s približavanjem roka za predaju rada, Pol je postao čudnovato oprezan. Bio je veoma otvoren u vezi sa svojim radom, ali poslednjih nekoliko nedelja udaljio se ne samo od mene, nego i od Čarlija i Gila, odbijajući da bilo kome kaže jednu jedinu reč o svom istraživanju.
„Pa, na koju stranu se priklanjaš, Tome?“ – pita Gil.
Čarli podiže pogled s hladnjaka. „Da“, kaže, „svima su nam nervi kao strune od iščekivanja.“
Gil i ja jeknusmo. Struna je reč zbog koje je Čarli pao semestralni ispit. Smestio ju je u roman Mobi Dik, umesto u Avanture Roderika Randoma Tobajasa Smoleta, rekavši kako mu zvuči više kao pribor za pecanje nego kao reč za napetost. Od onda je ne ispušta.
„Prekini s tim“, kaže Gil.
„Navedi mi jednog lekara koji zna šta je struna“, kaže Čarli.
Pre nego što je iko od nas stigao da odgovori, iz spavaće sobe koju delim s Polom začulo se šuškanje. Odjednom se na vratima, samo u majici i boksericama, pojavljuje Pol glavom.
„Samo jednog?“ – pita trljajući oči. „Tobajas Smolet. Bio je hirurg.“
Čarli ponovo gleda magnete. „I vidi se.“
Gil se kikoće, ali ne kaže ništa.
„Mislili smo da si otišao u Ajvi“, reče Čarli kad je tišina postala primetna.
Pol odmahuje glavom vraćajući se u sobu da uzme beležnicu. Kosa boje slame slepljena mu je na jednu stranu, a po licu ima brazde od jastuka. „Nema dovoljno privatnosti“, kaže. „Radio sam ponovo u krevetu. Zaspao sam.“
Jedva da je trenuo u poslednje dve noći, možda i više. Njegov mentor, dr Vinsent Taft, pritiska ga da svake sedmice podnese sve više i više dokumentacije i, za razliku od ostalih mentora koji veselo puštaju studente da se obese o konopac sopstvenih očekivanja, Taft od početka drži Polu ruku na leđima.
„Pa, Tome?“ – kaže Gil ispunjavajući tišinu. „Šta si odlučio?“
Pogledao sam sto. Gil govori o pismima koja leže preda mnom, koja gledam između svake dve rečenice u knjizi. Prvo pismo je od Čikaškog univerziteta, koji me je primio na postdiplomske studije iz engleskog jezika. Knjige su mi u krvi, kao što je Čarliju medicina, a doktorat iz Čikaga bi mi sasvim odgovarao. Morao sam da se pomučim oko ovoga malo više nego što sam želeo, delimično zato što su moje ocene na Prinstonu osrednje, ali uglavnom zato što nisam tačno znao šta želim da uradim sa sobom, a dobar postdiplomski program ume da namiriše neodlučnost kao što pas namiriše strah.
„Uzmi pare“, kaže Gil ne skidajući pogleda s Odri Hepbern.
Gil je sin bankara sa Menhetna. Prinston za njega nikad nije bio cilj, nego samo mesto do prozora s lepim pogledom, usputna stanica na putu za Volstrit. U tom pogledu on je karikatura samog sebe, i uspeva da se osmehne svaki put kad ga zezamo zbog toga. On će se smešiti celim putem do banke, to znamo; čak i Čarli, koji će svakako steći malo bogatstvo kao lekar, ne bi mogao ni sveću da drži plati kakvu će Gil dobijati.
„Ne slušaj ga“, kaže Pol s drugog kraja sobe. „Prati svoje srce.“
Dižem pogled, iznenađen što je Pol svestan bilo čega osim svoje teze.
„Prati novac“, kaže Gil ustajući da uzme bocu s vodom iz hladnjaka.
„Šta nude?“ – pita Čarli za trenutak zaboravivši na magnete.
„Četrdeset jednu hiljadu“, nagađa Gil, a nekoliko elizabetanskih reči spada s hladnjaka dok zatvara vrata. „Bonus od pet. Plus opcije.“
Prolećni semestar je vreme traženja posla, a 1999. godina je povoljna za kupovine. Četrdeset jedna hiljada dolara godišnje je otprilike dvostruko veća suma od one za koju sam se nadao da ću zarađivati sa svojom slabašnom diplomom iz engleskog, ali u poređenju s nekim pogodbama koje su moji drugovi s klase sklopili, rekli biste da je jedva pristojna.
Uzimam pismo od Dedala, firme za Internet iz Ostina koja tvrdi da je razvila najbolji svetski softver za unapređivanje unutrašnjeg poslovanja korporacija. O toj kompaniji ne znam skoro ništa, a kamoli šta je to unutrašnje poslovanje, ali jedan moj drug sa sprata posavetovao me je da im se javim na razgovor. Kako se šuškalo o velikim početnim platama u ovoj nepoznatoj teksaskoj firmi u usponu, poslušao sam ga. U firmi Dedal, prateći opšta kretanja, nisu marili što ne znam ništa o njima i njihovim poslovim a. Ako uspem da rešim nekoliko mozgalica tokom razgovora i ako budem delovao artikulisano i ljubazno, posao je moj. I tako sam, u pravom Cezarovom stilu, otišao, video i dobio.
„Blizu si“, rekoh čitajući iz pisma. „Četrdeset tri hiljade. Bonus od tri hiljade kod potpisivanja ugovora. Opcije za kupovinu akcija za petnaest hiljada.“
„I golub na grani“, dodaje Pol s onog kraja. Jedino on se ponaša kao da je prljavije govoriti o novcu nego dodirivati ga. „Taština nad taštinama.“
Čarli ponovo miče magnete. Plamtećim baritonom oponaša propovednika iz svoje crkve, sićušnog crnca iz Džordžije koji je upravo diplomirao na teološkom seminaru Prinstona. „Taština nad taštinama. Sve je taština.“
„Budi iskren prema sebi, Tome“, kaže Pol nestrpljivo, ali me ne gleda u oči. „Nijedna kompanija koja misli da zaslužuješ toliku platu neće dugo opstati. Ti čak ne znaš ni šta oni rade.“ Vraća se svojoj beležnici i piše. Kao i većina propovednika, osuđen je na ignorisanje.
Gil je usredsređen na televizor, ali Čarli podiže pogled čuvši oštrinu Polovog glasa. Trlja strnjiku brade dlanom, zatim kaže: „U redu, prestanite svi. Mislim da je vreme da pustimo malo pare.“
Gil prvi put okreće glavu od filma. Mora da je čuo isto što i ja – laki naglasak na reči para.
„Sada?“ – pitam.
Gil gleda na sat, prihvatajući zamisao. „Možemo da završimo za pola sata“, kaže, i u znak podrške čak gasi televizor i pušta Odri da iščezne u ekran.
Čarli zatvara Ficdžeralda, a nestašluk se meškolji u njemu. Slomljena rikna pobunjeno se otvara, ali on baca knjigu na kauč.
„Radim“, negoduje Pol. „Moram ovo da dovršim.“
Gleda me čudno.
„Šta?“ – pitam ja.
Ali Pol ćuti.
„U čemu je problem, devojke?“ – pita Čarli iznervirano.
„Još pada sneg“, podsećam sve prisutne.
Prva snežna oluja ove godine došla je urlajući danas u grad, baš kad se činilo da proleće čuči na vrhu svakog drveta. Sada se predviđa trideset centimetara snega, možda i više. Svečanosti za uskršnji vikend, među k ojima i predavanje na Veliki petak koje će održati Polov mentor, Vinsent Taft, morale su da se reorganizuju. Nije baš vreme za ono što Čarli ima na umu.
„Ne moraš kod Karija pre pola devet, je li tako?“ – pita Gil Pola trudeći se da ga ubedi. „Do tada ćemo završiti. Možeš još da radiš noćas.“
Ričard Kari, ekscentrik, nekadašnji prijatelj mog oca i Vinsenta Tafta, bio je Polov pokrovitelj od prve godine studija. Povezao je Pola s nekim od najistaknutijih svetskih istoričara umetnosti i finansirao veći deo njegovih istraživanja Hipnerotomahije.
Pol odmerava beležnicu u ruci. Čim ju je pogledao, umor mu se vratio u oči.
Čarli oseća da uspeva. „Bićemo gotovi do petnaest do osam“, kaže.
„Ko je s kim u timu?“ – pita Gil.
Čarli razmišlja, pa kaže: „Tom je sa mnom.“


Ono što ćemo igrati je nova verzija stare, nekada omiljene igre: brzi meč u pejntbolu u lavirintu tunela za grejanje ispod kampusa. Dole pacova ima više nego sijalica, temperatura dostiže četrdesetak stepeni usred zime, a teren je toliko opasan da je čak i policiji kampusa zabranjeno da juri tuda. Čarli i Gil došli su na ovu zamisao tokom ispitnog roka na drugoj godini, nadahnuti starom kartom koju su Gil i Pol našli u klubu u kom se hrane i igrom koju je Gilov otac igrao po tunelima s drugovima na poslednjoj godini studija.
Ova nova verzija stekla je toliku popularnost da se uključilo desetak pripadnika Ajvija i većina Čarlijevih prijatelja iz ekipe Hitne pomoći. Bili su iznenađeni kad se Pol istakao kao jedan od najboljih navigatora igre; samo nas četvorica smo to shvatali, jer smo znali da je Pol sam često koristio tunele za dolaske i odlaske iz Ajvija. Ali njegovo zanimanje za igru uskoro je zgasnulo. Ljutilo ga je što niko ne uviđa strategijske mogućnosti igre, njen taktički balet. Nije bio s nama kad je zalutali hitac probušio cev za paru tokom velikog meča polovinom zime; eksplozija je zgulila plastičnu oblogu s aktivnog električnog voda u dužini od šest metara i dva polupijana brucoša samo št o se nisu skuvala, ali ih je Čarli gurnuo u stranu. Proktori, pripadnici prinstonske policije kampusa, saznali su za ovo, i sledećih nekoliko dana pljuštale su kazne od dekana. Posledica je bila da je Čarli puške i metke napunjene bojom zamenio bržim ali manje opasnim oruđima – starim laserskim puškama za igru koje je kupio na nekoj rasprodaji. Ipak, kako se bližilo vreme diplomiranja, uprava se pokazivala nemilosrdnom prema kršenju discipline. Onaj koga bi večeras uhvatili u tunelu bio bi suspendovan ili nešto još gore.
Čarli je otišao u spavaću sobu koju je delio s Gilom i izvadio dva velika planinarska ranca; jedan je pružio meni. Na kraju je stavio kapu na glavu.
„Gospode, Čarli“, kaže Gil. „Idemo dole samo na pola sata. Ja nosim manje stvari na prolećni raspust.“
„Treba biti spreman“, kaže Čarli nabacujući veći od dva ranca na leđa. „Uvek to govorim.“
„Ti i Mladi izviđači“, mrmljam ja.
„Mladi orlovi“, kaže Čarli jer zna da sam ja zauvek ostao početnik.
„Jeste li gotove, moje dame?“ – prekida nas Gil s vrata.
Pol duboko udahnu da se rastrese, zatim klimnu glavom. Iz svoje sobe uzima pejdžer i stavlja ga za pojas.
Ispred ulaza u dom Dod, u kom živimo, Čarli i ja se rastajemo od Gila i Pola. Ući ćemo u tunel na različitim mestima i nećemo se videti dok jedan tim ne pronađe drugi ispod zemlje.
„Nisam ni znao da postoje crni Mladi izviđači“, kažem Čarliju dok sami idemo preko kampusa.
Sneg je dublji i hladniji nego što sam očekivao. Umotavam se čvršće u skijašku jaknu i navlačim rukavice na ruke.
„U redu je“, kaže on. „Dok tebe nisam upoznao, ni ja nisam znao da postoje bele pičke.“


Put kroz kampus prolazi kao u magnovenju. Dan diplomiranja se bliži, a moja teza je gotova, pa mi svet već danima izgleda kao brzo i nepotrebno komešanje – mlađi studenti hitaju na večernje časove, stariji kucaju završna poglavlja u pregrejanim kompjuterskim salama, pahulje su sada svud po nebu, plešu u krugovima pre nego pronađu tlo.
Dok idemo k ampusom noge počinju da me bole. Godinama je ožiljak na mojoj butini najavljivao loše vreme šest sati pre nego što ono naiđe. On je uspomena na staru nesreću, taj ožiljak. Nešto posle šesnaestog rođendana doživeo sam saobraćajni udes zbog kog sam u bolnici proveo skoro čitavu drugu godinu gimnazije. Pojedinosti te noći sećam se maglovito, ali ono što sam jasno upamtio jeste da mi je butna kost pukla i probila mišić tako da je jedan kraj piljio u mene kroz kožu. Stigao sam to da vidim pre nego što sam se onesvestio od šoka. Slomio sam i obe kosti leve podlaktice i tri rebra na levoj strani. Po rečima bolničara Hitne pomoći, krvarenje iz arterije zaustavljeno je taman na vreme da me spasu. Ipak, dok su me izvukli iz olupine, moj otac, koji je vozio, bio je mrtav.
Nesreća me je izmenila, naravno; posle tri operacije, dva meseca oporavka i začetaka fantomskih bolova i šestosatne vremenske prognoze, još imam metalne klinove u kostima, ožiljak na butini i čudnovatu rupu u životu koja kao da raste kako vreme prolazi. U početku sam nosio drugačiju odeću – drugu veličinu pantalona i gaćica dok nisam ponovo dobio na težini, i drugačije krojeve da pokrijem mesta s kojih mi je presađena koža. Kasnije sam shvatio da se i moja porodica izmenila, najviše majka, koja se povukla u sebe, ali i moje dve starije sestre, Sara i Kristen – sve manje vremena provodile su kod kuće. Najzad su se promenili i moji drugovi – odnosno, najzad sam ih ja promenio. Nisam siguran da li sam želeo drugove koji bi me bolje razumeli, ili me videli drugačijeg, niti tačno znam šta, ali oni stari, kao i moja stara odeća, nisu mi više odgovarali.
Ljudi vole da kažu postradalima kako vreme sve leči. Vreme sve leči, kažu, kao da je vreme lekar. Ali posle šest godina razmišljanja o ovoj temi stekao sam drugačiji utisak. Vreme je tip u zabavnom parku koji slika po majicama. Raspršuje boju u finu izmaglicu dok od nje ne ostanu samo usamljene čestice koje čekaju da se zalepe na mesto. A ono što nastane, crtež na majici krajem dana, i nije neki prizo r. Pretpostavljam da onaj ko kupi majicu, onaj veliki posetilac večitog zabavnog parka, ko god bio, ustane ujutru i pita se šta je uopšte video na njoj. Boja je tu analogija, kao što sam pokušao da objasnim Čarliju kad sam mu jednom ovo spomenuo. Vreme je ono što nas raspršuje.
Možda je to najbolje rekao Pol, nedugo nakon što smo se upoznali. Čak i onda je bio fanatični zaljubljenik u renesansu, star osamnaest godina, i već ubeđen da civilizacija od Mikelanđelove smrti naglavačke propada. Pročitao je sve knjige mog oca o tom periodu i predstavio mi se nekoliko dana posle početka školske godine kad je prepoznao moje srednje ime u albumu brucoša. Imam neobično srednje ime, koje sam u detinjstvu nosio poput albatrosa na ramenu. Moj otac pokušao je da mi da ime svog omiljenog kompozitora, malo poznatog italijanskog stvaraoca iz sedamnaestog veka bez kog, tvrdio je, ne bi bilo Hajdna, pa, prema tome, ni Mocarta. Moja majka je pak odbijala da se krštenica napiše onako kako je on želeo, tvrdeći do samog mog dolaska da je užasno opteretiti dete troglavim čudovištem od imena Arkanđelo Koreli Saliven. Želela je da mi da ime Tomas, ime svog oca; šta god da mu je nedostajalo na polju mašte, nadoknađivalo je prirodnošću.
Tako je, dok su trudovi počinjali, održavala opstrukciju na stolu za porođaj, kako je ona to zvala, ne dozvoljavajući mi da izađem na ovaj svet dok otac nije pristao na kompromis. U trenutku očajanja više nego nadahnuća, postao sam Tomas Koreli Saliven, i, na dobro ili na zlo, ime se zadržalo. Majka se nadala da će moći da sakrije moje srednje ime između ostala dva, kao kad se prašina gurne pod tepih. Ali otac, koji je verovao da je ime važna stvar, uvek je govorio da je Koreli bez Arkanđela kao „stradivari“ bez žica. Popustio je majci, tvrdio je, zato što je ulog bio mnogo viši nego što je priznavala. Svoju opstrukciju, govorio je uz osmeh, sprovodila je u bračnoj postelji, a ne na akušerskom stolu. Bio je od onih ljudi koji smatraju da je dogovor sklopljen u strasti jedino opravdanje za lošu pro cenu.
Ispričao sam Polu sve ovo nekoliko nedelja nakon što smo se upoznali.
„U pravi si“, rekao je kad sam mu izneo svoju malu metaforu o slikanju na majici. „Vreme nije Da Vinči.“ Razmislio je malo, a onda se nasmešio na onaj svoj blagi način. „Nije čak ni Rembrant. Vreme je samo jeftini Džekson Polok.“
Činilo se da me je shvatao od početka.
Sva trojica su me razumela: Pol, Čarli i Gil.

  • Prevodilac: Nenad Dropulić
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2005
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Tajanstveni šifrovani tekst, divljačko ubistvo na uglednom univerzitetu i tajna renesansnog kneza sudaraju se u lavirintu izdaje, ludila i genijalnosti. Prinston, Veliki petak 1999. Dvojica studenata završne godine nadomak su rješenja tajni Hipnerotomahije Polifili. Slavna zbog svojih hipnotičkih moći nad onima koji je proučavaju, pet stotina godina stara knjiga možda će najzad predati svoje tajne Tomu Salivenu, čiji je otac bio opsjednut knjigom, i Polu Herisu, kome od toga zavisi budućnost. Rok ističe, a rad na knjizi kao da staje – sve do pojave prastarog dnevnika. Ono što Tom i Pol pronalaze šokira čak i njih – dokaz da je položaj skrivene kripte šiframa unesen na stranice tajanstvenog renesansnog teksta. Naoružani ovim konačnim ključem, dvojica prijatelja tragaju po neobičnom svijetu Hipnerotomahije – po svijetu zaboravljenih znanja, čudnih seksualnih sklonosti i užasnog nasilja. Ali upravo kad su počeli da uviđaju veličinu svog otkrića, snijegom pokriveni Prinston se zatresao – jedan dugogodišnji proučavalac knjige je ubijen, ustreljen u tihim odajama Odeljenja istorije. Pravilo četvorke, pripovjest o bezvremenskoj zavjeri, o zasljepljujućim znanjima i ogromnoj snazi mašte, priča o mladiću rastrzanom između obećanja budućnosti i neodoljive prošlosti, koji za vodiče ima samo prijateljstvo i ljubav. Savremene intrige i prastare knjige “Pravilo četvorke” roman prvijenac dva prijatelja Amerikanca Ijana Koldvela i Dastina Tomasona je bestseler koji prijeti da uzdrma planetarnu slavu “Da Vinčijevog koda” Dena Brauna. Na prvi pogled, dva romana imaju sličnosti: bave se savremenim intrigama, drevnim misterijama i tajnim kodovima prikrivenim u umjetničkim djelima. “Pravilo četvorke” odigrava se na elitnom američkom univerzitetu Prinston, a u središtu radnje nalazi se inkunabula “Hypnerotomachia Poliphili”, jedna od najznačajnijih knjiga u istoriji zapadnog izdavaštva, nastala nekoliko decenija po izumu štampe. (Podsjetimo se da je najstarija inkunabula kod Južnih Slovena, “Oktoih”, štampana punih pet godina ranije). “Pravilo četvorke” je samo nekoliko nedjelja pošto ga je objavila “Laguna”, u prevodu Nenada Dropulića, i kod nas postao bestseler. No, kakva je to knjiga “Hypnerotomachia Poliphili” i kakve tajne skriva da je s razlogom mnogi istoričari smatraju jednom od najcjenjenijih i najmanje shvaćenijih knjiga iz vremena početka štampe na Zapadu? Nastala je 1467. godine, a objavljena 32 godine kasnije. Do danas je sačuvano manje primjeraka ove knjige nego Gutembergove Biblije. Naučnici i dalje raspravljaju o identitetu i namjerama tajanstvenog pisca “Hipnerotomahije”, Frančeska Kolone. “Hypnerotomachia Poliphili” na latinskom znači “Polifilova borba za ljubav u snu”, a objavio je oko 1499. godine poznati venecijanski izdavač Aldo Manucio. Opisivana je kao najljepša knjiga 15. vijeka. Posebno je čuvena zbog ljepote štampe, sadržaja i ilustracija, 174 drvoreza. “Hypnerotomachia Poliphili” nije pisana samo na latinskom i italijanskom, već u njoj ima i grčkog, hebrejskog, arapskog i haldejskog jezika kao i egipatskih hieroglifa. Autor je pisao na nekoliko jezika odjednom, a ponekad ih je i ukrštao. Petsto godina naučnici raznih epoha su pokušavali da odgonetnu ovu knjigu, ali nijedan nije pronašao izlaz iz zamršenog lavirinta. Zapadni naučnici su je smatrali sinonimom nejasnoće, Rable ju je ismijavao, a Kastiljone je upozoravao renesansne muškarce da ne govore poput Polifila kada se udvaraju ženama. Mnogi prevodioci su pokušavali da je prevedu. Šekspirov savremenik Robert Dalington u pokušaju da je prevede, pao je u očaj i odustao prije polovine. Tek 1999. godine, pet vjekova poslije prvobitnog teksta, iz štampe je izašao prvi cjelovit tekst prevoda “Hipnerotomahije” na engleskom jeziku koji je uradio profesor Džoslin Godvin. Po sadržaju “Hypnerotomachia Poliphili” podsjeća na enciklopediju prerušenu u roman, disertaciju o svemu i svačemu, od arhitekture do zoologije. Sam materijal u knjizi je takođe prilično neobičan. Ima dosta slikovitih seksualnih opisa, dosta nasilja što ga čini nehrišćanskim uzevši u obzir hrišćansko vremensko razdoblje renesanse i kulture koja je iz njega proizašla. Ljubavna priča između Polifila i Polije uklapa se u mnoga pravila renesansnog žanra - bukoličkog romana. Ali samo je 30 strana posvećeno ljubavi ovog para. Preko 300 stranica čini lavirint sporednih zapleta, čudnih susreta sa mitološkim likovima, rasprava o ezoteričnim temama. I tajna autorovog identiteta bila je dobro skrivana, čak ni izdavač Aldo Manucio nije znao ko je tvorac njegove najslavnije knjige. Jedan od urednika “Hypnerotomachie Poliphili” napisao je predgovor u kome moli muze da mu otkriju piščevo ime. Muze odbijaju i objašnjavaju da je “bolje biti oprezan i čuvati božanske stvari da ih ne proždere osvetnička ljubomora”. Upravo je to vjekovima golicalo maštu mnogih istraživača: zašto muze odbijaju da odgonetnu tajnu, koje su to “božanske tajne”, zašto je najveći štampar Italije objavio knjigu nepoznatog autora, zašto se autor toliko trudio ako je u pitanju samo bukolički roman, zašto se na oko 300 strana raspravlja o arhitekturi, Venerinom hramu, podvodnom lavirintu, piramidi, baletu, muzici, hrani, flori, fauni... Oduvijek se znalo da to nije ljubavna knjiga i da krije mnogo veće tajne. I pored toga što neki akademski krugovi, crkveni velikodostojnici i konzervativci ne odobravaju mješavinu savremene krimi priče sa umjetničkim tajnama iz prošlosti, slučaj Ijana Koldvela i Dastina Tomasona sa “Pravilom četvorke” pokazao se kao pun pogodak! Čitaocima su ponudili sjajnu i uzbudljivu priču. Sa “Hypnerotomachie Poliphili” skinuli su paučinu vjekova. Tumačenjem mrtvih jezika i drvoreza oživjeli su ovu knjigu, koja bi i najobrazovanijima ostala vječita nepoznanica! Tajne Šifre u drevnom tekstu Junaci “Pravila četvorke” su dvojica studenata završne godine studija - Tom Saliven, čiji je otac bio opsjednut knjigom “Hypnerotomachia Polifili”, i Pol Heris, kome od te knjige zavisi budućnost. Trude se da riješe tajne knjige, poznate i zbog svojih hipnotičkih moći nad onima koji je proučavaju. Otkrivaju da je položaj skrivene kripte šiframa unesen na stranice tajanstvenog renesansnog teksta i da se uz pomoć šifara iščitava sasvim novi tekst koji odaje velike tajne. Ali, kada uvide veličinu svog otkrića, desiće se nesreća - jedan dugogodišnji proučavalac knjige je ubijen na Odjeljenju istorije. Dastin Tomason kaže da inspiracija za roman “Pravila četvorke” potiče iz vlastitog iskustva na fakultetu i iz “Hypnerotomachie”, kada mu je profesor istorije renesanse predložio da predmet njegovog diplomskog rada bude upravo ova knjiga. Vujica OGNJENOVIĆ, Vijesti ODLOMAK Istorijska napomena Hypnerotomachia Poliphili jedna je od najcenjenijih i najmanje shvaćenih knjiga iz vremena početaka štampe na Zapadu. Do danas je sačuvano manje primeraka ove knjige nego Gutenbergove Biblije. Naučnici i dalje raspravljaju o identitetu i namerama tajanstvenog pisca Hipnerotomahije, Frančeska Kolone. Tek decembra 1999, pet vekova posle prvog štampanja prvobitnog teksta i mesecima nakon događaja opisanih u Pravilu četvorke, izašao je iz štampe prvi celovit prevod Hipnerotomahije na engleski. Plemeniti čitaoče, čuj kako Polifil priča o svojim snovima, Snovima koje mu poslaše najviša nebesa. Nećeš traćiti truda, niti će te slušanje zamoriti, Jer ova divna knjiga obiluje raznolikostima. Ako, smrknut i strog, prezireš ljubavne priče, Veruj, molim te, da je ovde sve dobro uređeno. Odbijaš? Ali svakako stil, i jezik romana, Ozbiljne rasprave i mudrost, pažnju privlače. Ako i ovo odbaciš, zapazi geometriju, Mnoge drevne teme jezikom Nila iskazane... Videćeš ovde savršene palate kraljeva, Divljenje nimfama, fontane i bogate gozbe. Ples stražara, odevenih u šareno ruho, i celovit Ljudski život izražen u mračnim lavirintima. Elegija čitaocu anonimnog autora Hypnerotomachia Poliphili Uvod Moj otac je, kao i mnogi od nas, rekao bih, proveo život koji mu je određen sastavljajući priču koju nije shvatio. Ta priča započeta je gotovo pet vekova pre nego što sam krenuo na koledž i završila se mnogo nakon očeve smrti. Jedne noći, novembra 1497, dva glasnika pojahala su iz senki Vatikana prema crkvi koja nosi ime svetog Lorenca, izvan gradskih zidina Rima. Ono što se dogodilo te noći izmenilo je njihove sudbine, a moj otac je verovao da će promeniti i njegovu. Nikada nisam naročito cenio njegova verovanja. Sin je obećanje koje vreme daje čoveku, garancija koju svaki otac dobija – da će sve što mu je drago jednog dana biti sma trano budalaštinom i da ga osoba koju voli najviše na svetu neće razumeti. Ali moj otac, proučavalac renesanse, nikada nije sumnjao u mogućnost ponovnog rođenja. Priču o dvojici glasnika pričao je toliko često da je nikada neću zaboraviti, koliko god se trudio. Osećao je, sada to shvatam, da ona nosi pouku, istinu koja će nas najzad povezati. Glasnici su bili odaslani u crkvu San Lorenco da predaju poruku jednog plemića i upozoreni su da je ne otvaraju inače će biti kažnjeni smrću. Pismo je bilo četvorostruko zapečaćeno tamnim voskom i navodno je sadržalo tajnu koju se moj otac trideset godina trudio da otkrije. Ali tama je zavladala Rimom tog vremena; čast grada je nastala, nestala i još se nije vratila. Tavanica Sikstinske kapele još je bila oslikana zvezdanim nebom, a od apokaliptičnih kiša narasla je reka Tibar, na čijim obalama se, tvrdile su starice, pojavilo čudovište s telom žene i glavom magarca. Dvojica pohlepnih konjanika, Rodrigo i Donato, nisu se osvrtali na upozorenja svog gospodara. Zagrejali su pečatni vosak na sveći i otvorili pismo da saznaju njegov sadržaj. Pre nego što su krenuli za San Lorenco, ponovo su savršeno zapečatili pismo, iskopiravši velikašev pečat tako pažljivo da je verovatno bilo nemoguće primetiti da je pismo otvarano. Da njihov gospodar nije bio veoma mudar čovek, dvojica glasnika bi verovatno preživela. Jer, nisu pečati uništili Rodriga i Donata. Propast im je doneo teški crni vosak u koji su pečati bili utisnuti. Kad su stigli u crkvu, glasnike je dočekao kamenorezac koji je znao šta je bilo u vosku – ekstrakt otrovne biljke zvane beladona koji, kad se unese u oči, širi zenice. Danas se ova biljka upotrebljava u medicini, ali u to doba Italijanke su je koristile za ulepšavanje, jer su se široke zenice smatrale znakom lepote. Tako je biljka i dobila svoje ime, „lepa žena“ ili belladonna. Dok su Rodrigo i Donato topili svaki pečat, obavijao ih je dim iz gorućeg voska. Kad su stigli u crkvu, kamenorezac ih je poveo do svećnjaka pored oltara. Pošto im se zenice nisu s kupile, znao je šta su učinili. I dok su se njih dvojica trudili da ga prepoznaju neusredsređenim očima, kamenorezac je učinio kako mu je bilo naređeno – izvukao je mač i odsekao im glave. To je bio ispit odanosti, rekao je njegov gospodar, i glasnici ga nisu položili. Za sudbinu Rodriga i Donata moj otac je saznao iz dokumenta koji je otkrio neposredno pre smrti. Kamenorezac je pokrio leševe, izvukao ih iz crkve i pokupio krv krpama. Glave je stavio u bisage svog konja; tela je prebacio preko konjâ Rodriga i Donata i konje vezao iza svog. Našao je pismo u Donatovom džepu i spalio ga, jer je bilo lažno i primalac nije postojao. Onda je, pre polaska, pokajnički kleknuo ispred crkve, užasnut zločinom koji je počinio za svog gospodara. U njegovim očima prostori između šest stubova crkve preobrazili su se u crne zube; priprosti kamenorezac je priznao da je zadrhtao videvši to, jer je kao dete na udovičkim kolenima saznao da je pesnik Dante video pakao i da je kazna za velike grešnike da ih zauvek žvaću vilice lo ’mperador del doloroso regno*. Možda je stari sveti Lorenco na kraju ipak pogledao iz svog groba, video krv na rukama sirotog čoveka i oprostio mu. A možda nije bilo oproštaja, možda je, kao današnji sveci i mučenici, Lorenco nedokučivo ćutao. Kasnije tokom noći kamenorezac je, po zapovesti svog gospodara, odneo tela Rodriga i Donata mesaru. Kako su završili njihovi leševi najbolje je ne nagađati. Delovi tela razbacani su po ulicama i pokupili su ih čistači, nadam se, ili su ih, pre nego što su umešeni u pite, pojeli psi. Ali mesar je našao način da upotrebi glave dvojice muškaraca. Gradski pekar, čovek s đavolom u sebi, kupio je glave od mesara i stavio ih u svoju pećnicu kad je pošao na počinak. U to vreme vladao je običaj da mesne udovice koriste pekarovu pećnicu kad padne mrak, dok je žeravica još topla. Kad su žene došle, vrisnule su i gotovo se onesvestile od prizora koji su zatekle. U prvi mah čini se bednom sudbinom biti iskorišćen kao sredstvo da bi se prevarile st are žene. Ali, meni se čini da su Rodrigo i Donato postigli mnogo veću slavu načinom na koji su umrli nego što bi ikada dosegli u životu. Jer u svakoj civilizaciji udovice su čuvari sećanja, i one koje su pronašle glave u pećnici to svakako nikada nisu zaboravile. Čak i kad je pekar priznao šta je učinio, udovice su sigurno pričale priču o svom otkriću rimskoj deci i njihovo pokolenje je upamtilo priču o neobičnim glavama, živo kao što je upamtilo čudovište kog su ispljunule poplave Tibra. Iako je priča o dvojici glasnika vremenom zaboravljena, jedno je van svake sumnje. Kamenorezac je svoj posao obavio dobro. Kakva god da je bila tajna njegovog gospodara, nikada nije napustila crkvu San Lorenco. Ujutru nakon ubistva Rodriga i Donata, dok su čistači skupljali đubre i creva na svoja kolica, malo ko je primetio da su dva čoveka mrtva. Spori se preobražaj od propadanja do lepote i natrag do propadanja nastavio i, poput zmajevih zuba koje je Kadmo sejao, zla krv natapala je rimsko tlo i izazivala ponovno rođenje. Pet stotina godina će proći pre nego što iko otkrije istinu. Kad je tih pet vekova prohujalo, i kad je smrt snašla novu dvojicu glasnika, ja sam završavao poslednju godinu koledža na Prinstonu. Poglavlje 1 Vreme je čudna pojava. Najteže je onome koji ga ima najmanje. Ništa nije lakše nego nositi svet na ramenima u mladosti; to daje osećaj mogućnosti tako zavodljiv da znate kako sigurno ima nešto mnogo važnije što biste mogli da radite nego što je spremanje ispita. Vidim sebe te noći kad je sve počelo. Ležim na leđima na staroj crvenoj sofi u našoj dnevnoj sobi u domu, rvem se s Pavlovom i njegovim psima u udžbeniku za uvod u psihologiju i pitam se zašto nisam poput svih drugih položio ispite kao brucoš. Na stočiću za kafu preda mnom leže dva pisma, u svakom je vizija onoga što bih mogao da radim sledeće godine. Spušta se veče na Veliki petak ovog hladnog aprila u Prinstonu, država Nju Džerzi, a sa svega mesec dana studija pred sobom ne razlikujem se ni od koga iz kla se 1999; s teškoćama odvraćam misli od budućnosti. Čarli sedi na podu pored kockastog hladnjaka i igra se s „Magnetnim Šekspirom“ ostavljenim u našoj sobi prošle sedmice. Ficdžeraldov roman koji bi trebalo da čita za svoj završni ispit iz engleskog leži otvoren na podu, slomljenog hrpta, poput leptira kog je neko zgazio, a Čarli sklapa i menja rečenice od magneta sa šekspirovskim rečima na njima. Kad biste ga upitali zašto ne čita Ficdžeralda, on bi zagunđao i rekao da nema smisla. Što se njega tiče, književnost je samo šibicarenje obrazovanog čoveka, izvođenje trikova za studentske mase – ono što vidite nije nikad ono što dobijete. Za momka sklonog prirodnim naukama kakav je Čarli, ovo je vrhunac izopačenosti. On će na jesen krenuti na medicinski fakultet, ali mi ostali još slušamo o slaboj oceni koju je našao na svom polugodišnjem pismenom radu u martu. Gil nas gleda i smeši se. Pretvara se da sprema ispit iz ekonomije, ali na televiziji je počeo Doručak kod Tifanija, a on obožava stare filmove, naročito one s Odri Hepbern. Njegov savet Čarliju bio je jednostavan: ako ne želiš da čitaš knjigu, onda iznajmi film. Niko neće saznati. Verovatno je u pravu, ali Čarli u tome vidi nešto nepošteno. Osim toga, uzimanje filma bi ga onemogućilo da se vajka kako je književnost prevara, pa zato, umesto Dejzi Bjukenen, još jednom gledamo Holi Golajtli.* Pružam ruku i premeštam neka Čarlijeva slova sve dok rečenica na vrhu hladnjaka ne postane pasti ili ne pasti, pitanje je sad. Čarli podiže glavu i nezadovoljno me gleda. Iako sedi na podu, visok je skoro koliko i ja koji sam na kauču. Kad stojimo jedan pored drugog on izgleda kao Otelo na steroidima, crnac od sto kilograma i visok dva metra koji dodiruje tavanicu glavom. Za razliku od njega, ja sam visok metar i sedamdeset u cipelama. Čarli voli da nas zove Crveni Džin i Beli Patuljak, jer je crveni džin izuzetno velika i blistava zvezda, a beli patuljak je mali, zbijen i besjajan. Morao sam da ga podsetim da je Napoleon imao svega metar pedeset osam, iako Pol s pravom tvrdi da je imperator, kad se francuske mere preračunaju u engleske, bio zapravo nešto viši. Pol jedini od nas sada nije u sobi. Nestao je tokom dana i od onda nije dolazio. Odnosi između mene i njega su klimavi poslednjih mesec-dva, a pošto u poslednje vreme ima mnogo fakultetskih obaveza, odlučio je da uči uglavnom u Ajviju, klubu za ishranu čiji su Gil i on članovi. Radi na završnoj tezi, radu koji svi studenti Prinstona moraju da napišu kako bi diplomirali. Čarli, Gil i ja takođe bismo pisali takav rad, ali rokovi na našim katedrama davno su došli i prošli. Čarli je zapazio novu proteinsku interakciju na izvesnim putevima prenosa neuronskih signala; Gil je uspeo da napravi nešto o širenju fiksnih poreza. Ja sam svoj rad slupao u poslednjem trenutku između podnošenja molbi i razgovora za posao, a siguran sam da će stipendija Frankenštajn uvek biti ista. Završna teza je institucija koju gotovo svi preziru. Nekadašnji studenti s nostalgijom govore o svojim tezama, kao da se ne sećaju ničeg prijatnijeg nego što je pisanje rada od sto strana uz pohađanje časova i odluke o profesionalnoj budućnosti. U stvarnosti, završna teza je sumoran posao od kojeg oči ispadaju. To je uvod u život odraslih, kao što je profesor sociologije jednom rekao Čarliju i meni, na onaj izluđujući način na koji profesori drže lekcije posle predavanja; radi se o toliko velikom teretu da se ne možeš izvući ispod njega. To se zove odgovornost, rekao je. Oprobajte se. Nije važno što je jedino s čim se on oprobavao bila ljupka studentkinja po imenu Kim Silverman kojoj je bio mentor. Reč je o odgovornosti. Morao sam da se složim s onim što je Čarli tada rekao. Ako je Kim Silverman nešto ispod čega odrasli ne mogu da se izvuku, onda hoću i ja. Inače ću rizikovati i biti mlad. Pol će poslednji završiti tezu i nema sumnje da će od naših njegova biti najbolja. Zapravo, možda će biti najbolja u celoj klasi, na katedri za istoriju ili bilo kojoj drugoj. Čarolija Polove inteligencije krije se u tome što je strpljiviji od b ilo koga na svetu, pa pomoću nje savladava teškoće. Izbrojati sto miliona zvezda brzinom od jedne zvezde u sekundi, rekao mi je jednom, zvuči kao zadatak koji niko ne bi mogao da obavi za života. U stvarnosti, to bi trajalo svega tri godine. Ključ je u usredsređenosti, u odlučnosti da ti ništa ne skrene pažnju. A to je Polov dar; intuitivno shvatanje koliko čovek može da uradi bez žurbe. Možda zato svi tako mnogo očekuju od njegove teze – znaju koliko zvezda bi bio u stanu da izbroji za tri godine, ali na tezi radi gotovo pune četiri. Dok prosečan student odabere temu u jesen poslednje godine i završi rad do sledećeg proleća, Pol se sa svojim rve od prve godine. Svega mesec-dva posle početka našeg prvog jesenjeg semestra, odlučio je da se usredsredi na retki renesansni tekst pod naslovom Hypnerotomachia Poliphili – zamršeno ime koje umem da izgovorim samo zato što je moj otac proveo veći deo svoje karijere istoričara renesanse proučavajući tu knjigu. Tri i po godine kasnije, i jedva dvadeset četiri sata pre isteka roka, Pol je imao dovoljno materijala da čak i najstroža diplomska komisija zabalavi. Nevolja je u tome što on misli da bi i ja trebalo da uživam u slavi. Tokom zime radili smo zajedno nekoliko meseci na knjizi i dobro smo napredovali kao tim. Tek tada sam shvatio nešto što mi je govorila majka: naša porodica je sklona da se zaljubi u izvesne knjige strasno kao da se zaljubljuje u izvesne žene. Hipnerotomahija možda nikada nije imala spoljašnji šarm, ali raspolaže trikovima ružne žene, unutrašnjom tajanstvenošću polako navodi ljude da postanu zavisni od nje. Kad sam uhvatio sebe kako joj se prepuštam poput svog oca, uspeo sam da se izvučem i bacim peškir pre nego što je uništila moju vezu s devojkom koja je zasluživala više. Od tada stvari između Pola i mene nisu iste. Jedan njegov poznanik, diplomac po imenu Bil Stajn, pomaže mu u istraživanju otkako sam se ja izvukao. Sada, s približavanjem roka za predaju rada, Pol je postao čudnovato oprezan. Bio je veoma otvoren u vezi sa svojim radom, ali poslednjih nekoliko nedelja udaljio se ne samo od mene, nego i od Čarlija i Gila, odbijajući da bilo kome kaže jednu jedinu reč o svom istraživanju. „Pa, na koju stranu se priklanjaš, Tome?“ – pita Gil. Čarli podiže pogled s hladnjaka. „Da“, kaže, „svima su nam nervi kao strune od iščekivanja.“ Gil i ja jeknusmo. Struna je reč zbog koje je Čarli pao semestralni ispit. Smestio ju je u roman Mobi Dik, umesto u Avanture Roderika Randoma Tobajasa Smoleta, rekavši kako mu zvuči više kao pribor za pecanje nego kao reč za napetost. Od onda je ne ispušta. „Prekini s tim“, kaže Gil. „Navedi mi jednog lekara koji zna šta je struna“, kaže Čarli. Pre nego što je iko od nas stigao da odgovori, iz spavaće sobe koju delim s Polom začulo se šuškanje. Odjednom se na vratima, samo u majici i boksericama, pojavljuje Pol glavom. „Samo jednog?“ – pita trljajući oči. „Tobajas Smolet. Bio je hirurg.“ Čarli ponovo gleda magnete. „I vidi se.“ Gil se kikoće, ali ne kaže ništa. „Mislili smo da si otišao u Ajvi“, reče Čarli kad je tišina postala primetna. Pol odmahuje glavom vraćajući se u sobu da uzme beležnicu. Kosa boje slame slepljena mu je na jednu stranu, a po licu ima brazde od jastuka. „Nema dovoljno privatnosti“, kaže. „Radio sam ponovo u krevetu. Zaspao sam.“ Jedva da je trenuo u poslednje dve noći, možda i više. Njegov mentor, dr Vinsent Taft, pritiska ga da svake sedmice podnese sve više i više dokumentacije i, za razliku od ostalih mentora koji veselo puštaju studente da se obese o konopac sopstvenih očekivanja, Taft od početka drži Polu ruku na leđima. „Pa, Tome?“ – kaže Gil ispunjavajući tišinu. „Šta si odlučio?“ Pogledao sam sto. Gil govori o pismima koja leže preda mnom, koja gledam između svake dve rečenice u knjizi. Prvo pismo je od Čikaškog univerziteta, koji me je primio na postdiplomske studije iz engleskog jezika. Knjige su mi u krvi, kao što je Čarliju medicina, a doktorat iz Čikaga bi mi sasvim odgovarao. Morao sam da se pomučim oko ovoga malo više nego što sam želeo, delimično zato što su moje ocene na Prinstonu osrednje, ali uglavnom zato što nisam tačno znao šta želim da uradim sa sobom, a dobar postdiplomski program ume da namiriše neodlučnost kao što pas namiriše strah. „Uzmi pare“, kaže Gil ne skidajući pogleda s Odri Hepbern. Gil je sin bankara sa Menhetna. Prinston za njega nikad nije bio cilj, nego samo mesto do prozora s lepim pogledom, usputna stanica na putu za Volstrit. U tom pogledu on je karikatura samog sebe, i uspeva da se osmehne svaki put kad ga zezamo zbog toga. On će se smešiti celim putem do banke, to znamo; čak i Čarli, koji će svakako steći malo bogatstvo kao lekar, ne bi mogao ni sveću da drži plati kakvu će Gil dobijati. „Ne slušaj ga“, kaže Pol s drugog kraja sobe. „Prati svoje srce.“ Dižem pogled, iznenađen što je Pol svestan bilo čega osim svoje teze. „Prati novac“, kaže Gil ustajući da uzme bocu s vodom iz hladnjaka. „Šta nude?“ – pita Čarli za trenutak zaboravivši na magnete. „Četrdeset jednu hiljadu“, nagađa Gil, a nekoliko elizabetanskih reči spada s hladnjaka dok zatvara vrata. „Bonus od pet. Plus opcije.“ Prolećni semestar je vreme traženja posla, a 1999. godina je povoljna za kupovine. Četrdeset jedna hiljada dolara godišnje je otprilike dvostruko veća suma od one za koju sam se nadao da ću zarađivati sa svojom slabašnom diplomom iz engleskog, ali u poređenju s nekim pogodbama koje su moji drugovi s klase sklopili, rekli biste da je jedva pristojna. Uzimam pismo od Dedala, firme za Internet iz Ostina koja tvrdi da je razvila najbolji svetski softver za unapređivanje unutrašnjeg poslovanja korporacija. O toj kompaniji ne znam skoro ništa, a kamoli šta je to unutrašnje poslovanje, ali jedan moj drug sa sprata posavetovao me je da im se javim na razgovor. Kako se šuškalo o velikim početnim platama u ovoj nepoznatoj teksaskoj firmi u usponu, poslušao sam ga. U firmi Dedal, prateći opšta kretanja, nisu marili što ne znam ništa o njima i njihovim poslovim a. Ako uspem da rešim nekoliko mozgalica tokom razgovora i ako budem delovao artikulisano i ljubazno, posao je moj. I tako sam, u pravom Cezarovom stilu, otišao, video i dobio. „Blizu si“, rekoh čitajući iz pisma. „Četrdeset tri hiljade. Bonus od tri hiljade kod potpisivanja ugovora. Opcije za kupovinu akcija za petnaest hiljada.“ „I golub na grani“, dodaje Pol s onog kraja. Jedino on se ponaša kao da je prljavije govoriti o novcu nego dodirivati ga. „Taština nad taštinama.“ Čarli ponovo miče magnete. Plamtećim baritonom oponaša propovednika iz svoje crkve, sićušnog crnca iz Džordžije koji je upravo diplomirao na teološkom seminaru Prinstona. „Taština nad taštinama. Sve je taština.“ „Budi iskren prema sebi, Tome“, kaže Pol nestrpljivo, ali me ne gleda u oči. „Nijedna kompanija koja misli da zaslužuješ toliku platu neće dugo opstati. Ti čak ne znaš ni šta oni rade.“ Vraća se svojoj beležnici i piše. Kao i većina propovednika, osuđen je na ignorisanje. Gil je usredsređen na televizor, ali Čarli podiže pogled čuvši oštrinu Polovog glasa. Trlja strnjiku brade dlanom, zatim kaže: „U redu, prestanite svi. Mislim da je vreme da pustimo malo pare.“ Gil prvi put okreće glavu od filma. Mora da je čuo isto što i ja – laki naglasak na reči para. „Sada?“ – pitam. Gil gleda na sat, prihvatajući zamisao. „Možemo da završimo za pola sata“, kaže, i u znak podrške čak gasi televizor i pušta Odri da iščezne u ekran. Čarli zatvara Ficdžeralda, a nestašluk se meškolji u njemu. Slomljena rikna pobunjeno se otvara, ali on baca knjigu na kauč. „Radim“, negoduje Pol. „Moram ovo da dovršim.“ Gleda me čudno. „Šta?“ – pitam ja. Ali Pol ćuti. „U čemu je problem, devojke?“ – pita Čarli iznervirano. „Još pada sneg“, podsećam sve prisutne. Prva snežna oluja ove godine došla je urlajući danas u grad, baš kad se činilo da proleće čuči na vrhu svakog drveta. Sada se predviđa trideset centimetara snega, možda i više. Svečanosti za uskršnji vikend, među k ojima i predavanje na Veliki petak koje će održati Polov mentor, Vinsent Taft, morale su da se reorganizuju. Nije baš vreme za ono što Čarli ima na umu. „Ne moraš kod Karija pre pola devet, je li tako?“ – pita Gil Pola trudeći se da ga ubedi. „Do tada ćemo završiti. Možeš još da radiš noćas.“ Ričard Kari, ekscentrik, nekadašnji prijatelj mog oca i Vinsenta Tafta, bio je Polov pokrovitelj od prve godine studija. Povezao je Pola s nekim od najistaknutijih svetskih istoričara umetnosti i finansirao veći deo njegovih istraživanja Hipnerotomahije. Pol odmerava beležnicu u ruci. Čim ju je pogledao, umor mu se vratio u oči. Čarli oseća da uspeva. „Bićemo gotovi do petnaest do osam“, kaže. „Ko je s kim u timu?“ – pita Gil. Čarli razmišlja, pa kaže: „Tom je sa mnom.“ Ono što ćemo igrati je nova verzija stare, nekada omiljene igre: brzi meč u pejntbolu u lavirintu tunela za grejanje ispod kampusa. Dole pacova ima više nego sijalica, temperatura dostiže četrdesetak stepeni usred zime, a teren je toliko opasan da je čak i policiji kampusa zabranjeno da juri tuda. Čarli i Gil došli su na ovu zamisao tokom ispitnog roka na drugoj godini, nadahnuti starom kartom koju su Gil i Pol našli u klubu u kom se hrane i igrom koju je Gilov otac igrao po tunelima s drugovima na poslednjoj godini studija. Ova nova verzija stekla je toliku popularnost da se uključilo desetak pripadnika Ajvija i većina Čarlijevih prijatelja iz ekipe Hitne pomoći. Bili su iznenađeni kad se Pol istakao kao jedan od najboljih navigatora igre; samo nas četvorica smo to shvatali, jer smo znali da je Pol sam često koristio tunele za dolaske i odlaske iz Ajvija. Ali njegovo zanimanje za igru uskoro je zgasnulo. Ljutilo ga je što niko ne uviđa strategijske mogućnosti igre, njen taktički balet. Nije bio s nama kad je zalutali hitac probušio cev za paru tokom velikog meča polovinom zime; eksplozija je zgulila plastičnu oblogu s aktivnog električnog voda u dužini od šest metara i dva polupijana brucoša samo št o se nisu skuvala, ali ih je Čarli gurnuo u stranu. Proktori, pripadnici prinstonske policije kampusa, saznali su za ovo, i sledećih nekoliko dana pljuštale su kazne od dekana. Posledica je bila da je Čarli puške i metke napunjene bojom zamenio bržim ali manje opasnim oruđima – starim laserskim puškama za igru koje je kupio na nekoj rasprodaji. Ipak, kako se bližilo vreme diplomiranja, uprava se pokazivala nemilosrdnom prema kršenju discipline. Onaj koga bi večeras uhvatili u tunelu bio bi suspendovan ili nešto još gore. Čarli je otišao u spavaću sobu koju je delio s Gilom i izvadio dva velika planinarska ranca; jedan je pružio meni. Na kraju je stavio kapu na glavu. „Gospode, Čarli“, kaže Gil. „Idemo dole samo na pola sata. Ja nosim manje stvari na prolećni raspust.“ „Treba biti spreman“, kaže Čarli nabacujući veći od dva ranca na leđa. „Uvek to govorim.“ „Ti i Mladi izviđači“, mrmljam ja. „Mladi orlovi“, kaže Čarli jer zna da sam ja zauvek ostao početnik. „Jeste li gotove, moje dame?“ – prekida nas Gil s vrata. Pol duboko udahnu da se rastrese, zatim klimnu glavom. Iz svoje sobe uzima pejdžer i stavlja ga za pojas. Ispred ulaza u dom Dod, u kom živimo, Čarli i ja se rastajemo od Gila i Pola. Ući ćemo u tunel na različitim mestima i nećemo se videti dok jedan tim ne pronađe drugi ispod zemlje. „Nisam ni znao da postoje crni Mladi izviđači“, kažem Čarliju dok sami idemo preko kampusa. Sneg je dublji i hladniji nego što sam očekivao. Umotavam se čvršće u skijašku jaknu i navlačim rukavice na ruke. „U redu je“, kaže on. „Dok tebe nisam upoznao, ni ja nisam znao da postoje bele pičke.“ Put kroz kampus prolazi kao u magnovenju. Dan diplomiranja se bliži, a moja teza je gotova, pa mi svet već danima izgleda kao brzo i nepotrebno komešanje – mlađi studenti hitaju na večernje časove, stariji kucaju završna poglavlja u pregrejanim kompjuterskim salama, pahulje su sada svud po nebu, plešu u krugovima pre nego pronađu tlo. Dok idemo k ampusom noge počinju da me bole. Godinama je ožiljak na mojoj butini najavljivao loše vreme šest sati pre nego što ono naiđe. On je uspomena na staru nesreću, taj ožiljak. Nešto posle šesnaestog rođendana doživeo sam saobraćajni udes zbog kog sam u bolnici proveo skoro čitavu drugu godinu gimnazije. Pojedinosti te noći sećam se maglovito, ali ono što sam jasno upamtio jeste da mi je butna kost pukla i probila mišić tako da je jedan kraj piljio u mene kroz kožu. Stigao sam to da vidim pre nego što sam se onesvestio od šoka. Slomio sam i obe kosti leve podlaktice i tri rebra na levoj strani. Po rečima bolničara Hitne pomoći, krvarenje iz arterije zaustavljeno je taman na vreme da me spasu. Ipak, dok su me izvukli iz olupine, moj otac, koji je vozio, bio je mrtav. Nesreća me je izmenila, naravno; posle tri operacije, dva meseca oporavka i začetaka fantomskih bolova i šestosatne vremenske prognoze, još imam metalne klinove u kostima, ožiljak na butini i čudnovatu rupu u životu koja kao da raste kako vreme prolazi. U početku sam nosio drugačiju odeću – drugu veličinu pantalona i gaćica dok nisam ponovo dobio na težini, i drugačije krojeve da pokrijem mesta s kojih mi je presađena koža. Kasnije sam shvatio da se i moja porodica izmenila, najviše majka, koja se povukla u sebe, ali i moje dve starije sestre, Sara i Kristen – sve manje vremena provodile su kod kuće. Najzad su se promenili i moji drugovi – odnosno, najzad sam ih ja promenio. Nisam siguran da li sam želeo drugove koji bi me bolje razumeli, ili me videli drugačijeg, niti tačno znam šta, ali oni stari, kao i moja stara odeća, nisu mi više odgovarali. Ljudi vole da kažu postradalima kako vreme sve leči. Vreme sve leči, kažu, kao da je vreme lekar. Ali posle šest godina razmišljanja o ovoj temi stekao sam drugačiji utisak. Vreme je tip u zabavnom parku koji slika po majicama. Raspršuje boju u finu izmaglicu dok od nje ne ostanu samo usamljene čestice koje čekaju da se zalepe na mesto. A ono što nastane, crtež na majici krajem dana, i nije neki prizo r. Pretpostavljam da onaj ko kupi majicu, onaj veliki posetilac večitog zabavnog parka, ko god bio, ustane ujutru i pita se šta je uopšte video na njoj. Boja je tu analogija, kao što sam pokušao da objasnim Čarliju kad sam mu jednom ovo spomenuo. Vreme je ono što nas raspršuje. Možda je to najbolje rekao Pol, nedugo nakon što smo se upoznali. Čak i onda je bio fanatični zaljubljenik u renesansu, star osamnaest godina, i već ubeđen da civilizacija od Mikelanđelove smrti naglavačke propada. Pročitao je sve knjige mog oca o tom periodu i predstavio mi se nekoliko dana posle početka školske godine kad je prepoznao moje srednje ime u albumu brucoša. Imam neobično srednje ime, koje sam u detinjstvu nosio poput albatrosa na ramenu. Moj otac pokušao je da mi da ime svog omiljenog kompozitora, malo poznatog italijanskog stvaraoca iz sedamnaestog veka bez kog, tvrdio je, ne bi bilo Hajdna, pa, prema tome, ni Mocarta. Moja majka je pak odbijala da se krštenica napiše onako kako je on želeo, tvrdeći do samog mog dolaska da je užasno opteretiti dete troglavim čudovištem od imena Arkanđelo Koreli Saliven. Želela je da mi da ime Tomas, ime svog oca; šta god da mu je nedostajalo na polju mašte, nadoknađivalo je prirodnošću. Tako je, dok su trudovi počinjali, održavala opstrukciju na stolu za porođaj, kako je ona to zvala, ne dozvoljavajući mi da izađem na ovaj svet dok otac nije pristao na kompromis. U trenutku očajanja više nego nadahnuća, postao sam Tomas Koreli Saliven, i, na dobro ili na zlo, ime se zadržalo. Majka se nadala da će moći da sakrije moje srednje ime između ostala dva, kao kad se prašina gurne pod tepih. Ali otac, koji je verovao da je ime važna stvar, uvek je govorio da je Koreli bez Arkanđela kao „stradivari“ bez žica. Popustio je majci, tvrdio je, zato što je ulog bio mnogo viši nego što je priznavala. Svoju opstrukciju, govorio je uz osmeh, sprovodila je u bračnoj postelji, a ne na akušerskom stolu. Bio je od onih ljudi koji smatraju da je dogovor sklopljen u strasti jedino opravdanje za lošu pro cenu. Ispričao sam Polu sve ovo nekoliko nedelja nakon što smo se upoznali. „U pravi si“, rekao je kad sam mu izneo svoju malu metaforu o slikanju na majici. „Vreme nije Da Vinči.“ Razmislio je malo, a onda se nasmešio na onaj svoj blagi način. „Nije čak ni Rembrant. Vreme je samo jeftini Džekson Polok.“ Činilo se da me je shvatao od početka. Sva trojica su me razumela: Pol, Čarli i Gil.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter