Praotac

U ovom provokativnom i uzbudljivom putovanju, pisac bestselera Tragom Biblije upušta se u jedinstvenu pustolovinu: u potragu za čovekom koji se nalazi u srcu tri monoteističke religije – i današnjih najsmrtonosnijih sukoba. Sada kada se svet pita Da li se religije ikako mogu složiti? Avram je i dalje zajednički predak Jevreja, Hrišćana i Muslimana. On krije ključeve naših najdubljih strahova – i mogućeg pomirenja. Brus Fejler se otisnuo u potragu za boljim razumevanjem našeg zajedničkog praoca. Putujući kroz ratna područja, penjući se do pećina i pradavnih svetilišta i sedeći sa vodećim verskim ličnostima, Fejler otkriva neispričanu priču o čoveku koji određuje veru polovine čovečanstva. I savremena i večna, Praotac je snažna i univerzalna priča – prvi međureligijski portret čoveka koga je Bog odabrao za svog partnera. Promišljeno i inspirativno pripovedanje Brusa Fejlera, zbog koga je i postao omiljen među čitaocima širom sveta i u Praocu pruža čitaocu sliku nade koja će u potpunosti izmeniti način na koji doživljavamo naše susede, svoju budućnost i sebe same. ODLOMAK DOM Polaze u samo svitanje. Slivaju se na ulice, počinju da se uspinju uz brda, spuštaju pokoji novčić u ispružene dlanove siromaha. Napuštaju svoje kuće, živote, susede, dolaze sami, ili po dvoje, po troje. Glava prekrivenih, očiju oborenih. Sami su. Ali kad prođu kapije i podignu oči, najednom su na osvetljenom, znanom mestu. Niko nije sam u Jerusalimu: čak i kamenje zna tvog oca. Unutra se struja razdeljuje. Hrišćani okreću ka severu. Poslednji je petak pred Božić, monasi će po podne povesti žalobnu procesiju s krstovima niz Via Dolorosa. Jevreji skreću na jug. Petak je kojim se završava Hanuka, i u sumrak će rabini održati slavljeničku ceremoniju i zapaliti šest sveća na Zapadnom zidu. Muslimani kreću ka istoku. Petak je kojim se završava ramazan, i sveštenici će predvoditi veliku molitvu u kojoj će dvesta hiljada ljudi klanjati kao jedan. Današnji dan nije retkost. Jerusalim je probni kamen vere, bio je to još pre početka vremena. Monoteistička predanja u jednome su jasna: pre nego što postojaše vreme, behu vode i tama nad bezdanom. Deo kopna izdiže se iz voda i ta zemlja beše Stena, a stena je ovde. Ovde je pokopan Adam. Ovde je gradio Solomon. Ovde se molio Isus. Odavde se Muhamed uspeo na nebo. Ovamo je Avram došao da žrtvuje svog sina. Danas je ta stena magnet monoteizma, izborana, istrošena maska od peščara, koju je malo ko od danas živućih video, još manje je onih što su je dodirnuli, skrivenu pod zlatnom kupolom, još moćniju usled zažarenosti koja kao da je okružuje u svakome času. Legende vele da je Bog prvu zraku svetla izveo iz Stene. Zraka je probila tminu i ispunila Njegovu veličanstvenu zemlju. Svetlost u Jerusalimu kao da savršeno odgovara tom opisu. Ispran zimskim kišama, kakav je ovog jutra, vazduh ima boje plamička sveće: ružičast je, rumen, i boje šafrana; tirkizan, boje rubina i bronze. Ljuta je ironija da pod svetlošću svih ovih boja vernici nose uglavnom belo i crno, kao da tek treba da dosegnu bogatstvo sa izvora. Zbog toga su ponajpre i došli. Za Stenu se veruje da je pupak sveta, a svet, često se čini, želi da se provuče kroz taj procep i ponovo se vrati u matericu, Gospodu. Kao što moj prijatelj i sadrug na putovanjima, arheolog Avner Goren kaže dok žurimo ulicama i penjemo se na vidikovac nad gradom: „Kad živiš u Jerusalimu, osećaš se življi, jače osećaš sebe. To je čast, i breme isto tako.“ Staneš li ovde, sagledaćeš večnost. Staneš li ovde, dotaći ćeš izvor.