Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

26.015

Facebook slicica

Katalog

Pad Hiperiona

Pad Hiperiona

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Den Simons


ISBN:

86-7436-293-1

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0208

Broj strana:

516

Težina:

567 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

18,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

U fantastičnom nastavku epske avanture započete u Hiperionu, Simons nas vraća u daleku budućnost na dramatičan i inventivan način. Tajanstvene Vremenske Grobnice se otvaraju. A tajne koje sadrže podrazumijevaju da više ništa - ništa u čitavoj vasioni - neće biti kao prije.

Zemlja je odavno uništena, a čovječanstvo sada nastanjuje više od 150 svjetova povezanih Mrežom, sistemom trenutnog putovanja koji su stvorile i njime upravljaju vještačke inteligencije, samosvjesni, savršeni računari. Ovi svjetovi spremaju se da zarate sa ogrankom ljudske rase koja je prezrela zavisnost od vještačkih inteligencija. Rizik uništenja prijeti planeti Hiperion, njenim Vremenskim Grobnicama koje putuju unazad kroz vreme i bogu Šrajku - vjesniku bola i odmazde. Pripovejdanje je usredsređeno na Mrežu i njenog vođu, Meinu Gledston, iz perspektive Džozefa Severna, kibernetske rekonstrukcije pjesnika Džona Kitsa, te na sedam hodočasnika koji pohode Šrajka i mogu uticati na ishod rata. Simons suprotstavlja dobro i zlo, a religije čovjeka i mašina bore se za nadmoć. I pored tako epskih proporcija priče, autor osvaja srca čitalaca krajnje humanim likovima od čijih postupaka zavisi sudbina cijelog čovečanstva.

ODLOMAK

PRVA GLAVA


Onog dana kada je armada krenula u rat, poslednjeg dana života koji smo dotad poznavali, bio sam pozvan na jednu zabavu. Te večeri posvuda su se održavale zabave, na više od stotinu pedeset svetova u Mreži, ali samo je ova zabava bila značajna.
Potpisao sam pristanak preko datasfere, uverio se da mi je najfiniji formalni sako čist, okupao se i obrijao, odenuo sa krajnje pomno i upotrebio jednokratni disključ u čipu sa pozivnicom kako bih dalekobacačem prešao sa Esperance na Tau Ceti Centar u zakazano vreme.
Na ovoj polulopti TC2 bilo je veče i prigušeno, bogato svetlo obasjavalo je brda i doline Parka jelenova, sive tornjeve Upravnog kompleksa daleko na jugu, žalosne vrbe i sjajne plamene paprati kojima su obrasle obale reke Tetis, kao i bele kolonade samog Doma Vlade. Pristizale su hiljade gostiju, ali osoblje iz bezbednosti dočekivalo je svakoga od nas, proveravalo da li nam se obrasci DNK slažu sa šiframa na pozivnici i pokazivali kako da stignemo do šanka i bifea gracioznim pokretima ruku.
„M. Džozef Severn?“, primeti vodič ljubazno.
„Da“, slagah ja. To mi je bilo ime, ali nikada i identitet.
„CEO Gledston i dalje želi da se sastane sa vama kasnije u toku večeri. Javićemo vam kada će biti slobodna za sastanak.“
„Vrlo dobro.“
„Ako poželite bilo šta od osveženja ili zabave, a što već nije izloženo, samo glasno izgovorite svoju želju i uslužni pratioci postaraće se da vam to pribave.“
Klimnuh glavom, osmehnuh se i ostavih vodiča. Pre nego što sam prešao desetak stepenika, on se okrenu sledećim gostima koji su pristizali sa platforme sa terminalima.
Sa svog mesta na niskom brežuljku, mogao sam da vidim kako više hiljada gostiju mili preko nekoliko stotina jutara negovanog travnjaka, a mnogi od njih tumaraju po šumama ukrasnog rastinja. Iznad travnatog proplanka na kome sam stajao, već zasenčenog nizom stabala uz reku, prostirali su se formalni vrtovi, a iza njih uzdizala se upečatljiva građevina Doma Vlade. U jednom udaljenom otvor enom dvorištu svirao je orkestar, a skriveni zvučnici nosili su zvuk do najudaljenijih kutaka Parka jelenova. Neprekidni niz EMV a spuštao se u spirali od portala dalekobacača postavljenog visoko iznad nas. Nekoliko sekundi posmatrao sam kako se njihovi nacifrani putnici iskrcavaju na platformi blizu pešačkog terminala. Opčinjavala me je raznolikost letelica; večernja svetlost blistala je ne samo na školjkama standardnih ’vikena’, ’alkova’ i ’sumatosa’, već i na rokoko palubama levitacionih barži i metalnim trupovima drevnih letača koji su bili zastareli i u doba kada je još postojala Stara Zemlja.
Otišao sam dugačkom, blagom padinom do reke Tetis, kraj dokova gde su neverovatno raznovrsna rečna plovila bljuvala putnike napolje. Tetis je bio jedina reka koja je tekla čitavom Mrežom, kroz stalne portale dalekobacača i delove više od dve stotine svetova i meseca, a ljudi koji su živeli na njenim obalama spadali su među najbogatije u Hegemoniji. To se moglo i videti po vozilima na reci: po velikim jahtama sa zupčastim otvorima, barkama prekrivenim platnom i baržama sa pet paluba, od kojih su mnoge pokazivale znake opremljenosti za levitaciju; po podrobno uređenim kućama brodovima, očigledno opremljenim sopstvenim dalekobacačima; po malim, pokretnim ostrvima uvezenim sa okeana Maui Kovenanta; po sportskim prethedžirskim gliserima i podmornicama; po raznovrsnim, ručno rezbarenim, nautičkim EMV ima sa Renesanse Vektor; i po nekoliko savremenih jahti za sva podneblja, obrisa skrivenih bešavnim, reflektivnim, jajastim površinama zaštitnih polja.
Gosti koji su se iskrcali sa tih plovila nisu bili ništa manje kitnjasti i upečatljivi od svojih vozila: lični stilovi obuhvatali su sve, od prethedžirske konzervativne večernje odeće na telima koja Polsenovi tretmani očigledno nikada nisu ni dodirnuli, pa do ovonedeljne najviše mode sa TC2 na figurama koje su oblikovali najčuveniji ARNisti Mreže. Onda sam krenuo dalje, zastavši kraj dugačkog stola samo toliko da napunim tanjir rostbifom, salatom, fileom od nebeske si pe, karijem sa Parvatija i sveže pečenim hlebom.
Prigušeno večernje svetlo izbledelo je u sumrak dok sam ja pronašao mesto i seo blizu vrtova, a onda počeše da se pojavljuju zvezde. Svetla obližnjeg grada i Upravnog kompleksa bila su prigušena kako bi večeras mogla da se posmatra armada, a noćno nebo Tau Ceti Centra izgledalo je jasnije nego što je to prethodno bilo vekovima.
Jedna žena me pogleda i osmehnu se. „Sigurna sam da smo se negde već upoznali.“
Uzvratih joj osmehom, siguran da nismo. Bila je veoma privlačna, možda dvostruko starija od mene, u poznim pedesetim, ali delovala je mlađe nego ja u svojih dvadeset šest, zahvaljujući novcu i Polsenu. Koža joj je bila toliko svetla da je izgledala gotovo providna. Frizura joj se uzdizala u pletenici, a dojke, više otkrivene nego skrivene tanušnom haljinom, imale su besprekoran oblik. Oči su joj bile surove.
„Možda i jesmo“, rekoh, „mada to nije mnogo verovatno. Moje ime je Džozef Severn.“
„Naravno“, reče ona. „Vi ste umetnik!“
Ja nisam umetnik. Ja sam… bio sam… pesnik. Ali Severnov identitet, koji sam nastanio posle smrti i rođenja svoje stvarne ličnosti pre godinu dana, tvrdio je da sam umetnik. To je stajalo u mom fajlu u SveStvari.
„Setila sam se“, nasmejala se dama. Lagala je. Pristupila je datasferi zahvaljujući svojim skupim komlog implantima.
Ja nisam imao potrebu za pristupom… to je nezgrapna, izlišna reč koju prezirem uprkos njenoj drevnosti. Mentalno sam zatvorio oči i našao se u datasferi, kliznuo pored površinskih barijera SveStvari, provukao se ispod talasa površinskih podataka i krenuo za svetlucavom pupčanom vrpcom njenog pristupa daleko u mračne dubine ’bezbednog’ toka informacija.
„Moje ime je Dajana Filomel“, reče ona. „Moj muž je upravnik sektora transporta na Sol Drakoni Septemu.“
Klimnuh glavom i uzeh je za ruku koju mi je pružila. Nije rekla ništa o činjenici da je njen muž bio siledžija sindikata čistača plesni na Rajskoj Kapiji pre nego što je, zahvaljujući političkom patronatu, unapređen na mesto na Sol Drakoniju… ili da je njeno ime nekada bilo Dini Sisulja, da je bila bivša dronfulja i povremena hostesa za trahejne zastupnike u Središnjoj Jalovini… ili da je dvaput hapšena zbog zloupotrebe Flešbeka i da je drugi put ozbiljno povredila kućnog medicinara… ili da je u devetoj godini otrovala svog polubrata, pošto je zapretio da će je tužiti očuhu da se viđa sa rudarem Blatoravni po imenu…
„Drago mi je što smo se upoznali, M. Filomel“, rekoh ja. Ruka joj je bila topla. Rukovala se sa mnom za tren predugo.
„Nije li ovo uzbudljivo?“, prodahta ona.
„Šta to?“
Ona načini sveobuhvatan pokret rukom, pokazavši na noć, na svetleće kugle koje su se upravo palile, na vrtove i gomilu. „O, zabava, rat, sve“, reče.
Osmehnuh se, klimnuh glavom i okusih rostbif. Bio je krvav i sasvim dobar, ali slankast ukus odavao je bačve za kloniranje sa Lususa. Činilo se da je sipa autentična. Poslužitelji naiđoše, ponudiše nam šampanjac i ja probah svoj. Bio je slabašan. Kvalitetno vino, skoč i kafa ostali su tri nezamenljiva prehrambena proizvoda posle smrti Stare Zemlje. „Smatrate li da je rat neophodan?“, upitah.
„Prokletstvo, jašta da je neophodan.“ Dajana Filomel je otvorila usta, ali umesto nje, odgovorio je njen muž. On priđe otpozadi i zauze mesto na veštačkoj kladi gde smo večerali. Bio je to krupan muškarac, najmanje stopu i po viši od mene. Ali, opet, ja sam nizak. Pamćenje mi govori da sam jednom napisao strofu u kojoj sam ismejao samoga sebe, kao ’…gos’in Džon Kits, visok punih pet stopa’, iako imam pet stopa i jedan inč, što je bilo oniže u vreme kada su živeli Napoleon i Velington i kada je prosečna visina za muškarce bila pet stopa i šest inča, a smešno nisko sada, kada je visina muškaraca sa svetova sa prosečnim ’g’ imala raspon od šest do gotovo sedam stopa. Ja očigledno nisam imao mišićnu masu ili kosti koje bi navodile na pomisao da sam došao sa sveta s visokim ’g’, pa sam u svačijim očima naprosto bio nizak. (Svoje misli sam gore naveo u jedinicama u kojima mi slim… od svih mentalnih promena posle mog ponovnog rođenja u Mreži, razmišljanje u metrima daleko je najteže. Ponekad odbijam to i da pokušam.)
„Zbog čega je rat neophodan?“, upitah Hermunda Filomela, Dajaninog muža.
„Zbog toga što su ti prokletnici sami to tražili“, zareža krupni muškarac. Bio je od onih koji škripe zubima i razvlače mišiće na licu. Gotovo da nije imao vrat, a potkožna brada očito je prkosila depilatoru, oštrici ili aparatu za brijanje. Šake su mu bile upola veće nego moje i mnogo puta snažnije.
„Shvatam“, rekoh ja.
„Ti prokletnici, Proterani, prokleto su sami to tražili“, ponovi on, izloživši mi iznova svoje ključne argumente. „Zajebavali su se s nama na Bresiji, a sad se zajebavaju s nama na… u… kako ono beše…“
„Hiperionovom sistemu“, reče njegova žena, ne skidajući oči sa mojih.
„Jah“, reče njen gospodar i muž, „u Hiperionovom sistemu. Zajebavali su se s nama, pa sad ima da odemo tamo i da im pokažemo da Hegemonija neće to da trpi. Razumete?“
Pamćenje mi je govorilo da su me kao dečaka poslali na akademiju Džona Klarka u Enfildu i da je tamo bilo dosta ovakvih siledžija malog mozga i pesnica poput šunki. Neposredno pošto sam stigao, izbegavao sam ih ili umirivao. Posle smrti moje majke, pošto se svet izmenio, jurcao sam na njih s kamenjem u malim pesnicama i ustajao sa zemlje da ponovo zamahnem čak i kada su mi udarcima razbijali nos ili rasklimavali zube.
„Razumem“, rekoh blago. Tanjir mi je bio prazan. Podigoh poslednje ostatke svog lošeg šampanjca da bih nazdravio Dajani Filomel.
„Nacrtajte me“, reče ona.
„Molim?“
„Nacrtajte me, M. Severne. Vi ste umetnik.“
„Slikar“, rekoh, načinivši bespomoćan pokret praznom rukom. „Bojim se da nemam olovku.“
Dajana Filomel posegnu u džep muževljeve tunike i pruži mi svetlosno pero. „Nacrtajte me. Molim vas.“
Nacrtao sam je. Portret je poprimio oblik u vazduhu između nas, dok su se linije uzdizale i spuštale, okretale se natrag u sebe kao neonska vlakna u žičanoj skulpturi . Grupica ljudi okupila se da posmatra. Mlaki pljesak zamreška vazduh kada sam završio. Crtež nije bio loš. Uhvatio je damino dugačko, pohotno zakrivljenje vrata, visoki i upleteni most kose, isturene jagodice… čak i blagi, dvosmisleni sjaj u očima. Bilo je to onoliko dobro koliko sam mogao da izvedem posle RNA tretmana i lekcija koje su me pripremile za tu ličnost. Pravi Džozef Severn bio bi bolji… i radio je bolje u svoje doba. Sećam se kako me je skicirao dok sam ležao na samrti.
M. Dajana Filomel ozari se s odobravanjem. M. Hermund Filomel me pogleda mrko.
Začu se povik. „Eno ih!“
Gomila zamrmlja, uzdahnu i ućuta se. Svetleće kugle i svetla u vrtu prigušiše se, a potom i pogasiše. Hiljade gostiju podigoše oči ka nebesima. Obrisah crtež i zataknuh svetlosno pero natrag u Hermundovu tuniku.
„To je armada“, reče jedan stariji čovek važnog izgleda, u crnoj uniformi SILE. On podiže piće kako bi pokazao nešto svojoj mladoj pratilji. „Upravo su otvorili portal. Najpre će proći izviđači, a potom pratnja bakljobrodova.“
Vojni portal dalekobacača SILE nije se mogao videti sa našeg mesta; čak i u svemiru, pretpostavljam da bi izgledao samo kao pravougaono izobličenje zvezdanog polja. Ali fuzioni repovi izviđačkih brodova jasno su se videli – najpre kao grupa svitaca ili svetlećih leptirova, a onda kao plamteće komete, kada su brodovi palili glavne pogone i brisali kroz cislunarnu saobraćajnu oblast Sistema Tau Cetija. Začu se još jedan zajednički uzdah kada bakljobrodovi prođoše kroz dalekobacač u postojanje, sa vatrenim repovima stotinu puta dužim od repova izviđača. Nebo TC2 bilo je od zenita do obzorja ispresecano zlatnocrvenim prugama.
Negde krenu pljesak i za nekoliko sekundi polja, travnjaci i formalni vrtovi Parka jelenova Doma Vlade bili su ispunjeni divljim aplauzom i bučnim bodrenjem lepo odevene gomile milijardera, vladinih zvaničnika i pripadnika plemenitih kuća sa stotinu svetova, koji su zaboravili na sve osim na šovinizam i ratnu pomamu probuđenu sada, posle više od jed nog i po veka uspavanosti.
Ja nisam pljeskao. Zanemaren od onih oko sebe, dovršio sam svoju zdravicu – sada ne gospi Filomel, već upornoj gluposti sopstvene rase – i sasuo poslednje ostatke šampanjca. Bio je izvetrio.
Iznad nas, važniji brodovi flotile prešli su unutar sistema. Znao sam iz ovlašnog dodira datasfere – čija je površina sada bila toliko uzburkana od naleta informacija da je podsećala na olujno more – da se glavna linija armade SILE:svemir sastoji od više od stotinu kapitalnih kovit brodova: mat crnih napadačkih nosača koji su ličili na bačena koplja, sa priljubljenim lanserima; Tri K komandnih brodova, divnih i nezgrapnih poput meteora sačinjenih od crnog kristala; okruglih razarača koji su ličili na predimenzionirane bakljobrodove, što su i bili; odbrambenih čuvara perimetra, koji su se sastojali više od energije nego od materije, masivnih zaštitnih polja sada postavljenih za potpuno odbijanje – poput blistavih ogledala u kojima se odražavao Tau Ceti, sa stotinom plamenih tragova unaokolo; brzih krstarica, koje su se kretale kao ajkule među sporijim jatima brodova; glomaznih transportera za trupe, koji su nosili na hiljade SILA:marinaca u spremištima sa nultom gravitacijom; i gomila pratećih brodova fregata; lovaca za brze napade; torpednih ALR a; fetlinijskih relejnih stražara; i samih dalekobacačkih Skok Brodova, masivnih dodekahedrona sa bajkovitim mnoštvom antena i sondi.
Svuda oko flote, na sigurnoj udaljenosti koju je održavala kontrola saobraćaja, tamo amo letele su jahte, letelice na sunčev pogon i privatni brodovi za letove unutar sistema, sa jedrima koja su hvatala sunčevu svetlost i odraz veličanstvene armade.
Gosti na imanju Doma Vlade podvriskivali su i pljeskali. Džentlmen u crnoj uniformi SILE nemo je plakao. U blizini, skrivene kamere i širokotračni imažeri prenosili su taj trenutak svim svetovima u Mreži i – preko fetlinije – mnoštvu svetova koji u njoj još nisu bili.
Zavrteo sam glavom i ostao da sedim.
„M. Severn?“ Stražarka iz bezbednosti stvo rila se iznad mene.
„Da?“
Ona klimnu glavom prema kući zvaničnika. „CEO Gledston će vas sada primiti.“

DRUGA GLAVA
Svako doba praćeno razmiricama i opasnošću kao da iznedri vođu namenjenog samo tom vremenu, političkog diva čije odsustvo, u retrospektivi, izgleda nezamislivo kada se piše istorija tog doba. Meina Gledston bila je upravo takav vođa za naše Konačno Doba, mada tada niko nije mogao ni da sluti da baš niko osim mene neće preostati da napiše njenu istinitu istoriju i povest njenog vremena.
Gledstonovu su poredili sa klasičnom figurom Abrahama Linkolna u toj meri da sam, kada su me konačno uveli kod nje te noći zabave sa armadom, bio delom iznenađen što je ne vidim u crnom fraku i sa cilindrom na glavi. CEO Senata i vođa vlade koja je služila stotinu i trideset milijardi ljudi nosila je sivo odelo od meke vune, pantalone i tuniku ukrašenu samo najdiskretnijim crvenim obrubom na šavovima i manšetama. Nisam pomislio da izgleda kao Abraham Linkoln… niti kao Alvarez Temp, drugi najpoznatiji junak iz drevnih vremena navođen u štampi kao njen dvojnik. Pomislio sam da izgleda kao stara dama.
Meina Gledston bila je visoka i mršava, ali njen izgled imao je više orlovskog nego linkolnovskog, sa tupim kljunom nosa; a i njena seda kosa uzdizala se u grubo podšišanom talasu koji je zaista podsećao na perje. Ali, za mene, ono najvrednije pamćenja u pojavi Meine Gledston bile su njene oči: krupne, smeđe i beskrajno tužne.
Nismo bili sami. Uveli su me u dugačku, blago osvetljenu prostoriju, oivičenu drvenim policama na kojima se nalazilo mnogo stotina štampanih knjiga. Dugački holoram simulirao je prozor sa pogledom na vrtove. Upravo je okončan neki sastanak i desetak muškaraca i žena stajalo je ili sedelo u nepravilnom polukrugu u čijem je središtu bio radni sto Gledstonove. CEO se nehajno oslanjala na prednji deo stola, prekrštenih ruku. Podigla je pogled kada sam ušao.
„M. Severn?“
„Da.“
„Hvala vam što ste došli.“ Njen glas bio mi je poznat iz hiljada d ebata u SveStvari, sa bojom ogrubelom od starosti i tonom glatkim poput skupog likera. Naglasak joj je bio čuven – u njemu je bila stopljena precizna sintaksa sa gotovo zaboravljenim pevušenjem prethedžirskog engleskog, koji se sada očigledno mogao čuti još samo u oblastima rečne delte na njenom rodnom svetu, Patopi. „Dame i gospodo, dozvolite da vam predstavim M. Džozefa Severna“, reče ona.
Nekolicina ljudi u grupi klimnu glavama, očito nemajući pojma zbog čega sam tu. Gledstonova nije više nikoga predstavljala, ali ja dodirnuh datasferu kako bih svakoga identifikovao: tri pripadnika kabineta, uključujući i ministra odbrane; dva načelnika štaba SILE; dva pomoćnika Gledstonove; četiri senatora, uključujući i uticajnog senatora Kolčeva; i projekciju savetnika iz TehnoSrži, poznatog kao Albedo.
„M. Severn je ovde pozvan kako bi onome što se dešava dao viđenje jednog umetnika“, reče CEO Gledston.
General SILE:tle Morpurgo zafrkta od smeha. „Viđenje jednog umetnika? Sa dužnim poštovanjem, CEO, šta, kog đavola, to znači?“
Gledstonova se osmehnu. Umesto da odgovori generalu, ona se ponovo okrenu ka meni. „Šta vi mislite o prolasku armade, M. Severn?“
„Lepo je“, rekoh ja.
General Morpurgo se ponovo oglasi. „Lepo? Posmatra najveću koncentraciju vatrene moći svemirske sile u istoriji Galaksije i kaže da je to lepo?“ On se okrenu ka drugom vojnom licu i zavrte glavom.
Osmeh Gledstonove i dalje je bio tu. „A o ratu?“, upita me ona. „Imate li svoje mišljenje o našem pokušaju da izbavimo Hiperion od varvara Proteranih?“
„Da je glup“, rekoh ja.
Prostorija postade veoma tiha. Trenutno rangiranje SveStvari u stvarnom vremenu pokazivalo je 98 procenata podrške odluci CEO Gledston da se bori umesto da Proteranima prepusti svet Hiperion. Politička budućnost Gledstonove zavisila je od pozitivnog ishoda sukoba. Muškarci i žene u prostoriji bili su od ključnog značaja za formulisanje politike, donošenje odluke o invaziji i izvršenje logistike. Tišina se rastegnu.
„Zbog čega j e taj pokušaj glup?“, upita Gledstonova tiho.
Načinih pokret desnom rukom. „Hegemonija nije ratovala od svog osnivanja, pre sedam vekova“, rekoh. „Blesavo je oprobavati njenu osnovnu stabilnost na ovaj način.“
„Nije ratovala!“, dreknu general Morpurgo. On zgrabi kolena masivnim šakama. „Kako onda, kog đavola, zovete Glenon Hajtovu pobunu?“
„Pobunom“, rekoh ja. „Oružanom pobunom. Policijskom akcijom.“
Senator Kolčev pokaza zube u osmehu lišenom veselosti. On je bio sa Lususa i više je ličio na mišićnu masu nego na čoveka. „Akcije flote“, reče on, „pola miliona mrtvih, dve divizije SILE uključene u borbu duže od jedne godine. To ti je poprilična policijska akcija, sinko.“
Ne rekoh ništa.
Li Hant, stariji muškarac sušičavog izgleda, za koga se pričalo da je najbliži saradnik Gledstonove, pročisti grlo. „Ali to što M. Severn kaže jeste zanimljivo. Gde vi vidite razliku između ovog… ah… sukoba i ratova sa Glenon Hajtom, ser?“
„Glenon Hajt je bio bivši oficir SILE“, rekoh ja, svestan da tvrdim nešto očigledno. „Proterani su već vekovima nepoznanica. Snage pobunjenika bile su poznate i njihov potencijal lako se mogao proceniti; Rojevi Proteranih nalaze se izvan Mreže još od Hedžire. Glenon Hajt je ostao u okviru Protektorata i pljačkao je svetove koji od Mreže nisu bili udaljeniji više od dva meseca vremenskog duga; Hiperion se nalazi tri godine daleko od Parvatija, najbližeg područja koncentracije Mreže.“
„Mislite da nismo o tome razmišljali?“, upita general Morpurgo. „A Boj za Bresiju? Tamo smo se već borili protiv Proteranih. To nije bila… pobuna.“
„Tišina, molim vas“, reče Li Hant. „Nastavite, M. Severn.“
Ponovo slegnuh ramenima. „Osnovna razlika je u tome što ovde imamo posla sa Hiperionom.“
Senatorka Rišo, jedna od prisutnih žena, klimnu glavom, kao da sam u potpunosti objasnio svoje stanovište. „Plašite se Šrajka“, reče ona. „Da li pripadate Crkvi Konačnog Ispaštanja?“
„Ne“, rekoh ja. „Nisam pripadnik Kulta Šrajka.“
„A šta jeste?“, upit a General Morpurgo.
„Umetnik“, slagah ja.
Li Hant se osmehnu i okrenu se Gledstonovoj. „Slažem se da nam je potrebno i ovakvo gledište da nas otrezni, CEO“, reče on, mahnuvši ka prozoru i holo slikama gomile koja je još pljeskala, „ali iako je naš prijatelj umetnik izneo neophodna pitanja, ona su sva već razmotrena i u potpunosti procenjena.“
Senator Kolčev pročisti grlo. „Ne volim da pominjem ono što je očigledno kada mi se čini da svi imamo nameru da to prenebregnemo, ali ima li ovaj… džentlmen… odgovarajući stepen bezbednosne provere kako bi prisustvovao jednoj ovakvoj raspravi?“
Gledstonova klimnu glavom i osmehnu se onim svojim osmehom koji su toliki karikaturisti pokušavali da uhvate. „M. Severn mi je dodeljen od strane Ministarstva umetnosti kako bi u sledećih nekoliko dana ili nedelja uradio seriju mojih crteža. Teorija je, kako verujem, da će oni imati izvestan istorijski značaj i da će možda dovesti čak i do formalnog portreta. U svakom slučaju, M. Severn je dobio T zlatni nivo bezbednosne provere i mi možemo slobodno pred njim da govorimo. Takođe, cenim njegovu iskrenost. Možda će njegov dolazak poslužiti da nagovesti kako je naš sastanak zaključen. Pridružiću vam se u Ratnoj sobi sutra ujutro, u 08.00, neposredno pre nego što flota pređe u Sistem Hiperiona.“
Grupa se smesta raziđe. General Morpurgo mrko me je pogledao dok je odlazio. Senator Kolčev zurio je u prolazu sa izvesnom ljubopitljivošću. Savetnik Albedo izbledeo je u ništavilo. Li Hant je bio jedini koji je ostao, osim Gledstonove i mene. On se raskomoti i prebaci jednu nogu preko rukonaslona neprocenjive prethedžirske fotelje u kojoj je bio zavaljen. „Sedite“, reče Hant.
Bacih pogled na CEO. Ona je zauzela svoje mesto iza masivnog radnog stola i sada mi je klimnula glavom. Sedoh u stolicu sa pravim naslonom, koju je ranije zauzimao general Morpurgo. CEO Gledston reče: „Da li zaista mislite da je odbrana Hiperiona glupa?“
„Da.“
Gledstonova skupi prste i kucnu po donjoj usni. Iza nje, kroz prozor se videlo kako se zabava sa armadom nastavlja u bešumnom uzbuđenju. „Ukoliko imate ikakve nade da se ponovo spojite sa svojim… ovaj… parnjakom“, reče ona, „izgledaće kao da je baš vama u interesu da izvedemo pohod na Hiperion.“
Ne rekoh ništa. Pogled kroz prozor premesti se tako da prikaže noćno nebo i dalje u plamenu fuzionih tragova.
„Jeste li doneli pribor za crtanje?“, upita Gledstonova.
Izvukoh olovku i mali notes za skice, za koje sam Dajani Filomel rekao da ih nemam.
„Crtajte dok razgovaramo“, reče Meina Gledston.
Počeh da skiciram, ovlaš, najpre opuštenu, gotovo klonulu figuru, a onda poradih na detaljima lica. Oči su me kopkale. Bio sam neodređeno svestan toga da Li Hant napeto zuri u mene. „Džozef Severn“, reče on. „Zanimljiv izbor imena.“
Brzim, debelim linijama naglasio sam visoko čelo i snažan nos Gledstonove.
„Znate li zbog čega su ljudi nepoverljivi prema kibridima?“, upita Hant.
„Da“, rekoh ja. „Sindrom Frankenštajnovog čudovišta. Strah od svega u ljudskom obličju što nije sasvim ljudsko. To je, po meni, pravi razlog što su androidi stavljeni van zakona.“
„Aha“, saglasi se Hant. „Ali kibridi jesu sasvim ljudski, zar ne?“
„Genetski jesu“, rekoh ja. Zatekoh sebe kako mislim na majku, kako se sećam vremena kada sam joj čitao dok je bila bolesna. Pomislih na svog brata Toma. „Ali oni su ujedno i delovi Srži“, rekoh, „pa tako odgovaraju opisu ’ne sasvim ljudski.’“
„Jeste li vi deo Srži?“, upita Meina Gledston, okrenuvši lice u potpunosti ka meni. Započeh novu skicu.
„Ne baš“, rekoh. „Mogu slobodno da putujem oblastima u koje mi dopuste pristup, ali to je pre kao kod nekoga ko pristupa datasferi nego kao sposobnost prave ličnosti iz Srži.“ Puno lice bilo joj je zanimljivije iz poluprofila, ali oči su joj delovale moćnije kada su gledale pravo. Radio sam na rešetkastim linijama koje su se pružale u zracima od uglova tih očiju. Meina Gledston očito se nikada nije upuštala u Polsenove tretmane.
„Kada bi bilo moguće sakriti nešto od Srži“, reče Gledstonova, „bila bi ludost dozvoliti vam slobodan pristup većanju vlade. Ali kada je već ovako kako jeste…“ Ona spusti ruke i uspravi se u stolici. Okrenuh novu stranu.
„Ovako kako već jeste“, reče Gledstonova, „vi posedujete informacije koje su mi potrebne. Je li istina da možete da čitate misli svog parnjaka, prve obnovljene ličnosti?“
„Ne“, rekoh ja. Bilo je teško uhvatiti zapetljanu igru bora i mišića na uglovima njenih usana. Skicirao sam u pokušaju da to izvedem, prešao na snažnu bradu i zasenčio deo ispod donje usne.
Hant se namršti i baci pogled na CEO. M. Gledston ponovo spoji vrške prstiju. „Objasnite“, reče ona.
Podigoh pogled sa crteža. „Sanjam“, rekoh. „Sadržaji sna kao da odgovaraju događajima oko osobe koja nosi implant prethodne Kitsove ličnosti.“
„To je žena po imenu Bron Lamija“, reče Li Hant.
„Da.“
„Gledstonova klimnu glavom. „Znači, prvobitna Kitsova ličnost, ona za koju se misli da je ubijena na Lususu, još je u životu?“
Zastadoh. „Ona… on… još je svestan“, rekoh. „Znate da je supstrat primarne ličnosti ekstrahovan iz Srži i da je to verovatno učinio sam kibrid, da bi ga implantirao u biopriključak sa Šrenovom petljom koji nosi M. Lamija.“
„Da, da“, reče Li Hant. „Ali činjenica je da ste vi u kontaktu sa Kitsovom ličnošću, a kroz nju i sa hodočasnicima Šrajka.“
Brzi, senoviti potezi obezbedili su tamnu pozadinu kako bi skica Gledstonove imala veću dubinu. „Nisam zaista u kontaktu“, rekoh ja. „Sanjam snove o Hiperionu koje je vaše fetlinijsko emitovanje potvrdilo kao odgovarajuće događajima u stvarnom vremenu. Ne mogu da komuniciram sa pasivnom Kitsovom ličnošću, niti sa njegovom domaćicom ili drugim hodočasnicima.“
CEO Gledston trepnu. „Otkud znate za fetlinijsko emitovanje?“
„Konzul je ispričao ostalim hodočasnicima za mogućnost da pomoću komloga emituje kroz fetlinijski primopredajnik na svom brodu. Rekao im je to neposredno pre nego što su sišli u dolinu.“
Ton Gledstonove ukazivao je na godine k oje je provela kao ad-vokat pre nego što je ušla u politiku. „A kako su drugi reagovali na Konzulova priznanja?“
Vratih olovku u džep. „Znali su da je među njima uhoda“, rekoh. „Kazali ste to svakome od njih.“
Gledstonova baci pogled na svog pomoćnika. Hantov izraz bio je neutralan. „Ako ste u dodiru s njima“, reče ona, „onda svakako znate da nismo primili nikakvu poruku otkad su krenuli iz Utvrđenja Hronos kako bi se spustili do Vremenskih Grobnica.“
Odmahnuh glavom. „Sinoćni san završio mi se baš dok su se približavali dolini.“
Meina Gledston ustade, ode do prozora, podiže ruku i slika postade crna. „Dakle, ne znate da li je iko od njih još u životu?“
„Ne.“
„Kakav je bio njihov status poslednji put kada ste… sanjali?“
Hant me je posmatrao krajnje napeto. Meina Gledston zurila je u tamni ekran, leđima okrenuta obojici. „Svi hodočasnici bili su u životu“, rekoh ja, „sa mogućim izuzetkom Heta Mastina, Istinskog Glasa Drveta.“
„Je li on bio mrtav?“, upita Hant.
„Nestao je iz vetrokola na Moru Trave dve noći ranije, samo nekoliko sati pošto su izviđači Proteranih uništili drvobrod Igdrasil. Ali neposredno pre nego što su se hodočasnici spustili iz Utvrđenja Hronos, ugledali su neku priliku u ogrtaču kako hoda po pesku ka Grobnicama.“
„Het Mastin?“, upita Gledstonova.
Podigoh ruku. „Pretpostavili su da je on. Nisu bili sigurni.“
„Ispričajte mi za ostale“, reče CEO.
Udahnuh duboko. Znao sam iz snova da Gledstonova poznaje najmanje dvoje ljudi iz poslednjeg Hodočašća Šrajku; otac Bron Lamije bio je njen kolega senator, a Konzul Hegemonije bio je lični predstavnik Gledstonove u tajnim pregovorima sa Proteranima. „Otac Hojt trpi veliki bol“, rekoh ja. „Ispričao je priču o kruciformi. Konzul je saznao da Hojt takođe nosi jednu… u stvari, dve, onu oca Direa i sopstvenu.“ Gledstonova klimnu glavom. „Dakle, on i dalje nosi vaskrsavajućeg parazita?“
„Da.“
„Da li mu sve više smeta kako se približava Šrajkovoj jazbini?“
„Mislim da je tako“, rekoh ja.
„Nastavite.“
„Pesnik Silenus najveći deo vremena proveo je pijan. Ubeđen je da njegova nedovršena poema predviđa i određuje sled događaja.“
„Na Hiperionu?“, upita Gledstonova, i dalje okrenuta leđima.
„Svuda“, rekoh ja.
Hant pogleda ženu u kojoj je bila oličena vrhovna izvršna vlast, a onda ponovo osmotri mene. „Je li Silenus poludeo?“
Uzvratih mu pogled, ali ne rekoh ništa. Uistinu, nisam to ni znao.
„Nastavite“, reče Gledstonova ponovo.
„Pukovnik Kasad i dalje ima istovetnu opsesiju da pronađe ženu po imenu Moneta i da ubije Šrajka. Svestan je toga da to dvoje mogu biti jedno isto stvorenje.“
„Da li je naoružan?“, glas Gledstonove bio je veoma tih.
„Da.“
„Nastavite.“
„Sol Vejntraub, naučnik sa Barnardovog Sveta, nada se da će ući u grobnicu zvanu Sfinga čim…“
„Izvinite“, reče Gledstonova, „ali da li je njegova kćer još sa njim?“
„Jeste.“
„I koliko je Rejčel sada stara?“
„Mislim, pet dana.“ Zatvorih oči kako bih se setio sna od prethodne noći sa više pojedinosti. „Da“, rekoh, „pet dana.“
„I dalje stari unazad kroz vreme?“
„Da.“
„Nastavite, M. Severn. Molim vas, ispričajte mi za Bron Lamiju i za Konzula.“
„M. Lamija ispunjava želju svoje bivše mušterije… i ljubavnika“, rekoh ja. „Kitsova ličnost smatrala je da je neophodno da se suoči sa Šrajkom. M. Lamija čini to umesto njega.“
„M. Severn“, započe Li Hant, „govorite o ’Kitsovoj ličnosti’ kao da ona nema nikakve veze sa vašom sopstvenom…“
„Kasnije, Li, molim te“, reče Meina Gledston. Ona se okrenu da me pogleda. „Zanima me Konzul. Da li je, kada je došao red na njega, ispričao zbog čega se pridružio hodočašću?“
„Da“, rekoh.
Gledstonova i Hant sačekaše.
„Konzul im je ispričao o svojoj baki“, rekoh ja. „O ženi po imenu Siri, koja je započela pobunu na Maui Kovenantu pre više od pola veka. Ispričao im je o smrti sopstvene porodice za vreme Boja za Bresiju i otkrio je sve o svojim tajnim sastancima sa Proteranima.“
„Je li to sve?“, upita Gledstonova. Smeđe oči bile su joj veoma napete.
„Ne“, rekoh ja. „Konzul im je rekao da je on bio taj koji je aktivirao napravu Proteranih što je ubrzala otvaranje Vremenskih Grobnica.“
Hant se uspravi u fotelji i noga mu spade sa rukonaslona. Gledstonova uočljivo duboko udahnu. „Je li to sve?“
„Da.“
„Kako su ostali reagovali na to otkriće… izdaje?“, upita ona.
Zastadoh, u pokušaju da rekonstruišem slike iz sna linearnije nego što mi je to pamćenje omogućavalo. „Neki su se razbesneli“, rekoh. „Ali u ovom času niko od njih ne oseća neku neodoljivu odanost prema Hegemoniji. Rešili su da nastave dalje. Verujem da svaki od hodočasnika smatra da će kaznu izvršiti Šrajk, a ne ljudski posrednik.“
Hant tresnu pesnicom po rukonaslonu fotelje. „Da je Konzul ovde“, odbrusi on, „vrlo brzo bi saznao da nije tako.“
„Tišina, Li.“ Gledstonova ode natrag do stola i dodirnu tamo neke papire. Sva komunikaciona svetla nestrpljivo su gorela. Ustanovio sam da sam zapanjen činjenicom da je mogla toliko vremena da provede u razgovoru sa mnom, u jednom takvom trenutku. „Hvala vam, M. Severn“, reče ona. „Želim da budete sa nama sledećih nekoliko dana. Neko će vam pokazati vaš apartman u gostinskom krilu Doma Vlade.“
Ustadoh. „Vratiću se do ulaza po svoje stvari“, rekoh.
„Nema potrebe“, reče Gledstonova. „Doneli su ih ovamo pre nego što ste i kročili sa platforme terminala. Li će vas otpratiti.“
Klimnuh glavom i krenuh za višim muškarcem ka vratima.
„O, M. Severne…“, pozva me Meina Gledston.
„Da?“
CEO se osmehnu. „Dopala mi se vaša pređašnja iskrenost“, reče ona. „Ali od ovog trenutka pretpostavimo da ste dvorski umetnik i samo dvorski umetnik, bez mišljenja, bez vidljivosti, bez usta. Razumeli ste?“
„Razumeo, M. Vrhovna“, rekoh ja.
Gledstonova klimnu glavom, obrativši odmah pažnju na žmirkanje svetala na telefonu. „Vrlo dobro. Molim vas da ponesete svoj blok za skiciranje u Ratnu sobu u 08.00 sati.“
St ražar iz bezbednosti sačeka nas u predvorju i krenu da me vodi ka lavirintu hodnika i stražarskih mesta. Hant mu doviknu da stane; prešao je preko širokog hodnika, dok su mu koraci odzvanjali na pločama. Dodirnuo mi je mišicu. „Nemojte se zavaravati“, reče on. „Mi znamo… ona zna… ko ste, šta ste i koga predstavljate.“
Suočih se sa njegovim pogledom i mirno izvukoh ruku. „Baš dobro“, rekoh, „zato što sam u ovom trenutku sasvim siguran da ja to ne znam.“

  • Prevodilac: Goran Skrobonja
  • Edicija: Hiperion
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2005
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

U fantastičnom nastavku epske avanture započete u Hiperionu, Simons nas vraća u daleku budućnost na dramatičan i inventivan način. Tajanstvene Vremenske Grobnice se otvaraju. A tajne koje sadrže podrazumijevaju da više ništa - ništa u čitavoj vasioni - neće biti kao prije. Zemlja je odavno uništena, a čovječanstvo sada nastanjuje više od 150 svjetova povezanih Mrežom, sistemom trenutnog putovanja koji su stvorile i njime upravljaju vještačke inteligencije, samosvjesni, savršeni računari. Ovi svjetovi spremaju se da zarate sa ogrankom ljudske rase koja je prezrela zavisnost od vještačkih inteligencija. Rizik uništenja prijeti planeti Hiperion, njenim Vremenskim Grobnicama koje putuju unazad kroz vreme i bogu Šrajku - vjesniku bola i odmazde. Pripovejdanje je usredsređeno na Mrežu i njenog vođu, Meinu Gledston, iz perspektive Džozefa Severna, kibernetske rekonstrukcije pjesnika Džona Kitsa, te na sedam hodočasnika koji pohode Šrajka i mogu uticati na ishod rata. Simons suprotstavlja dobro i zlo, a religije čovjeka i mašina bore se za nadmoć. I pored tako epskih proporcija priče, autor osvaja srca čitalaca krajnje humanim likovima od čijih postupaka zavisi sudbina cijelog čovečanstva. ODLOMAK PRVA GLAVA Onog dana kada je armada krenula u rat, poslednjeg dana života koji smo dotad poznavali, bio sam pozvan na jednu zabavu. Te večeri posvuda su se održavale zabave, na više od stotinu pedeset svetova u Mreži, ali samo je ova zabava bila značajna. Potpisao sam pristanak preko datasfere, uverio se da mi je najfiniji formalni sako čist, okupao se i obrijao, odenuo sa krajnje pomno i upotrebio jednokratni disključ u čipu sa pozivnicom kako bih dalekobacačem prešao sa Esperance na Tau Ceti Centar u zakazano vreme. Na ovoj polulopti TC2 bilo je veče i prigušeno, bogato svetlo obasjavalo je brda i doline Parka jelenova, sive tornjeve Upravnog kompleksa daleko na jugu, žalosne vrbe i sjajne plamene paprati kojima su obrasle obale reke Tetis, kao i bele kolonade samog Doma Vlade. Pristizale su hiljade gostiju, ali osoblje iz bezbednosti dočekivalo je svakoga od nas, proveravalo da li nam se obrasci DNK slažu sa šiframa na pozivnici i pokazivali kako da stignemo do šanka i bifea gracioznim pokretima ruku. „M. Džozef Severn?“, primeti vodič ljubazno. „Da“, slagah ja. To mi je bilo ime, ali nikada i identitet. „CEO Gledston i dalje želi da se sastane sa vama kasnije u toku večeri. Javićemo vam kada će biti slobodna za sastanak.“ „Vrlo dobro.“ „Ako poželite bilo šta od osveženja ili zabave, a što već nije izloženo, samo glasno izgovorite svoju želju i uslužni pratioci postaraće se da vam to pribave.“ Klimnuh glavom, osmehnuh se i ostavih vodiča. Pre nego što sam prešao desetak stepenika, on se okrenu sledećim gostima koji su pristizali sa platforme sa terminalima. Sa svog mesta na niskom brežuljku, mogao sam da vidim kako više hiljada gostiju mili preko nekoliko stotina jutara negovanog travnjaka, a mnogi od njih tumaraju po šumama ukrasnog rastinja. Iznad travnatog proplanka na kome sam stajao, već zasenčenog nizom stabala uz reku, prostirali su se formalni vrtovi, a iza njih uzdizala se upečatljiva građevina Doma Vlade. U jednom udaljenom otvor enom dvorištu svirao je orkestar, a skriveni zvučnici nosili su zvuk do najudaljenijih kutaka Parka jelenova. Neprekidni niz EMV a spuštao se u spirali od portala dalekobacača postavljenog visoko iznad nas. Nekoliko sekundi posmatrao sam kako se njihovi nacifrani putnici iskrcavaju na platformi blizu pešačkog terminala. Opčinjavala me je raznolikost letelica; večernja svetlost blistala je ne samo na školjkama standardnih ’vikena’, ’alkova’ i ’sumatosa’, već i na rokoko palubama levitacionih barži i metalnim trupovima drevnih letača koji su bili zastareli i u doba kada je još postojala Stara Zemlja. Otišao sam dugačkom, blagom padinom do reke Tetis, kraj dokova gde su neverovatno raznovrsna rečna plovila bljuvala putnike napolje. Tetis je bio jedina reka koja je tekla čitavom Mrežom, kroz stalne portale dalekobacača i delove više od dve stotine svetova i meseca, a ljudi koji su živeli na njenim obalama spadali su među najbogatije u Hegemoniji. To se moglo i videti po vozilima na reci: po velikim jahtama sa zupčastim otvorima, barkama prekrivenim platnom i baržama sa pet paluba, od kojih su mnoge pokazivale znake opremljenosti za levitaciju; po podrobno uređenim kućama brodovima, očigledno opremljenim sopstvenim dalekobacačima; po malim, pokretnim ostrvima uvezenim sa okeana Maui Kovenanta; po sportskim prethedžirskim gliserima i podmornicama; po raznovrsnim, ručno rezbarenim, nautičkim EMV ima sa Renesanse Vektor; i po nekoliko savremenih jahti za sva podneblja, obrisa skrivenih bešavnim, reflektivnim, jajastim površinama zaštitnih polja. Gosti koji su se iskrcali sa tih plovila nisu bili ništa manje kitnjasti i upečatljivi od svojih vozila: lični stilovi obuhvatali su sve, od prethedžirske konzervativne večernje odeće na telima koja Polsenovi tretmani očigledno nikada nisu ni dodirnuli, pa do ovonedeljne najviše mode sa TC2 na figurama koje su oblikovali najčuveniji ARNisti Mreže. Onda sam krenuo dalje, zastavši kraj dugačkog stola samo toliko da napunim tanjir rostbifom, salatom, fileom od nebeske si pe, karijem sa Parvatija i sveže pečenim hlebom. Prigušeno večernje svetlo izbledelo je u sumrak dok sam ja pronašao mesto i seo blizu vrtova, a onda počeše da se pojavljuju zvezde. Svetla obližnjeg grada i Upravnog kompleksa bila su prigušena kako bi večeras mogla da se posmatra armada, a noćno nebo Tau Ceti Centra izgledalo je jasnije nego što je to prethodno bilo vekovima. Jedna žena me pogleda i osmehnu se. „Sigurna sam da smo se negde već upoznali.“ Uzvratih joj osmehom, siguran da nismo. Bila je veoma privlačna, možda dvostruko starija od mene, u poznim pedesetim, ali delovala je mlađe nego ja u svojih dvadeset šest, zahvaljujući novcu i Polsenu. Koža joj je bila toliko svetla da je izgledala gotovo providna. Frizura joj se uzdizala u pletenici, a dojke, više otkrivene nego skrivene tanušnom haljinom, imale su besprekoran oblik. Oči su joj bile surove. „Možda i jesmo“, rekoh, „mada to nije mnogo verovatno. Moje ime je Džozef Severn.“ „Naravno“, reče ona. „Vi ste umetnik!“ Ja nisam umetnik. Ja sam… bio sam… pesnik. Ali Severnov identitet, koji sam nastanio posle smrti i rođenja svoje stvarne ličnosti pre godinu dana, tvrdio je da sam umetnik. To je stajalo u mom fajlu u SveStvari. „Setila sam se“, nasmejala se dama. Lagala je. Pristupila je datasferi zahvaljujući svojim skupim komlog implantima. Ja nisam imao potrebu za pristupom… to je nezgrapna, izlišna reč koju prezirem uprkos njenoj drevnosti. Mentalno sam zatvorio oči i našao se u datasferi, kliznuo pored površinskih barijera SveStvari, provukao se ispod talasa površinskih podataka i krenuo za svetlucavom pupčanom vrpcom njenog pristupa daleko u mračne dubine ’bezbednog’ toka informacija. „Moje ime je Dajana Filomel“, reče ona. „Moj muž je upravnik sektora transporta na Sol Drakoni Septemu.“ Klimnuh glavom i uzeh je za ruku koju mi je pružila. Nije rekla ništa o činjenici da je njen muž bio siledžija sindikata čistača plesni na Rajskoj Kapiji pre nego što je, zahvaljujući političkom patronatu, unapređen na mesto na Sol Drakoniju… ili da je njeno ime nekada bilo Dini Sisulja, da je bila bivša dronfulja i povremena hostesa za trahejne zastupnike u Središnjoj Jalovini… ili da je dvaput hapšena zbog zloupotrebe Flešbeka i da je drugi put ozbiljno povredila kućnog medicinara… ili da je u devetoj godini otrovala svog polubrata, pošto je zapretio da će je tužiti očuhu da se viđa sa rudarem Blatoravni po imenu… „Drago mi je što smo se upoznali, M. Filomel“, rekoh ja. Ruka joj je bila topla. Rukovala se sa mnom za tren predugo. „Nije li ovo uzbudljivo?“, prodahta ona. „Šta to?“ Ona načini sveobuhvatan pokret rukom, pokazavši na noć, na svetleće kugle koje su se upravo palile, na vrtove i gomilu. „O, zabava, rat, sve“, reče. Osmehnuh se, klimnuh glavom i okusih rostbif. Bio je krvav i sasvim dobar, ali slankast ukus odavao je bačve za kloniranje sa Lususa. Činilo se da je sipa autentična. Poslužitelji naiđoše, ponudiše nam šampanjac i ja probah svoj. Bio je slabašan. Kvalitetno vino, skoč i kafa ostali su tri nezamenljiva prehrambena proizvoda posle smrti Stare Zemlje. „Smatrate li da je rat neophodan?“, upitah. „Prokletstvo, jašta da je neophodan.“ Dajana Filomel je otvorila usta, ali umesto nje, odgovorio je njen muž. On priđe otpozadi i zauze mesto na veštačkoj kladi gde smo večerali. Bio je to krupan muškarac, najmanje stopu i po viši od mene. Ali, opet, ja sam nizak. Pamćenje mi govori da sam jednom napisao strofu u kojoj sam ismejao samoga sebe, kao ’…gos’in Džon Kits, visok punih pet stopa’, iako imam pet stopa i jedan inč, što je bilo oniže u vreme kada su živeli Napoleon i Velington i kada je prosečna visina za muškarce bila pet stopa i šest inča, a smešno nisko sada, kada je visina muškaraca sa svetova sa prosečnim ’g’ imala raspon od šest do gotovo sedam stopa. Ja očigledno nisam imao mišićnu masu ili kosti koje bi navodile na pomisao da sam došao sa sveta s visokim ’g’, pa sam u svačijim očima naprosto bio nizak. (Svoje misli sam gore naveo u jedinicama u kojima mi slim… od svih mentalnih promena posle mog ponovnog rođenja u Mreži, razmišljanje u metrima daleko je najteže. Ponekad odbijam to i da pokušam.) „Zbog čega je rat neophodan?“, upitah Hermunda Filomela, Dajaninog muža. „Zbog toga što su ti prokletnici sami to tražili“, zareža krupni muškarac. Bio je od onih koji škripe zubima i razvlače mišiće na licu. Gotovo da nije imao vrat, a potkožna brada očito je prkosila depilatoru, oštrici ili aparatu za brijanje. Šake su mu bile upola veće nego moje i mnogo puta snažnije. „Shvatam“, rekoh ja. „Ti prokletnici, Proterani, prokleto su sami to tražili“, ponovi on, izloživši mi iznova svoje ključne argumente. „Zajebavali su se s nama na Bresiji, a sad se zajebavaju s nama na… u… kako ono beše…“ „Hiperionovom sistemu“, reče njegova žena, ne skidajući oči sa mojih. „Jah“, reče njen gospodar i muž, „u Hiperionovom sistemu. Zajebavali su se s nama, pa sad ima da odemo tamo i da im pokažemo da Hegemonija neće to da trpi. Razumete?“ Pamćenje mi je govorilo da su me kao dečaka poslali na akademiju Džona Klarka u Enfildu i da je tamo bilo dosta ovakvih siledžija malog mozga i pesnica poput šunki. Neposredno pošto sam stigao, izbegavao sam ih ili umirivao. Posle smrti moje majke, pošto se svet izmenio, jurcao sam na njih s kamenjem u malim pesnicama i ustajao sa zemlje da ponovo zamahnem čak i kada su mi udarcima razbijali nos ili rasklimavali zube. „Razumem“, rekoh blago. Tanjir mi je bio prazan. Podigoh poslednje ostatke svog lošeg šampanjca da bih nazdravio Dajani Filomel. „Nacrtajte me“, reče ona. „Molim?“ „Nacrtajte me, M. Severne. Vi ste umetnik.“ „Slikar“, rekoh, načinivši bespomoćan pokret praznom rukom. „Bojim se da nemam olovku.“ Dajana Filomel posegnu u džep muževljeve tunike i pruži mi svetlosno pero. „Nacrtajte me. Molim vas.“ Nacrtao sam je. Portret je poprimio oblik u vazduhu između nas, dok su se linije uzdizale i spuštale, okretale se natrag u sebe kao neonska vlakna u žičanoj skulpturi . Grupica ljudi okupila se da posmatra. Mlaki pljesak zamreška vazduh kada sam završio. Crtež nije bio loš. Uhvatio je damino dugačko, pohotno zakrivljenje vrata, visoki i upleteni most kose, isturene jagodice… čak i blagi, dvosmisleni sjaj u očima. Bilo je to onoliko dobro koliko sam mogao da izvedem posle RNA tretmana i lekcija koje su me pripremile za tu ličnost. Pravi Džozef Severn bio bi bolji… i radio je bolje u svoje doba. Sećam se kako me je skicirao dok sam ležao na samrti. M. Dajana Filomel ozari se s odobravanjem. M. Hermund Filomel me pogleda mrko. Začu se povik. „Eno ih!“ Gomila zamrmlja, uzdahnu i ućuta se. Svetleće kugle i svetla u vrtu prigušiše se, a potom i pogasiše. Hiljade gostiju podigoše oči ka nebesima. Obrisah crtež i zataknuh svetlosno pero natrag u Hermundovu tuniku. „To je armada“, reče jedan stariji čovek važnog izgleda, u crnoj uniformi SILE. On podiže piće kako bi pokazao nešto svojoj mladoj pratilji. „Upravo su otvorili portal. Najpre će proći izviđači, a potom pratnja bakljobrodova.“ Vojni portal dalekobacača SILE nije se mogao videti sa našeg mesta; čak i u svemiru, pretpostavljam da bi izgledao samo kao pravougaono izobličenje zvezdanog polja. Ali fuzioni repovi izviđačkih brodova jasno su se videli – najpre kao grupa svitaca ili svetlećih leptirova, a onda kao plamteće komete, kada su brodovi palili glavne pogone i brisali kroz cislunarnu saobraćajnu oblast Sistema Tau Cetija. Začu se još jedan zajednički uzdah kada bakljobrodovi prođoše kroz dalekobacač u postojanje, sa vatrenim repovima stotinu puta dužim od repova izviđača. Nebo TC2 bilo je od zenita do obzorja ispresecano zlatnocrvenim prugama. Negde krenu pljesak i za nekoliko sekundi polja, travnjaci i formalni vrtovi Parka jelenova Doma Vlade bili su ispunjeni divljim aplauzom i bučnim bodrenjem lepo odevene gomile milijardera, vladinih zvaničnika i pripadnika plemenitih kuća sa stotinu svetova, koji su zaboravili na sve osim na šovinizam i ratnu pomamu probuđenu sada, posle više od jed nog i po veka uspavanosti. Ja nisam pljeskao. Zanemaren od onih oko sebe, dovršio sam svoju zdravicu – sada ne gospi Filomel, već upornoj gluposti sopstvene rase – i sasuo poslednje ostatke šampanjca. Bio je izvetrio. Iznad nas, važniji brodovi flotile prešli su unutar sistema. Znao sam iz ovlašnog dodira datasfere – čija je površina sada bila toliko uzburkana od naleta informacija da je podsećala na olujno more – da se glavna linija armade SILE:svemir sastoji od više od stotinu kapitalnih kovit brodova: mat crnih napadačkih nosača koji su ličili na bačena koplja, sa priljubljenim lanserima; Tri K komandnih brodova, divnih i nezgrapnih poput meteora sačinjenih od crnog kristala; okruglih razarača koji su ličili na predimenzionirane bakljobrodove, što su i bili; odbrambenih čuvara perimetra, koji su se sastojali više od energije nego od materije, masivnih zaštitnih polja sada postavljenih za potpuno odbijanje – poput blistavih ogledala u kojima se odražavao Tau Ceti, sa stotinom plamenih tragova unaokolo; brzih krstarica, koje su se kretale kao ajkule među sporijim jatima brodova; glomaznih transportera za trupe, koji su nosili na hiljade SILA:marinaca u spremištima sa nultom gravitacijom; i gomila pratećih brodova fregata; lovaca za brze napade; torpednih ALR a; fetlinijskih relejnih stražara; i samih dalekobacačkih Skok Brodova, masivnih dodekahedrona sa bajkovitim mnoštvom antena i sondi. Svuda oko flote, na sigurnoj udaljenosti koju je održavala kontrola saobraćaja, tamo amo letele su jahte, letelice na sunčev pogon i privatni brodovi za letove unutar sistema, sa jedrima koja su hvatala sunčevu svetlost i odraz veličanstvene armade. Gosti na imanju Doma Vlade podvriskivali su i pljeskali. Džentlmen u crnoj uniformi SILE nemo je plakao. U blizini, skrivene kamere i širokotračni imažeri prenosili su taj trenutak svim svetovima u Mreži i – preko fetlinije – mnoštvu svetova koji u njoj još nisu bili. Zavrteo sam glavom i ostao da sedim. „M. Severn?“ Stražarka iz bezbednosti stvo rila se iznad mene. „Da?“ Ona klimnu glavom prema kući zvaničnika. „CEO Gledston će vas sada primiti.“ DRUGA GLAVA Svako doba praćeno razmiricama i opasnošću kao da iznedri vođu namenjenog samo tom vremenu, političkog diva čije odsustvo, u retrospektivi, izgleda nezamislivo kada se piše istorija tog doba. Meina Gledston bila je upravo takav vođa za naše Konačno Doba, mada tada niko nije mogao ni da sluti da baš niko osim mene neće preostati da napiše njenu istinitu istoriju i povest njenog vremena. Gledstonovu su poredili sa klasičnom figurom Abrahama Linkolna u toj meri da sam, kada su me konačno uveli kod nje te noći zabave sa armadom, bio delom iznenađen što je ne vidim u crnom fraku i sa cilindrom na glavi. CEO Senata i vođa vlade koja je služila stotinu i trideset milijardi ljudi nosila je sivo odelo od meke vune, pantalone i tuniku ukrašenu samo najdiskretnijim crvenim obrubom na šavovima i manšetama. Nisam pomislio da izgleda kao Abraham Linkoln… niti kao Alvarez Temp, drugi najpoznatiji junak iz drevnih vremena navođen u štampi kao njen dvojnik. Pomislio sam da izgleda kao stara dama. Meina Gledston bila je visoka i mršava, ali njen izgled imao je više orlovskog nego linkolnovskog, sa tupim kljunom nosa; a i njena seda kosa uzdizala se u grubo podšišanom talasu koji je zaista podsećao na perje. Ali, za mene, ono najvrednije pamćenja u pojavi Meine Gledston bile su njene oči: krupne, smeđe i beskrajno tužne. Nismo bili sami. Uveli su me u dugačku, blago osvetljenu prostoriju, oivičenu drvenim policama na kojima se nalazilo mnogo stotina štampanih knjiga. Dugački holoram simulirao je prozor sa pogledom na vrtove. Upravo je okončan neki sastanak i desetak muškaraca i žena stajalo je ili sedelo u nepravilnom polukrugu u čijem je središtu bio radni sto Gledstonove. CEO se nehajno oslanjala na prednji deo stola, prekrštenih ruku. Podigla je pogled kada sam ušao. „M. Severn?“ „Da.“ „Hvala vam što ste došli.“ Njen glas bio mi je poznat iz hiljada d ebata u SveStvari, sa bojom ogrubelom od starosti i tonom glatkim poput skupog likera. Naglasak joj je bio čuven – u njemu je bila stopljena precizna sintaksa sa gotovo zaboravljenim pevušenjem prethedžirskog engleskog, koji se sada očigledno mogao čuti još samo u oblastima rečne delte na njenom rodnom svetu, Patopi. „Dame i gospodo, dozvolite da vam predstavim M. Džozefa Severna“, reče ona. Nekolicina ljudi u grupi klimnu glavama, očito nemajući pojma zbog čega sam tu. Gledstonova nije više nikoga predstavljala, ali ja dodirnuh datasferu kako bih svakoga identifikovao: tri pripadnika kabineta, uključujući i ministra odbrane; dva načelnika štaba SILE; dva pomoćnika Gledstonove; četiri senatora, uključujući i uticajnog senatora Kolčeva; i projekciju savetnika iz TehnoSrži, poznatog kao Albedo. „M. Severn je ovde pozvan kako bi onome što se dešava dao viđenje jednog umetnika“, reče CEO Gledston. General SILE:tle Morpurgo zafrkta od smeha. „Viđenje jednog umetnika? Sa dužnim poštovanjem, CEO, šta, kog đavola, to znači?“ Gledstonova se osmehnu. Umesto da odgovori generalu, ona se ponovo okrenu ka meni. „Šta vi mislite o prolasku armade, M. Severn?“ „Lepo je“, rekoh ja. General Morpurgo se ponovo oglasi. „Lepo? Posmatra najveću koncentraciju vatrene moći svemirske sile u istoriji Galaksije i kaže da je to lepo?“ On se okrenu ka drugom vojnom licu i zavrte glavom. Osmeh Gledstonove i dalje je bio tu. „A o ratu?“, upita me ona. „Imate li svoje mišljenje o našem pokušaju da izbavimo Hiperion od varvara Proteranih?“ „Da je glup“, rekoh ja. Prostorija postade veoma tiha. Trenutno rangiranje SveStvari u stvarnom vremenu pokazivalo je 98 procenata podrške odluci CEO Gledston da se bori umesto da Proteranima prepusti svet Hiperion. Politička budućnost Gledstonove zavisila je od pozitivnog ishoda sukoba. Muškarci i žene u prostoriji bili su od ključnog značaja za formulisanje politike, donošenje odluke o invaziji i izvršenje logistike. Tišina se rastegnu. „Zbog čega j e taj pokušaj glup?“, upita Gledstonova tiho. Načinih pokret desnom rukom. „Hegemonija nije ratovala od svog osnivanja, pre sedam vekova“, rekoh. „Blesavo je oprobavati njenu osnovnu stabilnost na ovaj način.“ „Nije ratovala!“, dreknu general Morpurgo. On zgrabi kolena masivnim šakama. „Kako onda, kog đavola, zovete Glenon Hajtovu pobunu?“ „Pobunom“, rekoh ja. „Oružanom pobunom. Policijskom akcijom.“ Senator Kolčev pokaza zube u osmehu lišenom veselosti. On je bio sa Lususa i više je ličio na mišićnu masu nego na čoveka. „Akcije flote“, reče on, „pola miliona mrtvih, dve divizije SILE uključene u borbu duže od jedne godine. To ti je poprilična policijska akcija, sinko.“ Ne rekoh ništa. Li Hant, stariji muškarac sušičavog izgleda, za koga se pričalo da je najbliži saradnik Gledstonove, pročisti grlo. „Ali to što M. Severn kaže jeste zanimljivo. Gde vi vidite razliku između ovog… ah… sukoba i ratova sa Glenon Hajtom, ser?“ „Glenon Hajt je bio bivši oficir SILE“, rekoh ja, svestan da tvrdim nešto očigledno. „Proterani su već vekovima nepoznanica. Snage pobunjenika bile su poznate i njihov potencijal lako se mogao proceniti; Rojevi Proteranih nalaze se izvan Mreže još od Hedžire. Glenon Hajt je ostao u okviru Protektorata i pljačkao je svetove koji od Mreže nisu bili udaljeniji više od dva meseca vremenskog duga; Hiperion se nalazi tri godine daleko od Parvatija, najbližeg područja koncentracije Mreže.“ „Mislite da nismo o tome razmišljali?“, upita general Morpurgo. „A Boj za Bresiju? Tamo smo se već borili protiv Proteranih. To nije bila… pobuna.“ „Tišina, molim vas“, reče Li Hant. „Nastavite, M. Severn.“ Ponovo slegnuh ramenima. „Osnovna razlika je u tome što ovde imamo posla sa Hiperionom.“ Senatorka Rišo, jedna od prisutnih žena, klimnu glavom, kao da sam u potpunosti objasnio svoje stanovište. „Plašite se Šrajka“, reče ona. „Da li pripadate Crkvi Konačnog Ispaštanja?“ „Ne“, rekoh ja. „Nisam pripadnik Kulta Šrajka.“ „A šta jeste?“, upit a General Morpurgo. „Umetnik“, slagah ja. Li Hant se osmehnu i okrenu se Gledstonovoj. „Slažem se da nam je potrebno i ovakvo gledište da nas otrezni, CEO“, reče on, mahnuvši ka prozoru i holo slikama gomile koja je još pljeskala, „ali iako je naš prijatelj umetnik izneo neophodna pitanja, ona su sva već razmotrena i u potpunosti procenjena.“ Senator Kolčev pročisti grlo. „Ne volim da pominjem ono što je očigledno kada mi se čini da svi imamo nameru da to prenebregnemo, ali ima li ovaj… džentlmen… odgovarajući stepen bezbednosne provere kako bi prisustvovao jednoj ovakvoj raspravi?“ Gledstonova klimnu glavom i osmehnu se onim svojim osmehom koji su toliki karikaturisti pokušavali da uhvate. „M. Severn mi je dodeljen od strane Ministarstva umetnosti kako bi u sledećih nekoliko dana ili nedelja uradio seriju mojih crteža. Teorija je, kako verujem, da će oni imati izvestan istorijski značaj i da će možda dovesti čak i do formalnog portreta. U svakom slučaju, M. Severn je dobio T zlatni nivo bezbednosne provere i mi možemo slobodno pred njim da govorimo. Takođe, cenim njegovu iskrenost. Možda će njegov dolazak poslužiti da nagovesti kako je naš sastanak zaključen. Pridružiću vam se u Ratnoj sobi sutra ujutro, u 08.00, neposredno pre nego što flota pređe u Sistem Hiperiona.“ Grupa se smesta raziđe. General Morpurgo mrko me je pogledao dok je odlazio. Senator Kolčev zurio je u prolazu sa izvesnom ljubopitljivošću. Savetnik Albedo izbledeo je u ništavilo. Li Hant je bio jedini koji je ostao, osim Gledstonove i mene. On se raskomoti i prebaci jednu nogu preko rukonaslona neprocenjive prethedžirske fotelje u kojoj je bio zavaljen. „Sedite“, reče Hant. Bacih pogled na CEO. Ona je zauzela svoje mesto iza masivnog radnog stola i sada mi je klimnula glavom. Sedoh u stolicu sa pravim naslonom, koju je ranije zauzimao general Morpurgo. CEO Gledston reče: „Da li zaista mislite da je odbrana Hiperiona glupa?“ „Da.“ Gledstonova skupi prste i kucnu po donjoj usni. Iza nje, kroz prozor se videlo kako se zabava sa armadom nastavlja u bešumnom uzbuđenju. „Ukoliko imate ikakve nade da se ponovo spojite sa svojim… ovaj… parnjakom“, reče ona, „izgledaće kao da je baš vama u interesu da izvedemo pohod na Hiperion.“ Ne rekoh ništa. Pogled kroz prozor premesti se tako da prikaže noćno nebo i dalje u plamenu fuzionih tragova. „Jeste li doneli pribor za crtanje?“, upita Gledstonova. Izvukoh olovku i mali notes za skice, za koje sam Dajani Filomel rekao da ih nemam. „Crtajte dok razgovaramo“, reče Meina Gledston. Počeh da skiciram, ovlaš, najpre opuštenu, gotovo klonulu figuru, a onda poradih na detaljima lica. Oči su me kopkale. Bio sam neodređeno svestan toga da Li Hant napeto zuri u mene. „Džozef Severn“, reče on. „Zanimljiv izbor imena.“ Brzim, debelim linijama naglasio sam visoko čelo i snažan nos Gledstonove. „Znate li zbog čega su ljudi nepoverljivi prema kibridima?“, upita Hant. „Da“, rekoh ja. „Sindrom Frankenštajnovog čudovišta. Strah od svega u ljudskom obličju što nije sasvim ljudsko. To je, po meni, pravi razlog što su androidi stavljeni van zakona.“ „Aha“, saglasi se Hant. „Ali kibridi jesu sasvim ljudski, zar ne?“ „Genetski jesu“, rekoh ja. Zatekoh sebe kako mislim na majku, kako se sećam vremena kada sam joj čitao dok je bila bolesna. Pomislih na svog brata Toma. „Ali oni su ujedno i delovi Srži“, rekoh, „pa tako odgovaraju opisu ’ne sasvim ljudski.’“ „Jeste li vi deo Srži?“, upita Meina Gledston, okrenuvši lice u potpunosti ka meni. Započeh novu skicu. „Ne baš“, rekoh. „Mogu slobodno da putujem oblastima u koje mi dopuste pristup, ali to je pre kao kod nekoga ko pristupa datasferi nego kao sposobnost prave ličnosti iz Srži.“ Puno lice bilo joj je zanimljivije iz poluprofila, ali oči su joj delovale moćnije kada su gledale pravo. Radio sam na rešetkastim linijama koje su se pružale u zracima od uglova tih očiju. Meina Gledston očito se nikada nije upuštala u Polsenove tretmane. „Kada bi bilo moguće sakriti nešto od Srži“, reče Gledstonova, „bila bi ludost dozvoliti vam slobodan pristup većanju vlade. Ali kada je već ovako kako jeste…“ Ona spusti ruke i uspravi se u stolici. Okrenuh novu stranu. „Ovako kako već jeste“, reče Gledstonova, „vi posedujete informacije koje su mi potrebne. Je li istina da možete da čitate misli svog parnjaka, prve obnovljene ličnosti?“ „Ne“, rekoh ja. Bilo je teško uhvatiti zapetljanu igru bora i mišića na uglovima njenih usana. Skicirao sam u pokušaju da to izvedem, prešao na snažnu bradu i zasenčio deo ispod donje usne. Hant se namršti i baci pogled na CEO. M. Gledston ponovo spoji vrške prstiju. „Objasnite“, reče ona. Podigoh pogled sa crteža. „Sanjam“, rekoh. „Sadržaji sna kao da odgovaraju događajima oko osobe koja nosi implant prethodne Kitsove ličnosti.“ „To je žena po imenu Bron Lamija“, reče Li Hant. „Da.“ „Gledstonova klimnu glavom. „Znači, prvobitna Kitsova ličnost, ona za koju se misli da je ubijena na Lususu, još je u životu?“ Zastadoh. „Ona… on… još je svestan“, rekoh. „Znate da je supstrat primarne ličnosti ekstrahovan iz Srži i da je to verovatno učinio sam kibrid, da bi ga implantirao u biopriključak sa Šrenovom petljom koji nosi M. Lamija.“ „Da, da“, reče Li Hant. „Ali činjenica je da ste vi u kontaktu sa Kitsovom ličnošću, a kroz nju i sa hodočasnicima Šrajka.“ Brzi, senoviti potezi obezbedili su tamnu pozadinu kako bi skica Gledstonove imala veću dubinu. „Nisam zaista u kontaktu“, rekoh ja. „Sanjam snove o Hiperionu koje je vaše fetlinijsko emitovanje potvrdilo kao odgovarajuće događajima u stvarnom vremenu. Ne mogu da komuniciram sa pasivnom Kitsovom ličnošću, niti sa njegovom domaćicom ili drugim hodočasnicima.“ CEO Gledston trepnu. „Otkud znate za fetlinijsko emitovanje?“ „Konzul je ispričao ostalim hodočasnicima za mogućnost da pomoću komloga emituje kroz fetlinijski primopredajnik na svom brodu. Rekao im je to neposredno pre nego što su sišli u dolinu.“ Ton Gledstonove ukazivao je na godine k oje je provela kao ad-vokat pre nego što je ušla u politiku. „A kako su drugi reagovali na Konzulova priznanja?“ Vratih olovku u džep. „Znali su da je među njima uhoda“, rekoh. „Kazali ste to svakome od njih.“ Gledstonova baci pogled na svog pomoćnika. Hantov izraz bio je neutralan. „Ako ste u dodiru s njima“, reče ona, „onda svakako znate da nismo primili nikakvu poruku otkad su krenuli iz Utvrđenja Hronos kako bi se spustili do Vremenskih Grobnica.“ Odmahnuh glavom. „Sinoćni san završio mi se baš dok su se približavali dolini.“ Meina Gledston ustade, ode do prozora, podiže ruku i slika postade crna. „Dakle, ne znate da li je iko od njih još u životu?“ „Ne.“ „Kakav je bio njihov status poslednji put kada ste… sanjali?“ Hant me je posmatrao krajnje napeto. Meina Gledston zurila je u tamni ekran, leđima okrenuta obojici. „Svi hodočasnici bili su u životu“, rekoh ja, „sa mogućim izuzetkom Heta Mastina, Istinskog Glasa Drveta.“ „Je li on bio mrtav?“, upita Hant. „Nestao je iz vetrokola na Moru Trave dve noći ranije, samo nekoliko sati pošto su izviđači Proteranih uništili drvobrod Igdrasil. Ali neposredno pre nego što su se hodočasnici spustili iz Utvrđenja Hronos, ugledali su neku priliku u ogrtaču kako hoda po pesku ka Grobnicama.“ „Het Mastin?“, upita Gledstonova. Podigoh ruku. „Pretpostavili su da je on. Nisu bili sigurni.“ „Ispričajte mi za ostale“, reče CEO. Udahnuh duboko. Znao sam iz snova da Gledstonova poznaje najmanje dvoje ljudi iz poslednjeg Hodočašća Šrajku; otac Bron Lamije bio je njen kolega senator, a Konzul Hegemonije bio je lični predstavnik Gledstonove u tajnim pregovorima sa Proteranima. „Otac Hojt trpi veliki bol“, rekoh ja. „Ispričao je priču o kruciformi. Konzul je saznao da Hojt takođe nosi jednu… u stvari, dve, onu oca Direa i sopstvenu.“ Gledstonova klimnu glavom. „Dakle, on i dalje nosi vaskrsavajućeg parazita?“ „Da.“ „Da li mu sve više smeta kako se približava Šrajkovoj jazbini?“ „Mislim da je tako“, rekoh ja. „Nastavite.“ „Pesnik Silenus najveći deo vremena proveo je pijan. Ubeđen je da njegova nedovršena poema predviđa i određuje sled događaja.“ „Na Hiperionu?“, upita Gledstonova, i dalje okrenuta leđima. „Svuda“, rekoh ja. Hant pogleda ženu u kojoj je bila oličena vrhovna izvršna vlast, a onda ponovo osmotri mene. „Je li Silenus poludeo?“ Uzvratih mu pogled, ali ne rekoh ništa. Uistinu, nisam to ni znao. „Nastavite“, reče Gledstonova ponovo. „Pukovnik Kasad i dalje ima istovetnu opsesiju da pronađe ženu po imenu Moneta i da ubije Šrajka. Svestan je toga da to dvoje mogu biti jedno isto stvorenje.“ „Da li je naoružan?“, glas Gledstonove bio je veoma tih. „Da.“ „Nastavite.“ „Sol Vejntraub, naučnik sa Barnardovog Sveta, nada se da će ući u grobnicu zvanu Sfinga čim…“ „Izvinite“, reče Gledstonova, „ali da li je njegova kćer još sa njim?“ „Jeste.“ „I koliko je Rejčel sada stara?“ „Mislim, pet dana.“ Zatvorih oči kako bih se setio sna od prethodne noći sa više pojedinosti. „Da“, rekoh, „pet dana.“ „I dalje stari unazad kroz vreme?“ „Da.“ „Nastavite, M. Severn. Molim vas, ispričajte mi za Bron Lamiju i za Konzula.“ „M. Lamija ispunjava želju svoje bivše mušterije… i ljubavnika“, rekoh ja. „Kitsova ličnost smatrala je da je neophodno da se suoči sa Šrajkom. M. Lamija čini to umesto njega.“ „M. Severn“, započe Li Hant, „govorite o ’Kitsovoj ličnosti’ kao da ona nema nikakve veze sa vašom sopstvenom…“ „Kasnije, Li, molim te“, reče Meina Gledston. Ona se okrenu da me pogleda. „Zanima me Konzul. Da li je, kada je došao red na njega, ispričao zbog čega se pridružio hodočašću?“ „Da“, rekoh. Gledstonova i Hant sačekaše. „Konzul im je ispričao o svojoj baki“, rekoh ja. „O ženi po imenu Siri, koja je započela pobunu na Maui Kovenantu pre više od pola veka. Ispričao im je o smrti sopstvene porodice za vreme Boja za Bresiju i otkrio je sve o svojim tajnim sastancima sa Proteranima.“ „Je li to sve?“, upita Gledstonova. Smeđe oči bile su joj veoma napete. „Ne“, rekoh ja. „Konzul im je rekao da je on bio taj koji je aktivirao napravu Proteranih što je ubrzala otvaranje Vremenskih Grobnica.“ Hant se uspravi u fotelji i noga mu spade sa rukonaslona. Gledstonova uočljivo duboko udahnu. „Je li to sve?“ „Da.“ „Kako su ostali reagovali na to otkriće… izdaje?“, upita ona. Zastadoh, u pokušaju da rekonstruišem slike iz sna linearnije nego što mi je to pamćenje omogućavalo. „Neki su se razbesneli“, rekoh. „Ali u ovom času niko od njih ne oseća neku neodoljivu odanost prema Hegemoniji. Rešili su da nastave dalje. Verujem da svaki od hodočasnika smatra da će kaznu izvršiti Šrajk, a ne ljudski posrednik.“ Hant tresnu pesnicom po rukonaslonu fotelje. „Da je Konzul ovde“, odbrusi on, „vrlo brzo bi saznao da nije tako.“ „Tišina, Li.“ Gledstonova ode natrag do stola i dodirnu tamo neke papire. Sva komunikaciona svetla nestrpljivo su gorela. Ustanovio sam da sam zapanjen činjenicom da je mogla toliko vremena da provede u razgovoru sa mnom, u jednom takvom trenutku. „Hvala vam, M. Severn“, reče ona. „Želim da budete sa nama sledećih nekoliko dana. Neko će vam pokazati vaš apartman u gostinskom krilu Doma Vlade.“ Ustadoh. „Vratiću se do ulaza po svoje stvari“, rekoh. „Nema potrebe“, reče Gledstonova. „Doneli su ih ovamo pre nego što ste i kročili sa platforme terminala. Li će vas otpratiti.“ Klimnuh glavom i krenuh za višim muškarcem ka vratima. „O, M. Severne…“, pozva me Meina Gledston. „Da?“ CEO se osmehnu. „Dopala mi se vaša pređašnja iskrenost“, reče ona. „Ali od ovog trenutka pretpostavimo da ste dvorski umetnik i samo dvorski umetnik, bez mišljenja, bez vidljivosti, bez usta. Razumeli ste?“ „Razumeo, M. Vrhovna“, rekoh ja. Gledstonova klimnu glavom, obrativši odmah pažnju na žmirkanje svetala na telefonu. „Vrlo dobro. Molim vas da ponesete svoj blok za skiciranje u Ratnu sobu u 08.00 sati.“ St ražar iz bezbednosti sačeka nas u predvorju i krenu da me vodi ka lavirintu hodnika i stražarskih mesta. Hant mu doviknu da stane; prešao je preko širokog hodnika, dok su mu koraci odzvanjali na pločama. Dodirnuo mi je mišicu. „Nemojte se zavaravati“, reče on. „Mi znamo… ona zna… ko ste, šta ste i koga predstavljate.“ Suočih se sa njegovim pogledom i mirno izvukoh ruku. „Baš dobro“, rekoh, „zato što sam u ovom trenutku sasvim siguran da ja to ne znam.“

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Najprodavanije

Reklama

Newsletter