Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

26.276

Facebook slicica

Katalog

Misionarsko polje

Misionarsko polje

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika


ISBN:

86-7436-270-2

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

do 7 dana

Šifra:

N0199

Broj strana:

344

Težina:

450 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

13,00 KM
do 7 dana

Kategorije:

Sadržaj:

Od nasilnog i šokantnog početka, kroz žive opise opasnih ulica bostonskog geta, do neodoljivo napetog završetka, Misionarsko polje jedan je od najuzbudljivijih trilera objavljenih posljednjih godina - djelo koje u sebi spaja inteligentnu, promišljenu i preciznu prozu sa akcijom od koje zastaje dah.

U Versejlsu u državi Mejn ne dešava se mnogo toga – sve dok u brvnari kraj jezera ne bude otkriveno tijelo bostonskog tužioca koji je istraživao niz gangsterskih ubistava u tom gradu. Ben Truman, šef lokalne policije, kreće za Boston slijedeći nekoliko slabašnih tragova. Tamošnja policija mu jasno stavlja do znanja da nije dobrodošao, i on je svjestan da bi zaista trebalo to da prihvati i vrati se u svoju zabit. Velegradski zločini sasvim su drugačiji od svega sa čim je do tada imao posla.

Ipak, Truman odbija da ode. Uz podršku penzionisanog policajca koji zna sve tajne svog zanata, upliće se u istragu čiji koreni sežu do serije ubistava započete još prije dvadeset godina.

ODLOMAK

Prolog


Žena na filmu leži na gumenom dušeku, lice joj je okrenuto ka suncu dok vrhovima prstiju prolazi kroz vodu. I plaža je u kadru, levo. Žena je trudna; košulja od indijskog platna koju nosi preko kupaćeg kostima ne prikriva ispupčeni trbuh. Diže glavu i gleda u kameru, a usta joj oblikuju reči „Prekidaj! Gasi to! Vidi na šta ličim!“ Kamera se trese, očigledno od nečijeg smeha. Žena koluta očima i zamahuje pesnicom, što liči na gest besa iz nemih filmova. Bez zvuka kaže kameri: „Zdravo, Bene“, a onda se pridružuje smehu pre nego što ponovo spusti glavu i nastavlja da pluta.
Žena je moja majka, a dete u njenom stomaku sam ja. Rano je leto, hiljadu devetsto sedamdeset i prva. Rodiću se mesec dana kasnije.
Taj kratki osmomilimetarski film (traje uvrh glave dva ili tri minuta) bio je jedna od najvećih dragocenosti moje majke. Držala ga je u žutoj kartonskoj kutiji, ispod grudnjaka i čarapa, u prvoj fioci komode gde, mislila je, lopovi nikada ne bi gurali nos. U našem gradu nije bilo mnogo lopova, a onu nekolicinu nisu zanimali neizoštreni stari snimci trudnica. Međutim, mama je bila ubeđena u njegovu vrednost i s vremena na vreme nije mogla da odoli porivu da zavuče ruku u fioku i opipa kutiju, tek da se uveri kako je još tu. Kada bi padala kiša, ona bi izvukla deset kila teški projektor i prikazivala film na zidu u dnevnoj sobi. Stajala bi kraj zida, pokazivala ka svom stomaku i objavljivala, s tračkom bostonskog akcenta: „Eto te, Bene! Eto te!“ Ponekad bi postala setna i plačna. Mislim da smo snimak odgledali stotinu puta. Još mi se vrti u mislima, savršeno poznat, moj vlastiti snimak Kenedijevog ubistva. Nisam sasvim siguran zašto ga je moja majka toliko volela. Pretpostavljam da je on za nju beležio prelazak, trenutak jednake udaljenosti između devojaštva i majčinstva.
Meni se, međutim, taj film nikada nije dopadao. Nešto me u njemu uznemirava. Prikazuje svet koji me čeka, svet bez mene, a taj svet je potpun. Moj nastanak još nije ni nužan ni neophodan. Niko me nije u poznao, niko za mene ne zna. Ne postojim. Neka žena – ne moja majka, već žena koja će postati moja majka – maše i zove me po imenu, ali kome zapravo viče? Očekuje me, u svakom značenju te reči. Ali očekivanje je krhko. Događaji se granaju i dele i umnožavaju, i ona i ja se možda nikada nećemo sresti. A šta je s njom? Ko je meni ta davno nestala žena? Sigurno nije moja majka, ne može biti ništa tako stvarno. Ona je samo ideja, slika na zidu dnevne sobe. Ona je moja zamisao.
Prošlo je trinaest meseci od smrti moje majke, a ja se nisam potrudio da pogledam taj mali kotur u žutom relikvijaru. Možda ću ga jednog dana naći, kao i filmski projektor, i ponovo ću pogledati film. I onda će biti tu. Mlada i nasmejana, živa i stvarna.
Pretpostavljam da je za početak ove priče ovo mesto jednako dobro kao i bilo koje drugo – kad smo već kod trudne lepe mlade žene na jezeru, jednog vrelog letnjeg dana. Na kraju krajeva, nijedna priča nema apsolutni početak. Postoji samo trenutak kada počinjete da je pratite.

Jedan drugi trenutak, pet i po godina kasnije. Jedan sat i dvadeset devet minuta posle ponoći, jedanaesti mart hiljadu devetsto sedamdeset devete.
Patrolna kola Bostonske policije mile niz aveniju Vašington, u kraju grada zvanom Misionarsko polje. Nešto škripi pod gumama: pesak, led. Put se ukršta sa železničkim nadvožnjakom. Fosforno svetlo. Kola staju ispred bara zvanog Kilmanrok pab, zdanja zgrčenog u senci, sa neonskim reklamama u prozorima.
U kolima, policajac – njegovo ime nije važno – pesnicom briše vlagu s prozora, a onda posmatra neonske reklame: GINIS, BAS, a za njima jedna opštija koja obećava DOBAR PROVOD. Fajront je u Kilmanroku označen pre dvadeset devet minuta. Reklame bi trebalo da su već pogašene.
Sad, razmislite na tren o tom policajcu. Da nije slučajno došao do bara ili da nije primetio te neonske reklame, ništa od onoga što sledi ne bi se desilo. U tom trenutku, pred njim stoji bezbroj različitih puteva – moguće istorije, stotine mogućih istorija. Može jednostavn o da se ne osvrne na reklame i nastavi da patrolira niz aveniju Vašington. Na kraju krajeva, ima li tu nečega zaista sumnjivog? Zar je tako neobično da šanker po zatvaranju lokala zaboravi da isključi nekoliko reklama? Postoji takođe mogućnost i da policajac pozove pomoć. Lokal koji se zatvara primamljiva je meta za pljačkaše. Tu se radi s gotovinom, sav novac još je u kasi, vrata još nisu zaključana. Nema čuvara, samo šankeri i pijanci. Da, možda bi trebalo to da uradi, možda bi trebalo da sačeka pomoć. Ovo je Misionarsko polje, setite se; ovde valja biti na oprezu. A opet, pozornik koji radi od ponoći do osam može da obiđe i po pedesetak lokala pre kraja svoje smene. Ne može da zove pomoć baš svaki put. Ne, u ovom slučaju nema razloga da naš policajac uradi nešto slično. Doneće ispravnu odluku, a ipak – kako objasniti ono što će uslediti? Maler. Slučajnost. Bezbrojna nasumična grananja i nizovi događaja doveli su ga na to mesto, u taj čas. To je kraj jedne priče, ili nekoliko njih, i početak jedne druge priče, ili nekoliko njih.
Pomislite i na sledeće. Dok policajac sedi u kolima ispred Kilmanrok paba – igra se s radiom, razmišlja šta da uradi, razmišlja mrzi li ga da uđe – meni je pet godina, spavam u krevetu u zapadnom Mejnu, nekih četiristo pedeset kilometara dalje.
Vratimo se našem policajcu. Odlučuje da uđe, kaže šankeru da zatvori, možda mu malo pripreti prijavom KAP-u, Komisiji za alkoholna pića. Jaka stvar. Javlja svoj položaj centrali. „Bravo-četiri-sedam-
-trojka, izlazim kod Kilmanroka na Misionarskoj aveniji. Bravo-četiri-
-sedam-trojka, prijem.“ Glas mu je bezbrižan. Rutina.
Onda policajac naleće na oružanu pljačku.
U Kilmanroku, žilav čovek, narkoman po imenu Deril Sajks, prislanja beretu kalibra devet milimetara na policajčevu glavu. Sajks je odvaljen od kokaina, svoj trip je raspalio amfetaminima, pa ga ublažio džek denijelsom.
Policajac diže ruke, znak da se predaje.
Na taj gest Sajks prsne u sumanut smeh. Hahahahahahahaha. U glavi mu huči; u ušim a mu je šum koji mu liči na električno zujanje gitarskog pojačala. Pojačaj ga! Pojačaj ga, mamicu mu jebem! Hahahaha!
Sajksov ortak je čovek po imenu Frenk Fazulo. Fazulo nije tako odvaljen kao Sajks. Ni blizu. Frenk Fazulo sve drži pod kontrolom. Nosi kratež. Usmerava ga ka policajcu i naređuje mu da se skine. Fazulo lisicama vezuje policajčeve ruke iza leđa i naređuje mu da klekne.
Nag, policajac drhti.
Dvojac slavi, Frenk Fazulo i Deril Sajks. Sajks uzima policijsku košulju s poda i oblači je preko svoje potkošulje. Hahahahaha! Izvode mali pobednički ples oko šanka. Šutiraju policajčevu odeću i ona leti po sobi – sokne, gaće s mrljama od mokraće, crne cipele. Fazulo ispaljuje sačmaricu u tavan, repetira je i ispaljuje, repetira i ispaljuje.
Policajac je nateran da Fazulu uradi felacio. U trenutku orgazma, Fazulo ispaljuje hitac policajcu u glavu.

Sada je prošlo devet dana od ubistva u Kilmanroku, četiri je ujutru, jezivo hladna noć. Vetar šiba preko Tobinovog mosta, gde se temperatura pri naletima vetra spušta i do minus petnaest.
Frenk Fazulo zakoračuje s mosta i počinje sporo da se premeće kroz vazduh, ispruženih ruku i nogu. Biće potrebne tri dugačke sekunde pre nego što stigne do površine Mistične reke nekih pedeset metara niže. Udariće u vodu brzinom od sto kilometara na sat. Pri takvoj brzini, nema mnogo razlike između udara u vodu i udara u beton.
Kakve misli prolaze kroz um Frenka Fazula dok se prevrće kroz vazduh? Vidi li crni vodeni zid kako mu juri u susret? Misli li na svog ortaka, Derila Sajksa, ili na ubijenog policajca? Misli li da će njegovo samoubistvo okončati priču o slučaju Kilmanrok?
Frenk Fazulo toga nije svestan, ali je u poslednjih devet dana naučio prvobitno značenje reči odmetnik. Danas je ta reč počela da označava svakog kriminalca. Po drevnom engleskom zakonu, imala je mnogo užu definiciju. Ako bi sud proglasio nekog za odmetnika, on bi se našao bukvalno van zakona – to jest, zakon ga više nije štitio. Odmetnik je mogao da bude o pljačkan, pa čak i ubijen, bez ikakve kazne. U čitavoj Engleskoj za njega nije bilo utočišta. Isto je važilo za Frenka Fazula. Bostonsku policiju nije zanimalo da ga uhapsi i da mu sudi. Želeli su da ga ubiju. Nema utočišta.
Derila Sajksa su našli samo dva dana posle ubistva. Našli su ga zavučenog u stari hotel Medison, blizu Boston Gardena. Četiri bostonska policajca provalila su u njegovu sobu i ispalila mu četrdeset i jedan metak u telo. Svi članovi tima za upad zakleli su se da se Sajks mašio pištolja; pištolj nikada nije nađen.
Sada je došao red na Fazula. Policija ga je proganjala još žešće nego Sajksa. Fazulo je bio taj koji je… pa, većina njih to čak ne može ni da prevali preko usana.
A kuda bi Fazulo mogao da pobegne? Svaka policijska služba na svetu bi ga vratila bostonskim kolegama, zbog optužnice za ubistvo.
I zato je moralo tako da se završi. To je sve što Frenk Fazulo zasigurno zna. Dok propada, u te tri sekunde dok oseća kako mu telo ubrzava a vetar skida jaknu s ramena kao predusretljiv domaćin, to mu je jedina misao: Drugi kraj nije bio moguć – neki policajac bi ga našao, pre ili kasnije.

Posle deset godina. Sedamnaesti avgust 1987, 2.25 ujutru.
Ponovo smo na Misionarskom polju, u jednoj od onih drvenih zgrada za tri porodice koje se u Bostonu zovu dvospratnice. U hodniku trećeg sprata, osmorica policajaca čuče. Zure u vrata, pažljivo osluškuju, kao da će vrata progovoriti.
Vrata su premazana jarkom crvenom bojom. U dovratku se vide dve rupice, tik iznad nivoa očiju, gde je nekada zlatnim lancima bila vezana mezuza*. Pre pedeset godina, ovaj kraj grada naseljavali su mahom Jevreji. Mezuza je odavno nestala. Danas je stan štek za bandu zvanu Misionarska ekipa.
Vrata su nesumnjivo nekako ojačana. Najverovatnije su poduprta daskom uglavljenom pod uglom od četrdeset pet stepeni između vrata i poda, koju na mestu drže drveni blokovi zakucani u parket. Da bi ušli u stan, policajci će vrata morati da pretvore u iverje. Za to je potrebno petnaest seku ndi ili nekoliko minuta – što je prava večnost, dovoljno da kokain nestane u klozetu, da se hartije spale, da se vage i kesice bace kroz rupe u zidovima. Predugo. Sad, metalna vrata i možete da procenite, možete da predvidite koliko će izdržati. Tanka se krive, izvijaju i brzo iskaču iz okvira. Debela će se samo ulubiti, pa vam preostaje jedino da pokušate da probušite šarke, bravu ili okvir. Ali ova starinska drvena vrata? Teško je reći. Ova deluju čvrsto.
Huliju Vegi se njihov izgled nimalo ne dopada. Vega hitro baca pogled na svog partnera, detektiva iz odeljenja za narkotike stanice A-3 po imenu Arti Trudel, i odmahuje glavom. Vegina poruka: Ovakva vrata se više ne proizvode.
Trudel, ljudeskara jarkoriđe brade, uzvraća Vegi osmehom i napinje bicepse.
Vega i Trudel su uzbuđeni, nervozni. Ovo je prva racija koju samostalno predvode. Na meti im je veliki igrač: Misionarska ekipa u ovom kraju grada valja neuporedivo više kreka od bilo koga drugog. Imaju i sudski nalog za ulazak bez kucanja, zasnovan na sopstvenoj istrazi – dve nedelje prismotre, i bujice informacija koje im je prosledio Martin Gitens lično. Nalog je jak kao zemlja.
I detektiv Hulio Vega, uz još neki ovakav ulov, mogao bi da postane jak kao zemlja. Vega je skovao plan. Na jesen će polagati za narednika, raditi na trgovini drogom još koju godinu, a onda pokušati da dobije mesto u Posebnim istragama ili čak Krvnim deliktima. Naravno, Vega se ne hvali svojim karijerizmom, zato što njegov partner, krupni riđokosi Arti Trudel to ne kapira.
Trudel ne sanja o prelasku u Krvne delikte ili negde drugde. On je sasvim zadovoljan time što radi u Narkoticima. Neki ljudi su jednostavno takvi. Više vole slučajeve u kojima nema žrtava, gde su osumnjičeni jednaki profesionalci kao i njihovi protivnici iz policije. Tako je sve jednostavnije. Vega je pokušao da u Trudelu probudi malo ambicioznosti. Rekao mu je da se neće probiti ako ne bude radio na slučajevima sa žrtvama. Jednom mu je čak izokola i predložio da izađe na ispit za naredn ika, ali se Arti samo nasmejao. „Šta?“, rekao je. „Pa da se odreknem svega ovoga?“ Sedeli su u izubijanom kraun viku i gledali izrovani pejzaž Misionarske avenije na Polju – blok za blokom oronulih, pepeljastih stambenih zgrada. I šta čovek da kaže takvom tipu?
Nek ide do đavola, misli Vega. Nek Arti juri džankoze po Polju do kraja sveta i veka. Nek tu istruli. Hulio Vega neće. Vega je igrač. On ide gore. Gore, na vrh. Ako, samo ako… Vidite, detektiv Vega može da sanja o Krvnim deliktima i Jedinici za posebne slučajeve koliko hoće, ali prvo mora malo da zatalasa. Treba mu nekoliko skalpova kojima će se pohvaliti u načelnikovoj kancelariji. Potreban mu je ovaj ulov.
Vega i Trudel stoje pored vrata stana, kao stražari.
Ostali izbegavaju prostor neposredno ispred vrata što bolje mogu, ali hodnik je mali, i na kraju završavaju nanizani uz stepenice koje vode na sledeći sprat. Među njima su i četvorica uniformisanih. Ostali – momci iz Narkotika – nose farmerke, patike i pancire. Opušteno. Bez opreme za specijalce koju koriste ostale jedinice. Ovo je Polje; ti momci su i ranije provaljivali vrata.
Na nekoliko sekundi ljudi pokušavaju da oslušnu ima li kakvih zvukova u stanu, pa pošto ništa ne čuju, okreću se ka Vegi i čekaju znak.
Vega kleči pored zida, a onda klimne Trudelu.
Krupni detektiv staje ispred vrata. Temperatura u hodniku je dobrano prešla trideset stepeni. Trudel se znoji u panciru. Majica mu je umrljana. Brada mu je vlažna; kovrdžavi narandžasti pipci svetlucaju mu pod bradom. Krupni pandur se osmehuje, možda zbog nervoze. Namešta metar i po dugačku čeličnu cev u pregib desnog lakta. Kasnije, novine će cev nazvati opsadni ovan, ali je zapravo to samo komad vodovodne cevi napunjen betonom, s dva zavarena l-profila koji služe kao drške.
Vega diže pet prstiju, onda četiri, tri, dva – na jedan upire prst u Trudela.
Trudel zamahuje. Cev udara u vrata. Hodnik odjekuje od zvuka nalik na bas-bubanj.
Vrata se ne pomeraju.
Trudel zakorači unazad, ponovo zar iva cev u vrata.
Vrata podrhtavaju ali ne popuštaju.
Ostali policajci gledaju, sve uznemireniji. „Hajde, ljudino“, hrabri ga Vega.
Treći udarac. Zvuk bas-bubnja.
Četvrti – ovog puta uz drugačiji zvuk, neki potmuo prasak.
Jedan od gornjih panela na vratima puca, ka spolja…
Provaljena su iznutra – hitac ispaljen iz stana…
A mlaz krvi pršti iz Trudelovog čela…
crvena magla…
komadić lobanje…
i Trudel je na leđima, temena otvorenog poput krila leptira.
Cev pada na pod uz tup zvuk.
Panduri skaču unazad, priljubljuju se uz stepenice, jedan uz drugoga. „Arti!“, viče jedan. Drugi: „PucalisuPucaliPucaliPucali!“
Vega zuri u Trudelovo telo. Krv je na sve strane. Crvene kapljice isprskale su zid, gusto jezerce širi se ispod Trudelove glave. Cev leži tik ispred vrata. Vega hoće da je podigne, ali mu noge otkazuju poslušnost.



DEO PRVI
„Nivo civilizacije neke nacije može se dobrim delom meriti pomoću metoda koje ona primenjuje u sprovođenju krivičnog zakona.“
Miranda vs. Arizona, 1966.



1

M
oris Ulet je jednom pokušao da se ubije, ali je uspeo samo da sebi raznese desnu stranu vilice. Neki doktor dole u Bostonu probao je da mu napravi veštačku vilicu, ali se nije baš proslavio. Posle hirurškog zahvata Morisovo lice delovalo je kao da se topi, i on se izuzetno trudio da to prikrije. Kada je bio mlađi (pokušaj samoubistva desio se kada je Morisu bilo devetnaest), nosio je maramu preko lica, kao pljačkaš banaka u starim vesternima. To je Morisu, koji je inače bio neugledan i nimalo romantičan tip, davalo odvažan i pomalo opasan izgled u kome je neko vreme uživao. Međutim, napokon mu je maska pljačkaša banaka dojadila. Stalno ju je dizao da bi udahnuo svež vazduh ili popio piće. Zato ju je jednog dana jednostavno odbacio, i od tada je Moris bio onoliko opušten u vezi sa svojim izgledom koliko to čovek bez vilice može da bude.
Većina ljudi u gradu prihvata Morisovu manu kao da nije ništa neobičnija od kratkovidosti ili levorukosti. Čak ga pomalo i štite, trude se da ga gledaju u oči, da ga zovu po imenu. Ako letnji ljudi zure, što čak i odrasli imaju običaj da rade, možete se kladiti da će ih neko ošinuti ledenim pogledom, Red Kafri ili Džini Turler ili neko treći ko se tu zatekne, pogledom koji govori: Ne zveraj naokolo, gospodine. Versejls je po tome lepo mesto. Nekada sam o njemu mislio kao o ogromnoj biljci mesožderki lepljivih ulica koje grabe mlade ljude poput mene i drže nas zarobljene sve dok ne postane prekasno da živimo bilo gde drugde. Međutim, meštani Versejlsa stali su uz Morisa Uleta, a stali su i uz mene.
Postavili su me za šefa policije kada mi je bilo dvadeset četiri. Nekoliko meseci sam ja, Bendžamin Vilmot Truman, bio najmlađi šef policije u Sjedinjenim Državama, ili se bar tako ovde mislilo. Moj rekord je kratko trajao; kasnije te godine u USA tudeju izašao je članak o nekom dvadesetdvogodišnjaku koji je izabran za šerifa negde u Oregonu. Doduše, ja u toj počasti i nisam posebno uživao. Ako ćemo pravo, zapravo uopšte i nisam želeo da budem policajac, a kamoli šef policije u Versejlsu.
Bilo kako bilo, Moris je živeo u beloj daščari svog pokojnog oca, izdržavajući se čekovima od socijalnog i povremenim besplatnim obrocima u dva jedina restorana u gradu. Dobio je parnicu protiv mejnskog socijalnog zato što su zapostavili staranje o njegovom slučaju kada je razneo sebi vilicu, tako da je nekako spajao kraj s krajem. Međutim, iz razloga koje niko nije shvatao, poslednjih nekoliko godina Moris je sve ređe i ređe izlazio iz kuće. U gradu je preovladalo mišljenje da se pretvara u usamljenika, pa čak i da je pomalo skrenuo. Ipak, nikada nikome nije naudio (osim sebi) i zato su svi smatrali da se ono što Moris Ulet radi samo njega i tiče.
I s tim stavom sam se slagao, mada uz jednu ogradu. Svakih nekoliko meseci, bez upozorenja, Moris bi odlučio da vežba gađanje na uličnim svetiljkama na Putu br. 2, što bi izazivalo veliko uznemirenje vozača koji putuju izm eđu Milers Folsa, Matakviseta i Versejlsa. (Da, ime se izgovara Ver-sejls, ne Ver-saj.) Moris bi se obično nalio jeftinim burbonom, što je sigurno doprinosilo da donese tako lošu odluku a svakako je uticalo i na njegovu sposobnost da nišani. Te noći – bio je deseti oktobar devedeset sedme – poziv je stigao oko deset, Pegi Batler se žalila da onaj „gospodin Ulet ponovo gađa kola“. Pokušao sam da je uverim da Moris ne gađa kola, da gađa svetiljke, i da su izgledi da će pogoditi kola zapravo veoma slabašni. „Ha ha, mnogo si mi ti duhovit“, odgovorila je Pegi.
Pošao sam. Pucnjeve sam začuo kada sam stigao na kilometar ili dva od kuće. Oštri pucnji puške u neredovnim razmacima, svakih petnaestak sekundi. Nažalost, da bih stigao do kuće, morao sam da prođem Putem br. 2, što je značilo da ću preći Morisu preko nišana. Uključio sam patrolna svetla, rotaciona svetla, dugačke farove, baš svaku sijalicu na kamionu – sigurno sam izgledao kao da sam u karnevalskoj povorci – u nadi da će Moris bar nakratko obustaviti paljbu. Hteo sam da zna kako je to samo policija.
Parkirao sam bronka s dva točka na travnjak, a rotaciona nisam ugasio. Kod stražnjeg ugla kuće viknuo sam: „Morise, ovde Ben Truman.“ Bez odgovora. „Hej, Rambo, ’oćeš malo da staneš s pucnjavom?“ Ponovo nije bilo odgovora, ali nije bilo ni pucnjave, što sam protumačio kao povoljan znak. „Dobro, dolazim“, objavio sam. „Slušaj, Morise, ne pucaj.“
Stražnje dvorište bilo je mali pravougaonik požutele trave, peska i borovih iglica. Prekrivali su ga svakojaki otpaci: skelet skalamerije za sušenje veša, gol za ulični hokej, gajba za mleko. U daljem uglu je stari ševi nova ležao na stomaku, točkovi su mu odavno bili presađeni na neku drugu krntiju. Na kolima su još stajale mejnske tablice sa slikom jastoga i motom ZEMLJA ZA ODMOR.
Moris je stajao na rubu dvorišta s puškom u naručju. Stav je govorio o otmenom lovcu koji se odmara od gađanja prepelica. Na sebi je imao čizme, uljem umrljane radne pantalone, crvenu flanelsku jaknu i kapu za bejzbol natu čenu na oči. Glava mu je bila oborena, što nije bilo ništa novo. Svi smo odavno navikli da se obraćamo dugmetu na njegovoj kapi.
Uperio sam baterijsku u njega. „’Veče, Morise.“
„’Veče, šefe“, odgovorila je kapa.
„Šta se ovde dešava?“
„Ništa, samo malo pucam.“
„To vidim. Upravo si na smrt isprepadao Pegi Batler. Hoćeš da mi kažeš na šta to kog đavola pucaš?“
„Na ona svetla tamo.“ Moris je klimnuo glavom ka Putu br. 2 ne dižući pogled.
Stajali smo tako jedan naspram drugog, klimajući glavama.
„Jesi li neko pogodio?“
„Jok, gospodine.“
„Nešto ne valja s puškom?“
Slegnuo je ramenima.
„Daj onda da je vidim, Morise.“
Predao mi je pušku, staru remingtonku koju sam mu konfiskovao bar deset puta. Proverio sam da li je metak u cevi, a onda pogodio metalnu tarabu na rubu polja. „Puška je u redu“, obavestio sam ga. „Mora da s tobom nešto ne valja.“
Moris je ispustio tih, mrmorav smeh.
Potapšao sam ga po džepovima jakne, osetio kutiju metaka. Gurnuvši ruku unutra, napipao sam zgužvane maramice koje je Moris tamo skupljao kao kestenje. „Pobogu, Morise, je l’ prazniš ti nekada džepove?“ Izvadio sam kutiju s municijom i prebacio je u svoj džep. Kutiju marlbora sam otvorio i ćušnuo u Morisov džep. „Je l’ u redu da pogledam malo naokolo i vidim kako živiš?“
Napokon je digao pogled. Presađena koža na uvučenoj bradi srebrnasto je svetlucala pod svetlošću baterijske lampe. „’Sam u’apšen?“
„Ne, gospodine.“
„Onda dobro.“
Ušao sam na stražnja vrata, ostavivši Morisa tamo gde sam ga zatekao. Ruke je držao opušteno pored tela, kao prekoreno dete.
Kuhinja je smrdela na kuvano povrće i neoprano telo. Flaša burbona stajala je na stolu, poluprazna. U frižideru nije bilo ničega sem prastare kutije soda bikarbone, u ormarima tek nekoliko konzervi (gotovi špageti, kukuruz), nekoliko kesica supe i sićušna rupa kroz koju su mravi ulazili i izlazili.
„Morise“, pozvao sam ga, „je l’ bio socijalni radnik da te obiđe?“
„Ne sećam se.“
Odškrinuo sam vrata kupatila vrhom Morisove puške i osvetlio ih baterijskom. Kada i šolja bili su žuti. U šolji su plutala dva opuška. Ispod lavaboa je deo zida istrulio, pa je zakucan komad šperploče da pokrije rupu. Oko šperploče se nazirala zemlja napolju.
Ugasio sam svetla i zatvorio kuću.
„Morise, sećaš se šta znači zaštitničko starateljstvo?“
„Da, gospodine.“
„Šta?“
„To je kad me stave u zatvor al’ nisam u’apšen.“
„Tako je. A sećaš se zašto to moram da uradim, da te stavim pod zaštitničko starateljstvo?“
„Da me zaštitite, valjda. Zato ga tako i zovu.“
„Pa, da. Baš tako. I zato ćemo to i da uradimo, Morise, stavićemo te pod zaštitničko starateljstvo pre nego što nekog ubiješ dok gađaš ulične svetiljke.“
„Nikog nisam pogodijo.“
„Slušaj, Morise, to mi i nije neka uteha. Vidiš, da si pogodio ono što si gađao…“
Pogledao me je s potpunim nerazumevanjem.
„Slušaj, stvar je u tome da ne smeš da ih gađaš. One su gradsko vlasništvo. Osim toga, šta ako pogodiš kola?“
„Nikada ne gađam kola.“
Ti razgovori s Morisom mogu da idu samo do određene tačke, i mi smo upravo do nje stigli. Nije bilo sasvim jasno da li je Moris samo priglup ili pomalo lud. U svakom slučaju, zaslužio je da mu se malo progleda kroz prste. Preživeo je oluju emocija koju niko sa strane nije mogao da shvati, i imao je ožiljke kojima je mogao to da dokaže.
Pogledao me je. Na mesečini, s desnom stranom u tami, lice mu je izgledalo skoro normalno. Bilo je to suvo, tamnooko lice kakvo se često sreće u ovim krajevima. Lice trapera ili drvoseče sa stare požutele fotografije.
„Gladan si, Morise?“
„Malo.“
„Jeo si nešto?“
„Juče.“
„Hoćemo do Sove?“
„Mislio sam da me vodiš u ’aps.“
„Vodim te.“
„Mogu da dobijem pušku nazad?“
„Ne. Moram da ti je oduzmem, da nekoga ne ubiješ. Mene na primer.“
„Šefe Trumane, ja te nikad ne bi’ ubio.“
„Pa, to me raduje. Ipak ću morati da je zadržim zato što – nemo j ovo da shvatiš kao uvredu, Morise – ti nisi baš najbolji strelac na svetu.“
„Sudija će te naterati da mi je vratiš. Imam dozvolu.“
„Šta, da mi nisi sad i advokat postao?“
Moris ispusti svoj tihi smeh, poput stenjanja. „Heh, pa što da ne.“

Kod Sove je bilo malo gostiju, svi su sedeli za šankom, svi su pili bad iz boce i zurili u hokejašku utakmicu na televizoru. Fil Lamfijer, vlasnik i van sezone jedini šanker, nalaktio se na kraj šanka i čitao novine. Šank je bio u obliku slova L, i Moris i ja smo se smestili na kraćem kraku, tako da smo mogli da vidimo ostale.
Od njih se začulo: „Hej, Bene“, mada je Dajen Harned sačekala tren pre nego što me je pozdravila sa „šefe Trumane“. Izveštačeno mi se osmehnula, a onda se vratila televizoru. Dajen je nekada dobro izgledala, ali sada kao da je posivela. Plava kosa je iz žute prešla u boju slame. Pod očima su joj narasle senke, kao kod rakuna. Ipak, još se držala s drskošću lepotice, a i to je nešto značilo. Bilo kako bilo, nekoliko puta smo izašli, Dajen i ja, a i posle toga smo se videli još koji put. Dogovorili smo se kako stvari stoje.
Moris je naručio burbon, na šta sam ja smesta stavio veto. „Daćeš nam dve kole“, rekao sam Filu, koji se iskreveljio.
Džimi Launs je upitao: „Uhapsio si Al Kaponea?“
„Jok. Kod Morisa ne radi grejanje, tako da će večeras prenoćiti u stanici, dok ga ne popravimo. Ali prvo treba nešto da pojedemo.“
Dajen me je sumnjičavo pogledala ali ništa nije rekla.
„Je l’ se ta večera plaća od mog poreza?“, zadirkivao je Džimi.
„Ne, ja častim.“
Bob Berk reče: „Pa, i to je porez, Bene. Tvoja plata je od poreza, tehnički gledano.“
„Kao i tvoja“, uzvati Dajen. „Tehnički gledano.“
Berk, koji je radio u opštini na održavanju javnih zgrada, posramljeno je ućutao. Ipak, nije mi trebala Dajen da me brani.
„Na moju platu se ne troši mnogo poreza“, rekoh. „Osim toga, čim nađu novog šefa, skidam vam se s grbače. Došlo je vreme da se beži iz ove rupčage.“
Dajen pr ezrivo frknu. „A kuda ćeš to da odeš?“
„Mislio sam da ću možda malo da putujem.“
„Slušaj ga samo. A kuda si to smislio da putuješ?“
„U Prag.“
„Prag.“ Rekla je tu reč kao da je prvi put izgovara. „Čak ni ne znam gde je to.“
„U Čehoslovačkoj.“
Dajen ponovo prezrivo šmrknu.
Ubacio se Bobi Berk: „Sada je to Češka. Tako su je zvali na Olimpijadi, Češka.“ Berk je bio majstor za takve podatke. Čovek je jedva sastavljao kraj s krajem čisteći podove u osnovnoj školi, ali je mogao da ti kaže imena svih predsedničkih supruga, svih atentatora na predsednike, i osam država koje se graniče s Misurijem. Takav čovek ume potpuno da poremeti tok razgovora.
„Bene“, bila je uporna Dajen, „zašto bi kog đavola hteo da ideš u Prag?“ U glasu joj se nazirao tračak besa. Džimi Launs je blago gurnu i reče: „O-ho“, kao da je Dajen ljubomorna. Ali nije se o tome radilo.
„Zašto bih hteo da idem u Prag? Zato što je prelep.“
„A šta ćeš da radiš kada tamo jednom stigneš?“
„Samo ću da razgledam, valjda. Da vidim znamenitosti.“
„Samo ćeš… da razgledaš?“
„To mi je plan, da.“
Priznajem, i nije bio neki plan. Ipak, činilo mi se da već predugo planiram, očekujući Veliku priliku. Oduvek sam bio jedan od onih ljudi što dugo razmišljaju i sporo deluju, tip koji svaku ideju uguši sumnjama i brigama. Bilo je vreme da se oslobodim svega toga. Pretpostavljao sam da mogu da stignem bar do Praga pre nego što me griža savesti sustigne. Nipošto nisam nameravao da istrulim u Versejlsu u državi Mejn.
Džimi upita: „Vodiš i Morisa sa sobom?“
„Još pitaš. Šta kažeš, Morise? Hoćeš u Prag?“
Moris je digao pogled i osmehnuo se svojim stidljivim osmehom, stegnutih usana.
„Možda ću poći i ja“, objavi Džimi.
Dajen ponovo frknu. „Aha.“
„Boga mu poljubim“, reče Džimi, „zašto da ne?“
„Zašto da ne? Pogledajte se samo!“
Pogledali smo se, ali niko od nas nije video ništa neobično.
„Jednostavno, vi momci baš niste tip ljudi za Prag.“
„Šta mu sad pa to znači, ’tip ljudi za Prag’?“ Džimi Launs ne bi mogao da nađe Prag na mapi ni da ste mu dali nedelju dana da ga traži. Ali njegova uvređenost bila je sasvim iskrena. „Ljudi smo, zar ne? Treba samo da odemo u Prag i postaćemo Tip ljudi za Prag.“
„Džimi, života ti, šta bi ti kog đavola radio u Pragu?“, nije popuštala Dajen.
„Isto što i Ben: razgledao bih. Možda bi mi se čak i dopalo. Ko zna, možda bih tamo i ostao. Da ti pokažem kakav sam Tip čoveka za Prag.“
„Imaju dobro pivo“, ubaci Bob Berk. „Plzensko.“
„Vidiš, već mi se dopada.“ Džimi diže flašu bada za pozdrav, mada nije bilo jasno pozdravlja li to Prag ili Bobija Berka ili samo pivo.
„Dajen, i ti bi mogla da pođeš“, predložio sam. „Možda će ti se tamo dopasti.“
„Imam bolju ideju, Bene. Zašto ne bih samo otišla kući i spalila svoj novac.“
„Dobro onda“, rekoh, „znači to je to. Ja, Moris i Džimi. Prag ili propast.“
Moris i ja se kucnusmo, da potvrdimo našu odluku.
Međutim, Dajen jednostavno nije mogla da se okane. Razgovori o bekstvu iz grada uvek su dodirivali neko osetljivo mesto u njoj. „O, Bene“, rekla je, „ti si takav seronja. Uvek si i bio. Nikuda nećeš otići, i to dobro znaš. Jednog dana pričaš o Kaliforniji, drugog o Njujorku, sada o Pragu. Šta je sledeće? Timbuktu? Da ti nešto kažem, hoćeš da se kladimo: za deset godina ćeš još sedeti na toj istoj barskoj stolici i prosipati ista sranja o Pragu ili ko zna kom drugom mestu.“
„Pusti ga na miru, Dajen“, reče Fil Lamfijer. „Ako Ben hoće da ide u Prag ili bilo gde drugde, nema razloga da ne ide.“
Mora da je i nešto u mom izrazu lica reklo Dajen da je prešla crtu, zato što je skrenula pogled, i radije se pozabavila kutijom cigareta nego da me pogleda u oči. „Hajde, Bene“, rekla je, „samo se zavitlavam.“ Upalila je cigaretu, oponašajući Barbaru Stenvik. Više je ličila na Me Vest. „Još smo drugari?“
„Nismo“, odgovorio sam.
„Možda ću i ja večeras svratiti do stanice. Ni kod mene grejanje ne radi.“
To je izazvalo horsk o zavijanje Launsa i Berka. Čak je i Moris uskliknuo ispod kljuna svoje kape.
„Dajen, napad na policajca na dužnosti predstavlja krivično delo.“
„Odlično. Uhapsi me.“ Pružila je ruke za lisice na šta muškarci ponovo zaklicaše.
Moris i ja smo se zadržali u Sovi još jedno sat vremena. Fil nam je zagrejao par smrznutih pita, i Moris je svoju progutao tako brzo da sam pomislio kako će pojesti i viljušku. Ponudio sam mu polovinu svoje, ali nije hteo ni da je pipne, tako da smo ostatke poneli u stanicu, pa ju je Moris tamo dovršio. Te noći je ostao u ćeliji. Unutra imamo madrac, i sigurno mu nije bilo mnogo lošije nego u vlastitoj kući punoj promaje. Vrata ćelije sam ostavio otvorena da bi mogao da ode do toaleta u hodniku, ali sam odvukao stolicu do ulaza i spavao s nogama prebačenim preko nje, tako da Moris ne bi mogao da izađe a da me ne probudi. Naravno da opasnost nije bila u tome da bi Moris mogao nekoga da povredi; opasnost je bila u tome što bi mogao da povredi sebe dok je pijan i bar zvanično pod zaštitničkim starateljstvom. Sranja se dešavaju.
Tri je odavno prošlo, a ja sam još sedeo budan u toj stolici, slušajući Morisa. Stvarao je više buke u snu nego većina ljudi kada su budni, mrmljao je, hrkao, prdeo. Ipak, nije mi Moris toliko rasterivao san, koliko druge stvari. Morao sam da odem iz Versejlsa, morao sam da se oslobodim zagrljaja te biljke mesožderke koja me je već zgrabila za nogu. Morao sam da odem, posebno sada.

  • Prevodilac: Nikola Pajvančić
  • Izdanje: 1
  • Godina: 0
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Od nasilnog i šokantnog početka, kroz žive opise opasnih ulica bostonskog geta, do neodoljivo napetog završetka, Misionarsko polje jedan je od najuzbudljivijih trilera objavljenih posljednjih godina - djelo koje u sebi spaja inteligentnu, promišljenu i preciznu prozu sa akcijom od koje zastaje dah. U Versejlsu u državi Mejn ne dešava se mnogo toga – sve dok u brvnari kraj jezera ne bude otkriveno tijelo bostonskog tužioca koji je istraživao niz gangsterskih ubistava u tom gradu. Ben Truman, šef lokalne policije, kreće za Boston slijedeći nekoliko slabašnih tragova. Tamošnja policija mu jasno stavlja do znanja da nije dobrodošao, i on je svjestan da bi zaista trebalo to da prihvati i vrati se u svoju zabit. Velegradski zločini sasvim su drugačiji od svega sa čim je do tada imao posla. Ipak, Truman odbija da ode. Uz podršku penzionisanog policajca koji zna sve tajne svog zanata, upliće se u istragu čiji koreni sežu do serije ubistava započete još prije dvadeset godina. ODLOMAK Prolog Žena na filmu leži na gumenom dušeku, lice joj je okrenuto ka suncu dok vrhovima prstiju prolazi kroz vodu. I plaža je u kadru, levo. Žena je trudna; košulja od indijskog platna koju nosi preko kupaćeg kostima ne prikriva ispupčeni trbuh. Diže glavu i gleda u kameru, a usta joj oblikuju reči „Prekidaj! Gasi to! Vidi na šta ličim!“ Kamera se trese, očigledno od nečijeg smeha. Žena koluta očima i zamahuje pesnicom, što liči na gest besa iz nemih filmova. Bez zvuka kaže kameri: „Zdravo, Bene“, a onda se pridružuje smehu pre nego što ponovo spusti glavu i nastavlja da pluta. Žena je moja majka, a dete u njenom stomaku sam ja. Rano je leto, hiljadu devetsto sedamdeset i prva. Rodiću se mesec dana kasnije. Taj kratki osmomilimetarski film (traje uvrh glave dva ili tri minuta) bio je jedna od najvećih dragocenosti moje majke. Držala ga je u žutoj kartonskoj kutiji, ispod grudnjaka i čarapa, u prvoj fioci komode gde, mislila je, lopovi nikada ne bi gurali nos. U našem gradu nije bilo mnogo lopova, a onu nekolicinu nisu zanimali neizoštreni stari snimci trudnica. Međutim, mama je bila ubeđena u njegovu vrednost i s vremena na vreme nije mogla da odoli porivu da zavuče ruku u fioku i opipa kutiju, tek da se uveri kako je još tu. Kada bi padala kiša, ona bi izvukla deset kila teški projektor i prikazivala film na zidu u dnevnoj sobi. Stajala bi kraj zida, pokazivala ka svom stomaku i objavljivala, s tračkom bostonskog akcenta: „Eto te, Bene! Eto te!“ Ponekad bi postala setna i plačna. Mislim da smo snimak odgledali stotinu puta. Još mi se vrti u mislima, savršeno poznat, moj vlastiti snimak Kenedijevog ubistva. Nisam sasvim siguran zašto ga je moja majka toliko volela. Pretpostavljam da je on za nju beležio prelazak, trenutak jednake udaljenosti između devojaštva i majčinstva. Meni se, međutim, taj film nikada nije dopadao. Nešto me u njemu uznemirava. Prikazuje svet koji me čeka, svet bez mene, a taj svet je potpun. Moj nastanak još nije ni nužan ni neophodan. Niko me nije u poznao, niko za mene ne zna. Ne postojim. Neka žena – ne moja majka, već žena koja će postati moja majka – maše i zove me po imenu, ali kome zapravo viče? Očekuje me, u svakom značenju te reči. Ali očekivanje je krhko. Događaji se granaju i dele i umnožavaju, i ona i ja se možda nikada nećemo sresti. A šta je s njom? Ko je meni ta davno nestala žena? Sigurno nije moja majka, ne može biti ništa tako stvarno. Ona je samo ideja, slika na zidu dnevne sobe. Ona je moja zamisao. Prošlo je trinaest meseci od smrti moje majke, a ja se nisam potrudio da pogledam taj mali kotur u žutom relikvijaru. Možda ću ga jednog dana naći, kao i filmski projektor, i ponovo ću pogledati film. I onda će biti tu. Mlada i nasmejana, živa i stvarna. Pretpostavljam da je za početak ove priče ovo mesto jednako dobro kao i bilo koje drugo – kad smo već kod trudne lepe mlade žene na jezeru, jednog vrelog letnjeg dana. Na kraju krajeva, nijedna priča nema apsolutni početak. Postoji samo trenutak kada počinjete da je pratite. Jedan drugi trenutak, pet i po godina kasnije. Jedan sat i dvadeset devet minuta posle ponoći, jedanaesti mart hiljadu devetsto sedamdeset devete. Patrolna kola Bostonske policije mile niz aveniju Vašington, u kraju grada zvanom Misionarsko polje. Nešto škripi pod gumama: pesak, led. Put se ukršta sa železničkim nadvožnjakom. Fosforno svetlo. Kola staju ispred bara zvanog Kilmanrok pab, zdanja zgrčenog u senci, sa neonskim reklamama u prozorima. U kolima, policajac – njegovo ime nije važno – pesnicom briše vlagu s prozora, a onda posmatra neonske reklame: GINIS, BAS, a za njima jedna opštija koja obećava DOBAR PROVOD. Fajront je u Kilmanroku označen pre dvadeset devet minuta. Reklame bi trebalo da su već pogašene. Sad, razmislite na tren o tom policajcu. Da nije slučajno došao do bara ili da nije primetio te neonske reklame, ništa od onoga što sledi ne bi se desilo. U tom trenutku, pred njim stoji bezbroj različitih puteva – moguće istorije, stotine mogućih istorija. Može jednostavn o da se ne osvrne na reklame i nastavi da patrolira niz aveniju Vašington. Na kraju krajeva, ima li tu nečega zaista sumnjivog? Zar je tako neobično da šanker po zatvaranju lokala zaboravi da isključi nekoliko reklama? Postoji takođe mogućnost i da policajac pozove pomoć. Lokal koji se zatvara primamljiva je meta za pljačkaše. Tu se radi s gotovinom, sav novac još je u kasi, vrata još nisu zaključana. Nema čuvara, samo šankeri i pijanci. Da, možda bi trebalo to da uradi, možda bi trebalo da sačeka pomoć. Ovo je Misionarsko polje, setite se; ovde valja biti na oprezu. A opet, pozornik koji radi od ponoći do osam može da obiđe i po pedesetak lokala pre kraja svoje smene. Ne može da zove pomoć baš svaki put. Ne, u ovom slučaju nema razloga da naš policajac uradi nešto slično. Doneće ispravnu odluku, a ipak – kako objasniti ono što će uslediti? Maler. Slučajnost. Bezbrojna nasumična grananja i nizovi događaja doveli su ga na to mesto, u taj čas. To je kraj jedne priče, ili nekoliko njih, i početak jedne druge priče, ili nekoliko njih. Pomislite i na sledeće. Dok policajac sedi u kolima ispred Kilmanrok paba – igra se s radiom, razmišlja šta da uradi, razmišlja mrzi li ga da uđe – meni je pet godina, spavam u krevetu u zapadnom Mejnu, nekih četiristo pedeset kilometara dalje. Vratimo se našem policajcu. Odlučuje da uđe, kaže šankeru da zatvori, možda mu malo pripreti prijavom KAP-u, Komisiji za alkoholna pića. Jaka stvar. Javlja svoj položaj centrali. „Bravo-četiri-sedam- -trojka, izlazim kod Kilmanroka na Misionarskoj aveniji. Bravo-četiri- -sedam-trojka, prijem.“ Glas mu je bezbrižan. Rutina. Onda policajac naleće na oružanu pljačku. U Kilmanroku, žilav čovek, narkoman po imenu Deril Sajks, prislanja beretu kalibra devet milimetara na policajčevu glavu. Sajks je odvaljen od kokaina, svoj trip je raspalio amfetaminima, pa ga ublažio džek denijelsom. Policajac diže ruke, znak da se predaje. Na taj gest Sajks prsne u sumanut smeh. Hahahahahahahaha. U glavi mu huči; u ušim a mu je šum koji mu liči na električno zujanje gitarskog pojačala. Pojačaj ga! Pojačaj ga, mamicu mu jebem! Hahahaha! Sajksov ortak je čovek po imenu Frenk Fazulo. Fazulo nije tako odvaljen kao Sajks. Ni blizu. Frenk Fazulo sve drži pod kontrolom. Nosi kratež. Usmerava ga ka policajcu i naređuje mu da se skine. Fazulo lisicama vezuje policajčeve ruke iza leđa i naređuje mu da klekne. Nag, policajac drhti. Dvojac slavi, Frenk Fazulo i Deril Sajks. Sajks uzima policijsku košulju s poda i oblači je preko svoje potkošulje. Hahahahaha! Izvode mali pobednički ples oko šanka. Šutiraju policajčevu odeću i ona leti po sobi – sokne, gaće s mrljama od mokraće, crne cipele. Fazulo ispaljuje sačmaricu u tavan, repetira je i ispaljuje, repetira i ispaljuje. Policajac je nateran da Fazulu uradi felacio. U trenutku orgazma, Fazulo ispaljuje hitac policajcu u glavu. Sada je prošlo devet dana od ubistva u Kilmanroku, četiri je ujutru, jezivo hladna noć. Vetar šiba preko Tobinovog mosta, gde se temperatura pri naletima vetra spušta i do minus petnaest. Frenk Fazulo zakoračuje s mosta i počinje sporo da se premeće kroz vazduh, ispruženih ruku i nogu. Biće potrebne tri dugačke sekunde pre nego što stigne do površine Mistične reke nekih pedeset metara niže. Udariće u vodu brzinom od sto kilometara na sat. Pri takvoj brzini, nema mnogo razlike između udara u vodu i udara u beton. Kakve misli prolaze kroz um Frenka Fazula dok se prevrće kroz vazduh? Vidi li crni vodeni zid kako mu juri u susret? Misli li na svog ortaka, Derila Sajksa, ili na ubijenog policajca? Misli li da će njegovo samoubistvo okončati priču o slučaju Kilmanrok? Frenk Fazulo toga nije svestan, ali je u poslednjih devet dana naučio prvobitno značenje reči odmetnik. Danas je ta reč počela da označava svakog kriminalca. Po drevnom engleskom zakonu, imala je mnogo užu definiciju. Ako bi sud proglasio nekog za odmetnika, on bi se našao bukvalno van zakona – to jest, zakon ga više nije štitio. Odmetnik je mogao da bude o pljačkan, pa čak i ubijen, bez ikakve kazne. U čitavoj Engleskoj za njega nije bilo utočišta. Isto je važilo za Frenka Fazula. Bostonsku policiju nije zanimalo da ga uhapsi i da mu sudi. Želeli su da ga ubiju. Nema utočišta. Derila Sajksa su našli samo dva dana posle ubistva. Našli su ga zavučenog u stari hotel Medison, blizu Boston Gardena. Četiri bostonska policajca provalila su u njegovu sobu i ispalila mu četrdeset i jedan metak u telo. Svi članovi tima za upad zakleli su se da se Sajks mašio pištolja; pištolj nikada nije nađen. Sada je došao red na Fazula. Policija ga je proganjala još žešće nego Sajksa. Fazulo je bio taj koji je… pa, većina njih to čak ne može ni da prevali preko usana. A kuda bi Fazulo mogao da pobegne? Svaka policijska služba na svetu bi ga vratila bostonskim kolegama, zbog optužnice za ubistvo. I zato je moralo tako da se završi. To je sve što Frenk Fazulo zasigurno zna. Dok propada, u te tri sekunde dok oseća kako mu telo ubrzava a vetar skida jaknu s ramena kao predusretljiv domaćin, to mu je jedina misao: Drugi kraj nije bio moguć – neki policajac bi ga našao, pre ili kasnije. Posle deset godina. Sedamnaesti avgust 1987, 2.25 ujutru. Ponovo smo na Misionarskom polju, u jednoj od onih drvenih zgrada za tri porodice koje se u Bostonu zovu dvospratnice. U hodniku trećeg sprata, osmorica policajaca čuče. Zure u vrata, pažljivo osluškuju, kao da će vrata progovoriti. Vrata su premazana jarkom crvenom bojom. U dovratku se vide dve rupice, tik iznad nivoa očiju, gde je nekada zlatnim lancima bila vezana mezuza*. Pre pedeset godina, ovaj kraj grada naseljavali su mahom Jevreji. Mezuza je odavno nestala. Danas je stan štek za bandu zvanu Misionarska ekipa. Vrata su nesumnjivo nekako ojačana. Najverovatnije su poduprta daskom uglavljenom pod uglom od četrdeset pet stepeni između vrata i poda, koju na mestu drže drveni blokovi zakucani u parket. Da bi ušli u stan, policajci će vrata morati da pretvore u iverje. Za to je potrebno petnaest seku ndi ili nekoliko minuta – što je prava večnost, dovoljno da kokain nestane u klozetu, da se hartije spale, da se vage i kesice bace kroz rupe u zidovima. Predugo. Sad, metalna vrata i možete da procenite, možete da predvidite koliko će izdržati. Tanka se krive, izvijaju i brzo iskaču iz okvira. Debela će se samo ulubiti, pa vam preostaje jedino da pokušate da probušite šarke, bravu ili okvir. Ali ova starinska drvena vrata? Teško je reći. Ova deluju čvrsto. Huliju Vegi se njihov izgled nimalo ne dopada. Vega hitro baca pogled na svog partnera, detektiva iz odeljenja za narkotike stanice A-3 po imenu Arti Trudel, i odmahuje glavom. Vegina poruka: Ovakva vrata se više ne proizvode. Trudel, ljudeskara jarkoriđe brade, uzvraća Vegi osmehom i napinje bicepse. Vega i Trudel su uzbuđeni, nervozni. Ovo je prva racija koju samostalno predvode. Na meti im je veliki igrač: Misionarska ekipa u ovom kraju grada valja neuporedivo više kreka od bilo koga drugog. Imaju i sudski nalog za ulazak bez kucanja, zasnovan na sopstvenoj istrazi – dve nedelje prismotre, i bujice informacija koje im je prosledio Martin Gitens lično. Nalog je jak kao zemlja. I detektiv Hulio Vega, uz još neki ovakav ulov, mogao bi da postane jak kao zemlja. Vega je skovao plan. Na jesen će polagati za narednika, raditi na trgovini drogom još koju godinu, a onda pokušati da dobije mesto u Posebnim istragama ili čak Krvnim deliktima. Naravno, Vega se ne hvali svojim karijerizmom, zato što njegov partner, krupni riđokosi Arti Trudel to ne kapira. Trudel ne sanja o prelasku u Krvne delikte ili negde drugde. On je sasvim zadovoljan time što radi u Narkoticima. Neki ljudi su jednostavno takvi. Više vole slučajeve u kojima nema žrtava, gde su osumnjičeni jednaki profesionalci kao i njihovi protivnici iz policije. Tako je sve jednostavnije. Vega je pokušao da u Trudelu probudi malo ambicioznosti. Rekao mu je da se neće probiti ako ne bude radio na slučajevima sa žrtvama. Jednom mu je čak izokola i predložio da izađe na ispit za naredn ika, ali se Arti samo nasmejao. „Šta?“, rekao je. „Pa da se odreknem svega ovoga?“ Sedeli su u izubijanom kraun viku i gledali izrovani pejzaž Misionarske avenije na Polju – blok za blokom oronulih, pepeljastih stambenih zgrada. I šta čovek da kaže takvom tipu? Nek ide do đavola, misli Vega. Nek Arti juri džankoze po Polju do kraja sveta i veka. Nek tu istruli. Hulio Vega neće. Vega je igrač. On ide gore. Gore, na vrh. Ako, samo ako… Vidite, detektiv Vega može da sanja o Krvnim deliktima i Jedinici za posebne slučajeve koliko hoće, ali prvo mora malo da zatalasa. Treba mu nekoliko skalpova kojima će se pohvaliti u načelnikovoj kancelariji. Potreban mu je ovaj ulov. Vega i Trudel stoje pored vrata stana, kao stražari. Ostali izbegavaju prostor neposredno ispred vrata što bolje mogu, ali hodnik je mali, i na kraju završavaju nanizani uz stepenice koje vode na sledeći sprat. Među njima su i četvorica uniformisanih. Ostali – momci iz Narkotika – nose farmerke, patike i pancire. Opušteno. Bez opreme za specijalce koju koriste ostale jedinice. Ovo je Polje; ti momci su i ranije provaljivali vrata. Na nekoliko sekundi ljudi pokušavaju da oslušnu ima li kakvih zvukova u stanu, pa pošto ništa ne čuju, okreću se ka Vegi i čekaju znak. Vega kleči pored zida, a onda klimne Trudelu. Krupni detektiv staje ispred vrata. Temperatura u hodniku je dobrano prešla trideset stepeni. Trudel se znoji u panciru. Majica mu je umrljana. Brada mu je vlažna; kovrdžavi narandžasti pipci svetlucaju mu pod bradom. Krupni pandur se osmehuje, možda zbog nervoze. Namešta metar i po dugačku čeličnu cev u pregib desnog lakta. Kasnije, novine će cev nazvati opsadni ovan, ali je zapravo to samo komad vodovodne cevi napunjen betonom, s dva zavarena l-profila koji služe kao drške. Vega diže pet prstiju, onda četiri, tri, dva – na jedan upire prst u Trudela. Trudel zamahuje. Cev udara u vrata. Hodnik odjekuje od zvuka nalik na bas-bubanj. Vrata se ne pomeraju. Trudel zakorači unazad, ponovo zar iva cev u vrata. Vrata podrhtavaju ali ne popuštaju. Ostali policajci gledaju, sve uznemireniji. „Hajde, ljudino“, hrabri ga Vega. Treći udarac. Zvuk bas-bubnja. Četvrti – ovog puta uz drugačiji zvuk, neki potmuo prasak. Jedan od gornjih panela na vratima puca, ka spolja… Provaljena su iznutra – hitac ispaljen iz stana… A mlaz krvi pršti iz Trudelovog čela… crvena magla… komadić lobanje… i Trudel je na leđima, temena otvorenog poput krila leptira. Cev pada na pod uz tup zvuk. Panduri skaču unazad, priljubljuju se uz stepenice, jedan uz drugoga. „Arti!“, viče jedan. Drugi: „PucalisuPucaliPucaliPucali!“ Vega zuri u Trudelovo telo. Krv je na sve strane. Crvene kapljice isprskale su zid, gusto jezerce širi se ispod Trudelove glave. Cev leži tik ispred vrata. Vega hoće da je podigne, ali mu noge otkazuju poslušnost. DEO PRVI „Nivo civilizacije neke nacije može se dobrim delom meriti pomoću metoda koje ona primenjuje u sprovođenju krivičnog zakona.“ Miranda vs. Arizona, 1966. 1 M oris Ulet je jednom pokušao da se ubije, ali je uspeo samo da sebi raznese desnu stranu vilice. Neki doktor dole u Bostonu probao je da mu napravi veštačku vilicu, ali se nije baš proslavio. Posle hirurškog zahvata Morisovo lice delovalo je kao da se topi, i on se izuzetno trudio da to prikrije. Kada je bio mlađi (pokušaj samoubistva desio se kada je Morisu bilo devetnaest), nosio je maramu preko lica, kao pljačkaš banaka u starim vesternima. To je Morisu, koji je inače bio neugledan i nimalo romantičan tip, davalo odvažan i pomalo opasan izgled u kome je neko vreme uživao. Međutim, napokon mu je maska pljačkaša banaka dojadila. Stalno ju je dizao da bi udahnuo svež vazduh ili popio piće. Zato ju je jednog dana jednostavno odbacio, i od tada je Moris bio onoliko opušten u vezi sa svojim izgledom koliko to čovek bez vilice može da bude. Većina ljudi u gradu prihvata Morisovu manu kao da nije ništa neobičnija od kratkovidosti ili levorukosti. Čak ga pomalo i štite, trude se da ga gledaju u oči, da ga zovu po imenu. Ako letnji ljudi zure, što čak i odrasli imaju običaj da rade, možete se kladiti da će ih neko ošinuti ledenim pogledom, Red Kafri ili Džini Turler ili neko treći ko se tu zatekne, pogledom koji govori: Ne zveraj naokolo, gospodine. Versejls je po tome lepo mesto. Nekada sam o njemu mislio kao o ogromnoj biljci mesožderki lepljivih ulica koje grabe mlade ljude poput mene i drže nas zarobljene sve dok ne postane prekasno da živimo bilo gde drugde. Međutim, meštani Versejlsa stali su uz Morisa Uleta, a stali su i uz mene. Postavili su me za šefa policije kada mi je bilo dvadeset četiri. Nekoliko meseci sam ja, Bendžamin Vilmot Truman, bio najmlađi šef policije u Sjedinjenim Državama, ili se bar tako ovde mislilo. Moj rekord je kratko trajao; kasnije te godine u USA tudeju izašao je članak o nekom dvadesetdvogodišnjaku koji je izabran za šerifa negde u Oregonu. Doduše, ja u toj počasti i nisam posebno uživao. Ako ćemo pravo, zapravo uopšte i nisam želeo da budem policajac, a kamoli šef policije u Versejlsu. Bilo kako bilo, Moris je živeo u beloj daščari svog pokojnog oca, izdržavajući se čekovima od socijalnog i povremenim besplatnim obrocima u dva jedina restorana u gradu. Dobio je parnicu protiv mejnskog socijalnog zato što su zapostavili staranje o njegovom slučaju kada je razneo sebi vilicu, tako da je nekako spajao kraj s krajem. Međutim, iz razloga koje niko nije shvatao, poslednjih nekoliko godina Moris je sve ređe i ređe izlazio iz kuće. U gradu je preovladalo mišljenje da se pretvara u usamljenika, pa čak i da je pomalo skrenuo. Ipak, nikada nikome nije naudio (osim sebi) i zato su svi smatrali da se ono što Moris Ulet radi samo njega i tiče. I s tim stavom sam se slagao, mada uz jednu ogradu. Svakih nekoliko meseci, bez upozorenja, Moris bi odlučio da vežba gađanje na uličnim svetiljkama na Putu br. 2, što bi izazivalo veliko uznemirenje vozača koji putuju izm eđu Milers Folsa, Matakviseta i Versejlsa. (Da, ime se izgovara Ver-sejls, ne Ver-saj.) Moris bi se obično nalio jeftinim burbonom, što je sigurno doprinosilo da donese tako lošu odluku a svakako je uticalo i na njegovu sposobnost da nišani. Te noći – bio je deseti oktobar devedeset sedme – poziv je stigao oko deset, Pegi Batler se žalila da onaj „gospodin Ulet ponovo gađa kola“. Pokušao sam da je uverim da Moris ne gađa kola, da gađa svetiljke, i da su izgledi da će pogoditi kola zapravo veoma slabašni. „Ha ha, mnogo si mi ti duhovit“, odgovorila je Pegi. Pošao sam. Pucnjeve sam začuo kada sam stigao na kilometar ili dva od kuće. Oštri pucnji puške u neredovnim razmacima, svakih petnaestak sekundi. Nažalost, da bih stigao do kuće, morao sam da prođem Putem br. 2, što je značilo da ću preći Morisu preko nišana. Uključio sam patrolna svetla, rotaciona svetla, dugačke farove, baš svaku sijalicu na kamionu – sigurno sam izgledao kao da sam u karnevalskoj povorci – u nadi da će Moris bar nakratko obustaviti paljbu. Hteo sam da zna kako je to samo policija. Parkirao sam bronka s dva točka na travnjak, a rotaciona nisam ugasio. Kod stražnjeg ugla kuće viknuo sam: „Morise, ovde Ben Truman.“ Bez odgovora. „Hej, Rambo, ’oćeš malo da staneš s pucnjavom?“ Ponovo nije bilo odgovora, ali nije bilo ni pucnjave, što sam protumačio kao povoljan znak. „Dobro, dolazim“, objavio sam. „Slušaj, Morise, ne pucaj.“ Stražnje dvorište bilo je mali pravougaonik požutele trave, peska i borovih iglica. Prekrivali su ga svakojaki otpaci: skelet skalamerije za sušenje veša, gol za ulični hokej, gajba za mleko. U daljem uglu je stari ševi nova ležao na stomaku, točkovi su mu odavno bili presađeni na neku drugu krntiju. Na kolima su još stajale mejnske tablice sa slikom jastoga i motom ZEMLJA ZA ODMOR. Moris je stajao na rubu dvorišta s puškom u naručju. Stav je govorio o otmenom lovcu koji se odmara od gađanja prepelica. Na sebi je imao čizme, uljem umrljane radne pantalone, crvenu flanelsku jaknu i kapu za bejzbol natu čenu na oči. Glava mu je bila oborena, što nije bilo ništa novo. Svi smo odavno navikli da se obraćamo dugmetu na njegovoj kapi. Uperio sam baterijsku u njega. „’Veče, Morise.“ „’Veče, šefe“, odgovorila je kapa. „Šta se ovde dešava?“ „Ništa, samo malo pucam.“ „To vidim. Upravo si na smrt isprepadao Pegi Batler. Hoćeš da mi kažeš na šta to kog đavola pucaš?“ „Na ona svetla tamo.“ Moris je klimnuo glavom ka Putu br. 2 ne dižući pogled. Stajali smo tako jedan naspram drugog, klimajući glavama. „Jesi li neko pogodio?“ „Jok, gospodine.“ „Nešto ne valja s puškom?“ Slegnuo je ramenima. „Daj onda da je vidim, Morise.“ Predao mi je pušku, staru remingtonku koju sam mu konfiskovao bar deset puta. Proverio sam da li je metak u cevi, a onda pogodio metalnu tarabu na rubu polja. „Puška je u redu“, obavestio sam ga. „Mora da s tobom nešto ne valja.“ Moris je ispustio tih, mrmorav smeh. Potapšao sam ga po džepovima jakne, osetio kutiju metaka. Gurnuvši ruku unutra, napipao sam zgužvane maramice koje je Moris tamo skupljao kao kestenje. „Pobogu, Morise, je l’ prazniš ti nekada džepove?“ Izvadio sam kutiju s municijom i prebacio je u svoj džep. Kutiju marlbora sam otvorio i ćušnuo u Morisov džep. „Je l’ u redu da pogledam malo naokolo i vidim kako živiš?“ Napokon je digao pogled. Presađena koža na uvučenoj bradi srebrnasto je svetlucala pod svetlošću baterijske lampe. „’Sam u’apšen?“ „Ne, gospodine.“ „Onda dobro.“ Ušao sam na stražnja vrata, ostavivši Morisa tamo gde sam ga zatekao. Ruke je držao opušteno pored tela, kao prekoreno dete. Kuhinja je smrdela na kuvano povrće i neoprano telo. Flaša burbona stajala je na stolu, poluprazna. U frižideru nije bilo ničega sem prastare kutije soda bikarbone, u ormarima tek nekoliko konzervi (gotovi špageti, kukuruz), nekoliko kesica supe i sićušna rupa kroz koju su mravi ulazili i izlazili. „Morise“, pozvao sam ga, „je l’ bio socijalni radnik da te obiđe?“ „Ne sećam se.“ Odškrinuo sam vrata kupatila vrhom Morisove puške i osvetlio ih baterijskom. Kada i šolja bili su žuti. U šolji su plutala dva opuška. Ispod lavaboa je deo zida istrulio, pa je zakucan komad šperploče da pokrije rupu. Oko šperploče se nazirala zemlja napolju. Ugasio sam svetla i zatvorio kuću. „Morise, sećaš se šta znači zaštitničko starateljstvo?“ „Da, gospodine.“ „Šta?“ „To je kad me stave u zatvor al’ nisam u’apšen.“ „Tako je. A sećaš se zašto to moram da uradim, da te stavim pod zaštitničko starateljstvo?“ „Da me zaštitite, valjda. Zato ga tako i zovu.“ „Pa, da. Baš tako. I zato ćemo to i da uradimo, Morise, stavićemo te pod zaštitničko starateljstvo pre nego što nekog ubiješ dok gađaš ulične svetiljke.“ „Nikog nisam pogodijo.“ „Slušaj, Morise, to mi i nije neka uteha. Vidiš, da si pogodio ono što si gađao…“ Pogledao me je s potpunim nerazumevanjem. „Slušaj, stvar je u tome da ne smeš da ih gađaš. One su gradsko vlasništvo. Osim toga, šta ako pogodiš kola?“ „Nikada ne gađam kola.“ Ti razgovori s Morisom mogu da idu samo do određene tačke, i mi smo upravo do nje stigli. Nije bilo sasvim jasno da li je Moris samo priglup ili pomalo lud. U svakom slučaju, zaslužio je da mu se malo progleda kroz prste. Preživeo je oluju emocija koju niko sa strane nije mogao da shvati, i imao je ožiljke kojima je mogao to da dokaže. Pogledao me je. Na mesečini, s desnom stranom u tami, lice mu je izgledalo skoro normalno. Bilo je to suvo, tamnooko lice kakvo se često sreće u ovim krajevima. Lice trapera ili drvoseče sa stare požutele fotografije. „Gladan si, Morise?“ „Malo.“ „Jeo si nešto?“ „Juče.“ „Hoćemo do Sove?“ „Mislio sam da me vodiš u ’aps.“ „Vodim te.“ „Mogu da dobijem pušku nazad?“ „Ne. Moram da ti je oduzmem, da nekoga ne ubiješ. Mene na primer.“ „Šefe Trumane, ja te nikad ne bi’ ubio.“ „Pa, to me raduje. Ipak ću morati da je zadržim zato što – nemo j ovo da shvatiš kao uvredu, Morise – ti nisi baš najbolji strelac na svetu.“ „Sudija će te naterati da mi je vratiš. Imam dozvolu.“ „Šta, da mi nisi sad i advokat postao?“ Moris ispusti svoj tihi smeh, poput stenjanja. „Heh, pa što da ne.“ Kod Sove je bilo malo gostiju, svi su sedeli za šankom, svi su pili bad iz boce i zurili u hokejašku utakmicu na televizoru. Fil Lamfijer, vlasnik i van sezone jedini šanker, nalaktio se na kraj šanka i čitao novine. Šank je bio u obliku slova L, i Moris i ja smo se smestili na kraćem kraku, tako da smo mogli da vidimo ostale. Od njih se začulo: „Hej, Bene“, mada je Dajen Harned sačekala tren pre nego što me je pozdravila sa „šefe Trumane“. Izveštačeno mi se osmehnula, a onda se vratila televizoru. Dajen je nekada dobro izgledala, ali sada kao da je posivela. Plava kosa je iz žute prešla u boju slame. Pod očima su joj narasle senke, kao kod rakuna. Ipak, još se držala s drskošću lepotice, a i to je nešto značilo. Bilo kako bilo, nekoliko puta smo izašli, Dajen i ja, a i posle toga smo se videli još koji put. Dogovorili smo se kako stvari stoje. Moris je naručio burbon, na šta sam ja smesta stavio veto. „Daćeš nam dve kole“, rekao sam Filu, koji se iskreveljio. Džimi Launs je upitao: „Uhapsio si Al Kaponea?“ „Jok. Kod Morisa ne radi grejanje, tako da će večeras prenoćiti u stanici, dok ga ne popravimo. Ali prvo treba nešto da pojedemo.“ Dajen me je sumnjičavo pogledala ali ništa nije rekla. „Je l’ se ta večera plaća od mog poreza?“, zadirkivao je Džimi. „Ne, ja častim.“ Bob Berk reče: „Pa, i to je porez, Bene. Tvoja plata je od poreza, tehnički gledano.“ „Kao i tvoja“, uzvati Dajen. „Tehnički gledano.“ Berk, koji je radio u opštini na održavanju javnih zgrada, posramljeno je ućutao. Ipak, nije mi trebala Dajen da me brani. „Na moju platu se ne troši mnogo poreza“, rekoh. „Osim toga, čim nađu novog šefa, skidam vam se s grbače. Došlo je vreme da se beži iz ove rupčage.“ Dajen pr ezrivo frknu. „A kuda ćeš to da odeš?“ „Mislio sam da ću možda malo da putujem.“ „Slušaj ga samo. A kuda si to smislio da putuješ?“ „U Prag.“ „Prag.“ Rekla je tu reč kao da je prvi put izgovara. „Čak ni ne znam gde je to.“ „U Čehoslovačkoj.“ Dajen ponovo prezrivo šmrknu. Ubacio se Bobi Berk: „Sada je to Češka. Tako su je zvali na Olimpijadi, Češka.“ Berk je bio majstor za takve podatke. Čovek je jedva sastavljao kraj s krajem čisteći podove u osnovnoj školi, ali je mogao da ti kaže imena svih predsedničkih supruga, svih atentatora na predsednike, i osam država koje se graniče s Misurijem. Takav čovek ume potpuno da poremeti tok razgovora. „Bene“, bila je uporna Dajen, „zašto bi kog đavola hteo da ideš u Prag?“ U glasu joj se nazirao tračak besa. Džimi Launs je blago gurnu i reče: „O-ho“, kao da je Dajen ljubomorna. Ali nije se o tome radilo. „Zašto bih hteo da idem u Prag? Zato što je prelep.“ „A šta ćeš da radiš kada tamo jednom stigneš?“ „Samo ću da razgledam, valjda. Da vidim znamenitosti.“ „Samo ćeš… da razgledaš?“ „To mi je plan, da.“ Priznajem, i nije bio neki plan. Ipak, činilo mi se da već predugo planiram, očekujući Veliku priliku. Oduvek sam bio jedan od onih ljudi što dugo razmišljaju i sporo deluju, tip koji svaku ideju uguši sumnjama i brigama. Bilo je vreme da se oslobodim svega toga. Pretpostavljao sam da mogu da stignem bar do Praga pre nego što me griža savesti sustigne. Nipošto nisam nameravao da istrulim u Versejlsu u državi Mejn. Džimi upita: „Vodiš i Morisa sa sobom?“ „Još pitaš. Šta kažeš, Morise? Hoćeš u Prag?“ Moris je digao pogled i osmehnuo se svojim stidljivim osmehom, stegnutih usana. „Možda ću poći i ja“, objavi Džimi. Dajen ponovo frknu. „Aha.“ „Boga mu poljubim“, reče Džimi, „zašto da ne?“ „Zašto da ne? Pogledajte se samo!“ Pogledali smo se, ali niko od nas nije video ništa neobično. „Jednostavno, vi momci baš niste tip ljudi za Prag.“ „Šta mu sad pa to znači, ’tip ljudi za Prag’?“ Džimi Launs ne bi mogao da nađe Prag na mapi ni da ste mu dali nedelju dana da ga traži. Ali njegova uvređenost bila je sasvim iskrena. „Ljudi smo, zar ne? Treba samo da odemo u Prag i postaćemo Tip ljudi za Prag.“ „Džimi, života ti, šta bi ti kog đavola radio u Pragu?“, nije popuštala Dajen. „Isto što i Ben: razgledao bih. Možda bi mi se čak i dopalo. Ko zna, možda bih tamo i ostao. Da ti pokažem kakav sam Tip čoveka za Prag.“ „Imaju dobro pivo“, ubaci Bob Berk. „Plzensko.“ „Vidiš, već mi se dopada.“ Džimi diže flašu bada za pozdrav, mada nije bilo jasno pozdravlja li to Prag ili Bobija Berka ili samo pivo. „Dajen, i ti bi mogla da pođeš“, predložio sam. „Možda će ti se tamo dopasti.“ „Imam bolju ideju, Bene. Zašto ne bih samo otišla kući i spalila svoj novac.“ „Dobro onda“, rekoh, „znači to je to. Ja, Moris i Džimi. Prag ili propast.“ Moris i ja se kucnusmo, da potvrdimo našu odluku. Međutim, Dajen jednostavno nije mogla da se okane. Razgovori o bekstvu iz grada uvek su dodirivali neko osetljivo mesto u njoj. „O, Bene“, rekla je, „ti si takav seronja. Uvek si i bio. Nikuda nećeš otići, i to dobro znaš. Jednog dana pričaš o Kaliforniji, drugog o Njujorku, sada o Pragu. Šta je sledeće? Timbuktu? Da ti nešto kažem, hoćeš da se kladimo: za deset godina ćeš još sedeti na toj istoj barskoj stolici i prosipati ista sranja o Pragu ili ko zna kom drugom mestu.“ „Pusti ga na miru, Dajen“, reče Fil Lamfijer. „Ako Ben hoće da ide u Prag ili bilo gde drugde, nema razloga da ne ide.“ Mora da je i nešto u mom izrazu lica reklo Dajen da je prešla crtu, zato što je skrenula pogled, i radije se pozabavila kutijom cigareta nego da me pogleda u oči. „Hajde, Bene“, rekla je, „samo se zavitlavam.“ Upalila je cigaretu, oponašajući Barbaru Stenvik. Više je ličila na Me Vest. „Još smo drugari?“ „Nismo“, odgovorio sam. „Možda ću i ja večeras svratiti do stanice. Ni kod mene grejanje ne radi.“ To je izazvalo horsk o zavijanje Launsa i Berka. Čak je i Moris uskliknuo ispod kljuna svoje kape. „Dajen, napad na policajca na dužnosti predstavlja krivično delo.“ „Odlično. Uhapsi me.“ Pružila je ruke za lisice na šta muškarci ponovo zaklicaše. Moris i ja smo se zadržali u Sovi još jedno sat vremena. Fil nam je zagrejao par smrznutih pita, i Moris je svoju progutao tako brzo da sam pomislio kako će pojesti i viljušku. Ponudio sam mu polovinu svoje, ali nije hteo ni da je pipne, tako da smo ostatke poneli u stanicu, pa ju je Moris tamo dovršio. Te noći je ostao u ćeliji. Unutra imamo madrac, i sigurno mu nije bilo mnogo lošije nego u vlastitoj kući punoj promaje. Vrata ćelije sam ostavio otvorena da bi mogao da ode do toaleta u hodniku, ali sam odvukao stolicu do ulaza i spavao s nogama prebačenim preko nje, tako da Moris ne bi mogao da izađe a da me ne probudi. Naravno da opasnost nije bila u tome da bi Moris mogao nekoga da povredi; opasnost je bila u tome što bi mogao da povredi sebe dok je pijan i bar zvanično pod zaštitničkim starateljstvom. Sranja se dešavaju. Tri je odavno prošlo, a ja sam još sedeo budan u toj stolici, slušajući Morisa. Stvarao je više buke u snu nego većina ljudi kada su budni, mrmljao je, hrkao, prdeo. Ipak, nije mi Moris toliko rasterivao san, koliko druge stvari. Morao sam da odem iz Versejlsa, morao sam da se oslobodim zagrljaja te biljke mesožderke koja me je već zgrabila za nogu. Morao sam da odem, posebno sada.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter