Rekla mi je volim te

Između nesigurnosti devojčice i svemoći božanske, struže moje pero po svitku ovog mi života. I svaki je tekst moj testament kojim, sebi u naleđe, iscrtavam trag do Kuće. Već nekoliko godina najlepše poruke dobijam od nepoznatih ljudi. Čiste su, iskrene, bezuslovne. Odraz su onoga što u tim ljudima budim; nema tu očekivanja niti vraćanja dugova. Sve mi se čini da se najdublje može voleti onaj koga ne poznajemo, onaj koji nam nesvesno pomaže da upoznamo sebe upravo kroz ljubav koju u nama budi, ljubav koju još ni jedna vrsta odnosa nije uspela da ograniči, klasifkuje i oboji strahovima, sumnjom, težnjom za posedovanjem ili „večnim“ trajanjem...