Put časti

VELIČANSTVEN EP... Priča koja će vas potpuno obuzeti – ne samo zbog vojnih i političkih intriga posljednjih dana rimske republike, već i zbog toga što dočarava kako je bilo živeti, voleti i preživeti u tim ključnim vremenima za našu civilizaciju... Los Anđeles tajms IZUZETNO OSMIŠLJEN ROMAN... Radnja teče snagom nalik na snagu istorije... Kolin Mekalou razume skrivene tokove ljudskih emocija... Otkriva nam ljude onakvima kakvi su.. IZUZETNO. Vašington post buk vorld KOLIN MEKALOU JE SJAJNA... Njeni likovi su prepuni života. Njujork tajms buk rivju Pravo uživanje za sve koji po knjižarama traže istinski istorijski roman... Neodoljiv kao najbolje savremene priče o borbi za moć. Hjuston post Političke igre i mahinacije; ratni užasi i strategije; napeti i neočekivani zapleti... Istorijski roman pun sadržaja... Bogat elegantno uklopljenim istorijskim podacima, prosto grmi u ritmu marša rimskih legija. Kirkas rivjus Detaljno oživljava jedno prošlo doba, vešto se kreće od najsitnijih detalja vođenja domaćinstva do tačnog sastava vojnog kolosa koga je Rim iznova gradio da bi odbio tevtonske horde... Dostignuće iz koga možemo da naučimo toliko novog da postaje neodoljivo. Njujork dejli njuz ODLOMAK Marcija je bila ta koja je prošaputala molitvu Janu Kluziviju, bogu što nadgleda zatvaranje vrata, ona je poslala pospane sluge na posao. Pošto su muškarci otišli, mogla je da organizuje vlastitu malu ekspediciju. Gde li su devojke? Odgovorio joj je smeh što je dolazio iz pretrpane male sobe, koju su devojke smatrale svojom; sedele su tamo, njene kćerke, dve Julije, i doručkovale hleb tanko namazan medom. Kako su samo bile ljupke! Oduvek se govorilo da je svaka Julija blago, zato što Julije poseduju redak i vredan talenat da čine svoje muževe srećnima. A činilo se da će dve mlade Julije nastaviti porodičnu tradiciju. Juliji Major – zvanoj samo Julija – bilo je skoro osamnaest. Visoka, ozbiljnog i dostojanstvenog držanja, svoju svetlu, zlatnosmeđu kosu skupljala je u punđu na zatiljku, a njene krupne sive oči posmatrale su svet ozbiljno, pa ipak spokojno. Smirena i promišljena Julija. Juliji Minor – zvanoj Julila – bilo je šesnaest i po. Svom najmlađem detetu roditelji se nisu zbilja radovali sve dok nije dovoljno odrasla da začara njihova meka srca, kao i svoja dva starija brata i sestru. Sva je bila u bojama meda. Koža, kosa, oči, sve je bilo u nekoj nijansi ćilibara. Naravno, smeh je bio Julilin. Julila se smejala svemu. Nemirna i nepromišljena Julija. „Devojke, da li ste spremne?“, pitala ih je majka. Stavile su u usta poslednje komadiće lepljivog hleba, finim pokretima oprale prste u zdeli sa vodom, obrisale ih krpom, a zatim za Marcijom izašle iz sobe. „Hladno je“, rekla je njihova majka, uzimajući iz ruku sluge tople vunene ogrtače. Teške, jednostavne ogrtače. Devojke su izgledale razočarano, ali su znale da ne treba da se bune; stajale su i trpele dok su ih umotavali kao gusenice u čaure, dok im se na kraju kroz svetlosmeđe nabore domaće vune nisu videla samo lica. I sama tako umotana, Marcija je povela napolje malu povorku koja se sastojala od njenih kćerki i slugu koji su ih pratili. Živeli su u skromnoj kući na nižem delu Germala na Palatinu, još od kada ju je otac Sekst zaveštao svom mlađem sinu, Gaju, zajedno sa pet stotina jugera dobre zemlje između Bovile i Aricije – dovoljno imovine da obezbedi Gaju i njegovoj porodici sredstva da održe mesto u Senatu. Ali avaj, ne i dovoljno sredstava da se uspnu uz cursus honorum, put časti koji vodi ka titulama pretora i konzula. Otac Sekst je imao dva sina i nije mogao da se rastane ni sa jednim od njih; prilično sebična odluka, pošto je značila da je njegova imovina – već ionako nevelika, zato što je i njegov otac bio bolećiv pa je ostavio nešto i za mlađeg brata – morala da se podeli između njegovog starijeg sina Seksta i mlađeg Gaja. To je značilo da nijedan od sinova neće moći da razmišlja o uspinjanju uz cursus honorum, o tome da postane pretor ili konzul. Brat Sekst nije bio tako sentimentalan kao Otac Sekst; a tako je i bilo bolje! On i njegova žena Popilija imali su tri sina, neizdrživo breme za jednu senatorsku porodicu. I tako su skupili neophodnu odlučnost da se rastanu od najstarijeg dečaka i dali su ga na usvojenje Kvintu Lutaciju Katulu, koji nije imao dece. Tako su se sami obogatili i postarali se za to da i njihov najstariji sin postane veoma imućan. Stari Katul je bio neverovatno bogat i rado je platio ogromnu sumu da bi mogao da usvoji dečaka patricijske krvi, koji je sjajno izgledao i bio veoma pametan. Novac koji je dečak doneo Bratu Sekstu – svom pravom ocu – pažljivo je uložen u zemlju i nekretnine u gradu, i uz malo sreće mogao je da stvori dovoljno prihoda da mlađi sinovi Brata Seksta imaju šanse da se kandiduju za visoke položaje. Ako zanemarimo odlučnog Brata Seksta, glavni problem Julija Cezara bila je njihova sklonost da imaju više od jednog sina, i da onda postanu bolećivi zbog položaja u koji bi ih to dovelo; nikada nisu bili u stanju da upravljaju svojim srcima, da daju nekog od svojih isuviše brojnih muških potomaka na usvojenje i da se postaraju da im se preostala deca bogato ožene i udaju. Zbog toga su se njihovi nekada ogromni posedi tokom vekova smanjili, neprekidno usitnjavali da bi obe zbedili dva ili tri sina, dok bi ponešto bilo prodato da bi se sakupio miraz za kćerke. Marcijin muž je bio baš takav Julije Cezar – otac koji obožava svoju decu. Bio je isuviše ponosan na svoje sinove i isuviše očaran svojim kćerkama da bi mogao da bude razuman, kao što dolikuje pravom Rimljaninu. Stariji dečak je morao da bude dat na usvajanje, a obe devojčice je trebalo odavno da budu obećane bogatim muževima; za mlađeg sina je takođe već bilo neophodno da se ugovori bogat brak. Jedino je novac omogućavao uspešnu političku karijeru. Patricijska krv je odavno postala samo smetnja. Prvi dan nove godine nije obilovao dobrim znamenjima. Duvao je hladan vetar i nosio sa sobom finu kišicu, od koje je kaldrma postala opasno klizava, a ustajao miris starih zgarišta u vazduhu još snažniji. Zora je stigla, kasnila je jer je bilo oblačno, i ovo je bio redak rimski praznik koji bi obični ljudi radije proveli u svojim prenatrpanim kućama, igrajući drevnu igru zvanu sakrivanje kobasice.