Prodavačica

Mirabel je mlada, lepuškasta, i radi kao prodavačica na odeljenju rukavica u robnoj kući Najmans, gde prodaje stvari koje više niko ne kupuje... Pomalo izgubljena, pomalo rastrojena, veoma stidljiva, Mirabel je privlačna zbog svega onoga što ona nije: nije glamurozna, nije agresivna, nije puna sebe. Ipak, u njoj postoji nešto neodoljivo. Mirabel privlači pažnju Reja Portera, bogatog biznismena, gotovo dvostruko starijeg. Dok se neodlučno upuštaju u vezu, oboje pokušavaju da odgonetnu jezik ljubavi, sa posledicama koje mogu biti komične, ali i razorne za srce. Prepuna prepoznatljivih pronicljivih zapažanja zbog kojih je Stiv Martin pobrao najbolje kritike, Prodavačica predstavlja delo razoružavajuće dirljivosti. On piše katkad slatkasto, katkad s gorčinom, povremeno intelekualistički nadmeno – ali uvek zabavno. Wall Street Journal Najzrelije ostvarenje Stiva Martina do sada. New York Times Prodavačica je Odri Hepbern među knjigama: tanka, ljupka i tako staromodna. People Neobjašnjivo svestran, nemilosrdno istinit, Martin podseća na Džejn Ostin, sa jednom modernijom, muškom crtom. Vogue Dirljiva ljubavna priča. Entertainment Weekly Komentari čitalaca Knjiga uz koju će ljudi shvatiti da lepota ljubavi nije u sličnosti dve duše, već u njihovoj razlici. Roman koji će naterati sve one koji su voleli da se zamisle. pošiljalac tanja ODLOMAK Kada radite na odeljenju rukavica u robnoj kući Najmans, onda prodajete stvari koje više niko ne kupuje. Te rukavice nisu kao one radne, one za teške poslove, koje prodaje firma L. L. Bin, nego su tako fine da dama, i kad ih navuče, može još uvek da uhvati i podigne čiodu. Odeljenje za rukavice je odmah do odeljenja visoke mode, i služi uglavnom kao ukras. Zato Mirabel provodi veliki deo svog radnog dana tako što stoji iza tezge sa staklenom površinom, na koju se naslanja dlanovima, raširenih ruku, dok jednu nogu malo zabacuje iza sebe. Kad prodaja izuzetno slabo ide, ona se možda i nalakti na staklo ? mada uprava firme zaista ne voli tu pozu ? pa onda zuri u one kožne i svilene rukavice ispod, koje leže izložene poput tek uhvaćenih riba. Na površini stakla, odrazi plafonskih svetlećih tela mešaju se sa sivim i crnim bojama rukavica, dajući neku sedefnu mešavinu koja kao da se polako kovitla, a to odvlači Mirabel u plitki hipnotički dremež. Svi ćute u Najmansu, kao u nekom svetilištu, a podovi su mermerni i baš odzvanjaju, pa Mirabel uvek nastoji da što tiše kucka potpeticama o taj mermer kad nekud pođe. Da je vidite kako hoda, pomislili biste da se ona može svakog trenutka okliznuti. Ali, ona uvek hoda tako, pa i po čvrstom trenju betonskih trotoara. Naprosto nikada nije baš u celosti ovladala veštinom ležernog hodanja i držanja, zbog cega večito ostavlja utisak da je zgodna, ali stidljiva i suzdržana. Za Mirabel su najlepši u ovom zaposlenju kod Najmansa, oni trenuci kad se fino oblači da bi pošla na posao, jer kodeks odevanja te firme zahteva da ona bude uzor preciznosti i stila. Njen problem je, naravno, kako da plati odeću koja joj se najviše sviđa, ipak ovako ili onako, zahvaljujući izdašnom popustu za zaposlene ali i svojoj veštini da spasava već jednom osvežavane odevne predmete i da ih kombinuje sa Armanijevim džemperima koji idu sa 50% popusta, ona uspeva da se oblači dobro a da to ne opterecuje njene finansije. Svakodnevno u vreme pauze za ručak ona skrene iza ugla, na Beverli Hils i ode u k afić Stari Sat, gde može da dobije pristojan ručak za minimalnu cenu. Sendvič koji uvek košta tri dolara i sedamdeset pet centi, salata i jedno piće ostaju u okviru njenog predviđenog maksimuma od šest dolara. Račun se penje na skoro osam dolara ako se opredeli i za desert. Ponekad jedan čovek cije ime je onako uzgred jednom čula ? Tom, valjda ? malo osmatra njene noge koje se prilično lepo vide dok ona sedi za stočićem od kovanog gvožđa koji je tako plitak da ih ona mora izgurati van, u prolaz između stolova. Mirabel, koja nikad ne pripisuje sebi u zaslugu svoju atraktivnost, veruje da taj Tom ne reaguje na nju, nego na nešto drugo, nešto nezavisno od nje, na primer na divnu liniju koju njena fina plava suknja stvara dok preseca dijagonalno preko njene bele butine. Ostatak dana kod Najmansa vidi je kako se naslanja ili saginje ili malo preraspoređuje rukavice, a iz tog usporenog filma izvuče je poneka mušterija, ako naide, i tako, napokon, kucne šest sati popodne. Tada ona zatvori kasu i ode do lifta, držeći gornji deo tela kruto uspravno. Spusti se na prvi sprat i prolazi pored blistavih tezgi s parfemima, gde mlade prodavačice ostaju još punih pola sata posle zatvaranja da bi izašle u susret kasnim kupcima, i gde su različiti mirisi, celoga dana pomalo prskani kao sprej na mušterije, uspeli da se natalože u slojeve u vazduhu robne kuce. Zato Mirabel, visoka 168 centimetara, uvek namiriše Šanel broj 5, dok neko visok samo 158 dobije teži Šanel broj 19. Ovaj svakodnevni prolazak podseti je da ona u radi u Sibiru Najmansa, u izolovanom, izlaza na more lišenom odeljenju za rukavice, pa se pita kad će se popeti malo više u hijerarhiji, stići barem do parfema, jer tamo, u energičnim, nastanjenim svetovima kozmetike i aromatike, može dobiti ono do čega joj je najviše stalo: mogućnost da sa nekim razgovara. U zavisnosti od godišnjeg doba, Mirabelina vožnja kući nudi ili sunčano večernje svetlo leta ili rani mrak i halogenske farove zime u pacifičkom standardnom vremenu. Mirabel se vozi celom dužinom Beverli bu levara, kameleon-ulice koja na jednom kraju ima elegantne prodavnice nameštaja i restorane, a na drugom vijetnamske prodavnice upakovanog tajanstvenog korenja. U svojih dvadeset četiri kilometra dužine, kao igra Monopola odigrana unazad, ova ulica se neprestano snižava po vrednosti zgrada i poslovnog prostora, a na samom kraju je Mirabelin stan na drugom spratu u Silverlejku, umetničkom naselju koje je uvek na rubu da postane opasno, ali koje nikad ne uspeva da to stvarno i postigne. U pojedinim večerima, ako tajming sasvim uspe, ona može da se popne spoljašnjim stepeništem svoje zgrade i uhvatiti najlepši prizor Los Andelesa: pacifički zalazak sunca koji se nagomilava iznad svetlosti velegrada koje teku od ulaznih vrata njenog stančića pa sve do mora. Ona potom ude u stan, koji bez ikakvog dobrog razloga nema prozor okrenut ka tom pogledu, a nestajuće sunce konačno zacrni sve napolju, pretvarajući njene prozore u ogledala. Mirabel ima dve mačke. Jedna je normalna, a druga je jedno povuceno mače koje živi ispod sofe i retko izlazi. Vrlo retko. Jednom godišnje. Ovo daje Mirabeli osećaj da u njenom stanu boravi neki tajanstveni neznanac koga ona nikad ne vidi, ali koji ostavlja dokaze o svom postojanju tako što prefinjeno pomera male okrugle predmete iz sobe u sobu. Ovaj opis bi se lako mogao primeniti i na Mirabeline malobrojne prijatelje, koji takođe ostavljaju dokaze o svojoj egzistenciji, u propuštenim telefonskim porukama i retkim susretima, i koje jedva da ikad vida. To je zato što oni imaju utisak da je Mirabel čudak koji se drži izdvojeno, pa je ne uključuju u svoje susrete, zbog čega ona mnoge noći provodi sama. Ona zna da su joj potrebni novi prijatelji, ali teško je postići da te neko upozna sa nekim kad si prirodno stidljiv. Mirabel odsustvo prijatelja zamenjuje knjigama i televizijskim krimicima kakvi se tu već mogu naći. Knjige su većinom romani iz devetnaestog veka, oni u kojima žene bivaju otrovane ili u kojima one truju nekoga. Ona te knjige ne čita kao romantična samotnica koja okreće stra nice u osami svoje sobe, to nikako. Umesto toga, ona je obrazovani duh sa smislom za ironiju. Voli sumornu atmosferu tih istorijskih romana, naročito je voli kao kič, ali, ispod svega toga, uvida i da se jedan deo nje identifikuje sa svom tom tamom. Postoji još nešto: Mirabel ume da crta. Njena produkcija je malena po količini i formatu. Dovrši samo nekoliko crteža godišnje, format im je jedva deset sa dvanaest i po centimetara, a natopljeni su sablasnom atmosferom tih misterija koje čita. Crnom voštanom krejon-bojom Mirabel prekriva hartiju, sve sem slike koju želi da otkrije pogledu, a ta slika daje utisak da plovi kroz crninu i polako se diže ka površini. Njeno najnovije delo je crtež deteta u čučećem položaju koje je ugljenisano i okamenjeno u lavi Pompeja. Crta sigurnom rukom, uvežbanom tokom nekoliko godina koje je provela stičući akademsku titulu magistra likovnih umetnosti na jednom koledžu u Kaliforniji, ali i zadužujuci se, uzimajući ukupno trideset devet hiljada dolara studentskih kredita. Ova titula čini da je Mirabel hodajuća anomalija medu prodavačicama parfema i cipela u Najmansu, devojkama čije je vrhunsko životno postignuće to što su u srednjoj školi bile zgodne. Retko, ali ipak dovoljno često da ima kolekciju svojih dela, Mirabel izvadi štapice ugljena, povuče kuhinjsku lampu nisko, do tvrde površine svog stola za doručak, i nacrta nešto. Crtež onda bude pricvršcen, fotografisan kako treba i smešten u njen profesionalni portfolio. Te noći crtanja završavaju se velikim zamorom, jer zahtevaju punu koncentraciju energije, i onda se Mirabel otetura u krevet i potone u dubok san. U normalnih noćima njena rutina je vrlo jednostavna, sastoji se u tome što losionom istrlja celo telo, a za to vreme ćaska sa vidljivim mačetom, uz povremene uzvike tanjim glasom, upućene pretpostavljenoj mački ispod sofe. Kad bi tu postojao neki ćutljivi posmatrač, njemu bi se učinilo da je Mirabel bezbrižna, srećna devojka koja se sprema za izlazak u grad. Ali, uistinu, te njene aktivnosti su fizički odrazi njenog mirovanja. Noćas, dok se veče primiče kraju, Mirabel sklizne u krevet, glasno želi laku noć obema mačkama, i sklapa oči. Ruka joj gasi lampu kraj uzglavlja, a misli joj se ispunjavaju duhovima. Sada njen um može da luta po ma kom pejzažu koji poželi, a ovakva sanjarenja su za nju ritual svake uobicajene noći. Sad vidi sebe kako stoji na rubu neke tropske lagune. Muškarac dolazi iza nje, zagrli je, zagnjuri lice u njen vrat, i prošapuce: ?Ne mrdaj?. Ova slika izazove prvi molekul vlage izmedu njenih nogu, gde ona zavuče šaku postavljenu uspravno poput sečiva, i zaspi. Ujutro više nema one suve hrane koja je prethodne večeri sipana u činiju, a to je još jedan dokaz o postojanju fantomske mačke. Mirabel, dremljivih očiju i još bunovna, sprema sebi doručak i uzima Serzon. Ta pilula je dar božiji, oslobada je nepomičnosti depresije koja bi je inače opkolila, a onda sipila u nju kao otrovna magla. Dejstvom tog leka, depresija biva odgurnuta od nje, ali nikada sasvim uklonjena sa vidika. To je, inače, treći antidepresiv kojim se Mirabel služi u protekle tri godine. Prva dva su uspešno delovala neko vreme, a onda su je naglo bacile u još gore stanje. Uvek dode do borbe koja traje neko vreme dok novi medikament, koji mora polako da se pretopi sa starim, pušta korenje kroz njen mozak i počinje da obavlja svoje tajanstveno hemijsko dejstvo. Depresija sa kojom se Mirabel bori nije neki odnedavno stečeni simptom mlade žene koja se doselila u Los Andeles da tu živi sama. Ta ista depresija postavljena je kao strela u luk još u Vermontu, gde je Mirabel odrasla, i odatle je odapeta da je prati neprestano, do danas. Uz lekove, Mirabel uglavnom uspeva da kontroliše depresiju držeći je izvan svog svakodnevnog života. Medutim, postoje i crni periodi kad ona nije u stanju da ustane iz kreveta. Tada u punoj meri koristi onaj broj dana bolovanja koji joj je radnim ugovorom sa Najmansom odobren kao godišnji maksimum. Iako pati od depresije, Mirabel voli da zamišlja sebe kao osobu sklonu humoru. Kad prilike zahtevaju, ona ume da bude vesela i duhovita cura na zabavi. To raspoloženje, misli ona, ponekad je ucini centrom pažnje na žurkama i drugim okupljanjima. Istina je da te epizode veselja samo uzdignu Mirabel do normalnosti, ali osećaj koji ona tom prilikom ima toliko je izuzetan da ona veruje da se ističe. Vlast na tim žurkama ostaje u rukama neurotično veselih žena, koje privlače one muškarce koji imaju potrebu da krote takve. Mirabel privlači muškarce druge vrste. Oni su stidljiviji i povučeniji. Gledaju je dugo pre nego što joj priđu, a kad pronađu nešto što kod nje žele, to je onda neka jednostavnost u njoj samoj. Džeremi Sa svojih dvadeset šest, Džeremi je dve godine mlađi od Mirabel. Odrastao je u miljeu losanđeleskih srednjoškolskih lenština, gde su ambicije odavno zadremale, a samo ponekog srećnika povuče na ozbiljno učenje neki entuzijastičan, harizmatičan profesor. U koledžu nije imao nikakve snove, zato nije ni dospeo u blizinu izazova novih lica i ideja ? trenutno zarađuje za život tako što na zvučnim kutijama crta oznake muzičkih bendova ? pa se Džeremijev život posle srednje škole klizao postrance i nadole po neprimetno nagnutoj ledenoj površini, sve dalje od centra. Prikladno je što su se on i Mirabel sreli u automatskoj vešernici, Londromatu, ponajmanje mističnom mestu za randevue na svetu. Njihov prvi susret počeo je sa ?E, cao? a završio se sa labavim ?Vidimo se?, dok je Mirabel stajala okružena vlažnim hrpama svog veša i šorceva za džoging. Džeremi je izveo Mirabel na ukupno dva i po izlaska u grad. Ono pola izlaska potrajalo je zapravo celo veče, ali je bilo tako nalik na razredena isparenja da Mirabel to nije mogla da računa kao jedan ceo izlazak. Na njihovom prvom sastanku uglavnom su se mlitavo vukli po jednom tržnom centru, dok je Džeremi nastojao da nadlanicom s vremena na vreme, kao slučajno, okrzne njeno dupe; racun za večeru platili su po pola, a onda, kad je predložila da stvarno udu u jedan bioskop čijim je neonskim pročeljem Džeremi bio tako hipnotisan, on ju je naterao da sama p lati kartu za sebe. Mirabel nije imala dovoljno para da opet izađe u grad pod istim okolnostima, a nije bilo jednostavnog načina da mu to objasni. Nije im uspeo ni razgovor za večerom; ličio je na konverzaciju starog bračnog para kome više nije preostala praktično nijedna tema za razgovor. On ju je ispratio do njenih ulaznih vrata, a onda joj je dao svoj telefonski broj, što je bio pomalo neobičan redosled postupaka kada dvoje počinju da izlaze. Mogla je porazmisliti o mogućnosti da ga poljubi, čak i posle tog užasnog prvog izlaska, ali činilo se da on jednostavno ne zna šta da radi. Međutim, Džeremi ima jednu izvanrednu osobinu. Njemu se Mirabel svida. A ta odlika kod jedne osobe čini da ona bude beskonačno interesantna onoj drugoj osobi prema kojoj je sviđanje usmereno. Na kraju njihovog prvog izlaska, ona je zakoračila u svoj apartman i dok je rukom povlačila vrata ka dovratku nastala je malena pauza, tokom koje su ukrstili kratkotrajne poglede nedorecenih namera. Kad se našla unutra, umesto da zauvek izgubi njegov broj u džepu svog kaputa, ona ga je rasejano zavukla pod telefon. Šest dana posle prvog sastanka, koji je umanjio Mirabelin raspoloživi kapital za 20 procenata, ponovo nailazi na Džeremija u vešernici. On joj maše rukama, pokazuje joj znak palcima nagore, onda gleda kako ona ubacuje svoje rublje u mašinu. Izgleda kao da nije sposoban da se pokrene, ali progovara taman dovoljno glasno da se njegov glas prenese preko dvanaest zveketavih veš-mašina: ?Jesi gledala utakmicu juče uveče?? Mirabel će kasnije biti šokirana saznanjem da Džeremi ovo smatra njihovim drugim izlaskom. Ova činjenica isplivava na površinu tokom jednog njihovog neuspelog pregovaranja o sastanku, kada Džeremi pominje navodno ?pravilo trećeg sastanka? uveren da bi trebalo da on bude primljen na, govoreći terminima bejzbola, ?drugoj bazi?. Mirabel se ne da prevariti nikakvim pravilima o trećem sastanku, a uz to objašnjava Džeremiju da ne može ni da zamisli da bi se njihov susret u Londromatu, ili ma koji susret u kome se mahalo pod ignutim palcima, ikako mogao računati kao izlazak. Taj treći sastanak problematičan je i zato što je ona, upozorivši Džeremija da neće platiti polovinu troškova, odvedena u kuglanu i prisiljena da tamo sama plati iznajmljivanje patika za kuglanje. Džeremi joj objašnjava da su patike za kuglanje deo odeće, i da se od njega nikako ne može očekivati da plaća za nešto što ona nosi na sebi tokom njihovog izlaska u grad. Kad bi kojim slučajem Džeremijev logički um mogao biti primenjen na astrofiziku umesto na iznajmljene patike, on bi već bio glavna faca u agenciji NASA. Ipak, on iskašljava novac za večeru i za nekoliko igara u kuglani, mada ulaže i kupone za popust, izrezane iz nekih novina, da bi lakše platio sve to. Naposletku Mirabel sugeriše da ako će njih dvoje da se sastaju i u budućnosti, on treba da uzme njen telefonski broj, da je pozove, pa da rade besplatne stvari. Mirabel zna, ali neće da kaže, da sve besplatne stvari zahtevaju konverzaciju. Sedenje u zamračenoj bioskopskoj sali ne zahteva apsolutno nikakav razgovor, dok besplatan randevu, kao što je šetanje niz Bulevar Holivud kroz vecernju gužvu, zahteva komentare, čavrljanje, opažanja, a, ako ima sreće, i nečiju duhovitost. Znajući da su njih dvoje dosad razmenili ukupno možda dvadesetak reči, Mirabel se brine da će ti njihovi besplatni izlasci u grad biti jezivi. Medutim, voljna je ipak da izlazi s njim sve dok ne naiđe na nešto što će biti manje jezivo. Džeremija privlači Mirabel zbog njene ovlašne sličnosti sa jednom osobom u koju se on kao malo dete zaljubio. Ta osoba je Popajeva devojka, Oliva, nad kojom je Džeremi padao u zanos obožavanja, nagnut nad nekoliko prastarih svezaka stripa koje mu je pozajmio njegov ujak. I, da, Mirabel stvarno pomalo liči na Olivu, ali samo kad neko ukaže na to. Ne biste mogli da uđete u prostoriju, vidite Mirabel po prvi put u životu, i pomislite Oliva. Ali, kad vam neko to sugeriše, moguće je da cete reagovati jednim dugim, sporim ?ahhhh? daa?. Ona ima to dugačko a mršavo telo, dva sitna tamna oka, i mala crv ena usta. A i oblači se kao Oliva, u odeću skrojenu da bude tačno i čvrsto uz telo ? nikad našušurene, talasave, devojačke haljine ? a i drži se nekako poput Olive, neskladno. Oliva nema grudi, a Mirabel ima, ali izgleda ravna zato što ide malo pogurenih ramena i u odeći koja nikad ne naglašava obline. Sve ovo nimalo ne umanjuje njenu privlačnost. Mirabel je privlačna; jedino što nikada nije ona devojka koju neko izabere prvu, ili drugu. Ali za Džeremija, Mirabelina najveća slicnost sa Olivom Oil je njena poluprovidna koža. Podseća ga na bledilo kože lika iz stripa, koje je bilo zapravo bleda krem boja hartije na kojoj je strip štampan. Džeremijevi misaoni procesi su tako tanki da on uvek stiže do srećnog rezultata, naime uvek radi tačno ono što mu se u tom trenutku radi. Nikad ne komplikuje želju preterano razmišljajući o njoj, za razliku od Mirabel, koja oko ideje tka čauru tako da na kraju ova ostane sasvim zatvorena u njoj. Njegov pogled na svet je ono što mu održava nizak krvni pritisak, ujedno i uklanja holesterol iz arterija širokih kao autoputevi. Svako zna da će on živeti devedeset godina, mada ostaje neodgovoreno, a upadljivo pitanje: ?zašto i cemu?? Njih dvoje razdvaja sto miliona svetlosnih godina. On uveče zaspi u blaženom neznanju. Ona, blago drogirana svojim lekom, putuje vremeplovski kroz terene svoje podsvesti, sve dok je san ne savlada. Za njega postoji samo ono što se nalazi tačno ispred njega, ona je svesna svakog pristižuceg osećaja koji se iskosa, ovlaš dotakne i odbije od njenog mekanog, lomnog jezgra. U ovoj etapi njihovih života, ako ćemo pravo, jedino što je njima dvoma zajedničko jeste Londromat. Mirabelin petak Ona stoji nad tezgom sa rukavicama i sa svoje izdvojene osmatračnice gleda daleko duž hodnika, prema krojačkom odeljenju. Kad se smer gledanja preokrene, i kad se krojačica potrudi da pogleda ka njoj, Mirabel izgleda kao kučence koje šeni, a dve braon tačke njenih ociju, postavljene na porcelanski tanjir njenog lica, čine da Mirabel izgleda vrlo ljupka i vrl o primetna. Ali uzalud je to, barem danas. Jer ovaj petak je ono za šta je Mirabel smislila naziv ?dan mrtvih?, kada iz nekog razloga ? obično zbog nekog predstojeceg beverlihilsovskog okupljanja u otmenoj večernjoj odeći ? u krojačko odeljenje nagrne mnogo žena koje najverovatnije neće primetiti jednu vitku devojku koja stoji na drugom kraju njihovog slavnog hodnika. One su žene Važnih Muškaraca. Metamorfoza koju najviše priželjkuju žene važnih muškaraca sastoji se u tome da one i same postanu takode važne. Ova promocija postiže se tako što se stice moć nad bilo kim i nad svakim, a karakterisana je intenzivnom opsesijom trošenja. Bez trošenja novca, ostalo bi trideset do šezdeset praznih sati nedeljno, koji bi bili ispunjeni čime? I ne sastoji se opsednutost samo u trošenju, nego i u organizovanju i menadžmentu trošenja. Treba i zapošljavati, i otpuštati, treba razaznati na šta trošiti, a postoji i psihološka potreba da se muž ponosi ženinim trošenjem. Raspon trošenja može se kretati od odeće i nakita, preko nameštaja i rasvete, posuda i raznih drugih stvari za stan, pa sve do biljnog semenja iz kataloga i do drva za loženje. Ponekad je zabavno i ekonomisati prilikom trošenja. Ne, naravno, da bi se nešto uštedelo, nego da bi se razgibala etika. Uz želju da se troši ide i želja da se kontroliše ono što im se vraća iz ogledala. Nosevi se krate u oblike koje priroda nikada nije poznavala, kosa se vazduhom diže u šlag koji se onda oboji u razne metalne nijanse, a lica se istežu u maske smrti. Raznovrsnost ovih izmena je ogromna, osim kada dode do sisa. Njih samo uvećavaju ? i u tom procesu izobličavaju ? a nesklad dve kugle za kuglanje koje strče iz uspravne daske za peglanje kao da nikada ne uznemiri nikog. Na Beverli Hilsu, mladi muškarci koji tragaju za mladim ženama koje će ih podsecati na njihove fejs-liftovane majke, ostaju nasukani i usamljeni u moru dvadeset-petogodišnjakinja prirodnog izgleda. Danas, dok Mirabel hipnoticki zuri u te plemenske žene, javlja joj se jedna jasna misao: koliko se ovo mesto razlikuje od Vermonta. Onda, iz dokonosti kojom je natopljen svaki njen dan na poslu, ona premešta težinu sa jedne noge na drugu. Počeška lakat. Malo podvija prste na nogama, onda iskosi jednu da bi razgibala list te noge. Cakne noktom jednu spajalicu koja se otkliza dvadesetak santimetara daleko po staklenoj površini tezge. Jezikom prelazi po zadnjoj površini svojih zuba. Prilaze joj koraci. Njena automatska reakcija sastoji se u tome da stane uspravnije i da izgleda kao uvek-spremna snaga u Najmansovom prodajnom timu, jer bat koraka može značiti nadzornik jednako verovatno kao i mušterija. Ono što ona vidi, međutim, jeste jedan prizor redak na ovom rukavičnom odeljenju na četvrtom spratu. Jedan džentlmen koji pokušava da nade par rukavica koje bi dobro išle uz damsku haljinu. Da budu zapakovane kao poklon, mogu li oni to uraditi? Mirabel klimne glavom profesionalno, a onda čovek, obučen u oštro i tačno tamnoplavo odelo, traži njeno mišljenje: koji je najfiniji par. Pošto je i ona oštra i tačna u pitanjima oblačenja, ima i svoje sopstveno, stvarno mišljenje o robi koju nudi; pred ovog čoveka polaže punu istinu o pametnom kupovanju rukavica. Dolazi i do male konverzacije o tome za šta su i za koga su. Muškarac joj daje nekoliko odgovora, koji su nejasni i pokazuju da se on oseća nelagodno, što je čest slucaj kad muškarci kupuju za žene, a ona reaguje tako što mu preporučuje srebrne satenske Diorke. On ih kupuje, kreditnom karticom, osmehuje joj se, i odlazi. Mirabel gleda to njegovo odlaženje. Njene oči zadržavaju se na cipelama, koje ona razume i zna ponešto o njima; na njenoj unutrašnjoj listi on dobija odlicnu ocenu po svim kategorijama. Mirabel uhvati samu sebe u ogledalu na tezgi, shvati da se zarumenela. Još nekoliko poznih razgledaca nailazi tog dana, oni prekidaju zamornu dosadu kao kapi iz kineskog aparata za torturu vodom. Šest je sati, i ona silazi stepeništem, a ne liftom koji u vreme zatvaranja robne kuće ume da bude i pretrpan, pa izlazi kroz hol u prizemlju. Nekoliko mušterija se još vrz ma oko tezge sa mirisima, nekoliko ih je u kozmetici, iznenadujuće mali broj za petak. Mirabel smatra da devojke koje tu rade koriste svoje sopstvene proizvode preterano, naročito karmin. Zbog svoje sklonosti da debelo namažu masnu burgund-boju, izgledaju kao bestelesne usne koje kod slikara po imenu Man Rej plove nad pejzažima parfema u kutijama. Sada je šest i petnaest i mrkli je mrak dok se vozi Bulevarom Beverli. Pada kiša, zbog čega se saobraćaj kreće kao gusti mulj pušten niz slabo nagnuti kanal. Mirabel sada nosi naočare za vožnju, a volan drži čvrsto, obema rukama. Te naočari joj daju bibliotekarski izgled ? iz vremena pre nego što su biblioteke bile na CD-ROM diskovima ? a Tojotin kamionet iz 1989. nagoveštava da ona ima i platu sličnu bibliotekarskoj. Kiša sada pljušti po krovu, a na radiju Garison Kejlor intonira neku svoju pesmu, stvarajući toplo, pored-kaminsko osećanje u ovim okolnostima kad je to ponajmanje verovatno. Sva ova udobnost stvara u njoj jedan mali bol i ona se zaklinje da ce naći nekoga da je nocas grli. Ovo je za Mirabel izuzetno retka odluka. Poslednja Mirabelina makar i blaga promiskuitetnost bila je na koledžu kad je to bilo u modi i kad je ona osećala svoju boemsku sklonost ka kratkotrajnim liberalnim vezama. Ona donosi odluku: kad stigne kući uzece telefon i pozvaće Džeremija. Kada radite na odeljenju rukavica u robnoj kući Najmans, onda prodajete stvari koje više niko ne kupuje. Te rukavice nisu kao one radne, one za teške poslove, koje prodaje firma L. L. Bin, nego su tako fine da dama, i kad ih navuče, može još uvek da uhvati i podigne čiodu. Odeljenje za rukavice je odmah do odeljenja visoke mode, i služi uglavnom kao ukras. Zato Mirabel provodi veliki deo svog radnog dana tako što stoji iza tezge sa staklenom površinom, na koju se naslanja dlanovima, raširenih ruku, dok jednu nogu malo zabacuje iza sebe. Kad prodaja izuzetno slabo ide, ona se možda i nalakti na staklo – mada uprava firme zaista ne voli tu pozu – pa onda zuri u one kožne i svilene rukavice ispod, koje leže izložene poput tek uhvaćenih riba. Na površini stakla, odrazi plafonskih svetlećih tela mešaju se sa sivim i crnim bojama rukavica, dajući neku sedefnu mešavinu koja kao da se polako kovitla, a to odvlači Mirabel u plitki hipnotički dremež. Svi ćute u Najmansu, kao u nekom svetilištu, a podovi su mermerni i baš odzvanjaju, pa Mirabel uvek nastoji da što tiše kucka potpeticama o taj mermer kad nekud pođe. Da je vidite kako hoda, pomislili biste da se ona može svakog trenutka okliznuti. Ali, ona uvek hoda tako, pa i po čvrstom trenju betonskih trotoara. Naprosto nikada nije baš u celosti ovladala veštinom ležernog hodanja i držanja, zbog čega večito ostavlja utisak da je zgodna, ali stidljiva i suzdržana. Za Mirabel su najlepši u ovom zaposlenju kod Najmansa, oni trenuci kad se fino oblači da bi pošla na posao, jer kodeks odevanja te firme zahteva da ona bude uzor preciznosti i stila. Njen problem je, naravno, kako da plati odeću koja joj se najviše sviđa, ipak ovako ili onako, zahvaljujući izdašnom popustu za zaposlene ali i svojoj veštini da spasava već jednom osvežavane odevne predmete i da ih kombinuje sa Armanijevim džemperima koji idu sa 50% popusta, ona uspeva da se oblači dobro a da to ne opterećuje njene finansije. Svakodnevno u vreme pauze za ručak ona skrene iza ugla, na Beverli Hils i ode u kafić Stari Sat, gde može da dobije pristojan ručak za minimalnu cenu. Sendvič koji uvek košta tri dolara i sedamdeset pet centi, salata i jedno piće ostaju u okviru njenog predviđenog maksimuma od šest dolara. Račun se penje na skoro osam dolara ako se opredeli i za desert. Ponekad jedan čovek čije ime je onako uzgred jednom čula – Tom, valjda – malo osmatra njene noge koje se prilično lepo vide dok ona sedi za stočićem od kovanog gvožđa koji je tako plitak da ih ona mora izgurati van, u prolaz između stolova. Mirabel, koja nikad ne pripisuje sebi u zaslugu svoju atraktivnost, veruje da taj Tom ne reaguje na nju, nego na nešto drugo, nešto nezavisno od nje, na primer na divnu liniju koju njena fina plava suknja stvara dok preseca dijagonalno preko njene bele butine. Ostatak dana kod Najmansa vidi je kako se naslanja ili saginje ili malo preraspoređuje rukavice, a iz tog usporenog filma izvuče je poneka mušterija, ako naiđe, i tako, napokon, kucne šest sati popodne. Tada ona zatvori kasu i ode do lifta, držeći gornji deo tela kruto uspravno. Spusti se na prvi sprat i prolazi pored blistavih tezgi s parfemima, gde mlade prodavačice ostaju još punih pola sata posle zatvaranja da bi izašle u susret kasnim kupcima, i gde su različiti mirisi, celoga dana pomalo prskani kao sprej na mušterije, uspeli da se natalože u slojeve u vazduhu robne kuće. Zato Mirabel, visoka 168 centimetara, uvek namiriše Šanel broj 5, dok neko visok samo 158 dobije teži Šanel broj 19. Ovaj svakodnevni prolazak podseti je da ona u radi u Sibiru Najmansa, u izolovanom, izlaza na more lišenom odeljenju za rukavice, pa se pita kad će se popeti malo više u hijerarhiji, stići barem do parfema, jer tamo, u energičnim, nastanjenim svetovima kozmetike i aromatike, može dobiti ono do čega joj je najviše stalo: mogućnost da sa nekim razgovara. U zavisnosti od godišnjeg doba, Mirabelina vožnja kući nudi ili sunčano večernje svetlo leta ili rani mrak i halogenske farove zime u pacifičkom standardnom vremenu. Mirabel se vozi celom dužinom Beverl i bulevara, kameleon-ulice koja na jednom kraju ima elegantne prodavnice nameštaja i restorane, a na drugom vijetnamske prodavnice upakovanog tajanstvenog korenja. U svojih dvadeset četiri kilometra dužine, kao igra Monopola odigrana unazad, ova ulica se neprestano snižava po vrednosti zgrada i poslovnog prostora, a na samom kraju je Mirabelin stan na drugom spratu u Silverlejku, umetničkom naselju koje je uvek na rubu da postane opasno, ali koje nikad ne uspeva da to stvarno i postigne. U pojedinim večerima, ako tajming sasvim uspe, ona može da se popne spoljašnjim stepeništem svoje zgrade i uhvatiti najlepši prizor Los Anđelesa: pacifički zalazak sunca koji se nagomilava iznad svetlosti velegrada koje teku od ulaznih vrata njenog stančića pa sve do mora. Ona potom uđe u stan, koji bez ikakvog dobrog razloga nema prozor okrenut ka tom pogledu, a nestajuće sunce konačno zacrni sve napolju, pretvarajući njene prozore u ogledala. Mirabel ima dve mačke. Jedna je normalna, a druga je jedno povučeno mače koje živi ispod sofe i retko izlazi. Vrlo retko. Jednom godišnje. Ovo daje Mirabeli osećaj da u njenom stanu boravi neki tajanstveni neznanac koga ona nikad ne vidi, ali koji ostavlja dokaze o svom postojanju tako što prefinjeno pomera male okrugle predmete iz sobe u sobu. Ovaj opis bi se lako mogao primeniti i na Mirabeline malobrojne prijatelje, koji takođe ostavljaju dokaze o svojoj egzistenciji, u propuštenim telefonskim porukama i retkim susretima, i koje jedva da ikad viđa. To je zato što oni imaju utisak da je Mirabel čudak koji se drži izdvojeno, pa je ne uključuju u svoje susrete, zbog čega ona mnoge noći provodi sama. Ona zna da su joj potrebni novi prijatelji, ali teško je postići da te neko upozna sa nekim kad si prirodno stidljiv. Mirabel odsustvo prijatelja zamenjuje knjigama i televizijskim krimićima kakvi se tu već mogu naći. Knjige su većinom romani iz devetnaestog veka, oni u kojima žene bivaju otrovane ili u kojima one truju nekoga. Ona te knjige ne čita kao romantična samotnica koja okreć e stranice u osami svoje sobe, to nikako. Umesto toga, ona je obrazovani duh sa smislom za ironiju. Voli sumornu atmosferu tih istorijskih romana, naročito je voli kao kič, ali, ispod svega toga, uviđa i da se jedan deo nje identifikuje sa svom tom tamom. Postoji još nešto: Mirabel ume da crta. Njena produkcija je malena po količini i formatu. Dovrši samo nekoliko crteža godišnje, format im je jedva deset sa dvanaest i po centimetara, a natopljeni su sablasnom atmosferom tih misterija koje čita. Crnom voštanom krejon-bojom Mirabel prekriva hartiju, sve sem slike koju želi da otkrije pogledu, a ta slika daje utisak da plovi kroz crninu i polako se diže ka površini. Njeno najnovije delo je crtež deteta u čučećem položaju koje je ugljenisano i okamenjeno u lavi Pompeja. Crta sigurnom rukom, uvežbanom tokom nekoliko godina koje je provela stičući akademsku titulu magistra likovnih umetnosti na jednom koledžu u Kaliforniji, ali i zadužujući se, uzimajući ukupno trideset devet hiljada dolara studentskih kredita. Ova titula čini da je Mirabel hodajuća anomalija među prodavačicama parfema i cipela u Najmansu, devojkama čije je vrhunsko životno postignuće to što su u srednjoj školi bile zgodne. Retko, ali ipak dovoljno često da ima kolekciju svojih dela, Mirabel izvadi štapiće ugljena, povuče kuhinjsku lampu nisko, do tvrde površine svog stola za doručak, i nacrta nešto. Crtež onda bude pričvršćen, fotografisan kako treba i smešten u njen profesionalni portfolio. Te noći crtanja završavaju se velikim zamorom, jer zahtevaju punu koncentraciju energije, i onda se Mirabel otetura u krevet i potone u dubok san. U normalnih noćima njena rutina je vrlo jednostavna, sastoji se u tome što losionom istrlja celo telo, a za to vreme ćaska sa vidljivim mačetom, uz povremene uzvike tanjim glasom, upućene pretpostavljenoj mački ispod sofe. Kad bi tu postojao neki ćutljivi posmatrač, njemu bi se učinilo da je Mirabel bezbrižna, srećna devojka koja se sprema za izlazak u grad. Ali, uistinu, te njene aktivnosti su fizički odrazi njenog mirovanja. Noćas, dok se veče primiče kraju, Mirabel sklizne u krevet, glasno želi laku noć obema mačkama, i sklapa oči. Ruka joj gasi lampu kraj uzglavlja, a misli joj se ispunjavaju duhovima. Sada njen um može da luta po ma kom pejzažu koji poželi, a ovakva sanjarenja su za nju ritual svake uobičajene noći. Sad vidi sebe kako stoji na rubu neke tropske lagune. Muškarac dolazi iza nje, zagrli je, zagnjuri lice u njen vrat, i prošapuće: “Ne mrdaj”. Ova slika izazove prvi molekul vlage između njenih nogu, gde ona zavuče šaku postavljenu uspravno poput sečiva, i zaspi. Ujutro više nema one suve hrane koja je prethodne večeri sipana u činiju, a to je još jedan dokaz o postojanju fantomske mačke. Mirabel, dremljivih očiju i još bunovna, sprema sebi doručak i uzima Serzon. Ta pilula je dar božiji, oslobađa je nepomičnosti depresije koja bi je inače opkolila, a onda sipila u nju kao otrovna magla. Dejstvom tog leka, depresija biva odgurnuta od nje, ali nikada sasvim uklonjena sa vidika. To je, inače, treći antidepresiv kojim se Mirabel služi u protekle tri godine. Prva dva su uspešno delovala neko vreme, a onda su je naglo bacile u još gore stanje. Uvek dođe do borbe koja traje neko vreme dok novi medikament, koji mora polako da se pretopi sa starim, pušta korenje kroz njen mozak i počinje da obavlja svoje tajanstveno hemijsko dejstvo. Depresija sa kojom se Mirabel bori nije neki odnedavno stečeni simptom mlade žene koja se doselila u Los Anđeles da tu živi sama. Ta ista depresija postavljena je kao strela u luk još u Vermontu, gde je Mirabel odrasla, i odatle je odapeta da je prati neprestano, do danas. Uz lekove, Mirabel uglavnom uspeva da kontroliše depresiju držeći je izvan svog svakodnevnog života. Međutim, postoje i crni periodi kad ona nije u stanju da ustane iz kreveta. Tada u punoj meri koristi onaj broj dana bolovanja koji joj je radnim ugovorom sa Najmansom odobren kao godišnji maksimum. Iako pati od depresije, Mirabel voli da zamišlja sebe kao osobu sklonu humoru. Kad prilike za htevaju, ona ume da bude vesela i duhovita cura na zabavi. To raspoloženje, misli ona, ponekad je učini centrom pažnje na žurkama i drugim okupljanjima. Istina je da te epizode veselja samo uzdignu Mirabel do normalnosti, ali osećaj koji ona tom prilikom ima toliko je izuzetan da ona veruje da se ističe. Vlast na tim žurkama ostaje u rukama neurotično veselih žena, koje privlače one muškarce koji imaju potrebu da krote takve. Mirabel privlači muškarce druge vrste. Oni su stidljiviji i povučeniji. Gledaju je dugo pre nego što joj priđu, a kad pronađu nešto što kod nje žele, to je onda neka jednostavnost u njoj samoj. Džeremi Sa svojih dvadeset šest, Džeremi je dve godine mlađi od Mirabel. Odrastao je u miljeu losanđeleskih srednjoškolskih lenština, gde su ambicije odavno zadremale, a samo ponekog srećnika povuče na ozbiljno učenje neki entuzijastičan, harizmatičan profesor. U koledžu nije imao nikakve snove, zato nije ni dospeo u blizinu izazova novih lica i ideja – trenutno zarađuje za život tako što na zvučnim kutijama crta oznake muzičkih bendova – pa se Džeremijev život posle srednje škole klizao postrance i nadole po neprimetno nagnutoj ledenoj površini, sve dalje od centra. Prikladno je što su se on i Mirabel sreli u automatskoj vešernici, Londromatu, ponajmanje mističnom mestu za randevue na svetu. Njihov prvi susret počeo je sa “E, ćao” a završio se sa labavim “Vidimo se”, dok je Mirabel stajala okružena vlažnim hrpama svog veša i šorceva za džoging. Džeremi je izveo Mirabel na ukupno dva i po izlaska u grad. Ono pola izlaska potrajalo je zapravo celo veče, ali je bilo tako nalik na razređena isparenja da Mirabel to nije mogla da računa kao jedan ceo izlazak. Na njihovom prvom sastanku uglavnom su se mlitavo vukli po jednom tržnom centru, dok je Džeremi nastojao da nadlanicom s vremena na vreme, kao slučajno, okrzne njeno dupe; račun za večeru platili su po pola, a onda, kad je predložila da stvarno uđu u jedan bioskop čijim je neonskim pročeljem Džeremi bio tako hipnotisan, on ju je naterao da sama plati kartu za sebe. Mirabel nije imala dovoljno para da opet izađe u grad pod istim okolnostima, a nije bilo jednostavnog načina da mu to objasni. Nije im uspeo ni razgovor za večerom; ličio je na konverzaciju starog bračnog para kome više nije preostala praktično nijedna tema za razgovor. On ju je ispratio do njenih ulaznih vrata, a onda joj je dao svoj telefonski broj, što je bio pomalo neobičan redosled postupaka kada dvoje počinju da izlaze. Mogla je porazmisliti o mogućnosti da ga poljubi, čak i posle tog užasnog prvog izlaska, ali činilo se da on jednostavno ne zna šta da radi. Međutim, Džeremi ima jednu izvanrednu osobinu. Njemu se Mirabel sviđa. A ta odlika kod jedne osobe čini da ona bude beskonačno interesantna onoj drugoj osobi prema kojoj je sviđanje usmereno. Na kraju njihovog prvog izlaska, ona je zakoračila u svoj apartman i dok je rukom povlačila vrata ka dovratku nastala je malena pauza, tokom koje su ukrstili kratkotrajne poglede nedorečenih namera. Kad se našla unutra, umesto da zauvek izgubi njegov broj u džepu svog kaputa, ona ga je rasejano zavukla pod telefon. Šest dana posle prvog sastanka, koji je umanjio Mirabelin raspoloživi kapital za 20 procenata, ponovo nailazi na Džeremija u vešernici. On joj maše rukama, pokazuje joj znak palcima nagore, onda gleda kako ona ubacuje svoje rublje u mašinu. Izgleda kao da nije sposoban da se pokrene, ali progovara taman dovoljno glasno da se njegov glas prenese preko dvanaest zveketavih veš-mašina: “Jesi gledala utakmicu juče uveče?” Mirabel će kasnije biti šokirana saznanjem da Džeremi ovo smatra njihovim drugim izlaskom. Ova činjenica isplivava na površinu tokom jednog njihovog neuspelog pregovaranja o sastanku, kada Džeremi pominje navodno “pravilo trećeg sastanka” uveren da bi trebalo da on bude primljen na, govoreći terminima bejzbola, “drugoj bazi”. Mirabel se ne da prevariti nikakvim pravilima o trećem sastanku, a uz to objašnjava Džeremiju da ne može ni da zamisli da bi se njihov susret u Londromatu, ili ma koji susret u kome se mahalo podignutim palcima, ikako mogao računati kao izlazak. Taj treći sastanak problematičan je i zato što je ona, upozorivši Džeremija da neće platiti polovinu troškova, odvedena u kuglanu i prisiljena da tamo sama plati iznajmljivanje patika za kuglanje. Džeremi joj objašnjava da su patike za kuglanje deo odeće, i da se od njega nikako ne može očekivati da plaća za nešto što ona nosi na sebi tokom njihovog izlaska u grad. Kad bi kojim slučajem Džeremijev logički um mogao biti primenjen na astrofiziku umesto na iznajmljene patike, on bi već bio glavna faca u agenciji NASA. Ipak, on iskašljava novac za večeru i za nekoliko igara u kuglani, mada ulaže i kupone za popust, izrezane iz nekih novina, da bi lakše platio sve to. Naposletku Mirabel sugeriše da ako će njih dvoje da se sastaju i u budućnosti, on treba da uzme njen telefonski broj, da je pozove, pa da rade besplatne stvari. Mirabel zna, ali neće da kaže, da sve besplatne stvari zahtevaju konverzaciju. Sedenje u zamračenoj bioskopskoj sali ne zahteva apsolutno nikakav razgovor, dok besplatan randevu, kao što je šetanje niz Bulevar Holivud kroz večernju gužvu, zahteva komentare, čavrljanje, opažanja, a, ako ima sreće, i nečiju duhovitost. Znajući da su njih dvoje dosad razmenili ukupno možda dvadesetak reči, Mirabel se brine da će ti njihovi besplatni izlasci u grad biti jezivi. Međutim, voljna je ipak da izlazi s njim sve dok ne naiđe na nešto što će biti manje jezivo.