SS: Hitlerovi jahači apokalipse - knjiga 1

U početku je Van Gog bio srećan što je u društvu „velikog slikara i sjajnog prijatelja”. Slikali su napolju, na obronku Arla blizu starog rimskog groblja (Aliskan), u bordelima gde je Gogen, po Van Gogovim rečima, imao velikog uspeha, i u ranije pomenutom kafeu koji je bio otvoren i noću. Kada je vreme bilo loše, radili su u malom ateljeu u “žutoj kući”. Van Gog je svoje radove zasnivao na stvarnosti, a sada se povinovao Gogenovoj mantri da radi na osnovu sećanja i mašte. Bio je to uzgredni put koji je vodio do većeg broja dela koja se izdvajaju u Van Gogovom opusu, kao što su „Sećanje na vrt u Etenu”, „Žena koja čita roman” i „Sejač”. Naravno, raspravljali su o slikarstvu i književnosti, i suštinske razlike u njihovim umetničkim idejama postajale su sve očitije: „Naš razgovor je izuzetno šarolik. Ponekad izlazimo iz njega umornog uma, kao kad se isprazni električna baterija”. Najgori trenutak je usledio uveče 23. decembra, tačno dva meseca posle Gogenovog dolaska. Van Gog je sebi odsekao uvo u žutoj kući, a zatim ga je odneo prostitutki u obližnjoj četvrti crvenih fenjera. Sutra ujutro su ga odvezli u bolnicu. Gogen je telegramom javio Teu šta se desilo, i ovaj je krenuo iste večeri u Arl da bude s Vinsentom. Dan kasnije – na Božić – Teo se sa Gogenom vratio u Pariz, i tako je srušen san o zajedničkom ateljeu. - Dragi Teo, dok sam putovao razmišljao sam o tebi koliko i o ovom delu zemlje koji po prvi put vidim. Sebi sam rekao da ćeš verovatno i ti često dolaziti ovamo. Po meni čovek ne može raditi u Parizu ukoliko povremeno ne pobegne iz njega da se oporavi i povrati duševni mir, jer će u suprotnom sasvim otupeti. Ovde je napadalo barem šezdeset centimetara snega i još uvek pada. Rekao bih da Arl nije ništa veći od Brede i Monsa. Pre nego što sam stigao do Taraskona naišao sam na veličanstven prizor – u dolinama između ogromnih žućkastih stena, razbacanih bez ikakvog reda, nazirala su se brojna stabla maslinastozelenih i sivozelenih krošnji. Najverovatnije je reč o limunu. U Arlu je ravno gde god da pogledaš. Vide se ogromna crvena polja pod vinovom lozom, a iza njih planine svetloljubičaste boje, sa snežnim vrhovima koji se bele naspram neba... - Dragi Bernare, obećao sam da ću ti pisati, i počeću time da mi, po atmosferi i razigranim bojama, ovaj deo sveta liči na Japan. Vodeni tokovi su poput divnih smaragdnoplavih pečata na okolnom pejzažu, kao na japanskim reprodukcijama, a kad veličanstveno svetlonarandžasto sunce zalazi polja postanu plava. Pri tom, moram da dodam, nisam imao priliku da ovaj kraj vidim preko leta u svoj njegovoj veličanstvenoj lepoti. Žene se lepo oblače i na bulevaru se, naročito nedeljom, može primetiti mnogo njih sa jednostavnom odećom divno usklađenih boja, koje će, pretpostavljam, preko leta biti još živahnije...